Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.” To je napisao Mika Antić. Sledbenici su ga poslušali i zato on danas ima toliko raznih života, koliko je o njemu zapamćeno priča i anegdota. I, naravno, opšte je mesto u njegovoj biografiji da je bio jedan od naših najveličanstvenijih savremenih pesnika, umetnika, romantika, boema. Najviše je učio od života i ljudi, a najmanje iz knjiga. Svoje stvaralaštvo doživljavao je kao iskazivanje nemira inspirisanog životom, ljudima, razgovorima i događajima u okruženju.

”Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu”, zapisao je Antić u svojoj kratkoj biografiji. ”U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.”
Doživevši pedesetčetiri ovozemaljske godine, uspešno se bavio poezijom, novinarstvom, filmom, slikarstvom... Svestrani umetnik je veći deo života proveo u Novom Sadu, odakle je kretao na putovanja, da sluša bluz u njujorškim predgrađima, da boravi u peterburškom hotelu u kom se ubio Jesenjin, da oseti Preverov Pariz, da stane na peskovitu letonsku obalu, da se oduševi Pradom u Madridu, obiđe decu naših iseljenika u Cirihu, vidi Bagdad, Skandinaviju, Australiju, Portugaliju, Mongoliju...
”Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio”, zapisao je Antić. ”A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio s kompresorima, obradjivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...”
Bio je otac šestoro dece, iz tri braka. Prema njegovim rečima, doživeo ih je sa mnogo ljubavi, pretvorivši ih delimično u poeziju. Voleo je boks, džudo i fudbal, more, svoj čamac, Dunav, kafanu. Oduševljavala ga je nauka, posebno nebo, kosmos, zvezde, a rado je čeprkao po bašti, spremao ribu, ili pasulj. Više puta se lečio od alkoholizma, što je bilo posledica zaljubljenosti u život, druženja sa ljudima. Njegovi prijatelji bili su poznati slikari, vajari, glumci, pisci, novinari, kritičari, muzičari, univerzitetski profesori, kasapi, zlatari, berberi, prodavci novina, čistači ulica.
Mika Antić je govorio da ne priznaje vidljive biografije koje podsećaju na krštenicu, karakteristiku u vojnoj knjižici, ili radni dosije - biografije koje sadrže precizne bibliografske podatke sa naslovima i datumima. Antić je rado recitovao svoje stihove u školama, kafanama, bibliotekama, domovima kulture, fabrikama, kasarnama, bolnicama - ponekad zamuckujući, jer je stihove pisao krvlju, sa mukom, teško. Mnoge je tekstove spalio, nezadovoljan – govorio je da porađa svoje pesme. Na njega su uticali svi: Milovan Glišić, Lao Ce, Boš, Brojgel, Sveto pismo, Tolstoj, Fokner, njegova majka Melanija...
Novinarstvo je smatrao po­štenim i časnim poslom. Čak ga je oduševljavalo jer mu je pružalo priliku da se upoznaje sa umnim ljudima, i da mnogo putuje. Kao novinar, počeo je da piše u nedeljnom listu ”Pančevac”. Godinu dana kasnije, prešao je u novosadski ”Dnevnik”, gde je je ostao nedostižan primer kao novinar - autor. Bio je izuzetan reporter, a njegove rubrike ”Obično petkom”, ”Žurnal Miroslava Antića”, ”Galerija savremenika” čitale su se sa najvećim interesovanjem. Kao obožavalac džeza, ozbiljne i ruske muzike, pokrenuo je i uređivao reviju ”Ritam”. Uređivao je dečji informativni list ”Pioniri” i ”Zmajev Neven”.
Interesovao ga je film. Kao i u slikarstvu, novinarstvu, u pozorištu, u filmu je video svojevrstan vid svoje poezije. Na svim odjavnim špicama, u  njegovim filmovima stoji: Ovaj film je napravio pesnik Miroslav Antić. Snimio je više kratkometražnih, uglavnom dokumentarnih filmova. U prvom dugometražnom igranom filmu ”Sveti pesak”, govorio je o Informbirou i zbivanjima 1948. godine. Za drugi film „Doručak sa đavolom“, o Vojvođanima u vremenima posleratnog otkupa i velikih poplava, dobio je Zlatnu arenu za scenario na pulskom festivalu.  
Mika Antić je slikao. Njegov moto bio je: slikati dahom, a ne bojom - prolaziti kroz platno kao što se prolazi kroz svetlost, slikati beskraj u prostoru; slikati da bi bio čovek, ne da bi bio slikar. Tušem je crtao krokije, aktove, portrete. Umazan bojama, slikao je akvarele, retko ulja. Opčinjen svetlošću, često je slikao suncokrete. Učestvovao je na tridesetak izložbi, od čega su polovina bile samostalne izložbe.
Umro je od neizlečive bolesti. Njegova poslednja volja, ispisana na parčetu papira, glasila je: ”Kada me iznose, neka pročitaju ’Besmrtnu pesmu’. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž, ili Tugomir odsviraju ’Pira manđe korkoro’. Niko ne sme da mi drži govor!” Tako je bilo na Novom novosadskom groblju, 26. juna 1986. godine.