Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Mile munja

Sramota je u Banatu ako nemate špicnamet. Onda ko i da niste odatle, a i ne zna se čiji ste, džaba vam i ime i prezime i srednje slovo i adresa. To sve kad napišete stane u tri reda i opet ne vredi koliko jedan špicnamet. Ovo je priča o rađanju novog špicnameta i čoveku koji se dvaput rodio. Ne verujem da u celom Banatu ima nekog kome bolje pristoji špicnamet nego Miletu Munji.

Mile živi u Bašaidu i umalo da bude drugačije tog dana kad su trešnje obrali. Nema još takve izreke u narodu za trešnje, poput one: „Obrali smo bostan“! Za trešnje je važno da budu obrane pre čvoraka i pre kiše. Čvorci ih izbuše a od kiše popucaju, pa ode mast u propast i godina ispadne fraj i bez dunsta. Tog dana u Miletovom vinogradu, koji mu je dejka pisao u tal, nit je bilo čvoraka nit je bilo na kišu, bili su samo: Mile i njegov otac Ivica, dve velike trešnje, jedan oraj, astal od prevrnutog drvenog kalema za debele kablove od struje, pedesetak čokota vinograda i ceger friških trešanja. Bio je dvadeset osmi maj, pre pet godina. Taman što su obrali trešnje, počne neka kišica, onako tek po koja iz nekog oblačka koji se i ne vidi. Sklone se Mile i njegov baba ispod oraja, za onaj okrugli astal, da većaju šta će s trešnjama, da l da sve pojedu odmah ili nešto da ostave i za prodaju, tako je rodna godina bila. Kišica ispada, taman da ugasi prašinu, pa se reše da pričekaju, kad kiša stane da još malko rade u vinogradu.

Sledeće čega se Mile seća jeste svetlost i kako je odskočio od zemlje do krošnje i pao pred oraha: „Kad sam pao, sav drhtim, pogledam okolo, tata se izbezumio, prilazi da mi pomogne, ništa ne osećam sem nekog golicanja po telu. Shvatili smo da me je udario grom. Odvuko me tata do razora i počeo da me pokriva zemljom“, seća se Mile, „pa je malko i preterao s količinom, reko u redu je, nemoj više! Odjednom je počelo nevreme, vetar, kiša, grmljavina. Onda me je tata odvukao u razor, tamo je bilo dublje, i otišao je po pomo. Komšija Željko je bio na njivi blizu našeg vinograda, u drugoj duži. Samo što je tata otišao, udari još jedan grom blizu mene, osetio sam kako pada zemlja po meni,  kao da ju je podigla neka eksplozija. Tek kad su me podigli, videli smo da je od majice ostao samo prednji deo a od desne patike samo šnirevi (pertle). Sve je izgorelo. Kad su me doneli u ambulantu, doktor nas je odmah u bolnicu poslao, a onaj u Kikindi doktor kad me je video, pita šta je. Grom! Gledao me par sekundi pa kaže: ‘Dobro je, živ je!’ Kad su me stavili na sto, malko su oklevali, ne znaju šta da rade sa mnom, sav sam još bio od zemlje, kako me je tata zatrpavao. Onda su me skinuli, onako s dva prsta, sve je bilo pocepano i izgorelo na meni. Od desnog ramena, cela leđa i noga do stopala su mi skroz izgoreli, a palac na desnoj nozi se rascvetao, valjda je tuda izašao grom. Tek posle dva-tri dana mogao sam da pomeram obe noge, kaže doktor da je to od šoka. Jedno sedam dana su me tamo krpili, malo odavde, malo odande. Posle su se setre čudile kad su me previjale kako rane zarastaju. Brzo sam se oporavio i nemam ni jedan ožiljak. Ja sam dobro“, veselo priča Mile, „al oraj od tada malo slabije rodi. Kad sam skroz došao sebi, kažu mi drugari: ‘Ajd da pravimo neki biznis, sad imaš neke moći, ajd da lečimo živinu! Svi leče ljude, ajd mi da lečimo živinu i domaće životinje’“. Veselje ih nikada nije napuštalo!

„Znaš kako je na selu, to kad me je udario grom, pitaju da li se plašim. Samo malo kad zagrmi, nećeš videti nikog napolju oko Bašaida, svi se plaše! Tog dana je baš bilo veliko nevreme, stradali su i krovovi i elektrika po kućama“, divani Munja.

Brzo je crep zamenjen, kupili su i nove frižidere i televizore umesto onih što su izgoreli od gromova  tog dana u Bašaidu. Mile je sad ko nov! Oporavio se brzo i uspešno, bez posledica. Nema ožiljaka, da nema špicnamet Munja, ne bi čovek ni pomislio šta ga je bilo snašlo. Snašao ga najgori grom, onaj iz poslovica – grom iz vedra neba! Jedino se Miletov tata Ivica ne smeje od kad je obro trešnje! Mile ima dva rođenda i nadimak Munja, zaradio ga je ko premiju na lutriji, kažu jedan od milion takvih!

 

tekst: Bora Otić

Možda vam se svidi...