prof. dr Zorica Kuburić: Menjajmo sebe, a ne svet
Kineska poslovica kaže: „Jedan razgovor sa mudrim čovekom vredi više od nekoliko meseci učenja iz knjige“. Ako je tako, onda je razgovor sa Zoricom Kuburić – upravo „taj“ razgovor
Ako se u fokusu nečijeg interesovanja i naučnog istraživanja nalaze istraživanja porodice i procesa socijalizacije, „self-koncept“ adolescenata, istraživanja povezanosti mentalnog zdravlja, porodičnog vaspitanja i sistema vrednosti, porodična terapija… onda bismo u današnjem vremenu poremećenih vrednosti, ime takvog čoveka obavezno morali znati. Ako ne znamo, vreme je da saznamo. Ne radi nje, njoj do toga nije previše stalo, nego radi nas. Njeno ime je Zorica Kuburić. Redovni je profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i ima odgovore na mnoga važna pitanja.
Čini mi se da razgovor ne možemo početi bez definicije zdrave porodice. Šta bismo danas mogli smatrati „zdravom“ porodicom?
U pravu ste. To je zaista osnovno pitanje. Ima više kriterijuma kada se u teoriji definiše zdrava porodica. Svaki od tih kriterijuma ima neke svoje prednosti i nedostatke. Postoji ono što bismo mogli nazvati statističkom normalnošću. Dakle, nešto čega u društvu ima i najviše, i što je najčešće, može se proglasiti normalnošću. Ali, šta ako se negativne stvari nagomilaju toliko da preovladaju? Recimo, ako većina stanovništva stalno ili povremeno pije, to ipak nije argument da se alkohol proglasi zdravim. Mnogo je bolji kriterijum funkcionalnosti. Unutar nje je sve ono što utiče na to da porodica ne samo opstaje, već i da raste i da se razvija. Oko toga se i gradi porodična terapija. Znate, to vam je kao kada govorite o biciklu recimo. Nije vam toliko bitno kakav je njegov ram i koja su mu svojstva. Važno je da ga normalno i udobno vozite. Kada govorimo o porodici, jedno je brak i funkcionalnost bračne zajednice. Porodica je definisana željom za potomstvom, začećem i prisustvom deteta. Prema tome, zdravom porodicom bi se mogla smatrati ona koja obezbeđuje optimalne uslove za dečji razvoj i odrastanje. Takođe, vrlo je važno to što u zdravoj, funkcionalnoj porodici, postoji razmena osećanja. Ta razmena podrazumeva prihvatanje čoveka i bića onakvog kakav on jeste i pokazivanje dobrobiti i ljubavi za njegov razvoj. Pre svega deteta. To je ljubav kao prihvatanje i ljubav kao želja da dete bude samostalno, ljubav koja se ne iscrpljuje u zadovoljavanju njegovih želja, već potreba koje su u funkciji njegovog razvoja.
Da li bismo stvar mogli pojednostaviti do mere u kojoj možemo reći da se u psihologiji najviše toga zapravo odnosi na to kako smo i koliko bili prihvaćeni i voljeni u našoj primarnoj porodici?
To je primarno. Ja sam to nazvala „emotivnim kapitalom“. Ako smo u porodici bili prihvaćeni i voljeni, jer deca to obično testiraju i očitavaju, onda postajemo sposobni da isto to delimo sa drugima. To vam je kao ono kada deca kao mala čupkaju onu travku i razbrajaju „voli me – ne voli me“. Pri tome će dete kao ljubav prepoznati i našu opravdanu zabranu i neispunjenje želja. Ljubav se prepoznaje i u postupku disciplinovanja. Da me roditelji ne vole, ne bi me nadzirali i vaspitavali. Sve je u tom prepoznavanju – imam roditelje, siguran sam, oni brinu o meni. Naravno, kao što se u nama akumulira osećaj ljubavi, tako se u drugom slučaju može taložiti osećaj odbačenosti, neprihvatanja, koji nas potom uvodi u manje ili nekada ogromne probleme.
A šta se događa kada ovaj odnos uzajamne ljubavi u porodici preraste u svojevrsnu igru u kojoj roditelji „glume“ uzajamnu empatiju, a deca to prepoznaju, pa počnu da trguju svojom ljubavlju, koja postaje adut na tasu glumljene roditeljske privrženosti?
Nije reč o relaciji „drugi međusobno“, nego „ja – drugi“. Naime, uvek se to reflektuje na mene. Ako u porodici postoji, na primer, svađa na nekoj od relacija, to je realnost života iz koje ću naučiti kakav život jeste. Ali ono što je presudno jeste pravljenje granice između sebe i drugih. Svako u tim relacijama ima svoju posebnu poziciju. Mogućnost manipulacije i trgovine u kojoj ljubav postaje sredstvo a ne svrha sama po sebi, jesu mogući, ali se u zdravoj porodici uvek vrate na prirodno, opušteno funkcionisanje, bez glume i maski. Jer, ne može se na duže staze glumiti. Kada odete u prodavnicu, vi od trgovca očekujete da glumi ne bi li vam prodao svoju robu. To je profesionalno i niste začuđeni. Ali u porodici stvari moraju da „cirkulišu“. Morate neprekidno da iskazujete ono što osećate. Istovremeno, ukućani me razumeju. Kada sam tužan – oni me teše, kada sam besan – oni me smiruju. To je komunikacija iskrenosti kroz koju čovek postaje zreo i zdrav. A ako ste u nekoj od uloga, pa ako je još potencirate, u kući ili na poslu, onda vi ni sebe ne volite i sami sebe ćete izgubiti. Zato je bitna autentičnost ličnosti, koja se u porodici mora negovati. Važno je naučiti se samokontroli. Ali ne kontroli potiskivanja, već samokontroli uz komunikaciju. To je škola života kojoj se u porodici pravi temelj. Tu nema kontrole, nema laganja. „Ja“ sam „ja“ – i ja gradim relacije svojim ponašanjem, svojim mišljenjem, svojim osećanjima, onakav kakav jesam. Bitno je da učimo sebe i druge, stalno prepoznajući pozitivnu stranu života. Ako se okrećemo negativnom, i samo na tome učimo, doprinećemo sopstvenoj patologiji. To je umeće života. Zato naglašavam iskrenost i prohodnost misli, emocija i osećanja. Svako začepljenje, kao na telu ili u krvnom sudu, pre ili kasnije prouzrokovaće nam problem. Ta vrsta iskrenosti i prohodnosti odlika su zdrave porodice.
U vremenu u kojem živimo, količina novca jeste mera svih stvari. Kako se u takvoj situaciji povezati sa sobom, a onda i sa onim nečim višim od nas?
Za razliku od svakodnevnog ponašanja, mi u psihologiji finansije ne uzimamo kao primarne. One su neka vrsta apstrakcije nezadovoljstva. Čovek koliko god da ima, on bi mogao još više da ima. Čini mi se da se stepen nezadovoljstva povećava sa količinom novca i bogatstva koje čovek ima. Najotuđeniji su oni koji imaju više nego što im treba. Mi smo ovde na Balkanu uvek u materijalnoj krizi i pokušali smo da otkrijemo šta je to optimalno u smislu posedovanja. Treba voleti svet i činiti ga boljim u onome što možemo. Ne treba se opterećivati stvarima koje nisu u domenu naše odgovornosti. Ne treba se baviti tuđim životima, već vlastitim. Ne treba da menjamo ponašanje ljudi koji nas nerviraju – već našu percepciju kojom ih sagledavamo.Došlo se do zaključka da su, naravno, najnezadovoljniji oni na rubu egzistencije, oni koji ne mogu da razmišljaju ni o jednoj drugoj potrebi osim egzistencijalne. To su ugrožene populacije kojima je potrebna pomoć da bi funkcionisale kao ljudska bića. S druge strane, imate one koji ne znaju za granicu, koji su toliko razmaženi da ulaze u drugu vrstu haotičnosti što ih uvodi u probleme. Daleko je najlagodniji osećaj uravnoteženosti, u kojem vas nije stid što imate premalo ili previše. Taj osećaj „neiskakanja“ je, recimo, do vrhunca doveden u skandinavskim zemljama, u kojima je neodlazak u esktrem stvar kulture i vaspitanja. Radila sam sa ljudima svih klasa i uverila sam se da novac nije izgovor za emocije. Često su humaniji i spremniji da pomognu oni koji imaju manje. Primetila sam kroz praksu da deca iz razvedenih brakova traže ljubav, a pošto je ona konkretizovana u novcu, to onda postaje njihov jezik ljubavi. U korenu takvog odnosa jeste potreba za ljubavlju. Juče sam baš razgovarala sa jednom devojčicom koja je dete razvedenih roditelja, i kaže da joj otac kupuje sve što poželi, čak joj nudi i daje pare i kada ona ne traži. A opet je tužna i često se zaplače. Kaže: „Tata misli da je sve u novcu, a ja sam željna razgovora sa njim. I kada smo na susretu, on svakih deset minuta gleda u telefon, razmišlja o nečem drugom. A ja bih tako volela da mi pričamo“. Kada sam je pitala šta je za nju jezik ljubavi, odgovorila mi je – reč. Gledanje u oči, priča, osećaj da te neko sluša.
Koliko se sveopšta promocija univerzalnih vrednosti, globalnog jezika, kulture i verovanja, suprotstavlja negovanju tradicionalnih institucija na kojima kroz vekove počiva naša civilizacija: državi, naciji, veri, porodici… ?
Završila sam knjigu koja se zove „Biblija i univerzalne vrednosti“, u kojoj upoređujem naš monoteizam, čak sam i Kuran uzela u obzir, sa univerzalnim vrednostima. Uzela sam u obzir pitanja slobode, mira, prihvatanja, poštovanja… Dakle, reč je o neopozivim vrednostima za kojima svaki čovek traga, a koje, ispostavlja se, apsolutno nisu u suprotnosti sa sistemom verovanja. Moguće je, čak i u ovako globalizovanom svetu u kom danas živimo, da se sačuva porodica i da bude mnogo jača nego u tradicionalnom sistemu, jer se ne oslanja više na instituciju, nego na samu sebe. Uzmimo neki primer… Recimo − pravda. Nema religije koja joj se suprotstavlja. Naprotiv, zalažu se za nju. Ili − vrednost života. Ne vidim nikakvu suprotnost između univerzalnih vrednosti i nacije, verske grupe, porodice. Upravo obrnuto – postajete jači ako čuvate jedno i drugo. Na primer, Japanac koji ode da živi u Ameriku prihvata sve tamošnje vrednosti, ali je duboko svestan i rado ističe svoju japansku tradiciju i kulturu. Time je njegov identitet postao još jači. To važi i za nas. Ako sami sebe sačuvamo, niko nas ne može ugroziti. Ne smemo odustati od sebe i svog identiteta. Imate onu popularnu knjigu „Ja sam OK – ti si OK“, ako je to globalizacija, onda ona upravo insistira na poštovanju svake kulture, svakog verovanja, svake individualnosti, kao vrednosti. Jurenje za asimilacijom odraz je praznine koju žurite da popunite. A takvog niko ne ceni.
Kroz svoju karijeru često ste istraživali filozofski i kulturološki model u protestantskim zemljama, koje danas gotovo bez izuzetka spadaju u najrazvijenije zemlje sveta.
Protestantska tradicija se bazira na slobodi. Na protestu protiv zloupotreba vere. Došlo je do raslojavanja u mišljenjima i do produktivnog mišljenja. To daje krila nauci, tehnici, filozofiji, svemu… Imam simpatije za protestantski način poimanja, ali i za drugo, jer i jedno i drugo sam proučavala i komparirala. Uvek mi je, recimo, bilo zanimljivo poređenje pravoslavlja, kojem po svojoj porodičnoj tradiciji pripadam, i protestantizma, tim pre što oni nisu u konfliktu. Na primer, za razliku od katoličanstva, sa kojim je bilo sukoba, na relaciji između pravoslavlja i protestantizma uočavamo primere lepe i dobre saradnje. Zato sam uzela ta dva pravca. Iz potrebe za upoznavanjem vrednosti, sličnosti i razlika. Uvek sam imala sklonost ka negovanju tradicije, ali i otvorenosti za novo. Ove dve kulture mi upravo to dopuštaju.
Porodična psihoterapija je dugo bila tabuizirana. Smatralo se da otkrivanjem problema unutar porodice dajemo loš signal okolini. Radije smo slabosti potiskivali, što je u krajnjoj liniji dovodilo do fatalnih posledica u situacijama kada ti problemi postanu nepodnošljivi. Jesmo li se konačno otvorili? Jesmo li spremni da zatražimo pomoć?
Porodična terapija se među nama proširila možda najbrže od svih pravaca. Od Instituta za mentalno zdravlje, gde je deo redovne prakse, do edukacija i individualne prakse. Tu je reč o odnosima, ne ispituje se patologija pojedinca. To je ono kako mi komuniciramo, što se vrlo lako može prepoznati, naučiti i izvežbati. Ne menja se ličnost, učimo da se prihvatamo i jedni drugima pomažemo. U središtu nije samo terapeut, već porodica kao sistem, a to je sve ljudima vrlo blisko.
Karakteristika današnjeg vremena jeste da je psihologija, a naročito psihoterapija, postala sveprisutna. Na listama knjižarskih bestselera prva mesta zauzimaju dela iz oblasti literature za psihološku samopomoć. Svakodnevno nam se nude učitelji sa programima rada u radionicama koje će jednom zauvek ukloniti sve naše probleme. Ljudi najrazličitijih zanimanja i profesija osećaju se dovoljno pozvanim da se bave psihologijom i terapijom. Kako gledate na ovu sveopštu profanizaciju nauke kojom se bavite?
To je duh vremena, duh postmodernog društva u kojem svako pokušava najpre da bude autor i terapeut sam sebi. To je nešto što je karakteristično i za savremenu medicine, u kojoj su sve snažniji pokreti koji promovišu mogućnost samoizlečenja. Stvar je u tome da se pojedinac motiviše da samom sebi da šansu da se izleči. Većina „učitelja života“ i motivacionih govornika radi na tome. To je nekada bila funkcija starijih srodnika, naših dedova i baba, koji su se trudili da nas razumeju i pokrenu. Danas tu ulogu preuzimaju glumci, TV zvezde, ljudi koji su prošli kroz proces samoiscelenja… Šta ja mislim o tome? Pa sve što ne šteti drugome i što je deo ličnog iskustva, to je u redu. Naročito ako to rade iz čistog entuzijazma i potrebe da pomognu i kažu: Evo ja sam uspeo – uspećeš i ti! Ljudi se povezuju i naročito im internet u tome mnogo pomaže. Ako se malo pozabavimo religijskim učenjima, videćemo da stvari stoje vrlo slično. Ako uzmemo kao činjenicu da je Bog stvorio čoveka i dao mu kapacitete mnogo veće od onih koje koristimo, onda je vrlo utemeljen stav da mi i naše telo imamo sposobnost samoizlečenja ako ga negujemo na pravi način. Od Istoka do Zapada dobićemo preporuke koje se kreću od, recimo, makrobiotike do posta i molitve. Ako se krećemo na prirodan način, u okvirima svojih granica – neće štetiti, a može da pomogne. Druga je stvar ako, pre svega mladi ljudi, požele da prošire svoje granice, svoju sposobnost percepcije, pa pribegnu hemiji i veštačkim stimulansima. Onda ste na opasnom i klizavom terenu. Ne treba eksperimentisati i ulaziti u priču ako se ne zna njen kraj. Manipulatori čekaju na takve.
U vremenu u kom se favorizuju istopolni brakovi, u kom masovni mediji daju na hiljade kontraprimera – ima li tradicionalna porodica buidućnost?
Ja verujem da ima. Većina ljudi će uvek prihvatiti ono što je proživotno. Nije realnost u medijima. Za mene je realnost ono što dominira i što je proživotno. Svi ćemo morati da se naučimo mnogo većoj toleranciji nego do sada, ali osnovne životne vrednosti će ostati iste.
Vi ste osoba od koje se apsolutno može očekivati savet za zdrav život?
Optimizam, pozitivna orijentacija u životu – jer mi živimo verom. Pesimizam izjeda čoveka iznutra i skraćuje nam životni vek. Život je lep i u svemu treba gledati lepu stranu. U prirodi postoje korov, trnje, komarci… ali šta je to spram svih čuda i lepota koje nam priroda nudi! O njima treba da mislimo. Treba voleti svet i činiti ga boljim u onome što možemo. Ne treba se opterećivati stvarima koje nisu u domenu naše odgovornosti. Ne treba se baviti tuđim životima, već vlastitim. Ne treba da menjamo ponašanje ljudi koji nas nerviraju – već našu percepciju kojom ih sagledavamo. Razumevanjem njih, štitimo sebe. Svako je odgovoran za sebe, a ne za drugoga, u smislu da tog drugoga menja. Menjajmo sebe. Jačajmo svoju otpornost. Imamo divne psihološke mehanizme odbrane, koji su nam dati kao imunološki sistem za naše telo. Negujmo ih i bićemo zdravi.
