Umesto poruka kako je sveža voda zdravlje, i kako nije dozvoljeno da jelo zagori, sve je bilo u znaku erotike i njenog čudesnog horoskopa. Očevidno, nema tabu tema ni za vezilje, ni za Bosioka: dimenzije, znate već čije, bile su dobro uočene, a zadovoljstva tek na početku svojih krevetskih tajni.

Na ovoj modnoj reviji šatro kecelja sve je bilo dopušteno. I mnogo šta se podrazumevalo. Živa, erotična priča trajala je u mnogobrojnim varijantama vajatski primamljivo, uvrnuto, skoro perverzno.

Grdno je pogrešio onaj uvoznik u godinama sankcija: doneo je na naše tržište velike kontingente jednakih, malenih kondoma. Uostalom, verujte mi na reč, ni Kinezi nisu jednaki. A Doruova bizarna izložba, u maglenoj salašarskoj noći, u kojoj su bez prekida lebdeli pičkin dim, magični mirisi žena, ali i oblaporni dah sveže ubranog divljeg kestena, pokazala je čudesnu raznolikost ravničarskih i dinarskih naših genitalija na koju su, davno, ukazali antropolozi.

Pred zvučnim zidom novosadskih lascivnih cajki, nemirnog bećarca i onih Sremčevih napeva na froncle, prema kojima je Crveni ban Vuka Stefanovića Karadžića bio čista, nerazgaćena naiva, prolazili su, kao manekeni, face i noge, grudi i trbusi, bicepsi nabildovanih tinejdžera i tetovaže direktora, sponzoruša i slikara, novinara i advokata, malih privrednika i dizajnera, učenica i profesora…

Bosiokov korak unapred: svi su bili i egzibicionisti i voajeri.

Nedužni anđeli, unezvereni, raspomamljeni glavići, tek procvetale pičke, obline noći u ornamentu, sve u sitnom vezu. I sve nalik na salašarsku gozbu. Ku(r)varenje, naime, ima i drugi čin svoga veselništva: varenje. Tako se telesna strast ispoljava višeznačno.

Glad je erotska, ali i unapred začinjena za gozbu koja dolazi posle.

Obično se kaže kako svako drvo ima svoju glavu. Uspravnost i ponos onih Bosiokovih salašarskih kurčeva, u vlažnoj blizini ženskog međunožja, sjajno pokazuje taj gornji smisao seksa.

U pravu je ona žena koja je u Turiji, povodom ovih ku(r)varica doviknula našem slikaru, čarobnjaku:
E, moj sinko, da su ovakve nekad bile, ne bi izašle iz mode.

Oživljavajući stvari, već zaboravljeni zanat ručnog veza, Bosiok je pojačao izazov, naznačio osnovnu opsesiju telom.

Kao da sam, u onoj čenejskoj vrevi mog Spliće i „Prometeja“, ugledao i facu Antonija Serene, španskog avangardiste, koji je u kapilarima svog falusa u erekciji, prepoznao deltu Dunava. A u prostranom enterijeru gde su izložene stare, ali i odbačene stvari ranijih vremena, dobro sam uočio Savetu i Slobodana Mašića. Atilu i Lasla Kapitanja, Tadiju Kačara, Kolundžije, Barata, Simu Matića, Jugoslava Vlahovića, Milana Šećerova, Kerca, Savu Stepanova, Nonkoviće, Gojka Todorovića, Teodoru Janković, Jemšića, Crnjanina, Slavišu Grujića. Kaliniće, Mihajla Stojkova, Živiće, Samardžije, Reljina…

Ko je nedostajao?

Nama ama baš niko.

Ali njima svakako: malograđani, uvek u fijoci, oni, dakle, koji se nigde ne skidaju; oni koji ne mare psovke, magičnog Borisa Glavača, a psuju u sebi, onanišući usput, u pomrčini budžaka; lingvisti koji su zaboravili da je jezik bitno erotsko oruđe; mrgodni prolaznici života koji se mimoilaze sa vlastitom srećom; neostvareni kinoamateri; spodobe sa oreolom lažnog stida; čuvari morala…

Salaš Spliće i Bosioka pokazao je, bar te budne noći, svoje autentično biće, svoju slobodu, svoj san, svoj seks. Malo li je?

Tekst: Draško Ređep

Članak Miris žene i divljeg kestena se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

To je zaista jedina moja recenzija napisana na belinama nepostojećeg, dakako i neobjavljenog romana. Daleke 1991. u kolumni koju sam potpisao u Gala svetu, govorilo se o tihom sremskom tavornju, o kultnom već vrdničkom vozu koji je, sve preko Pavlovaca, prevaljivao tih dvadesetak kilometara, tako radosno, tako neodoljivo i tako romantično, da je Markovićeva nostalgična kantilena ostala neponovljivo svedočanstvo o đačkim ekskurzijama, šljivama i trešnjama koje su, jednako u usporenom ritmu tog metafizičkog putovanja, kondukteri i putnici, negde blizu pavlovačke stanice, brali lakomo i spomenarski.

Valeri Larbo, opsednut brzinama tadašnjeg Orijent ekspresa, zacelo bi mario za izletnički šarm ove nestale kompozicije, a svi mi rumski i ostali đaci svakako sebe prepoznajemo u trenucima kada žute drvene klupe očajnilki žuljaju. Kao u pesmi Raše Popova.

„Šta znam, možda je odista čitav deo naših života zaustavljen zauvek u tom dalekom, ukinutom i već davno zaboravljenom vrdničkom vozu… Ima sete na ovim Markovićevim stranicama. Ali ima i živih komentara na komičnu poziciju tog malenog vicinalnog voza koji je, obavezno, kasnio, ali, dakako, uvek stizao i u odrednicu male fruškogorske varošice pod Kulom.

Ova knjiga se javlja kao lekoviti memento davnim našim godinama ranog rasta.

Kako smo rasli, taj vrdnički voz nam je bio sve beznačajniji i manji.

Kao na slavnoj slici Krste Hegedušića, vagoni su se kotrljali tom starom, sad već nepostojećom prugom.

U svemu je, uostalom, bilo nespokojstva, neprebola, očaja.

Marković je učinio nemoguće.

Od malene kompozicije jednog voza stvorio je simboličnu sliku davnih dana temperamentno, žestoko, a u isti mah i sugestivno.“

Roman Vrdnički voz, koliko ja znam, još nije napisan.

Biće posve različitod predloška koji sam naizust tumačio.

Samo su još nepostojeći romani zanimljivi.

A Željko Marković, uvrnuti reporter i raskuštrani hroničar naših sudbina i dana, svakako nije od onih autora koji pišu zadatke što bi se mogli dopadati svima.

Međutim, samo u dvema njegovim knjigama, iz kolekcije Konstinent Srem: Čovek koji je pripitomio lastu i Kiša koja je izazvala požar, 2008, ima materijala i metafizičkih odrednica bar za desetak romana prodorno zavičajnih, sremskih, vrdničkih napokon.

Isidora Sekulić, iako je dugu mladost provela u Sremu (Ruma, Inđija, Zemun), nije bila u pravu kada je sremski mentalitet definisala kao pomamno častoljublje. Mnogo je složenija i vitalnija stvar u pitanju.

Ovaj Marković to dobro razaznaje: kontinent Srem ima svoj Šavnik usred Grabova, svoje malo mrtvo rudarsko groblje usred rodnog njegovog Vrdnika, aleju kestenova u Rumi, osmatračnicu mudrosti i razbaštinjenih iluzija pred spomenikom Ilariju Ruvarcu u Grgetegu, ima svog Borhesa, u liku Luke Šebesa, jednog od nezaboravnih junaka karlovačke reportaže (čudna podudarnost: glumac Marinko Šebez igrao je slepca u jednom našem ratnom velefilmu, ni njega, ni njegovog druga Faruka Begolija takođe više nije), ima svoj Titanik, svoje zagonetne potoke koji izviru ispod čotova, svoj pogled na Banat, svoje prepotopske čamce na velikim vodama, ali i na Obedskoj bari, svoj Sviloš u dva reda, izdaleka na Rumu izgleda, svoje legendarne vašare, svoje autobuse koji sad od Vizića do Palanke prolaze nekoliko demarkacija.

Kako se i moglo očekivati u rukopisu rasnog reportera, Marković većma mari rubni Srem. To će reći i Jamenu, graničnu, posleratnu, sa minskim poljima i novom državom u okruženju, i Šatrince kraj Dobrodola, i oronulu, devastiranu crkvu u Putincima, i jedan od neprikosnovenih bermudskih trouglova (Hrtkovci, Nikinci, Platičevo), i Manđelos, i Šuljam.

Ako mene pitate, ovaj Marković se još najbolje snalazi u šumi naših vatrogasnih tornjeva, onda u sremačkim kafanama u kojima vlada besprekorna tišina, dok ne počne… Svakako, i u vozovima mašte, među domaćim i divljim životinjama (pulini se ne vezuju, nikako). Još neko, eto, pored Bogdana Ibrajtera Taneta, koji obavlja posao bar dvaju statističkih instituta (sve pobrojano, nikom i ništa ne fali), razlikuje Ribicu od Buce. I još se, posle Bogdana Čiplića, tiho prikrada našim klupama u šoru: javno mnenje još postoji.

Inače, autor nenapisanog onog romana, najčešće mi se priviđa na nekom stajalištu, čekajući autobus ili šinobus. I u birtu, toj sigurnoj kući za muške duše.

Jovan Skerlić je uzaludno od Veljka Petrovića očekivao roman, ne tek brojanice pripovedaka. Ja nisam zaludan: Željko sanja svoj vrdnički voz, Roman je možda već među nama.

Tekst: Draško Ređep

Članak Kontinent zvani Srem se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Mora se priznati da je prvobitna zbunjenost osnovne, najranije generacije studenata novootvorenih fakulteta, Filozofskog i Poljoprivrednog, još sve sa predikatom beogradskog univerziteta, brzo nestala. I da se, regrutovana po gimnazijama naših malenih varoši poglavito, ali i od političkog otpada ostarelih skojevaca, veoma hitro uspravila. Pod tepih su stavljene sve neprilike prvih novosadskih akademskih građana. Svakako i ona komična scena kada svi, po srednjoškolskoj navici ustaju: profesor ulazi u učionicu. Vidici su odjednom pukli pred tim studentima koji su, bez prethodnika, bez onih na koje bi mogli da se ugledaju, bili i brucoši i apsolventi, u isti mah.

Nema nikakve sumnje da je tome ogromno doprinela ključna novosadska reč onih godina: matine.

Istina, centralna, kultna priredba Tribine mladih, tog alternativnog tad našeg univerziteta, našeg „Petefi kružoka“, kako se, sa preterivanjem govorilo, isto je bio nedeljni matine. Onamo se, u ulici Jovana Subotića 3, odlazilo kao u crkvu: prozivka je načas mogla da krene. No visoko frekventna pominjanja matinea odnosila su se na prepodnevne projekcije novosadskih kina. Izbor je bio prebogat. I sve je bilo na dohvat ruke: Narodni, Jadran, Zvezda, Dom JNA… A nisu bili od raskida ni Bačka na Telepu, ni Dunav u Petrovaradinu. (Uzgred: kanda su već bili pristigli oni jednospratni londonski autobusi koje su Novosađani odmah prozvali Šekspirima, i koji su provocirali Lalu da upita: Izvinite, molim vas, di ide ovaj aftobus? U Majur. – A onaj gore?… Petrovaradin je bio daleko, a sedišta za ljubav na gornjim šaragama tako izazovna.)

Bilo je neprikosnovene, svete tišine u moćnoj pauzi između žurnala u kojima je, pred kraj, kad prođu obavezne glose o premašenim petogodišnjim planovima i omladinskim radnim akcijama, i poneka vest iz onog ostalog, zapadnog sveta. I u jednoj od tih pauza pomahnitala žena poznatog advokata ustala je autoritativno sa sedišta, i uzviknula na zaprepašćenje onih koji čekaju glavni program: Ja sam engleska kraljica!

Istini za volju, bilo je i onih koji su tvrdili da je glavni program, sve sa Lorensom Olivijeom i poznatom tragedijom, već i baš tako i počeo.

Kopije filmova su, odmah na projekciji, poslednjoj, noćnoj, odvožene na malenim onim ručnim prikolicama na železnički peron: nije se smeo propustiti voz sa novom destinacijom. Inače, sve valjanih naslova: Žak Tati, prvi Kurosava, Alen Rene i Hirošima. Kopije su bile najčešće izraubovane, ton preglasan i nejasan, jedva da je nadjačavao ujednačen već kreščendo grickanja semenki, obavezan.

Sve se začinjalo ponedeljkom: obavezni časovi iz moćnog predmeta predvojničke obuke počinjali su u sedam, ujutru. E, posle je već bilo lagodnije i lepše. Istina, pripreme su tekle već na toj famoznoj predvojničkoj: Duško Komlušan je razgledao bioskopski repertoar i usput pitao, u frajerskom fazonu italijanske tadašnje mode i neprikosnoveno zvačući gumu: Jesi li čitao Šekspira? Budući akademici su revnosno podvlačili sve redove u skriptama… I naša nestrpljivost je rasla. Matine novosadskih kina uvek je počinjao u deset.

Nikad baš prebukiran, taj termin je bio nezamenljiva adresa ljubavnih sastanaka. U dvoranama je bilo toplo, nije se, istina, baš mario aktuelan film koji smo, među mnogobrojnima, videli i po pet ili šest puta, ali dodir bliskosti, ali zažareni peting onih davnih mladalačkih dana bio je skupocen, obavezan, dramatičan. Kao razuzdana ulaznica naše erotske nestrpljivosti za nedelju koja je tek počela.

Istina, bilo je krupnih događaja koje isto pamte stara novosadska kina, naišla kao iz pesme Vjekosčava Majera o zagrebačkim bioskopima. Pamti se premijera Hanžekovićevog filma Svoga tela gospodar, sa Marijom Kon i Julijom Perlaki. Doživljaj je bio kada je, za odabrane, prikazan ciklus, tek nastalih dokumentarnih filmova Aleksandra Saše Petrovića o Obedskoj bari, Šumanoviću i Dobroviću… (Crni pas Savinog ludila, animirana lopta Dobrovićeve lutke, ptica koja stoji nad mrtvajom Bare, postale su simboli.)

No, taj matine naše žurajivosti, brzog seksa, u zamračenim starim dvoranama (Arena još nije bila izgrađena) nalik su na prustovsku malu madlenu nenapisanih novosadskih ljubavnih romana kojih se ne bi postideli ni Miler, ni Bukovski.

Tekst: Draško Ređep

Članak Matine naše nestrpljivosti se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Milan Konjović mi se vajkao kako ne pamti fasade kuća pored kojih, takoreći svakodnevno prolazi. I lica žena sa kojima je spavao.

Možda je reč o još jednoj uvrnutosti našeg velikog koloriste koji je, inače, sanjao crno belo. A možda je reč o rasejanosti koja je uvek i usredsređenost na neku drugu, bitniju stvar.

Kako bilo da bilo, ja i dalje nepotrošno pamtim i dobro razaznajem vonj naših nestalih krčmi, zamandaljenih birtija, zauvek usnulih kafana. Nema dva naša birta koja jednako odaju svoje goste. I koji na isti način čuvaju, sve iznad onog nauljenog starog poda, uspomene na gozbe i tuče, lom i prolom stakla, pucanj radosti, ali i beznađa. Najčešće i sad pamtim oliografije po zadimljenim zidovima: sve neke uznosite gospođe sa živopisnim šeširima koje ciljaju visoku divljač, sve neke kujundžijske radionice kraj otvorenih čaršijskih đepenaka, sve neki ulaneri sa izuvijanim brcima.

Sve mi se čini da je, više od svega, statusu tih nekadašnjih, mojoj generaciji neprikosnovenih noćnih adresa izvesne slobode i šeretluka, ponajviše naudio uzaludan pokušaj njihove obnove. Te lažne kulise narugale su se našim intimnim ljubavima žestoko: zavetni signali se ne mogu brkati, a Vukovar se ne može sazdati stariji nego što je bio. Taj rimejk zbivanja na moćnom birtaškom frontu je i uvredljiv, i poročno odveć pristojan. Sve je novo, u paru, neokrnjeno, muzejski pregledno ostavljeno i nametnuto, pa sve traje besmisleno, bez psovke, razbijene čaše, opšte rasparenosti. Suvišno. Kao što su tim zanovljenim, neduhovito adaptiranim enterijerima, suvišni i gosti, sve sa nekadašnjom veresijom i rabošem, lumperajkama do zore, boemijom do samog grla.

Uostalom, niko ne može da nam rekonstruiše, ali ni da nam ponovi kultnu krčmu kod Đulinca, Između Platičeva i Klenka, odakle su najčudnije i najčistije priče, takoreći na uvo, sve sa mirisom vrbaka i visokih posavskih hrastovih šuma, kazivali moj otac i Stevan Stanić. Tek kasnije, kad sam i sam, prepoznao čar Đulinca, shvatio sam zašto su očeva putovanja iz lova do Nikinaca, i Stevina gluvarenja do Tabanovića, trajala tako dugo, kao u jednom Kavafijevom stihu.

Pre dvadeset godina, tačnije 1987, Miodrag Isakov, Petar Petrović, sin Konstantina i Jelene, i ja, zatekli smo se na kraju Dobrinaca, raskošnog zelenog sremskog sela, pred vratima krčme Kod mandova. Kad ono, sedi, svaki za svojim astalskim poslom, pet ili šest Sremaca. Dabogme, napuklih, rapavih glasova od nakiselog vina. Dovikuju se, u svakom slučaju dobro se snalaze u tom sabornom razgovoru, niko ne odustaje od svoje pozicije: topla jesen, oktobarska, berbili smo koliko juče. Sad smo u svetom prostoru dokolice: kafana je uvek nalik na melodiju.

Novosadski Domino, sve sa Lajošem Kantorom i Belom Bekerom, tik uz moju kuću, pamti datume novosadskog kulturnog a i političkog kalendara. Red policajaca, red boema, red studenata, red filmadžija, red novinara. Po nepisanom pravilu, uvek se, posle rigidne cenzure koju je zatvorenom projekcijom završenog filma, uoči beogradskog ili pulskog festivala, navodno večito kroz iglene uši aminovala neka pokrajinska komisija, proslavljalo kod Domina. Jednom sam došao pre gostiju. I kažem Lajošu:

Došli su mi neki Rusi. Spojite stolove.

Duhoviti Lajoš nije izdržao:

Sta, već su stigli?

Isto se nije ustručavao, niti postideo niti kada sam mu dovodio prelepu Violetu Andrei, glumicu, ženu ministra spoljnih poslova Čaušeskua, Petru Andrei, moju prijateljicu sa moskovskog filmskog festivala, 1979. I Milana Konjovića koji je, sa Jovom Paripovićem, Jucikom, sa mnom koštao specijalitete tako čiste, narodske. I Jejine palačinke. Uz obavezni ritual posebnog protokola koji je vodio gospodin Aca: saobraćaj preko moje kapije je bio poznat. Boro Drašković o tome isto ponešto zna.

Sad nema ni Mroša, ni kamen na kamenu nije ostao, tu na uglu Futoške i Braće Ribnikara, isto u Novom Sadu. A decenijama je bio poslednja šansa. To će reći, otvoren i posle Vojvodine, Putnika, Zvezde… Nema Dingača sa oporim, čistim dalmatinskim vinom u Dunavskoj. Nema…

Ipak, sve bih dao da se još jednom otvore, lokotom i šipkom zatvorena vrata krčme u Doroslavu, na početku (ili kraju) sela, odmah uz crkvu sa dva ljubičasta tornja. I da još jednom posedim sa Konjovićem, kod Nacija u Somboru. No, ni Naci više nije što je bio… Bar za mene, stara kafana je naša privilegija za različitost, za pomamu, za noćnu radost. I ne ide se samo u Sremu, noću, na svetlo.

Piše: Draško Ređep

Članak Kao svici u noći se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Vreme je isto odanost. Najpre zavičaju.

Poznajem ženu koja sad radi u slavnoj, dalekoj biblioteci, preko bare. Njen časovnik je, međutim, ne mareći za vašingtonsku vremensku zonu, tako podešen da uvek zna koliko je sati usred rodnog grada, Novog Sada. I Vojvodine. I pomalo sluti što se ovde to zbiva.

Svakako, i ona ima na umu da je baš ova, panonska krajina prepuna nove doživljajnosti, čistih otkrovenja.

U Bačkom Monoštoru, na Svisvete, šokački stari somot izranja na sokake kao čudo srećnog zastoja, dobrog ukusa, negovane tradicije. U vrbaku na Tisi goli mladići, prerafaelitski vitki i erotični, vrebaju kad će deda Šica zadremati. I prevideti krađu ili prekrađu bostana. Baš kao u stihu Bogdana Čiplića: lubenice su tako slatke, a krađa bostana je jedan od rituala mladićke hrabrosti.

Jovan Rašajski, rodom iz Grebenca Vaska Pope, slikar i veliki istraživač ptičjeg carstva, autor monografije Ptice Srbije, pronašao je, kanda u ataru Sente, i jednog flaminga. Dopao se ptici naš krajolik, što bi rekla čuvena Karen Bliksen na istu temu. Ona danska spisateljica za koju je, primajući Nobelovu nagradu, Hemingvej izjavio da ju je zaslužila daleko više od njega.

Visokih, pozlaćenih vrata u crkvenoj porti u Gospođincima ne bi se postideo ni bečki Belvedere. Čarobni zlatni šlem jeste iz Berkasova, ali je, isto tako, legendarna tapiserija, po motivima Ripl Ronaija, izgrađena u nekadašnjoj bečkerečkoj radionici, godinama ukrašavala zid trpezarije grofa Andrašija, a na pariskoj izložbi mađarske secesije bila reprodukovana kao poster kojim su bili afiširani toliki stubovi pariskih bulevara.

Veličanstveni prah Titelskog brega, i u onim zasenjenim surducima koji vode na groblje, na kome, u ranom Mošorinu, Isidora Sekulić, hroničar trulih krstača i naših istanjenih naravi, nikada nije stigla – tvrde finski geolozi – identičnog je sastava kao mulj najveće reke u Kini.

Vojvodina stara imala je i ima, jedinstvenu svoju enciklopediju. To je bećarac koji nije mario, niti razumevao Vuk Stefanović Karadžić. U kome je naš Radomir Subotić Suba posvetio tolike godine. I u kome, namah, možemo saznati da je selo Sviloš u dva reda, izdaleka na Rumu izgleda.

Svakako je rumski vašar, trećeg u mesecu, neuporediv. No, prema svedočanstvu Nedeljka Terzića, Janika Balaž se vajkao kako nažalost nikad nije svirao na – šidskom vašaru. On, koji je zabavljao krunisane glave, boeme, diktatore, avanturiste i fanove svake vrste! Pitanje tajne.

U nikinačkom šoru tamne, mastiljave dudinje padaju, nalik na letnji pljusak, polupijane patke se gegaju, a ptice i dalje prate reku. Stoga nad Obedskom barom stoje gotovo nepomično: mrtvaja dole u mulju krije soma kapitalca kome je i inače svejedno. U Tavankutu i Riđici, kao i u Jameni i Viziću, najmoćnije otkrijete tu rubnu Vojvodinu koja je sačuvala starinu. Nema dalje, nema više, nema kraja.

Jedino su ovde kategorije vremena i prostora saglasne. Naime, kada prelazite široku Tisu, na kojoj sad grupa Šinobusi veoma čisto varira temu šlagera Čamac na Tisi, vi ne merite korake, već onih famoznih 38 godina koliko je docnije od Bačke oslobođen Banat od osmanlijskog ropstva.

U našim varošima, dozlaboga raznovrsnim, ima trenutaka koji napominju tišinu nedeljnog popodneva. Tipičan vakat za nastanak svingerskog raja. Što bi kazao Mikloš Jančo: Vrline javne, poroci tajni. Svaka nam reka ima bar jedno staro korito, a crnim ritima plove prepotopske lađe, kao u Turopolju. Najširi šor nam je u Šašincima. Ako. Ionako ne možemo nikog dozvati u našoj pustinji duha. Najmračnija noć je u Uzdinu. I baš onde najveselija paleta Marije Balan. Zvezda je još ponajviše u Bašaidu, a granica vinskog i svinjskog Srema pomera se svakojako…

U Kovinu, na gradu, ima maketa Dunava: potočić koji žubori kada pritisnete taster. Kao kod Žaka Tatija. Kultna prestonica kolača je u Kićinom „Ravelu“ u Subotici, a marinirana riba ipak najblagorodnija u čardi kod Andrića, na somborskom Štrandu. Vina iz Petrovaradina, a buvije od Živanovićevih… Sad se može razaznati koliko je i ovde sati.

Piše: Draško Ređep

Članak Vreme čuda, Zemlja otkrovenja Isto je Vojvodina se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Možda više i atraktivnije nego na drugim našim adresama, upravo se u Vojvodini i Šumadiji sindrom mora javlja kao neminovnost. Nigde toliko pomame za mornarskim odelima našeg detinjstva, i nigde toliko uspomena na more, iščezlo ili turističko, kao na ovom srpskom severu. Ako se sećate u albumu jedne od udavača, svešteničkih kćeri, u slavnom našem romanu „Pop Ćira i pop Spira“ Stevana Sremca, nisu samo mornari brodovi mete naše optike, nego su i poređenja izrazito morska: raznobojne trake na jednoj haljini itekako podsećaju na morsku luku u zenitu praznika. Naime, sve su zastave na broju.

Uostalom, zeleno more Šumadije, među mnogobrojnima, dozivao je Dušan Matić, uočavajući ga u tipičnim našim septembarskim maglama koje jednako još pripadaju avgustu, ali se već gusto nadvijaju nad prve školske dane, nad šljive, nad polegle livade. Matić se i žestio što mnogi „Šumadiju ne vide u vertikali, koja od Orašca i onog Karađorđevog jarka, pa do Bukulje i Rudnika, ima nekoliko klimatskih pojaseva, mislim.“

Veljko Petrović, opet, u svojim pohvalama ravnici, nije propuštao da ponovi kako su svi koji su s’ Arsenijem Čarnojevićem, stigli u ovaj panonski svet „slušali skoro svuda, do Prekomorišja i Subotice, nazive i imena, poljima, šikarama, virovima, močvarama i selištima, na svom materinskom jeziku“. Svega je, dakako, bilo i ranije.

Razina ravnice, niski horizont u kome je, u grmlju, Miroslav Antić prepoznao zvezde, isto, i u Šumadiji i Vojvodini od onih nekolikih vrhova, stvorila je mit podsećanja na jug. Na dinarske običaje i planinske vrleti, na deseterac ali i na tragičnu našu žalopojku nad izgubljenim carstvom.

Kada se pomene sremski manastir Fenek, nikada ne može da se zaboravi kako je to bio mostobran Prvom srpskom ustanku, njegova logistička spoznaja, njegova pružena ruka. „Prvi Karađorđev top u Srbiji višnjev okovao je zemunac Jovan kovač, koji je posle u Topoli izlio i prvi tučani top u Srbiji, a prvi tučani top darivao je Karađorđu novosadski vladika Jovanović“ (V. Petrović). Dalja priča je nemotivisano obavezujuća: „Duž Save i Dunava prenošena je džebana i oružje, zemunski i pančevački trgovci su prvi zajmodavci slobodne Srbije“.

Pokazalo se još jednom da velike reke itekako mogu da spajaju, da prepoznaju, da ostvare san trećeg neba, i da se mire što se sve doznaje i voli baš s’ obe strane reke. Najnesrećnija razdoblja naše novije istorije su ona kada su te naše moćne vodene saobraćajnice, Dunav, Tisa i Sava bile granične. I kada je, u drugom svetskom ratu, Vojvodina bila pod vlašću tri, uostalom tragično rigidna suvereniteta. Srećom, nikada se više neće vratiti u kome je ečavni francuski pesnik pisao o tome kako su, u austrijskom i osmanlijskom carstvu ponaosob, Zemun i Beograd u ratu.

Ta velika i moćna logika uzajamnosti nije signirana samo logističkim podrškama ustaničkih onih dana. I kasnije, i tada već u kontinentu koji traje, prethodnost ideja, novina, muzičkih instrumenata, mode, učenosti unekoliko je vraćala dug koji je, recimo, fruškogorski Atos, unekoliko dugovao u Račanima, i legendama, i Filipu Višnjiću i Tešanu Podrugoviću.

Sve mi se čini, i to ne sasvim izdaleka, kako je administrativna zasnovanost Dunavske banovine, u kojoj su bile i Šumadija i Vojvodina, imala, ako hoćete u geopolitičkom smislu, razložne korene upravo u toj dugoj i tanano pletenoj istoriji čiste uzajamnosti. Korelacija ta dva poimanja stvari i sudbina, šumadijskog i vojvođanskog, unekoliko obogaćuje naša putovanja, naše maštarije, naš ponos.

Zašto se ponegde naivno misli da je Joakim Vujić poslednji koji je u Kragujevac doneo dah ponašanja, teatra, drukčijeg hoda, rečenice, misli? I zašto bi smo marili tek za usko okruženje vlastitog nam govora koji najotvorenije vokale ima baš u Gospođincima, kako je dokazao Ivan Popović?

Šumadija je u neku ruku, i dan današnji a u prošlosti u nekim trenutcima i osobito, bila mera stvari za ovaj naš sever. I buntovni steg oba ustanka itekako je uznemirio dremež prečanskog našeg groždanstva.

Srpska revolucija, kako je Prvi ustanak nazvao slavni Leopold Ranke, prelak Margaret Jursenar koja nije prestala da se bavi ne samo Kraljevićem Markom nego i našim legendama i apokrifima uopšte, u osnovi sudbonosno je izmenila devetnaesti vek Vojvodine stare, zaključno sa 1914. kada se on stvarno, na ovoj našoj ukletoj njivi, i završava.

Samo su nam uspomene tragične, no i tada svaka na svoj način.

Često se navodi opaska Milana Bogdanovića povodom ratnih pripovedaka Veljka Petrovića. Navodno, kada u njima Srbijanac, to je u ovom konkretnom slučaju Šumadinac umire na ratištu, on ponosno ćuti, bez uniženja, bez znaka. A kada, navodno, prečanski ratnik gine, on još usput nešto izdeklamuje.

E pa sad, nije baš tačno poređenje. Znam heroja koji se pred najezdom horde, usred ovog niskog horizonta bez zaklona, ukopao, ni mrtav ni živ, usred njive, pritajivši se kao sama oranica.

Jednako, škrguće se zubima i onde i ovde. Gnev i prkos ravničara moćno stvaraju vertikalu hrabrosti, smisla, usred ove kolevke hleba i razuma.

Nema zime, nema straha.

Piše: Draško Ređep

Članak More kao pretpostavka. Mogućnost paralele: Vojvodina i Šumadija se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Nikada nije na odmet pokazivati u kolikim je razmerama najpre fotografija, a potom muzika takozvanih lakih nota, više i snažnije od bilo čega, osvojila, to će reći dokazala identitet našeg podneblja, površnom pogledu nalik na monotoniju samu. I Toša Dabac i Geza Barta, i Stevan Lazikić i Laslo Dorman, i Slavuj Hadžić i Zoltan Totka, i toliki drugi, redom, odvajali su basnoslovnu floru i faunu, seoski barok i mali urbanizam naših starih zdanja u niziznskom ataru gde je svaka ludaja nov pogled na svet.

Pokazalo se, tako, da poentilizam nije samo slikarski atribut, a da stančićevski ljubičasti sumraci trepere jednako magično i na obalama naših velikih reka.

Potom, sve u kultu i još u visoko kultivisanoj struji nekadašnjih opereta u kojima je, kao u temišvarskoj izvedbi Mamzel Nituš, igrao i pevao niko veći nego baš Pera Dobrinović, prema poznatom svedočanstvu Miloša Crnjanskog, ostvarenja Đorđa Balaševića, izričito multimedijalna, čvrsto oslonjena na pouzdan stih, na apsolutni prezir prema kičerskom, samozadovoljnom drilu tzv. novokomponovane muzike, neprocenjivo su doprinela stvaranju ukupne predstave o sadašnjem trenutku Vojvodine stare, razvivši bogat čador nota i duha, dobro temperiranih rečenica i nezaboravnih srokova upravo svuda iznad nas. Posle su naišli i Gabor Lenđel, i Željko Bebek… I Apsolutno romantično, i Šinobusi.

Gotovo simbolično, a svakako nezaboravno, pre desetak godina u dvorani starog bečkerečkog teatra „Toša Jovanović“, na promociji povodom nagrade za moderni umetnički senzibilitet Balaševiću, poslednjem trubaduru, osetio sam tu specifičnu osmozu, naoko nepojamni dah blagorodne osvojenosti bola.

Pre neku noć, kao u rimejk filmu, u isto staroj baroknoj dvorani somborskog pozorišta, na promociji knjige pripovedaka Falko Kornelija Kovača, imao sam utisak da nas iza loža, svečanih i blago zasenjenih, pažljivo i možda sa po nekim prekorom motre oči tolikih predaka, radoznalaca, sudbina.

Treba li da kažem da su oba koncerta i obe promocije tretirani, u prečanskom maniru, s unapred rasprodatim ulaznicima, skoro toržestveno?

Na kraju krajeva, radi se o brendu koji nas, istovremeno, naočito odvaja, ali i spaja u ukrštene reči zemaljskih nadanja kad i nebeskih darova.

Danas se Kovačeve i Balaševićeve pesme slušaju i čitaju kao stare naše psalme koje tako dobro pamti Đorđe Stanisavljev, naš Bata Pežo. Kao uspomene. Kao prethodna svojina koja ide na ruku mentalitetu, ali nalik na Vojvodinu.

Stvar je dostojna divljenja svake vrste: kako to da su, u opasnoj zoni literature, ova dva naša autora, tako prepoznatljiva i tako magična, sačuvala vlastiti znak?

Očevidno i zato što su sačuvali distancu, ali učitali rečitativ iznutra.

Kao što je Aleksandar Saša Petrović, inače i najveći filmski reditelj Vojvodine stare, scenariju vratio ne tek poverenje, nego značaj i prevashodnu, profesionalnu funkcionalnost, tako su i Balašević, na duhovitim, visprenim, izdvojenim vlastitim stihovima, i Kovač, na sopstvenim tekstovima, ali, ne zaboravimo, i na stihovima Dušana Radovića, produžili taj najčešće dramatičan odlazak voljenog bića. Kao istanjenu, ali neprebolnu kadencu pamćenja.

Te melodije zapravo su naknadna svetlost jednog u osnovi oskudnog, surovog našeg života. Njegov moćni alibi.

Pramenovi zvuka, atraktivno i neugasivo, izvijaju se valjda i sada iz one subotičke bašte Kornelijevog detinjstva, i ulice Jovana Cvijića, koja je jedna od najglasovitijih novosadskih destinacija, baš zahvaljujući Djoletovim maštarijama i nezaboravnim zelenim kajsijama ranog dečaštva.

Nije reč o opisnoj školi nacionalne geografije nego o metafizici našeg ukletog podneblja, gde su i samoubistva lančana. Kao večernje molitve.

Prisećam se sad da sam napisao da su u pitanju lake note. Svakako, sasvim uslovno. Uostalom, ne radi li se i u slučaju popularnog, razdraganog, raskošnog hroničara naših i bivših dana Mome Kapora, baš o tzv. lakom štivu?

Sve same varke. Mnogo uslovnosti.

I kada se igra čovek se uvek igra vatrom.

A Kornelije Kovač i Đorđe Balašević to čine tako decentno, živopisno i čisto, bez zazora i zadnjih misli.

Piše: Draško Ređep

Članak Čador modre boje se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.