Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Miroslav Štatkić: U ogledalu kulture

Napisao je preko 400 kompozicija. Njegova dela izvođena su i izdavana u više od trideset zemalja. Ali strah od slabo odsvirane ili komponovane note danas mu deluje gotovo romantično. Ako ste na poziciji pokrajinskog sekretara za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, suočavate se sa izazovima koji prevazilaze sva dosadašnja iskustva…

 

Rekli ste svojevremeno kako želite da kulturnu politiku pokrajine zamenite jasnom podrškom za tri bazična umetnička, a time i kulturna segmenta – književnom, likovnom i muzičkom. Sva tri su u vremenu za nama bila gotovo zanemarena. Koliko ste u ovoj nameri uspeli?

Likovna, muzička i književna  umetnost su najznačajniji elementi prepoznatljivosti kulturnog aspekta u naprednom društvu. To su fundamentalne umetničke discipline koje imaju svoju specifičnu težinu,  krucijalnu progresivnu ulogu i značaj za razvoj umetnosti u celini. Dakle, društvo mora poklanjati primerenu pažnju razvoju stvaralaštva, mora podsticati uslove kvalitetnog rada, to jest vrednovati ga materijalno, stvarati ambijent za kreativnost, inkorporirati umetnost u obrazovni sistem pridajući  mu adekvatan značaj, finansirati izuzetne umetničke vrednosti, uređivati u celini državni logistički pristup te obezbeđivati prezentovanje umetničkih vrednosti. Znači, pored finasijkog aspekta, važno je permanentno javno plasirati svoja nacionalna umetnička dostignuća. Nije dovoljno sve to prezentovati ”kod kuće”, već organizovano, smišljeno i dugoročno, i izvan naših granica. Jer, ako Evropa i svet nema saznanja o našim umetničkim i kulturnim vrednostima, onda je to ”posao” koji je samo polovično urađen. Slika napretka jednog društva se najtransparentnije ogleda u njegovim dometima u kulturi, u njegovom duhovnom bogastvu, u tradiciji i civilizovanom uređenju. Bez ostvarenog kulturnog aspekta, to definitivno nije moguće. Sve opcije koje zagovaraju ili marginalizuju kulturu zaboravljaju na činjenicu da su dostignuća u ovoj oblasti osnovni element vrednosti kolektivnog pamćenja. Po mom shvatanju, nema značajnijeg posla od duhovne nadgradnje naciona, a kultura u svemu tome jeste važan faktor.

Pažnja je, konkretno, okrenuta samom stvaraocu, dok to u proteklom periodu rada u sekretarijatima kulture nije bio slučaj. Zašto je to tako, to je priča za neku drugu priliku. U javnosti se protežiraju izvođači, a ne kreatori dela, što je pogrešno, i često se dešava da se autoru dela oduzima primat, zarad isticanja ostalih aktera u lancu određenih projekata (uglavnom ”izvođača umetničkih radova”), jer je to kao zahvalnije ili efikasnije u medijskom propagandnom  domenu, s obzirom na jačinu i snagu ovog segmenta u nomenklaturi savremenog informisanja.

Kada je likovna umetnost u pitanju, usredsredili smo se na plasiranje eminentnih umetnika sa štampanjem monografija za ovu godinu: Adžića i Todorovića, a u planu su i Ševo, Dobanovački, Marinkov. Preko naših institucija planirane su mnoge izložbe domaćih slikara. U domenu književnosti akcenat je stavljen na izdavaštvo. U drugoj polovini 2016. godine izdali smo 47 knjiga, a za ovu 2017. preko konkursa obezbeđena su sredstva  za 120 izdanja, a preko naših institucija – za još 30 reprezentativnih izdanja. Posebno smo opredelili sredstva za 8. kolo ”Deset vekova srpske književnosti” Matice srpske u 10 knjiga. U pitanju su kvalitetna dela iz oblasti književnosti, filozofije, sociologije, istorije, estetike…

 

Drugi važan segment koji ste naglasili stupanjem na dužnost, jeste reafirmacija srpskog kulturnog identiteta u Vojvodini. Činjenica je da se on decenijama  naprosto „podrazumevao“ a da je suštinski na njegovom održanju rađeno veoma malo.

Afirmisanje srpskog kulturnog indentiteta u Vojvodini jeste pitanje od važnosti za ukupnu svest i poimanje kulturnog prostora Srba. Bez obzira gde Srbi žive, oni predstavljaju jedan kulturni indentitet, jednu kulturnu matricu. Niko se ne može odreći svog kulturnog koda, generacijskog genetskog zapisa i istorijske kulturološke trajne vrednosti. Pa ni srpski narod.

Manifestacija zaboravnosti, aljkavosti, labavo pamćenje i nepoštovanje prethodnih generacijskih duhovnih i drugih dostignuća vrlo su loše odlike našeg naroda. Takve pojave se moraju odstraniti iz tkiva srpskog naroda, a, sdruge strane, neophodno je unaprediti pozitivne karakteristike: sabornost, uvažavanje vrednosti, čestitost, odgovornost, tolerancija, ljubav, moral, dobrota, patriotizam, slobodoljubivost, upornost, radinost…  Potpuno ste u pravu kada kažete da se reafirmacija srpskog kulturnog indentiteta u Vojvodini sve vreme podrazumeva, ali se u praksi retko sprovodi. Nepoštovanje vrednosti prethodnih generacija i zaboravnost su, čini mi se, osnovni problem koji treba otkloniti i nešto konkretno povodom toga preduzeti. Moramo se vratili sebi, svojim vrednostima, svojoj tradiciji, duhovnim dostignućima, kako bismo se uzdigli iznad senilnosti, nerada i nemara. To je dug i odgovoran rad, i ne može se ostvariti jednokratnim zahvatom i preko noći. Potrebni su opšta sabornost i odgovornost, uzvišena patriotska svest, volja, snaga istrajnosti i vera na ovom važnom zadatku.

 

Konačno, koliko je realno da sve ovo o čemu upravo pričamo nađemo definisano unutar korica „strategije razvoja kulture“, koja, uprkos obećanjima u svim političkim periodima iza nas, nije ugledala svetlost dana?

Strategija razvoja kulture za svaki nacion dakako mora sadržati osnovne elemente razvoja i usmerenja kojima se teži u kulturi. To nije ni lako ni jednostavano definisati. U kulturi uvek dolazi do sudaranja ideoloških, nacionalnih, socioloških  filozofskih stavova, raznih politika, društvenih grupa, intelektualaca… Ono što je po meni jako važno jeste ne odstupiti od izvornog koncepta same suštine i smisla kulture, sa svim njenim atributima koji je čine funkcionalnom u društvenim okolnostima, i intencije unapređenja društvenog ambijenta. Sve ostalo dolazi po sebi.

Nije nemoguća misija da se ponešto od gore pomenutih stavova i nađe u novom papiru o kulturnoj strategiji. Međutim, ovo nije novina. Bilo je usamljenih glasova, umetnici to manje više znaju, ali su isto tako prilično inertni i suviše zauzeti sobom i svojim delom. Šokirao me je podatak da sam ja prvi sekretar za kulturu u Vojvodini koji je profesionalni umetnik. Ovo potrvrđuje inertnost umetnika da preuzmu deo odgovornosti u kreiranju društveno-političkih prilika.

 

Naravno, večito pitanje bez kog se naprosto ne može jeste: Kakva je sudbina institucija koje su temelj nacionalnog identiteta, ali su neracionalnom politikom njihovog programskog i unutrašnjeg ustrojstva dovedene do ruba egzistencije? Recimo, polovina svih zaposlenih u kulturi koji se nalaze pod nadležnošću vašeg sekretarijata radi u Srpskom narodnom pozorištu.

Iracionalni programski koncept Srpskog narodnog pozorišta doveo je u pitanje samo postojanje ove pozorišne kuće. To je primer kako jednu instituciju gurnuti u ambis neizvesnosti lošim programskim konceptom, zarad neke aktuelnosti (koja se po pravilu izvlači iz konteksta političke provinijencije i stavlja na ”daske koje život znače”). Dakle, taj senzacionalizam po svaku cenu – od seckanja makazama dela velikih pisaca, dopisivanja i izbacivanja ozbiljnih količina tekstova (koji nemaju opravdanu funkciju u delu) do potpisivanja tuđih tekstova kao svojih, i slično – to je samo deo neadekvatnog i nefunkcionalnog programa za koji su utrošena ozbiljna sredstva. Šakom i kapom su isplaćivani enormni autorski honorari, koji prevazilaze i najrazvijenije zemlje što žive u izobilju i blagostanju. Pozorište koje ima preko 520 zaposlenih ljudi je gigantski kolektiv. Da li možete zamisliti fabriku koja ima taj ljudski potencijal? I za razliku od fabrika koje same sebi zarađuju plate i plaćaju sve ostale doprinose i poreze, SNP ima budžet od 700 miliona dinara. Dakle, država im obezbeđuje plate, doprinose i sve ostale troškove, kao i sredstva za programsku delatnost. I s razlogom se mi u Sekretarijatu pitamo: šta u ovom trenutku treba da košta toliko ovu državu i šta dobijamo za taj novac? To je vrlo skupa igračka koja ne može da funkcioniše na taj način. Svakako će se mnoge stvari racionalizovati i prilagoditi potrebama građana.

 

Insistirate da institucije pod vašom nadležnošću moraju naći način da se otvore i preporuče evropskim fondovima, kao značajnom izvoru podrške u finansiranju. Koliko se u ovom segmentu do sada uradilo?

Evropski fondovi su nešto što se ne može zaobići iz prostog razloga što mnogi od njih raspolažu novcem koji uopšte nije zanemarljiv, a za naše uslove predstavlja veliki izazov. Postoji i drugi razlog koji je važan za nas – a to je edukativni aspekt. On nas tera da upoznamo funkcionisanje sistema i samog apliciranja. I treći, možda najznačajniji razlog, jeste sistem trošenja dobijenih sredstava koji ti fondovi podrazumevaju. U pitanju je vrlo stroga i precizna kontrola, gde nije moguća bilo kakva nepravilnost. Ta disciplina ima višestruki značaj za nas, ako se uzme u obzir dosadašnja praksa utroška finansijskih sredstava.

Dali smo preporuku svim našim indirektnim korisnicima, a to su 13 institucija kulture, da kreiraju projekte za pristupne fondove Evrope, mada pojedine institucije imaju višegodišnje iskustvo apliciranja i realizovanja programa. U samom Sekretarijatu smo angažovali dva ozbiljna stručnjaka za IPA projekte, sa velikim iskustvom, i jedan projekat je prošao prvu fazu selekcije. Očekujemo pozitivan rezultat.

 

Kako ocenjujete sinergiju sa gradskim i republičkim institucijama kulture?

Saradnja sa gradskom komisijom za kulturu i članom gradskog Veća za kulturu grada Novog Sada gospodinom Daliborom Rožićem je odlična i dogovaramo se po svim važnim pitanjima. Posebno po pitanju konkursa Grada i Pokrajine. Ove godine smo sinhronizovali i zajedno rešavali čitav niz pitanja oko usklađivanja nivoa sredstava za pojedine projekte.

Pokrajina je u odnosu na Evropski projekat Grad kulture 2021. za 2017. godinu izdvojila 89.000.000 dinara. Očekujemo da će i naše indirektne institucije uzeti učešća u projektima ove godine i u okviru ove manifestacije od izuzetnog značaja ne samo za Grad Novi Sad, već i za celu Srbiju. Saradnja sa Ministarstvom kulture i ministrom Vladanom Vukosavljevićem je izvanaredna. Da podsetim, na ovogodišnjem konkursu Ministarstva za kulturu, institucije i nevladine organizacije iz Vojvodine dobile su oko 90.000.000 dinara. Dogovorili smo da sledeće godine uspostavimo još sinhronizovaniju raspodelu sredstava, kako bi podigli efikasnost projektnog finansiranja. Dakle, saradnja je po obe ove linije direktna i uspešna, što umnogome popravlja sliku finansijskog kapaciteta Sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.

 

Blagoslov, ali i usud, za nekoga ko se bavi poslom koji vi obavljate, leži u činjenici da Vojvodina ima nekoliko kulturno značajnih i svojevremeno ekonomski jakih centara, što su kroz decenije profilisali publiku koja je u svakom smislu veoma zahtevna. Publika u Novom sadu, Subotici, Somboru, Pančevu… ne zadovoljava se pukim funkcionisanjem svojih kulturnih institucija ili organizacijom povremenih događaja – ona naprosto traži kontinuiranu i kvalitetnu ponudu. Koliko se ovom zahtevu, u vremenu u kom jesmo, može udovoljiti?

Da, to jeste važan deo prakse kulturnih institucija koja moraju još više da potenciraju kontinuitet u redovnom programskom obrascu, ali kroz zahtevniji ritam smene događaja. Razume se, i višim kvalitetom, jer je primetna zahtevnost publike, ne samo u Novom Sadu već širom cele Vojvodine. Ta činjenica raduje, ali i obavezuje. U nekim našim istitucijama, kao što je Simfonijski orkestar Vojvodine, koji ima oko 10 premijernih programa godišnje, krucijalna stvar za kvalitetno koncipiran program jeste pozornost na talentovane mlade kompozitore i izvođače, visoko kvalitetne dirigente (strane i domaće) te izvanredna sprema samog ansambla, kao i atraktivni i zahtevni programi. Naravno da je u tom slučaju uspeh zagarantovan. Gde god je ovaj ansambl nastupao u Beogradu ili regionu i šire, dobijao je od publike i stručne kritike visoke ocene. Na taj način smo podigli kulturni rejting cele Vojvodine na izuzetno visok nivo. Evropa sada zna da postoji jedan simfonijski aparat i grad Novi Sad, koji ima Simfonijski orkestar dostojan bilo kog festivala u Evropi. I, gle čuda, već stižu ponude za festivale u regionu i šire. Sa ovim orkestrom su radili svi značajniji dirigenti Evrope. Oni su glavni promoteri Simfonijskog orkestra Vojvodine. Dobar deo institucija u pokrajini razume situaciju i pokušava da promeni svoje dosadašnje usporene navike i pojača tempo, kako bi odgovorili zahtevnijoj publici.

 

U izvesnom smislu, na problem materijalnog opstanka naslanja se i priča o konkursima. Kažu, pomalo u šali, da se vaš Sekretarijat neprekidno nalazi u biblijskim mukama – kako sa dve ribe nahraniti sve one kojima je to neophodno… Uspevate li sredstvima koja su vam na raspolaganju da podržite sve one vrednosti za koje se zalažete?

Sa “dve ribe” ne možemo nahraniti mnogo kulturnih institucija. Obezbedili smo nešto više ”pecaljki”, pa ulovimo još po koju ribu. Tu su dva rebalansa koja će biti u toku 2017. godine (prvi je već pripremljen), drugi je krajem trećeg kvartala, što će znatno promeniti konačnu sliku i uspotaviti ravotežu kod institucija koje su slabije prošle na konkursu. Već sam pomenuo značajna sredstva Ministarstva kulture i informisanja Srbije i Novi Sad, grad kulture 2021. Sve u svemu, to je korpus značajnih sredstava, koji sa pažljivom selekcijom ostvaruje svoju funkcionalnost i ima važan potencijal u kulturnom kreiranju AP Vojvodine. Ne treba zanemariti i budžetsku rezervu Predsednika Vlade Igora Mirovića, koji je u domenu kulture uneo veoma značajna sredstva i tako maksimalno podržao projekte od pokrajinskog značaja.

 

Sve ovo o čemu govorimo podrazumeva ogroman lični angažman. Koliko je on suprotstavljen Miroslavu Štatkiću, pedagogu i kompozitoru, koji je za četiri decenije stvorio jedinstven muzički opus? Ometaju li ove delatnosti jedna drugu?

Ne samo da ometaju, nego gotovo isključuju jedna drugu. Ali ipak, pronalazim vremena. Radim na jednom velikom delu koje ima za temu 100 godina od prisajedinjenja Vojvodine Srbiji i koje treba da bude završeno sledeće godine. Delo elektroakustičkog medija koje nosi naslov ”1217. Kralj Stefan Nemanja Prvovenčani” takođe radim u čast velikog jubileja – 800 godina zvanične državnosti Srbije. Ovo delo biće izvedeno na mom autorskom koncertu elektroakustičke muzike za dvadesetak dana  u Sremskim Karlovcima ili u Novom Sadu.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški-Karadžić

Možda vam se svidi...