Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Taraš – Mesto gde stanuju rode

Na samo četrdesetak kilometara od Novog Sada i 22 od Zrenjanina, u netaknutoj prirodi, nalazi se selo zagrljeno uz Tisu, o kojem je retko ko nešto čuo. Meštani pokušavaju da svoj mir, vino i hranu, spoje u jedinstvenu turističku ponudu, kakve na ovim prostorima teško da ima

Ako bih mogao da biram idealan posao, onda bih bez sumnje odabrao da budem reporter „Nacionalne geografije“. Kako me to oduševljava! Sa rancem na ramenu otkrivaš svet, svakoga dana upoznaješ nove ljude, uvek u novim okolnostima i situacijama, i još ti za to dobro plaćaju. Aj’ ti poželi nešto više? Šta bi mi falilo da budem kao Robert Kinkejd u „Mostovima okruga Medison“? Tip je jednog vrućeg leta zastao pored Frančeskine farme i zapitao za pravac ka jednom od starih, drevnih pokrivenih mostova, koje je došao da fotografiše. To je bio početak ljubavne priče koja je trajala nekoliko dana, a u njihovim uspomenama više od 20 godina. Slikaš, skitaš, ma … uživašŠta bi mi falilo da budem kao Robert Kinkejd u „Mostovima okruga Medison“? Tip je jednog vrućeg leta zastao pored Frančeskine farme i zapitao za pravac ka jednom od starih, drevnih pokrivenih mostova, koje je došao da fotografiše. To je bio početak ljubavne priče koja je trajala nekoliko dana, a u njihovim uspomenama više od 20 godina. Slikaš, skitaš, ma … uživaš. E sada, ako sticajem okolnosti nemaš zamah da krstariš svetom, već ti je radijus kretanja u krugu od 200 kilometara – nailaziš na problem! Sve je blisko, znači – sve je poznato. Šta tu imaš da istražiš? Kao…nakon celodnevnog hodanja po nesnosnoj žezi, ostao sam bez hrane i vode, a onda na izmaku snaga, ugledao sam – tablu na kojoj piše „dobrodošli u Čurug“! Mislim … Na kakvu Frančesku tu možeš da naletiš? Naletim na jaja za sedam dinara, pa se obradujem jer su kod mene, na Ribljoj pijaci, deset. Ili recimo, zamislite da dam uzbudljiv opis kako sam se izgubio u Perlezu ili Staparu? Ne da niko ne bi saosećao sa mnom, nego bi još rekli da sam blesav. Ne ide to. A onda, kada sam već izgubio svaku nadu da bi se moj uvek prisutni istraživački duh mogao razgoreti, sudbina mi je ponudila poslednji adut. Saznao sam za Taraš! Bar petoro ljudi kojima sam rekao da planiram tamo da idem, reklo mi je „a ja sam mislio da vi pišete samo o Vojvodini“? Tu sam vas čekao. Taraš je u Vojvodini već 800 godina. I to ne bilo gde, već u srcu srca. Mojih pet minuta, startuje upravo sada…

taras-1Taraš liči na čoveka koji čitavog dana radi, a onda poželi da odabere sebi mesto da se malo odmori. Sedne ukraj puta, gde nikom ne smeta, pa još pokraj vode i to tako da mu vetar uvek pomalo pirka u lice. Baš tako. Selo je na 45 kilometara od Novog Sada, a 22 od Zrenjanina, pa opet, najveći broj čak i nas „ovdašnjih“ za njega nikada nije čuo. Kao da se i sam Taraš potrudio da bude tako. Kad u njega stigneš, dalje nema. Napred i desno su nepregledne banatske utrine. Levo je Tisa. Možeš samo nazad odakle si i došao. E sada, zamislite kako je to izgledalo do pre pedesetak godina kada selo nije imalo ni puta ni struje? Jedina veza sa svetom bilo je par radio aparata na baterije. Doduše, nije mi jasno gde su kupovali baterije, ali ajde … Put je u selo stigao tek 1962. godine. Do tada, kad pritisne neka muka, morao si peške, il na konjsku zapregu, pa kroz leniju za Elemir, a onda na voz za Zrenjanin. E sada, ako biste očekivali da u Tarašu, zarad svega ovoga, zateknete ljude koji pletu vunu na preslici i pojma nemaju šta se zbiva na pet kilometara van njihovog sela, silno biste se prevarili. Nema tog zamešateljstva u celoj Vojvodini, par vekova unazad, u kojem Tarašani nisu učestvovali. Svugde ih je bilo. U svakoj buni, u svim ratovima, pa po celom svetu. Učestvovali su u Oktobarskoj revoluciji, na Solunskom frontu, bili u američkoj vojsci još u Prvom svetskom ratu … U Srpskoj dobrovoljačkoj diviziji koja je 1916. godine formirana u Odesi, koju su obilazili Nikola Pašić i ruski car Nikolaj, bila su – 63 Tarašana! U poslednjoj kući u selu, prema Tisi, rođen je Svetozar Marković Toza, komunista, partizan, osnivač „Dnevnika“, čijim imenom se u Vojvodini toliko toga zove. Dok stojim pred njegovom kućom, dođe mi prosto neverovatno da je u nabijači, nakraj sela, bez struje i puta, jedan mladić sanjao o tome, kako da napravi svetsku revoluciju! Šta je on uopšte znao o svetu, kojeg je želeo da učini boljim? Sudbina, šta li je …? Uglavnom, Tarašani oduvek, kao da su imali neke nebeske radare, pa im ove zemaljske veze i nisu bile neophodne. Naravno, ne treba zanemariti ni podatak da je sa ove zabačene slatine u neki bliži ili dalji svet, otišlo preko 50 klinaca koji su danas lekari, inženjeri, profesori … U odnosu na broj stanovnika, a danas ih je oko 1.100, selo ima više akademski obrazovanih ljudi, nego mnoga druga, koja su u tom pogledu na boljem glasu.

Jedan od takvih je Obrad Ostojić, sadašnji direktor osnovne škole „Đura Daničić“ u Novom Sadu, koji razgovor počinje rečenicom koje smo se najviše bojali: „Taraš mog detinjstva bio je mesto u kojem se danonoćno radilo, ali i družilo, radovalo po sokacima, mobama i seoskim slavama. Danas svega toga skoro da više i nema, a i kako bi, kada  sam u mojoj ulici, ja sa pedeset i nekom, jedan od najmlađih“. Taraš mog detinjstva bio je mesto u kojem se danonoćno radilo, ali i družilo, radovalo po sokacima, mobama i seoskim slavama. Danas svega toga skoro da više i nema, a i kako bi, kada  sam u mojoj ulici, ja sa pedeset i nekom, jedan od najmlađihVojvođanski usud još jednom na delu. Sediš i satima pričaš o seoskim igrankama, utakmicama, anegdotama … a onda izađeš pred kuću, i u po bela dana, niz ceo sokak ugledaš samo dva starca kako ćutke sede na grubo otesanoj klupi pred kućom. Povodom 800. godišnjice sela (ili, budimo pošteni, kontinuiranog pominjanja njegovog imena), izašla je reprezentativna monografija „To je Taraš“ Miodraga Dostanića i Mileta Zebića. U njoj sve kipti od života, kakav je nekad bio. Danas se prepričava. Evo recimo, do pre desetak godina u selu su bile tri žive muzike. A sad, ne da nema tamburaša, nego ne bi imali gde ni da sviraju. Poslednja kafana odavno je zatvorena, pa je bankina ispred prodavnice postala šank, mesto za lokalne pivopije. Ipak, i to je bolje od prizora seoskog fudbalskog igrališta zaraslog u korov. Nekada je FK „Tisa“ bila ozbiljan protivnik i mnogo većim ekipama od sebe. Radnju je zamandalio i poslednji seoski berberin. Pa onda … Uopšte, moglo bi se ovako nabrajati u nedogled. Al što bi? Treba živeti.

A u Tarašu se to može. Evo recimo, da se Mića Obradović pita, stvari bi drugačije izgledale. Mića je predsednik udruženja sportskih ribolovaca i ekologa „Rogozara“ i zna šta mu je činiti:

Ja sam Zrenjaninac rodom, al’ Tarašanin po srcu i duši. Tvrdim da ovakvog mesta u Banatu nema, a ni za Vojvodinu nisam baš siguran, kaže Mića. Selo je celom dužinom na Tisi. Nikada nije imalo nikakvu industriju. Ima jedan jedini put kojim se do njega stiže. Pa ako to nije ekološki raj, o kojem se danas toliko po svetu priča, onda ja nemam reči! E zato sam još pre godinu dana pokrenuo projekat „Eko kamp „Rogozara“ – Taraš“. Osnovna ideja je da se jedan deo uz obalu uredi, opremi i pretvori u prvorazrednu turističku destinaciju. Netaknuta priroda, blizina Novog Sada, Zrenjanina i Beograda, seoska hrana, vino i mir, garantuju da cela ideja mora zaživeti. U kamp biste mogli doći sopstvenom prikolicom koju možete ostaviti i preko čitave godine. Jedan broj kamp-prikolica bismo mi obezbedili. Sve u svemu, bila bi to nesvakidašnja turistička oaza, u kojoj bi jedan broj meštana mogao da nađe stalno zaposlenje, a drugi bi dobili dodatnu priliku da plasiraju svoje proizvode. Za sada se još uvek probijamo kroz šumu birokratskih propisa i (ne)potrebnih dozvola, ali – mi svakako ne odustajemo, poručuje Mića Obradović.

Uopšte, danas je već svima jasno da su poljoprivreda i turizam apsolutno jedine oblasti u kojima Taraš ima šta da ponudi. A to nije naivno. Recimo,Taraš ima šta da ponudi. A to nije naivno. Recimo, Tarašani su kupus počeli da seju mnogo pre Futožana Tarašani su kupus počeli da seju mnogo pre Futožana. Druga je stvar što reč „brend“ još nije stigla u ovaj deo Banata, pa danas za njihov kupus i ne zna niko, osim onih koji su ga probali. Ista stvar je sa krompirom. Radovan Tolmač nam je ispričao da je austrijska vlast još 1802. svakom domaćinstvu dala po 15 kila krompira i naterala ih da ga seju. Ko nije posejao krompir, završio je u bukagijama. Bio je to način da se iskoreni glad. A onda se krompir u Tarašu tako dobro primio, da bi danas, kažu, onaj ivanjički uz ovaj taraški mogao da se služi jedino u prilogu! Još kad je Živa Mijatov što ga zovu Fiškal, nabavio seme iz Holandije, stvari su se otele kontroli. Krompira danas ima toliko, da bi ga se moglo razneti na sve veće pijace po Vojvodini. Doduše, kad bi se to nekom isplatilo. Ovako, nose ga na pijacu u Zrenjanin. Al’ varoš koju „četir’ konja debela“ obiđu za pola sata, nije dovoljno velika da potroši sav taraški krompir. Zato bi ga trebalo ponuditi i na neku drugu stranu. Ako ste trgovci, i imate smisla za dobar biznis, razmislite o ovoj činjenici.

taras-2Nekako, ispalo je da najviše poslovnog duha imaju vinogradari. „Udruženje vinogradara i ljubitelja vina Taraški vinogradi“ trudi se da 15 hektara pod grožđem, za početak, bude umiveno jednom rukom, a onda i da izrodi nešto što će biti prepoznatljivo kao „taraško vino“. Što da ne? Pio sam mnoga vina kod kojih je valjala jedino „napucana“ etiketa na flaši. Gde ne bi ovo taraško, koje obećava već u najavi. A najbolje bi bilo, piti ga na licu mesta. Postoji jedan deo na kraj sela na kojem kad se okreneš levo, ugledaš niz od desetak i više bandera na kojima, kao neke krošnje, stoje gnezda roda. U svakom gnezdu po tri ptića rodića. A kad pogledaš na desno, pogled puca na Tisu i skelu prema bačkoj strani. Na prilazu vodi, zemlja uzorana traktorskim gusenicama. Na bačkoj strani zemlja je mnogo plodnija od ove banatske slatine, pa je u „ona“ vremena po pet skela u istom danu prevozilo banatske ratare na njive s druge strane obale. Danas je i jedna skela dovoljna. Na njoj traktori naslagani ko napolitanke u kutiji. Sve jedan uz drugi. I sa svake strane, ove banatske, i one bačke, u mulj zabodena flaša piva. Moraju skeledžije da predahnu i „ovamo“ i „onamo“.

Nisam siguran da u celoj Vojvodini ima mnogo lepših pejzaža. Uostalom, nisu ga džabe prve otkrile filmadžije. Ovde se snimao „Salaš u malom ritu“, pa: „Veliki transport“, „Konji vrani“, „Jesen stiže dunjo moja“ … Sećate se onog malog Vase, što je u seriji „Salaš u malom ritu“ spalio žito? E pa, spalio je taraško, oca mu njegovog!

Uopšte, stoji da selo do danas nema kanalizaciju, apoteku, autobus nedeljom … Ali ima prirodu, mir i dobre ljude. Ako vam grad zafali, on je na 15 minuta lake vožnje. Mislim na Zrenjanin.  Ni do Novog Sada nije problem stići. Taraš – tako blizu, a tako daleko! Geografski, tu kraj nas. Ambijentom i načinom života, kao da je stotinama kilometara daleko. I tu leži njegova najveća šansa. Samo požurite. Kuća u selu danas se može kupiti za 3.000 evra. Možda koju hiljadu više. Ne znači da će uvek tako biti. U blizini sela, kao na straži, stoji nešto preko 100 vikendica. „Taraški kotlić“. Pada u vreme seoske slave Preobraženja. Prošle godine čorbu je zapržilo 70 ekipa, a sa kašikom je celu stvar merkalo preko hiljadu ljudi. Ma … biće svegaKao da čekaju da proradi i onaj Mićin kamp, pa da raspale roštilj. A dok ne bude roštilja možete doći na „Taraški kotlić“. Pada u vreme seoske slave Preobraženja. Prošle godine čorbu je zapržilo 70 ekipa, a sa kašikom je celu stvar merkalo preko hiljadu ljudi. Ma … biće svega! A najvažnije – da poženimo momke, kakav je i naš vodič Perica Srdić. Uzeo četrdesetu, a momči se! Nije da baš tako hoće, nego su se potencijalne mlade razletele po okolnim varošima. Ne okopava im se vinograd, a o krompiru i da ne govorim. E, al’ kad ovo bude turistička banja, vratiće se i snajke. Rode ne moraju da se vrate, one su već tu.

Kao da nas je slušao onaj odgore, pa smo vozeći jednom od pet poprečnih seoskih ulica, naišli na decu, sve jedno drugom do uha. Prvih 15 sekundi razmišljali smo kako ćemo, po pravilu nepoverljivu decu, pozvati pred aparat da slikamo ovaj lep, ali, o bože, tako redak seoski prizor. Dilema je trajala i bukvalno, 15 sekundi. Onda nas je nasmejana dečurlija okružila, pozirala, pa na kraju pitala jel’ hoćemo da slikamo svakog pojedinačno. Kao da se znamo celog života. Jesu mali, al’ su Tarašani. A to je neki mnogo fin svet. Sve u svemu, baš me briga za „Nacionalnu geografiju“. Oni moraju da izmišljaju pobesnele lavove, urođenike i mostove bez reke. Ja ne moram da izmišljam ništa. Dođem u Taraš, i već mi je lepo.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški-Karadžić

Možda vam se svidi...