Opština Žabalj vam je kao fudbalski tim koji igra na malom stadionu, ali ima fantastične igrače. Dakle, sam Žabalj po svim parametrima mnogo više liči na selo, nego na varoš. A opet, u svom sastavu ima takve veličine kakve su: Đurđevo, Čurug i Gospođinci. Seoski drim tim! Za ovaj put mi smo u Gospođincima.
Gospođinci kao naselje u bačkoj županiji prvi put je zabeleženo 1341. godine pod imenom Bogorodično selo. Od 1769. godine Gospođinci postaju granično mesto u sastavu Šajkaškog bataljona do 1873. godine. Iz tih vremena ostao je šanac koji se pruža u pravcu sever-jug kao granica Austrougarske i Turske. Današnje naselje počelo se podizati krajem 18-og i početkom 19-og veka. Uostalom šta tu ima I da se priča… Dođite u centar Gospođinaca I ako ste prošli kratak kurs vojvođanske arhitekture sve će vam biti jasno. U centru se naime nalaze 4 parka. Po dijagonalama, u njima se nalaze: crkva, Mesna zajednica, škola i Svetosavski dom. Ovakva 4 parka u centru naći ćete u svim selima duž Šajkaške – od Đurđeva, pa sve do najdaljeg sela – Nadalja.

A priču o Gospođincima treba početi napomenom da se ono, na svu sreću, ne uklapa u negativan stereotip koji je u Vojvodini decenijama na snazi. U Evropi je naime validna statistika prema kojem od ukupnog broja radno aktivnog stanovništva na poljoprivrednike otpada svega od 1 do 3 procenta.
Ukupnog seoskog stanovništva nema više od 7 do 12 odsto. E sada – sa ovoliko ljudi, Nemačka, Danska ili Holandija prave i po 15 milijardi dolara neto izvoza od poljoprivrede. Kod nas je situacija upravo obrnuta. Na selu živi veći broj ljudi, ali u njemu ne vide najčešće nikakvu ekonomsku perspektivu što vodi opštem siromaštvu i depresiji. Stoga ne čudi što se prošle godine u 1.200 sela u Srbiji nije rodilo nijedno dete! Diljem Vojvodine kuće se prodaju po ceni od 3 do 5.000 evra, a prosečna starost žitelja naših sela je preko 40 godina. Ne treba mnogo pameti da bi se shvatilo šta nam valja činiti. Da bi se na selu zadržao najvitalniji deo stanovništva, moraju mu se stvoriti uslovi za normalan društveni život, odnosno obezbediti mu kulturu i zabavu i privredne institucije koje će progutati višak radne snage. Urbani razvoj sela ne podrazumeva samo puteve i telefone, nego je to obrazac života, zbog kojeg mladi i odlaze u gradove. Do tada, u Opštinama Alibunar, Žitište i ko zna koliko drugih, stajaće na stotine napuštenih kuća u koje niko neće da uđe ni besplatno. Uostalom, sveža je priča po kojoj su se čak i izbeglice radije zadržavale u kolektivnim centrima, nego što su prihvatale da dobiju na korišćenje napuštene kuće u Svilojevu ili Kupusini. Ali, duga je to priča…
Tek – Gospođinci i nisu njen deo. Ovde su naime stvari uveliko drugačije jer – ovo je selo s profesijom. Prema jednom, istina neproverenom istraživanju, Gospođinčani su najveći povrtari u Srbiji. Tvrdnja se temelji na činjenici da se povrće na veliko proizvodi u preko 150 domaćinstava od 1.200 koliko ih selo ima. Konkretno, cena luka na nivou Srbije odredjuje se baš ovde. Gopođinci godišnje isporuče 1.000 vagona luka, što je trećina potrošnje u Srbiji. Ako se u selu poseje veća količina luka od uobičajene, on će recimo i na Kalenića pijaci biti jevtiniji  obrnuto – kada se zaseje manje, on je skuplji sve do Vranja.
Pa gde je još 300 do 400 vagona kupusa, 600 vagona paprika, bar 200 vagona šargarepe… I sve to od najkvalitetnije sirovine i uz agrotehničke mere koje apsolutno stoje u dosluhu sa svetskim standardima. Recimo, nemojte se začuditi, ako u ovdašnjim plastenicima ugledate kutije u kojima zuji – 12 bumbara. Nisu to bilo kakvi bumbari, oni dokoni ovdašnji, već  marljivi danski. Kutija sa 12 bumbara košta 350 evra. Za jedan plasteniktreba nekoliko ovakvih kutija sa bumbarima gastarbajterima. Al ne žale Gospođinčani pare za kvalitet. Poljoprivredno gazdinstvo Lazara Đukića (u selu bi rekli Laze Brdara), Zemljoradnička zadruga, gazdinstvo Salonskih, firma GLOBAL SEED I drugi, postavljaju domaće zadatke povrtarima u celoj Srbiji. Dobro, jeste da se naradiš, da ste i ti i tvoji po ceo dan ,što na njivi, što u plasteniku ali –  vajda je tu. Ako odmahujete glavom, evo računice …  
Po jutru rodi 3 vagona luka. Cena je 20 dinara po kilogramu. Tri vagona jeste 30.000 kila.Kompletni troškovi po jutru su 150.000 dinara. Dakle, pazarite 600.000 odbijete troškove i po samo jednom jutru vam ostane 450.000 dinara! Po jutru! Čak i skromnija domaćinstva rade na 10 jutara, pa i više. U toj varijanti (rekosmo skromnijoj), samo od luka možete zaraditi nekoliko miliona dinara ,a svi rade bar još jednu kulturu. Recimo Laza Brdar samo za jedan dan obere 40.000 ljutih paprika. Po 12 dinara komad – pa računaj… Ove sezone nabraće oko 5.000.000 komada. Na istim tim površinama zarada od kukuruza i pšenice je proporcionalno toliko manja, da je gotovo neumesno i praviti ma kakva poređenja. Znaju šta rade ti Gospođinčani.
Realno, prošle godine je od luka u selo ušlo oko 2,5 miliona evra. Dobar deo otišao je na proširenje proizvodnje, ali istovremeno, luk je pozlatio seoske kuće i okućnice, a u garaže uveo automobile kojih se ne  bi postideli ni na beogradskom Senjaku. Vraćajući se na uvodni deo naše priče, sklapamo mozaik i konstatujemo da prava mala povrtarska euforija (koju za početak bojažljivo pokušavaju da kopiraju i druga pre svega okolna sela), predstavlja sidro koje je za roditeljske kuće privezalo mnoge razbokorene ambicije seoske mlađarije. Oni ostaju u selu, jer imaju gde i imaju zašto. Samim tim, stvara se ne samo komunalna infrastruktura, nego što je mnogo važnije, ambijent koji Gospođincima vraća snagu.
I kada smo se ovoliko naradili, treba malo i odmoriti. To se u selu, na 35 stepeni (a kada baš upeče zvezda onda i više), najbolje radi na Jegričkoj. Na ovom mestu upamtite – Jegrička nije bara već – reka. Dugačka je oko 65 kilometara i pritoka je Tise. Izvire kod Pivnica. U blizini Temerina deli se na dva dela. Jednim delom teče prema severu, ide pored Gospođinaca i završava u močvarama kod Žablja. Drugi deo teče prema jugoistoku i završava u Tisi. Jegrička je najduži čisto vojvođanski vodeni tok.
Gospođinčani ga koriste na milion načina: za kupanje, ribolov, zalivanje polja, odmor… Da je nije trebalo bi je izmisliti.
Ipak, zabava koju Gospođinčani najviše vole jeste ona koja se jednom godišnje događa o seoskoj slavi  koja se održava 15. avgusta (prenos moštiju Sv. prvomučenika i arhiđakona Stefana). U svemu veliku ulogu ima i tradicija, ali i neverovatno “potrefljen” datum. Polovina avgusta je vreme kada su seljaci uzeli pare za žito, a još nisu počeli da rade kukuruz. Dakle, imaju i para i vremena. Osim toga, tada su se oni koji u drugoj ili trećoj generaciji žive “na gradu” vratili sa svojih godišnjih odmora,  čili i preplanuli. I zarad svega toga, svakog 15. avgusta na glavnom gospođinačkom šoru, nađe se oko 4.000 ljudi u atmosferi za koju i Egzit predstavlja blag doživljaj. Prilika je to da se pokažeš, provedeš i usput vidiš neke ljude koje nisi video godinu dana. Naravno, i da pokupiš gomilu tračeva na lokalnoj berzi informacija. Ko bi to propustio?
A da bi smo zaokružili priču o seoskoj razonodi svakako moramo svratiti i do Lovačkog društva “Fazan”. Najlepši prostor u selu pripada upravo lovcima. Njih bezmalo stotinka, uredili su svoj Dom kao mesto gde se krštava, venčava, ispraća u vojsku, tulumari … To je mesto gde se svaki metak ispaljen na srndaća ili divlju svinju okrene bar još desetak puta u lovačkim pričama, jer – sezona lova je kratka, traje samo od oktobra do februara, a vreme treba nečim popuniti.
Onih  klasičnih znamenitosti u Gospođincima je malo. Od ljudi iz čitanki u selu su rođeni samo Pavle Beljanski (nama poznat kao osnivač i zadužbinar Galerije koja nosi njegovo ime) i slikar Stevan Bodnarov. Neki će reći – i deda naše olimpijske šampionke Aleksandre Ivošev, ali deda već ne spada u čitanke. Putnicima namernicima, osim monumentalne crkve iz 19. veka, možda može biti zanimljiv još i avion (ili bar ono što je od njega ostalo) koji na izlazu iz sela podseća na mesto na kojem se 1944. nalazio aerodrom koji je najpre služio Nemcima, a potom i Rusima. Avion koji simbolizuje ovo mesto, 1979. godine učestvovao je na snimanju filma “Partizanska eskadrila” Hajrudina Krvavca. Klasik partizanskog filma oličen u dostojnom predstavniku mostarske avio-industrije, danas teško da interesuje ikoga od klinaca koji se kupaju samo pedesetak metara od ovog neobičnog spomenika. Nama je međutim izmamio uzdah. Bila su to vremena, pa neka kaže ko šta hoće!
Pred kraj konstatujemo da su Gospođinci selo koje je našlo svoju meru. Čak su i svoju Paprikijadu zadržali u okvirima struke i folklore, ne dajući joj da sklizne u puko vašarište. Zamislite feštu na kojoj stručnjaci govore o kvalitetu rasadnog materijala, merka se najveća paprika, a – svi trezni.
Ožderati se možete u 5 sela okolo, ali pravu papriku možete videti samo u Gospođincima! E zato su čak i manifestaciju organizovanu njoj u čast zadržali u granicama dobre mere i ukusa.
Ne čudi onda što je naš glavni vodič kroz selo, mladi domaćin Zvonko Dejanović, na vreme batalio priču o fakultetu i svetlostima (vele)grada. Čim je polovinom osamdesetih završio Zmaj-Jovinu gimnaziju i otslužio vojsku, otišao je u Futog i završio – još jednu srednju. Ovaj put poljoprivrednu, siguran da će zauvek ostati na selu. Danas je lovac, strelac na glinene golubove, pecaroš, povrtar, svoj na svome, u svojoj kući i svom selu. Gospođinci su mu tu priliku pružili, a on im obilato vraća.
Na rastanku, umesto da nam pokazuje priznanice za neke neplaćene novosadske kirije (što bi mu se da nije na vreme prelomio, verovatno desilo), Zvonko nam pokazuje verandu svoje kuće, na kojoj pirka i usred leta. Dok pokazuje na mačka Tošu, uči nas da su jednobojni samo mužjaci, a trobojne mogu biti samo ženke. Lepi ti Gospođinci.