Za neke je jedan od retkih istinski autentičnih umetnika koje je Novi Sad imao. Diskretni mudrac urbane kulture, u čijem je stvaranju imao bitan udeo. Za druge je tek beznadežni autsajder, bez dana radnog staža. On i jednom i drugom mišljenju pridaje podjednaku važnost – ignoriše ih. I na vest o NIN-ovoj nagradi mnogi su bili uzbuđeni više od njega. On razmišlja da li da uopšte nastavi da piše...

U obrazloženju žirija za dodelu NIN-ove nagrade za najbolji roman 2012. godine napisano je ovako: „Roman Slobodana Tišme izdvojio se osobenom perspektivom ljudske izolacije i umetničke samodovoljnosti koja izuzetno uverljivo komunicira s čitaocem. Reč je o pažljivo orkestriranoj meditativnoj prozi samosvojnog pisca, muzičara i performera, čije formalne vrednosti obogaćuju savremenu srpsku prozu, približavajući je najrecentnijim kretanjima u svetskom romanu. Na tragu Kafke i Hamsuna, Bernharda i ranog Crnjanskog, Slobodan Tišma ispisuje odu suvišnom čoveku – a umetnik je u svakom društvu naoko suvišan. Tragajući za smislom bivstvovanja, Tišmin junak doživljava tihi preporod koji nudi tračak nade savremenom čitaocu“. To je rekla književna kritika.

U selu koje je proslavio Đura Jakšić svega ima. Tridesetak prodavnica, nekoliko banaka, menjačnica, klubova, dobri putevi, dvorac, bazeni... Svega ima, osim posla i – ljudi. U odnosu na posleratni broj stanovnika, u selu ih je danas jedva trećina. Zato je ovde glavna sportska disciplina – trka s vremenom

O toj Srpskoj Crnji čovek baš ne zna šta da misli. Zapravo, najbolje da unapred ne misli ništa. Mi smo upali u tu zamku.  Znatiželjni, kakvi po prirodi stvari moramo biti, još pre polaska pokušali smo da od Crnjana koji žive u Novom Sadu dobijemo najopštije informacije o selu. Imate pravo triput da pogađate u kojem kontekstu su nam te informacije saopštavane. Ne morate ni da pogađate – jasno vam je! Ceo Banat je u stanju u kojem je bio Černobil posle nuklearne katastrofe. E sad, u tim okolnostima... u Srspkoj Crnji je malo gore nego na drugim mestima! Krenuli smo na put pripremajući se na Sodomu i Gomoru. Kad ono... Ne znam da li u psihologiji postoji efekat „pozitivnog razočaranja“, ali mi smo se osetili upravo tako.

Ove sezone lovci iz inostranstva odstrelili su u vojvođanskim lovištima jelene čiji su rogovi ocenjeni sa 243,45 i 242,50 poena - u pitanju je drugo i treće mesto na večnoj listi najvrednijih, dok je na četvrtom mestu trofej šaha Reze Pahlavija iz 1956. godine sa 241,7 poena

Ovogodišnja sezona je bila uspešna u svih petnaest zatvorenih vojvođanskih lovišta, u kojima se može loviti samo uz uplatu. Odstreljeno je preko 150.000 fazana. Jarebica, prepelica i zečeva ulovljeno je tek nešto manje. Desetak inolovaca kući je ponelo kljove divljih svinja koje po svom kvalitetu i veličini spadaju u svetski vrh. Ipak, najuzbudljivije je bilo u lovu na krupnu divljač: lovcima je zastajao dah kada su gađali jelene lepotane iz vojvođanskih šuma. Samo u ”Bačkomonoštorskoj šumi”, našem najatraktivijem lovištu, ima ih oko 1.350, pola ukupne populacije u Vojvodini.

Planirano je da se projektom ”Veliki ratni bunar” povežu zgrada Muzeja grada Novog Sada i sam bunar, postojećim vodenim putem koji se prostire ispod zgrade Muzeja (nekadašnjeg Arsenala) do Dunava, a da se bunar pretvori u izložben, multifunkcionalan prostor

Veliki ratni bunar na Petrovaradinskoj tvrđavi remek-delo je arhitekture i građevinarstva. Izgrađen je u prvoj polovini osamnaestog veka, a nekada je podzemnim putevima vodom snabdevao čitavu tvrđavu. Godinama se nalazio u veoma lošem stanju i bio nedostupan za posetioce, iako je veoma značajan za muzejsku i turističku ponudu grada Novog Sada i cele Vojvodine. Ovim projektom obezbediće se odgovarajuća briga o bunaru, a posetioci muzeja imaće mogućnost da iz izložbenog prostora, koji govori o prošlosti Petrovaradinske tvrđave od paleolita do danas, siđu u Veliki ratni bunar. Ovakav pristup in situ - na licu mesta - jedinstven je u srpskoj muzeologiji.
Obnovom zgrade Muzeja grada i Velikog ratnog bunara na Petrovaradinskoj tvrđavi, Vojvodina dobija savremeni muzejski kompleks sa najvećim izložbenim prostorom u Srbiji, od čak dve i po hiljade kva­drata.

Ovo je priča o dva ”luda” Škota, o entuzijazmu mladih ljudi, kolektivnom slepilu koje nikako da prođe... Ovo je priča o pravom sajderu, ali i strancima u našoj zemlji, koji vide ono što mi ne vidimo

Još 2008. godine, sada dva­deseto­smogodišnji Beri Skot i tridesetdvogodišnji Oliver Hog­ham kupili su čenejski salaš 190 nameravajući da proizvode sajder. Četiri godine kasnije prvi kartoni njihovog proizvoda spremni su za potrošače u Vojvodini.

Jedna mudrost kaže: „Pazi šta želiš! Moglo bi da ti se ostvari“. Recimo, pamtim kad sam, davnih dana, uleteo kod babe glumački razneženog lica i zavapio da mi se jede nešto slatko. Pokazala mi je rukom na vrata od špajza i rekla: „Eno imaš kitnikeza“.

To je ono što izgleda kao puding, a ima ukus pekmeza. Bio sam očajan. Zapravo, cilj mi je bio da iskamčim nešto para, odem u radnju i kupim šta ja hoću. Nisam valjda tako „demode“ pa da jedem kitnikez!

Majka je želela da joj kćerka postane balerina, ali ona je, zahvaljujući dedi, postala svetski šampion u karateu. Godinu i po dana karateu je podučavala građane Kuvajta, a neostvarena želja joj je da postane koktel-majstor

Pored toga što je borilački sport koji služi za samoodbranu, karate podrazumeva zdrav i uravnotežen način života, koji povezuje fizičko, umno i duhovno stanje čoveka. Da je u pitanju najrasprostranjeniji sport u Evropi i svetu i da će joj pružiti priliku da proputuje ceo svet, današnja svetska šampionka u karateu Nataša Arvaji nije znala sa svojih nepunih sedam godina. Upisala se na karate zahvaljujući svom dedi, iako je njena majka maštala o tome da njena Nataša jednog dana postane balerina.