Tajne Fruške gore – Uroš nejaki, a silni
Novi Jazak je najmlađi od starih, srednjovekovnih manastira, izgrađen da bude večno počivalište poslednjeg Nemanjića, cara Uroša Nejakog
Malo toga dobrog osvajači ostavljaju za sobom. Ostalo je, međutim, i nešto korisno od Turaka nakon veka i po njihove vladavine Fruškom gorom. Osmansko carstvo, kao uređena država, imalo je pedantnu administraciju koja je sve stavljala na papir. Tako se, zahvaljujuću osmanskim poreskim knjigama „defterima“, pouzadano zna da je u vreme njihove vladavine ovim krajevima na Fruškoj gori postojalo 25 pravoslavnih manastira. Svi oni su popisani i kao pravna lica i plaćali su porez. Kada je, zahvaljujući manje uspešnoj vladavini sultana Selima II, državna kasa postala prazna, sultan je doneo suludu odluku da svaki manastir, ako želi i dalje da bivstvuje, mora samog sebe da otkupi. Razrezana je cena za svaki manastir u skladu s njegovom veličinom i bogatstvom. Nastala je muka među igumanima. Kako naći toliki novac i otkupiti vlastiti manastir? Veliki i bogati manastiri su to nekako uspeli sopstvenim sredstvima. Drugima su u pomoć priskočili bogati srpski vernici koji su dali novac za otkup. Međutim, nisu svi bili te sreće da namaknu traženu svotu. Devet od 25 postojećih manastira otišlo je „na doboš“. Neke su kupili osmanski velikaši i iskoristili ih kao građevinski materijal, a oni koji nisu našli kupca ‒ zatvoreni su i srušeni.
Jedan od tih 25 pravoslavnih manastira koji je uspeo da preživi bio je i manastir Stari Jazak, iz kog je nastao današnji manastir, Novi Jazak, najmlađi od 25 manastira.
Osmanski poreski dokumenti Stari Jazak spominju početkom 16. veka. Nema pouzdanih izvora o njegovom osnivaču, a narodno predanje ga vezuje za srpskog despota Jovana Brankovića. Manastir je živeo mirnim životom, skrajnut s prometnih puteva sve do 1705. godine, kada su u njega s Kosova prenete mošti poslednjeg Nemanjića, Cara Uroša Nejakog. Mala crkva i skromni konaci tada su postali pretesni za sve veći broj vernika koji su pohodili ovaj manastir u želji da se poklone moštima poslednjeg vladara iz loze Nemanjića. Monasi donose odluku da izgrade veću crkvu. Kilometar i po južnije određena je lokacija za gradnju novog, većeg manastira, na mestu zvanom Gradac.
Gradnju ovog manastira nisu finansirali ni despoti ni verski velikodostojnici, već običan narod, odnosno bogati građani Novog Sada, Baje, Osjeka i Šašinaca. Gradnja Novog Jaska otpočela je 1736, a završena je 1758. godine.
Starom Jasku kao ženskom manastiru nije bio suđen dug život, i već 1774. godine biva ukinut, a po naređenju austrijskih vlasti on je, ne samo raseljen, već i srušen. Osim toga, bilo je naređeno da se tri preostale kaluđerice vrate svetovnom zivotu, jer više nije bilo ženskih manastira. Poslednja igumanija manastira bila je Nastasija, rodom iz Iriga. Ona je ujedno bila i poslednja igumanija u pravoslavlju na ovim prostorima. Naime, zatvaranjem Starog Jaska ugašeno je žensko monaštvo, koje se obnovilo tek dvadestih godina 20. veka, s dolaskom ruskih monahinja na Frušku goru. Odluku o zatvaranju ženskih manastira donela je austrijska carica Marija terezija 1774. To nam govori da nisu samo Osmanlije zatvarale manastire, već su to činili i Habzburzi. Svoje postojanje manastir Stari Jazak duhovno je nastavio preko novog manastira, a od starog danas postoje samo ruševine okupirane divljim rastinjem. Tako je Novi Jazak postao najmlađi od sačuvanih starih, srednjevekovnih manastira, izgrađen da bude večno počivalište poslednjeg Nemanjića, Cara Uroš Nejako
Prvobitno je car Uroš bio sahranjen u Nerodimlju, kod Uroševca, grada koji je po njemu i dobio ime, gde je dva veka kasnije kanonizovan kao svetitelj. U manastir Stari Jazak mošti su prenete tokom srpskih seoba 1705. godine, gde će počivati 36 godina, da bi 1741. bile premeštene u novoizgrađeno manastirsko zdanje. Za vreme Drugog svetskog rata, mošti ovog svetitelja su pred naletom ustaša 1942. bile prenete u Beograd zajedno s moštima kneza Lazara i Svetog Stefana Štiljanovića. Pre toga su ih ustaše oskrnavile, poskidale dragocenosti s moštiju i na kraju ih bacili na pod crkve. Iz beogradske Saborne crkve mošti cara Uroša vraćene su u Jazak 22. septembra 2001. Njegov otac Dušan, od naroda nazvan je Silni, ali njegov sin Nejaki u duhovnom svetlu nadmašio je svoga oca, jer se pred Bogom predstavio kao Silni.
Danas njegove mošti stoje na bogato ukrašenom tronu ispred ikonostasa i zajedno s moštima Anastasije Rimljanke, koje je knez Lazar dobio na poklon od Svetogorskih monaha, čine najveću dragocenost Jazačkog manastira. Duhovno bogatstvo ovog manastira u stopu prati i ono materijalno. Jazačka crkva je pravi biser arhitekture, mnogi je smatraju i najlepšom crkvom na Fruškoj gori. Svojevrsni je koktel stilova: baroka, vizantijskog stila, moravske škole gradnje, a dekoracija je urađena islamskim dekorativnim elementima. Ikonostas je pravi brušeni dijamant, kako u drvorezbarstvu, tako i u oslikavanju ikona. Dimitrije Bačević dao je svoj maksimum i oslikao jedan od najlepših ikonostasa u pravoslavlju, u stilu ukrajinskog baroka. Međutim, ikonostas je originalan i po još nekim dostignućima. Na ikonostasu su prvi put prikazani srpski svetitelji i velikodostojnici. Sav je u zlatu, a iz pozlaćenih ramova sijaju likovi Bogorodice i Isusa Hrista, po prvi put na ovim prostorima prikazani na bogato dekorisanim tronovima, u sedećem položaju.
Svetionik ovog manastira jeste njegova igumanija, mati Paraskeva.
Godine 1953. sa svojih 15 godina života dolazi u zapusteli manastir. Nije prošlo mnogo vremena i njena biološka majka pridružuje joj se u monaškom životu. Više od deset godina su njih dve, sa još nekoliko monahinja, živele bez struje i vode u praktično nehumanim uslovima. Igumanijina majka je pri dolasku u manastir ponela i svoje pokućstvo, pa su tako osposobile jednu prostoriju gde su sve zajedno obitavale. Život u takvim uslovima bio je sve samo ne lak. Da bi se prehranile, monahinje su išle u nadnicu, radile teške fizičke poslove i uz sve to trpele ponižavanja i podsmevanja okoline. Prodavale su mleko i sir noseći ga na magarcu kroz selo i od zarađenog novca polako popravljale crkvu i konake. Partizani su takođe dali svoj doprinos razaranju i uništavanju ove svetinje. Zapalili su ga, i crkvu pretvorili u konjušnicu.
Igumanija Paraskeva potiče iz veoma ugledne porodice. Njen stric je general Petar Drapšin, a deda joj je bio solunski borac. Njena majka, koja je došla u manastir za svojom ćerkom, s vremenom je postala igumanija Angelina, a nakon njenog upokojenja igumanijin čin preuzela je ćerka, sadašnja igumanija manastira, mati Paraskeva. Puna duha i harizme koja iz nje isijava, mati Paraskeva majčinski upravlja i vodi ovu monašku obitelj, koju sada čine 11 monahinja, već 60 godina.
