Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Zoran Kostić Cane: Biti isti, biti poseban

U svih šest zemalja bivše Jugoslavije znaju ga po nadimku. Ima desetak ploča i trideset godina dugu karijeru. Na ulicama, kao deo urbanog žargona, žive desetine, navodno njegovih, anegdota i uzrečica. Od nedavno, ima i svoju monografiju. A on bi danas, voleo samo jedno – da bude dobar komšija

 

cane3U arhivi nalazimo da je 1988. pred MTV kamerama, opisujući sebe, svoje okruženje i ono čime se bavi, umesto tirade od najmanje desetak minuta, Cane izgovorio samo tri sopstvena stiha: “Hoću da znam kuda vodi ovaj put, mene i život moj. Čiji je početak, čiji je kraj, koji to čovek večnu tajnu zna? Biti isti, biti poseban, biti samo svoj”! Da se on pitao, verovatno bi i sada, 23 godine kasnije, razgovor sa njim jednako izgledao. Par stihova, bili bi sasvim dovoljni. Jer, možete ga voleti ili ne voleti, ali apsolutnu doslednost morate mu priznati. Zoran Kostić, je izborio status, u kojem je od Ljubljane do Skoplja dovoljno reći samo Cane, pa da svi znaju o kome se radi. I pri tome, već tri decenije, misli, piše i peva, isto. Devedeset odsto muzičara, svoje rane radove, danas bi najradije sklonilo u kofer sa tri brave i zauvek zaboravilo. A Canetovi prvi radovi bile su pesme: “Hiljadu godina”, “Prsten”, “Stoj Džoni”, “Ulični hodač”… koje predstavljaju lektiru i nezaobilazno gradivo za svakoga ko se ikada, makar očešao o rok muziku.  Pre par meseci doživeo je i nešto što u kategoriji naše rok scene zvuči gotovo naučno-fantastično. Povodom, još malo pa 30 godina postojanja grupe “Partibrejkers”, izašla je monografija “Srce kuca, tu je” sa svim podacima, tekstovima i fotografijama, koje su obeležile njihov rad. Prethodnu monografiju „Dečak iz vode“ dobio je Milan Mladenović. U Rok enciklopedijama, o Partibrejkersima stoji i ovo: „Ne znamo šta može više biti simbol otpadničkog rok stava, izgleda i zapitanosti od Canetovog nezaboravnog glasa i Antonove režeće gitare. Kao Rolingstonsi i Led Cepelin, i Partibrejkersi su stvorili svoju mitološku sliku, koja stiže pre njihove muzike, čineći ih poznatim i tamo gde se rokenrol ne sluša, dali su nam naš arhetip kako rokenrol jedino može da izgleda i zvuči“.

E pa kada smo ga ubedili, da bi zaista bilo nemoguće tri stiha razvući na osam strana, a da povoda za razgovor sa njim ima i previše, i konačno, kada smo obećali da nijednom nećemo upotrebiti termin “urbana legenda” (koji je za njega obično okidač da u pola razgovora ustane i zahvali se novinaru na saradnji), priča sa Canetom može da krene …

 

Pravo mesto u biografiji, za početak ovog razgovora, mogao bi biti upravo odlazak iz Beograda?

Početkom devedesetih bila je apsolutno nezdrava atmosfera… na sve to, ljudi su počeli da umiru… imao si osećaj kao da si ti sledeći na redu. Logično, javi ti se želja da odeš odatle. Možda čudno za nekoga ko je u njemu rođen, ali odlazak iz Beograda mi nije teško pao. Živeo sam u kraju koji je blizu centra, tako da sam u toku dana mogao dva puta da uđem u kuću i tri puta da izađem, što je baš privilegija u gradu sa dva miliona ljudi. A opet, u jednom trenutku shvatiš da nikog nemaš. Da te na ulici čekaju jad i strah. Onda sam jednog leta na moru, upoznao devojku iz Zrenjanina. Zapravo, upoznao nas je njen pas. I to je bilo to… Beograd mi nikada nije oprostio što sam otišao. Možda nije lepo to o sebi reći, ali ipak sam ja bio jedan od znakova jednog vremena i jednog grada. Ali ja skoro da  i nisam imao izbora jer stigao sam do crte, posle koje je odlazak bio jedina izvesnost.

Zapravo, možda sve to i nije toliko važno ako naučite da živite u sopstvenom svetu. Evo, mi sada pričamo jer to nekoga zanima. Dok razgovaramo, prati nas muzika Litl Ričarda. Pričam svoju priču, slušam svoju muziku. Meni više od toga ne treba. Ja sam jedan od srećnijih ljudi na Planeti. A srećan sam jer sam toga svestan. Što više uzrastamo, manje su nam želje. Nevolja je jedino u tome što sopstvenu meru prepoznajemo tek onda kada prekardašimo. Jedan stih kaže: „Reči drugačije zvuče nego juče, sugestije mi mozak menjaju – izgubili smo svoju meru“! Svi nas navode da prisustvujemo životu, a ne da ga živimo. Mi smo svedoci, a ne učesnici u životu. Sve vreme živimo tuđ izbor.

Imaš dom, porodicu, imaš šta da jedeš, doprinosiš boljitku ljudi oko sebe – šta više od toga? Dobro je uvek isto, a zlo menja oblike i dodvorava se ljudima. Zato je važno prepoznati ga, a osnovni preduslov je da nađe svoju meru.

 

Ti si je 1994. pronašao u  Zrenjaninu. Odlazak u varoš sa popriličnim građanskim identitetom, a opet daleko od svake buke, deluje skoro pa romaneskno?

cane1Nemam ja tu nikakav suvišan sentiment. Upravo – Zrenjanin vas prosto moli da o njemu ne sudite na prvi pogled… Evo ulica u kojoj se sada nalazimo je paralelna sa glavnom, a izgleda kao da se u njoj još uvek Turci kriju po haustorima. Moj kraj, Mala Amerika, najlepši je u gradu. A opet, pun je đubreta i koječega drugog. Kako li tek izgledaju ružni delovi grada? Zrenjanin izgleda kao da ga je neko urekao, bukvalno zapljunuo! I ljudi se ne bune, naprotiv, krajnje su indiferentni. Oni ambiciozni odlaze i daju svežu krv velikim gradovima, a starosedeoci su ili uvenuli, nemaju ideja, ili sede i žale za sopstvenim propuštenim šansa. Plaćamo danak svom duhovnom i fizičkom zapuštanju. Umesto da „od gore“ molimo za milost koja će uvećati našu snagu, mi tražimo milostinju od lokalnih bogova. To ne valja i stvari se vrte u krug.

 

Iz današnje perspektive izgleda gotovo neverovatno da  je tvoja generacija, ona iz šezdesetih, na tom delu kulturnog prostora, dala gotovo sve najvrednije što do danas imamo. Partibrejkersi, Električni Orgazam, Ekatarina… u Hrvatskoj: Kazalište, Film, Haustor, Psihomodo pop, u Bosni ili Sloveniji ista stvar. Evo, bukvalno pre neki dan, na dodeli Oskara popularnosti, za rok grupu godine proglašen je Električni orgazam. A Gile je 1961. godište?

Pa dobro, verovatno se tu stekao neki neponovljiv momenat. Te 1964. kada sam se rodio ja i, plus-minus, najveći broj ljudi koje ste pomenuli, Rolingstonsi su izdali svoju prvu ploču. Bob Dilan je bio na kreativnom vrhuncu. Bela Amerika počela je da otkriva neke fantastične crne muzičare. A onda početkom osamdesetih, dogodila se finalizacija pank-rok talasa, koji nas je svojim uticajem „nađubrio“ a mi dali prve prinose. Uz to, bili smo sasvim mladi i prepuni energije u jednoj sredini u kojoj su ljudi navikli da svet gledaju kroz tuđe ružičaste naočare. Ljudima ih je bilo lako podeliti jer čovek ne želi da čuje istinu. Ona je gruba i opora, kao da te neko miluje šmirglom. A laž je od somota i pliša. Njen dodir više prija. Mi smo bili prvi koji su u taj svet uronili širom otvorenih očiju!

 

Koliko te pripadnost ovoj generaciji, u kojoj si realno bio jedna od ključnih figura, čini sujetnim? Koliko ti znači kada čuješ da te današnji klinci pominju u anegdotama, a tvoju muziku smatraju delom svog odrastanja?

Sujetu nikada nisam imao. Ti zapravo nikada i ne znaš da li te ljudi stvarno vole ili vole sebe što te vole! To možda čak i nisu istinski ljubitelji onoga što radim. Oni u svemu vide štos, pošalicu. U redu je i to, dok ne počnu da te svojataju. A koliko ta „popularnost“ ovde znači možemo da vidimo i na primeru mog Ja se ujutro budim srećan što pred sobom imam novi dan. Vidim malu sunčanu pegu od moje ćerkice, odem i u prolazu poljubim ženu. Pustim muziku… onda odem na pijacu, prošetam psa, u kuću donesem hleb. I osećam se divno! Šta više očekivati od života?velikog prijatelja Milana Mladenovića koji nije dobio ulicu u Novom Sadu, jer ga je neki lokalni moćnik okarakterisao kao „čoveka sa devijantnim sklonostima“. Znači, nije bitna njegova muzika, koja nas čini boljim no što jesmo, koja nas pokazuje u pravom svetlu! Bitno je nešto totalno nevažno, što u krajnjoj liniji nije bilo ni tačno. Zašto glumac može da bude notorni alkoholičar, a onda da to bude jako simpatično, tobož „boemski“? Bez problema dobiće ulicu sa sve spomenikom. A čoveku koji je napravio himnu svih potlačenih „Ovo je zemlja za nas“ – to se prebacuje? Takvi su ljudi. Kada im trebaš, naći će te. Kada te iskoriste, baciće te! Neverovatno, ali i dalje ima ljudi koji na našu generaciju bacaju senku. Zamisli da ja bacam senku na generaciju osamdesetih, i da im punim glavu pričama o svojoj bitnosti? Mogu samo da im napravim štetu. Baš kao što su je meni učinili ambiciozni starci koji su nas terali da živimo njihove izbore.

 

Imaš li bar nostalgiju prema zemlji u kojoj su te voleli, prema vremenu koje je godine, pored ostalog, merilo datumima tvojih pesama?

Ne mogu da budem nostalgičan, jer znam da je važan samo trenutak. Šta znači sećanje? Važno je ovo sada i važna je budućnost. Muzika je moj životni poziv. Moj motiv, motiv ljudi sa kojima sam odrastao nisu bili slava, mogućnost da lako dođemo do devojke ili čega drugog. Nismo se pravili pauni da bi jednog dana postali ćurani. Mi smo živeli od inspiracije… a nju ćeš imati ako ti je život svež, ako nerviraš rutinu. Tvoja krtost pokazuje čvrstinu. Ljudi moraju da paze da se ne zapuste, da se ne zaborave. Velika je zabluda kada kontakt sa mladima tražimo tako što ćemo ih imitirati, staviti tetovažu ili pirsing. Tu vezu treba praviti odgovorima na večna pitanja: Kako sačuvati svoju slobodu, kako naći svoju ljubav, čega se odreći da bismo zadržali ono do čega nam je stalo?

Nisam nostalgičan, jer mislim da još uvek mogu nešto da uradim.

 

I posle 30 godina na sceni …?

Imamo generacije koje nikada nisu bile u bioskopu, nikada nisu pročitale knjigu. Koje se nikada nisu zainteresovale za sebe. Verovatno postoje generacije koje nikada nisu bile na rok koncertu i koje nikada nisu spoznale bilo šta što može da ih učini drugačijima od mase. Ako postoji i najmanja šansa da dopreš do njih, moraš to da pokušaš.

 

Ali kako dopreti do nekoga ko nema nikakvo predznanje o kulturološkoj matrici na kojoj je tvoja muzika izrasla?

cane2Ako te ne zanima neće te zanimati. Ako te zanima ti ćeš doći do toga. Znaš, to ti je isto kao u društvu. Imaš ekipu koja hoće da bude sa devojkama, hoće levo-desno… Deo ekipe sluša muziku, pročita koju knjigu. A opet imaš deo ekipe samo za sport, zna ko je kada dao gol, na kojoj utakmici je neko bio isključen… Znači, prema afinitetima. Radi se o tome da klinci sada ne čitaju, imaju skraćene verzije života. Ne traže, ne interesuju se, ne objašnjavaju sebe sebi, ne objašnjavaju sebe drugima i sve to… Znači oni su u fazi: „da se ne zamaram da to uradim kako treba i idem negde… gde ne zna se“. Znaš, svaka generacija ima svoju modu. Jedno moraju da znaju: ako se nećeš brinuti sam o sebi, neće se niko brinuti o tebi. Ja to mogu da kažem posle toliko godina. Neće brinuti, jer svet gura svojim putem. Svet ima svoje brige. Ne interesuju ga neki tamo. Ovaj svet može bez svega. Vreme je za vreme. Ili ćeš ići sa vremenom ili će te vreme ostaviti ili negde pregaziti. A sada ako hoćeš da budeš pametniji, vidovitiji… Ali opet, to je uvek tako bilo. Devedeset odsto neće preživeti. Deset odsto preživljava… razmišljajući. Nalazeći partnera koji isto čita. Takvi dižu nivo svog emotivnog i socijalnog života. Svom sinu kažem: „Davide ako nećeš da čitaš – imaćeš glupu ženu, imaćeš glupu decu“. Čoveku je lakše da otme, nego da stvori. Svi ratovi su ozvaničena pljačkanja drugih. Onda da bi se opravdao taj cilj, daju im se razni pridevi, da li je to versko, nacionalno ili bilo šta. Svaki rat u osnovi je pljačkaški pohod. U principu, za mene ima, za tebe nema. Ne možemo da delimo. Nema dovoljno za dvoje.To tako ide. Ako hoćeš da se interesuješ za nešto, imaćeš neke finije energije, imaćeš nešto drugačije jer važno je srce – moraš sebi objasniti šta osećaš. To što osećaš da osećaš. Kako i zašto da objašnjavamo bratologiju koja ima u sebi 140 reči: brate ovo, brate ono… Mislim, ja znam puno stvari o istoriji rokenrola, ali ono što me zanima. I dan danas me to zanima. Sećam se kao klinac da sam imao sve brojeve Džuboksa, naravno od broja 54 kada sam ga počeo kupovati – pa nadalje. Ali onda sam uspeo da nabavim sve od prvog broja. Sve sa posterima. Eto, postoje pedantni ljudi u ovim aljkavim vremenima. I onda sam čitajući zapisivao. Izađe nešto o bluzu, o recimo Lajtning Hopkinsu, a ja kao klinac skidam diskografiju. Tražim. Kao i sada kada čitam knjige. Postoje oblasti koje me jako zanimaju, a slab sam tehnološki, jako sam slab prema kompjuterima. Znaš, spominje se nešto, a ja ili zapamtim ili zapišem. Ili ću jačati pamćenje ili ću raditi na njegovom odumiranju. Ali dobro, i pisanje ima svoje kao što i pamćenje ima svoje. I onda tražim ako je neko nešto spomenuo u osvetljavanju nečega što me zanima, da li je to istorija ili filozofija, poezija… Opet to kažem: afinitet pravi čoveka. Kao i za muziku. Sada je ljudima lakše, imaju internet, ukucaju nešto i to je to. Ja još uvek slušam ploče. Ne iz nekog snobizma. Kao što i čitam knjige. Jer diskove ne možeš pratiti. Ako ga ne obeležiš on odjednom rodi još 10 neobeleženih diskova. A inače je zbog tih diskova sve i propalo, cela ta diskografska industrija. Jer su ti diskovi najavljivani kao besmrtni. A to nije istina. Mogu se oštetiti, mogu da  preskaču, sve može. Ploča, ako je čuvaš – traje. I još dobiješ toplinu zvuka, dobiješ više perspektive tog zvuka, dobiješ… Ma neka živi muzika! Još malo dok je ima, a biće je. Verovatno će se to obnoviti. Obično jednom dođe do neke slepe ulice, pa neka jednostavna ideja ljudima naznači neki novi put. To je to.

 

Jedna ste od retkih grupa koje, sve vreme, sviraju na svim prostorima bivše Jugoslavije. Koliko je to naporno u ovim „srećnim“ četrdesetim?

Partibrejkersi godišnje održe tridesetak koncerata. I to je dovoljno. Problem je u tome što poslednju ploču, i pored sve „popularnosti“, pet godina niko nije hteo da objavi. A dobila je odlično mišljenje kritičara. Navodno, kada je konačno izašla, za jedan dan prodat je ceo prvi tiraž. Kažem „navodno“, jer nikakvih podataka nemam. Jednostavno, u ovim našim uslovima, kada ploča ode od tebe, sve što možeš jeste da joj poželiš srećan put. Da je pratiš ne možeš, jer nisi u mogućnosti. Tiraž, plasman, zarada… ostaju nešto o čemu autori pojma nemaju. Ali, to je već duga priča. Uvek je bilo teško. Mi imamo 1.000 godina, jedan život koji staje u jedan dan. Teško je ponekad da od jutra do večeri izdržiš sam sa sobom. Postoje dani koji kao da mi nisu namenjeni, kao da neko mora da mi kaže da je svanulo. A onda se boriš. Taj jedan dan je simbol celog našeg života. Boriti se za svoj život znači živeti od ljubavi i iz ljubavi. Naći nekog, zagrejati nekog i dobijati toplotu od njega. Ima li lepše stvari? Pogotovu sada kada imamo decu. Sve je sada drugačije. Naši motivi su jako duboki: da svedočimo o ovom vremenu, o našem životu, o svemu što se dešava. Nekad mi je drago što mislim da nikad neću umreti. Fizički da, svi mi odlazimo. Jedino što može da se garantuje to je smrt.

 

Šta je to što, nakon svega, drži živim nagon za stvaranjem? Naročito u društvu u kojem se nagon za „rastvaranjem“ očigledno pokazao mnogo vitalnijim.

Kao što kaže stih „ljudi nisu isti“. Ljudi su isti samo sa božijih usana. Nema ni jedno drvo, ni jedno brdo isto. Imamo ljude koji imaju talenat, ali ništa ne rade sa njim. Taj dar za nešto, bilo šta, što im je rođenjem dato. Oni ga prokockaju. Ima ljudi koji su svesni da nemaju nekog talenta, ali imaju napor da sebe izgrade. Imamo rođene i stvorene. Zamisli, koliko razmišljaš o svemu, koliko ti je stalo do sebe samog. Kao, kada si klinac i uzmeš neku knjigu da čitaš, a to klinci danas ne rade više. Dobro se provesti! Što više riba imati. Nabrzaka neku lovu zaraditi. Postoji više sila u životu. Više sile su stvari na koje mi ne možemo da utičemo, ali smo na njih jako podložni. Onda postoje stvari koja su lična istorija. Lična istorija je plod našeg snalaženja u životu. Kako se čovek snađe. Kako čovek može da osluškuje vreme, prilike i ne prilike. To su važne stvari. Kao životinja koja može da oseti tuđi miris, miris progonitelja, da prepozna u vazduhu, ili miris vode ako se traži u nekim sušnim predelima. Snalažljivost da opstanemo. Čoveku je lakše da otme, nego da stvori. Svi ratovi su ozvaničena pljačkanja drugih. Onda da bi se opravdao taj cilj, daju im se razni pridevi, da li je to versko, nacionalno ili bilo šta. Svaki rat u osnovi je pljačkaški pohod. U principu, za mene ima, za tebe nema. Ne možemo da delimo. Nema dovoljno za dvoje.
Gde u svemu tome, za par godina, vidiš svoje mesto?

Moje jedino omiljeno mesto, jeste moj dom. Znaš, u životu možeš da živiš kao turista ili kao komšija. U prvom slučaju stalno negde dolaziš, prolaziš, iščuđavaš se … U drugom, imaš svoj krug od par stotina metara, u kojem si sa svakim na „dobar dan“, u kojem se osećaš bezbedno, siguran u sebe i svoj sistem vrednosti. Da se nisam priklonio ovom drugom modelu, mi sada ne bismo vodili ovaj razgovor. Ne bih bio živ! Sada, ja se ujutro budim srećan što pred sobom imam novi dan. Vidim malu sunčanu pegu od moje ćerkice, odem i u prolazu poljubim ženu. Pustim muziku… onda odem na pijacu, prošetam psa, u kuću donesem hleb. I osećam se divno! Šta više očekivati od života?

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Tibor Arva

Možda vam se svidi...