„A vidiš, neko to od gore vidi sve.
Povlači te konce, igra se,
Postavi svaku stvar na svoje mesto.
Svako dobro, a zlo još pre.
Sve vide oči sudbine“

Kažu da rastanak od „poznatih“ ličnosti doživljavamo bolno kao što bi doživljavali i rastanak od nekog svog, bliskog, jer su te i takve ličnosti postale deo naše okoline, ili čak porodice. U atmosferi mržnje i destrukcije koja je zavladala našim okruženjem, takve ličnosti svetle i zrače, ljudi imaju potrebu za njima i prirodno je da su emotivni. I konačno, u ovom slučaju… Za sve one rođene u Jugoslaviji to deluje kao da odlazi deo tvog detinjstva, pa osim što ti je žao zbog njih, negde žališ i sebe, jer odlazi i deo tvog života. Nije to sebičnost, ali čini ti se da s njima odlazi i jedan deo tebe i da je to definitivno kraj mladosti, koliko god se zavaravao da si još mlad.

I sve je tačno.

Momenat koji se dogodio 19. februara po podne vratio me je, u trenu, 44 godine u prošlost. Sedmi razred osnovne škole. Ponedeljak. Svi, ali baš svi u učionici i na školskom igralištu pevušili su stih koji ih je opčinio, nakon što su ga prethodnog dana samo jednom čuli u kultnom „Nedeljnom popodnevu“. Neki naoko običan mladić, u livrejisanom odelu, izgovarao je, kao da je to najnormalnije na svetu: „U razdeljak te ljubim, svim žarom srca svog. I hoću da poludim, zbog razdeljka ti tvog“. Taj toliko jednostavan refren, snagom požara se proširio i najavio muzičku revoluciju, koje tada nismo mogli biti ni svesni.

Zapravo, sa ove distance, najavio je on i mnoge druge revolucije, kojih smo još manje želeli da budemo svesni.

U godinama koje će doći, mnogo puta postavio sam sebi pitanje: Koja je to magija učinila da momak u majici i izbledelim farmerkama, kog sam viđao kako povazdan svirucka gitaru ispred prodavnice „Galeb“ u ulici Pariske komune, postane ‒ uz Dunav i sat na Petrovaradinskoj tvrđavi, najprepoznatljiviji simbol Novog Sada!

I uvek bih dolazio do zaključka da je sve tako jednostavno. Onaj što gazduje nebeskim njivama i smišlja uloge koje će „nama dole“ podeliti, rešio je da odabere jednog koji će umeti da otpeva ono što mi nismo kadri ni da izgovorimo. I celog veka radiće to umesto nas.

A onda, nekako, hteo ne hteo, svaka mu je pesma postajala himna. I zato nam se stih „ne lomite mi bagrenje“ čini kao da je iz čitanki došao.

Zato je svako od nas bio ubeđen da zna bar jednog Vasu Ladačkog, lepu protinu kći, Božu zvanog Pub i, svakako, Bubu Erdeljan.

Ko bar jednom nije bio „na stanici u Puli, pod vedrim suncem leta“, promašio je važnu stvar u životu. Baš kao i onaj koji posle treće čaše vina nikada nije zaplesao „stari laloški vals“ i pomislio na to šta se sve u nama slomi kad počne da „odlazi cirkus iz našeg malog grada“.

Zato je valjda bilo potpuno normalno da smo svi mi Novosađani, osim one šake odabranih koja je imala privilegiju da zaviri iza kapije kuće u Jovana Cvijića, decenijama bili primorani da lažemo. Takav nam je usud bio. Evo ja, na primer. U životu nisam toliko puta lagao kao što sam to zbog njega radio.

Odem u Osijek, kao i svakog leta. Treća rečenica svih koji me sretnu bude: „Šta vam radi Balašević?“ Produžim na more, pa čim zbog akcenta osete da bih mogao biti s „panonske strane“, usledi ono neminovno: „Je l’ viđaš Đoleta?“

Zapravo, gde god mrdnem, ako kažem da sam iz Novog Sada, kao eho nad nekom velikom vodom vraćao bi mi se odjek: „Znaš li Balaševića?“

I kako da izneverim sav taj silan svet! A imao sam strašan maler (posle sam u poverenju čuo da su ga imali mnogi) da ja Balaševića uopšte ne poznajem. Mislim, ne lično.

Stoga sam se izveštio da sakupljam sve što sam o njemu u prolazu slušao. Onda bih na te vesti i neproverene anegdote, radi veće uverljivosti, dodavao prstohvat ličnog utiska i vlastite impresije.

Tada bih potpuno spreman sačekivao pitanje:

„Ti si iz Novog Sada! Pa kako vam je Đole!“
„Ne znam. Poslednji put sam ga sreo u centru. Bio je na motoru. Samo smo mahnuli jedan drugom.“
„Pa šta ti priča kad se nađete?“
„A, Đole ko Đole! Renovira kuću tamo na Salajki, pa je nešto u gužvi. Olju vidim mnogo češće.“

I onda, kao list pušten niz reku, počnem da se uplićem. Na kraju ne znam kome sam šta slagao. Ali, kako nekome priznati da kao rođeni Novosađanin ne znaš Balaševića!

Ne znaš svirca koji je cela veka mesto tebe pevao!

Pa da si posle njegovih pesama suze u rakijskoj čašici čuvao, bilo bi ih bar za pola astala.

Kako bih voleo da i sada lažem. Pa, kada kažem da Đoleta više nema, da ni samom sebi ne poverujem…

Tekst: Ilija Tucić

Članak In memoriam: Đorđe Balašević se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.