Domaća železnica je marginalizovana do ivice uništenja, gotovo zaboravljena. Sistem, je u zaostatku od 20-25 godina za Evropom, odnosno 8-10 godina u odnosu na železnice iz bivše zajedničke države. Drastičan je manjak lokomitiva, elektromotornih garnitura, putničkih i teretnih vagona, koji se procenjuje na 50 odsto od postojećeg arsenala. Ali statistika laže, jer je pretprošle godine, od 459 lokomotiva upotrebljivo bilo tek 165, a od 8.867 teretnih vagona, samo je 3.463 bilo u voznom stanju.

Ugledni britanski dnevnik ”The Guardian”, uvrstio je Exit festival na svetsku listu 12 najuzbudljivijih turističkih destinacija i događaja u 2008. godini. Organizatori Exita uspeli su da naprave ono što je zvaničnim političkim strukturama još uvek nedosanjani san. Uspeli su da Novi Sad i Srbiju upišu u najvažnije i nezaobilazne kulturne mape sveta, dovođenjem tog istog sveta pod okrilje zidina drevnog petrovaradinskog zdanja.

Opština Žabalj vam je kao fudbalski tim koji igra na malom stadionu, ali ima fantastične igrače. Dakle, sam Žabalj po svim parametrima mnogo više liči na selo, nego na varoš. A opet, u svom sastavu ima takve veličine kakve su: Đurđevo, Čurug i Gospođinci. Seoski drim tim! Za ovaj put mi smo u Gospođincima.
Gospođinci kao naselje u bačkoj županiji prvi put je zabeleženo 1341. godine pod imenom Bogorodično selo. Od 1769. godine Gospođinci postaju granično mesto u sastavu Šajkaškog bataljona do 1873. godine. Iz tih vremena ostao je šanac koji se pruža u pravcu sever-jug kao granica Austrougarske i Turske. Današnje naselje počelo se podizati krajem 18-og i početkom 19-og veka. Uostalom šta tu ima I da se priča… Dođite u centar Gospođinaca I ako ste prošli kratak kurs vojvođanske arhitekture sve će vam biti jasno. U centru se naime nalaze 4 parka. Po dijagonalama, u njima se nalaze: crkva, Mesna zajednica, škola i Svetosavski dom. Ovakva 4 parka u centru naći ćete u svim selima duž Šajkaške – od Đurđeva, pa sve do najdaljeg sela – Nadalja.

Čoban pravi paprikaš od onoga što može da nađe. To je ovčije meso, malo soli koje ima u džepu, par veza luka koje je „maznuo“ negde usput i vode, da se krčka. Melenci su proslavili seosku slavu „Sveta trojica - Duhovi“. Program je trajao četiri dana, a vrhunac je bio u nedelju: u Kestenovoj šumi, pored banje, održano je Deseto svetsko prvenstvo u kuvanju čobanskog paprikaša.
U takmičarskom delu učestvovalo je 107 ekipa sa 107 zvaničnih kotlića (bilo je i kotlića pride za nenajavljene goste). Učestvovale su ekipe iz Vojvodine i Srbije, iz Rumunije, Mađarske i Bugarske. Neki su, uz paprikaš, okrenuli i po neko šilježe na ražnju, a ni drugih gurmanluka nije nedostajalo. Bili su i svirci, tamburaši, „plek“ muzika i dobro vino, kojim se stanovnici Melenaca takođe ponose. Ko je želeo, mogao je da proba mnoga domaća vina u banji, a svoje vino ponudili su i gosti sa raznih strana. Žiri je bio na najvećoj muci. Trebalo je probati i oceniti 107 porcija paprikaša. Zato je proglašenje pobednika kasnilo, dok se okolo pričalo da su članovi žirija „zabrekli od tolikog probanja“. U međuvremenu program je napredovao.

Na 55 kilometara od Beograda, na 30 od Novog Sada. Skrenete s puta, vozite 4 kilometra kroz njive, pa – pravo u rupu. I šta ćete vi tu uopšte? Na prvu ruku, reklo bi se da tu možete dospeti jedino ako od nečeg bežite, pa tražite mesto gde vas izvesno niko neće naći. A na drugu? E, na drugu, na mestu na kojem ste nakon izlaska iz kola prvo proverili da li su auspuh i sva četiri točka još uvek na mestu, zateći ćete predsednika države, ambasadorski kor, prvake drame, estradne zvezde koje kad se užele naroda zakažu koncert na Marakani, pa im dođe 80.000 ljudi! Da gospodo – dobrodošli u „Sidro“.

U kazan od preko 4.000 litara stavite 700 kilograma svinjskog mesa, 20 kilograma slanine, 200 kilograma graška, 150 kilograma crnog luka, 10 kilograma belog luka, 400 kilograma krompira, 70 kilograma kupusa i oko 100 kilograma paradajza. Plus 10 kilograma mlevene paprike i oko 100 kilograma šargarepe i peršuna, 80 kilograma masti i 110 kilograma tarane. Kad sve to ukrčkate na vatri od pet kubika vrbinog drveta, dobijete čobanski gulaš za dvanaest hiljada ljubitelja mađarske đakonije, sa čime postajete najozbiljniji kandidat za besmrtno mesto u Ginisovoj knjizi rekorda.

Film „Kao rani mraz“, romantična priča bez poljupca, svoju prvu klapu imaće 12. jula na obali Tisa u Adi, a „grad“ u kome se odvija radnja filma napravio je jedan od vodećih domaćih scenografa Radoslav Mihajlović. Kostimi ovog filma čija se radnja događa u periodu od 1914. do 1918. godine autorski su rad Žakline Krstevske, makedonske kostimografkinje ovdašnjoj publici najpoznatije po briljantnim kostimima u filmu „Golemata voda“, ali i čitavom nizu makedonskih filmova i TV serija.