Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Samo tuda, prema suncu

Bio sam onomad u Čelarevu i čujem da je Dragan otišao. Odlazio je on često i vraćao se. O tim putovanjima mi je i pričao. Ovo je uspomena na te priče i na Dragana Radanovića iz Čelareva.
Kad mu je bilo šesnaest, zaputio se biciklom u Bihać. Pamtio je tu šezdesetšestu po okretanju pedala od Čelareva do Bihaća, do rodbine, dva dana uživanja! Sa devetnaest je okretao pedale do Austrije, a kad mu je bilo dvadeset četiri, sišao je u Sidneju, naravno, ne s bicikla. Tri godine je radio i špartao po Australiji. Kad je krenuo kući, smislio je prečicu, onu narodsku: preko preče ‒ naokolo brže! Udari Dragan preko Havaja na Los Anđeles, časkom do San Franciska i San Dijega, skokne preko Velikog Kanjona, Arizonom do Čikaga kod tetke i od nje za Jugoslaviju, lagano.
E kad je postao svoj čovek, stekao porodicu, imanje, opela koji je imao godina ko zabušant što nije hteo vojsku da služi, reši Dragan da prati Sunce. Kud ono, tu će i on, za njim, al izdaleka, oprezno, da se ne opeče!

Mnogo godina je prošlo otkad je bio u Aziji.

„Preko Turske sam išao kolima, priča Dragan, opel kadet (četvrt veka je bilo u njemu) i ja, sami. Bugarska, Turska, pa sam u Aziju prešao, ušao u Iran, iz Irana u Pakistan i došo sam skroz gore do Indije. Teško se s njima sporazumeti. Engleski neće da pričaju, možda i ne znaju. Tada su još neke borbe bile u Kašmiru, mislio sam da ću do Islamabada, pa odatle do Kabula. Zbog borbi su me vratili četristo i nešto kilometara, do Kvede. To je sve u Pakistanu. Odatle sam prešao u Kandahar, to je Avganistan. Umalo da tamo na granici napravim sudar. Tera čovek kola i magarca na mene, hoće na haubu da natera i pokazuje meni da sam lud! Istina, nisam znao da tamo voze levom stranom. Nemaju oni tamo ni granicu, bio sam jedva mesec dana po završetku rata. Krenuo sam na rizik, bez vize, kod nas nema njihovih ambasada, samo je u Parizu bila jedna. Krenuo sam, pa šta mi Bog da. U Teheranu sam tek dobio Avganistansku vizu. Čudili se kad sam stigo do Teherana i tražio vizu, pitaju me kakvu vizu tražim, diplomatsku, novinarsku… Ja im kažem da želim turističku vizu! Kakva turistučka, kuku, tek se rat završio, mislili i oni da nisam normalan. Onda sam morao u našu ambasadu u Teheranu po neke papire. E tamo su me molili i kumili da ne idem tuda, kažu nema teorije da se živ vratim. Nisam odustao, dobijem turističkui vizu i krenem za Kabul, pravo prema Suncu. Kad je zašlo, tražio sam hotel, nemaju oni to ko kod nas, spavaju na zemlji, prostirka dole i kako ko dolazi, nosi svoj jastuk i leže u red gde ima mesta. Ja sam im kazo da ne mogu tu da spavam, hrčem jako, rekoh spavaću napolju u kolima.

Kad sam ušao u Avganistan, bilo mi je ko da sam došao na Najlon pijacu u Novom Sadu. Nema tu klasične carine, policije, samo vrvi od naroda. I tu sam tražio da mi udare pečat u pasoš, jedva sam našao nekog u jednom garnizonu da me je razumeo šta hoću. Dobijem pečat i nastavim put. Zanoćio sam tako pored kola u vreći za spavanje, kad putujem, tako spavam, a i u kolima kad spavam, ne zaključavam vrata. Ujutro me nešto udara po grudima, ja pogledam ‒ cev od kalašnjikova. Pomislim ‒ gotovo je! Međutim nije, pokazao sam da imam pasoš, ne umeju oni to da čitaju ko ni ja njihovo što ne umem, pustili me ljudi, vide da putujem prema Suncu, to mi je orijentir.

Krenem iz Kazahstana u Rusiju, dođem do grada Puškina, pa nađem carinu i pređem u Rusiju. Zalutam tamo negde, izgleda kao naš rit, nigde puta, samo močvare i šikare i kolski putevi. Odjednom vidim rusku zastavu! Pitaju me Rusi otkud ja. Ja pokažem: ‘odande’. Što me pitate?! Sećam se nekog drveta, nigde puta, ali su ga Rusi dobro ucrtali, imam ja kartu, pa im pokažem. Pitam ih a što je ovo žuto tu ucrtano kad ga nema? Kažu nije to tvoj problem! Udare mi i tu pečat, pa nastavim, prema Suncu!

Kad putujem, hrana mi nije bitna, mogu ceo dan da ne jedem, valjda imam neko zadovoljstvo, pa na stomak i ne mislim. Nema tamo usput ni frižidera, nije zgodno, a nije ni čisto. Obično kad se negde dočepam pečenja, onda to uzmem, ili ako je kuvano, to jedem. Ne smeš salate uzimati, kobasice, salame, to je jako opasno.

Na put sam najviše nosio vodu, ulje, rezervne delove. Na ulazu u Iran mi naplate taksu na to. Nosio sam rezervni alternator, anlaser, kaiševe, pumpu, menjač. Uzeli mi trista dvadeset osam američkih dolara što sam ušao u Iran. Ja im kažem da ceo auto ne vredi trista-četirsto evra, al neće da me puste, šta ću, platim pa teraj dalje.

Kad sam se vraćao, dođem na Dimitrovgrad na carinu. Pita carinik gde sam bio. Reko, ako ti kažem gde sam bio, ti ćeš kazati da lažem!“

Kad sam mu bio u gostima, da priča ovu priču, bilo je u Draganovoj kući mnogo suvenira, doneo ih je s puta po Kini, iz Singapura, Bangkoka, Perua, Pakistana, Australije, Sibira, bočice vode iz Amazona, Volge, Bajkala… puna kuća uspomena. Brinuli su ukućani kad otputuje, nema tamo telefona, samo Sunce tamo radi. Prođe i po mesec dana dok se ne javi s puta, kad ulovi neki telefon. Sunce i Dragan nisu odustajali, danju zajedno, a noću odvojeno, da se ne guraju, da ne bude pretoplo, a i hrče jako, priznao je. Priznao mi je i još nešto ‒ plaši se jedino mora. Na plovidbu preko mora nikad ne bi išao. Ne voli kad ne vidi obalu i kad ga samo voda okružuje. Možda ga brine kad Sunce zalazi na pučini, kad u more uranja, možda će ga more jedanput tako i ugasiti, ko žeravicu kad upadne u vodu.

I posle ove priče je Dragan putovao. Ugrađivali mu lekari svašta, sem kompasa. Njegov kompas je Sunce, i samo tuda, prema Suncu, nećeš pogrešiti, govorio je.

Išao je sa tim što su mu lekari ugrađivali i Dunavom, od Regensburga do njegovog Čelareva. Plovio je tih hiljadu i više kilometara sam u svom kanuu. Opet prema Suncu, ko da je te svoje pejsmejkere punio na sunčane kolektore. Veliko je slavlje i veselje bilo kad se vratio.

Ostadoše sad uspomene na Dragana… Ako budete u Čelarevu, pitajte za njega, nije sve stalo u ovaj tekst. Lepe su uspomene, godiće vam da ih čujete.

 

Tekst: Bora Otić

Možda vam se svidi...