U kazan od preko 4.000 litara stavite 700 kilograma svinjskog mesa, 20 kilograma slanine, 200 kilograma graška, 150 kilograma crnog luka, 10 kilograma belog luka, 400 kilograma krompira, 70 kilograma kupusa i oko 100 kilograma paradajza. Plus 10 kilograma mlevene paprike i oko 100 kilograma šargarepe i peršuna, 80 kilograma masti i 110 kilograma tarane. Kad sve to ukrčkate na vatri od pet kubika vrbinog drveta, dobijete čobanski gulaš za dvanaest hiljada ljubitelja mađarske đakonije, sa čime postajete najozbiljniji kandidat za besmrtno mesto u Ginisovoj knjizi rekorda.

Takav, omanji bazen čobanskog gulaša spremio je Zoltan Gali, ugostitelj iz Ade, uz asistenciju pedesetak drugara iz Vojvodine, Srbije i Mađarske. Njihov poduhvat okupio je desetak hiljada uživalaca u iću, piću, muzici i šarenilu svake vrste. Bilo je konja i kočija, šatre i muzike, tobogana, šešira. Zapažen je majmun koji je, na gazdinom ramenu, čekao veseljake koji su baš poželeli da se slikaju sa majmunom.
U tradicionalno jelo panonskih čobana, pored neizbežnog mesa, stavljalo se sve čega je bilo trenutno u kući: kupus, paprika, paradajz, šargarepa, krompir, kaže gospodin Gali. Na pitanje da li je u njegovoj kući gospodar kujne supruga Melinda, uz smešak, u trenu, odbija svaku primisao na to. Njeno je da čuva sina Zoltana i brine o ostalim poslovima, tvrdi dirigent orkestra za obilno čobansko jelo, inače, po struci, mašinski tehničar, dok budnim okom motri šta rade pomoćnici nad kazanom i ložači vatre.
Najavljeno je desetak hiljada porcija, ali je skuvano dvanaest hiljada. Zanimalo nas je zbog čega se gospodin Gali odlučio baš za toliku količinu čobanskog gulaša, kada bi i sa manjom bio jedini kandidat za Ginisa. Odgovor je jednostavan: Gali ne želi da svakog meseca neko obara njegov rekord.
– Ko želi da me pretekne, moraće dobro da se pomuči – govori dok se penje ka ivici kazana, koji je za ovu priliku stigao iz Bačke Palanke, kao proslavljena naprava u kojoj je nekoliko puta obaran rekord u kuvanju riblje čorbe i pasulja. - Pripremali smo se oko mesec dana za ovaj dan. Inače, kuvam od drugog razreda osnovne škole, pa sam gotovo srastao sa varjačom i šerpom. U mojoj gostionici u Adi, specijalitet su, upravo, mađarski gulaši u kojima neizmerno uživam.
Na preko četrdeset stepeni celzijusa, uz monstr-kotlić, ni malo lako nije bilo njegovim pomoćnicima dok su seckali ogromne količine povrća, stoički podnoseći neprijatno štipanje mirisa crnog i belog luka. Zimogrožljiva dudara, koju su doneli prijatelji iz Mađarske, orošeno pivo, domaća šunka, ladan paradajz i nadahnuta „Esztike lány“ (Estika devojka) lokalnog harmonikaša, davali su podstreka. U dobrom raspoloženju bili su gradonačelnik Ferenc Irmenji sa suprugom i decom, a Ginisovi predstavnici iz Mađarske, bez ustučavanja, prihvatali su se raznih poslova, kako sav trud ne bi bio uzalud.
Nakon oko pet sati krčkanja, potvrđeno je da su vrata Ginisa širom otvorena za novi rekord iz Ade. Sada predstoji procedura, koja traje oko godinu i po dana, kako bi sve bilo i zvanično objavljeno i upisano u knjigu zbog koje su mnogi, širom sveta, svašta istrpeli, mnogo čega se odrekli, pa čak i verenice, poput Norvežanina Gunara Lunda koji je 34 sata neprekidno seckao luk. Ili se ona odrekla njega,... svejedno. Jer, dotičnom se miris toliko uvukao pod kožu da nije mogao ni jednim sredstvom za pranje da ga se otarasi. Ali, bitno je da je domaća priča iz Ade imala srećan i logičan završetak. Mnogi gosti poneli su kući pune lonce gulaša rekordera. n