Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Crvenka – Slatki dani

Selo u kulskoj opštini, za koje se veže legenda da je bilo najveće u bivšoj SFRJ, najpoznatije je po šećerani i keksari. Doduše, nije sve tako slatko kao nekad, ali Crvenčani se ne daju

UMESTO UVODA

Kako god okreneš, Crvenka je jedno čudno mesto. I zbog svoje istorije. I zbog činjenice da vam je, dok o njoj govorite, na vrh usana da kaže „varoš“, a ne selo. I još zbog mnogo čega. Iz rukopisa Sava Atanackovića, nastalog 1952. godine, saznajemo da je u dalekoj prošlosti zemljište na kom se danas nalazi Crvenka bilo pod dubokom vodom. Oblast između Dunava i visoravni Telečka bila je tada veliko, široko jezero, koje su stari rimski istoričari nazvali „Slatko more”. U to doba moglo se putovati lađom od Telečke sve do Fruške gore i Srema. Pre doseljavanja Nemaca, Crvenka je bila feudalno imanje koje se nalazilo na Telečkoj, južno od Bajše, a istočno od Sivca. Godine 1655. Crvenka je prešla u posed Veselenji Adama. Kada je počela kolonizacija sela 1783, nastao je i crvenački atar. Po nacrtu koji je rađen prilikom kolonizacije, Crvenka se nalazi ispred Telečke, nasred druma Sivac−Kula. To je u stvari njen današnji položaj. Tada je projektovan i nacrt naselja sa pravim ulicama. Inače, ovde se na prostoru nikada nije štedelo. Selo zauzima prostor kao da je ceo svet njegov. Posle premeravanja ustanovljeno je da se Crvenka prostire na 6.859 jutara, a sa salašima zauzima 15.694 jutara. Što bi rekli − „široko“.

Godine 1785. Crvenka je kao selo bila već podignuta i imala je 500 kuća.
Zvaničan popis iz 1900. godine kaže da je Crvenka imala 7.563 stanovnika u 1.166 kuća i to: 6.911 Nemaca, 499 Mađara, 60 Srba, 49 Hrvata, 38 Slovaka, 67 Jevreja, 1 rusina i 4 ostalih. Godine 1909. Crvenka je imala poštu, telegraf, železničku stanicu, čitaonicu, kasino, četiri manje fabrike mašina, četiri ciglane, dva mlina, jednu krečanu i manju fabriku masla i sira.
Razvoj industrije kulminirao je 1912. godine, kada je podignuta fabrika sećera. Pred Drugi svetski rat fabrika je prešla u vlasništvo anglo-česke banke. Kada je proradila, njen kapacitet bio je 140 vagona sećerne repe za 24 sata, a od 1926. prerađivala je 250 vagona. Pored fabrike sećera proradila je 1923. i fabrika špiritusa, koja je od melase proizvodila čisti alkohol. Par decenija kasnije, kada Crvenka dobije i fabriku biskvita „Jaffa“, biće formiran privredni trojac po kom će čitav ovaj kraj biti nadaleko poznat. A bogami, od njega se dobro i živelo. U svim pričama vezanim za selo, šećerana, keksara i špiritana neizostavni su akteri.

Još jedan podatak veoma je važan. Pred Drugi svetski rat, po nezvaničnoj proceni, Crvenka je imala 11.000 stanovnika! Mnogi današnji gradovi u to vreme bili su manji od nje. Ali istorija nije mogla da čeka. U leto 1944, kada je Crvena armija ušla u Banat, Nemci su počeli da se spremaju za iseljavanje u Austriju i Nemačku. Kada su partizanske jedinice počele da oslobađaju Bačku uz sadejstvo Crvene armije, krenulo je ubrzano iseljavanje Crvenke. Nemci su napustili Crvenku od 3. do 14. oktobra 1944. godine, tako da je od oko 11.000 stanovnika ostalo svega njih 500.

U Crvenku su doseljeni uglavnom kolonisti, zemljoradnici iz Crne Gore, i to iz danilovgradskog sreza. Prvi kolonisti počeli su da stižu u selo krajem novembra 1945, posebnim železničkim kompozicijama. Odmah po dolasku odbor je prihvatao koloniste i smeštao ih u kuće. Svaki kolonista zemljoradnik dobio je 7−12 jutara zemlje, prema broju članova porodice, kuću sa baštom i vinogradom; 516 domaćinstava dobilo je po jednu kravu i par konja sa celokupnom opremom i poljoprivrednim alatom. Osim ovoga, svako domaćinstvo dobilo je nameštaj, posteljinu i posuđe, i sve to besplatno. Kolonizacija je završena u proleće 1946. godine.

Selo danas ima manje od 10.000 stanovnika. Glavnog krivca za to treba tražiti u činjenici da je privreda u nekada moćnim okolnim centrima Kuli, Vrbasu i Somboru, danas, po obimu, nekoliko puta manja. O kolonama autobusa kojima je nekada „prva smena“ iz Crvenke kretala na posao danas se samo pripoveda. Ipak, Crvenka je još uvek „slatka“. Makar da joj od slatkog ponekad utrne zub…

 

BOME SE NAVIJALO

Iako bi mnogi hteli to da budu, Crvenka je jedna od retkih koja za sebe zaista može da kaže da je bila sportsko čudo! I to onda kad je bilo vreme za to. U bivšoj nam SFRJ od 20 miliona stanovnika, rukometaši Crvenke su, sa Partizanom iz Bjelovara, banjalučkim Borcem i Metaloplastikom, bili pojam uspeha. Bivši igrač Zoran Vasić upravo piše monografiju o ovim zlatnim danima. Neverovatna posvećenost rezultirala je „crvenačkom školom rukometa”, koja je dala šampione Jugoslavije (1969), dvostruke pobednike kupa (1967. i 1988) i polufinaliste Kupa evropskih šampiona (1970). Omladinci su bili dvostruki šampioni Jugoslavije (1981. i 1994). U istoriju su se upisali i ovdašnji fudbaleri. Godine 1970. Crvenka je bila prvoligaš, a na ovdašnjem seoskom terenu igrali su Zvezda, Hajduk, Dinamo… Svetski igrači, poput rukometaša Dragana Škrbića ili golmana Ratka Svilara, prve korake napravili su u Crvenki. Beše nekad!

 

KAD STRAST NE PUŠTA

Pozorište „Stevan Sremac” brojem premijera i veličinom ansanbla možda vas i neće impresionirati, ali verujte, sve što urade – postane najbolje. Nas je upravo sačekala vest da je dečji ansambl pozorišta na 61. Smotri dramskog stvaralaštva dece Vojvodine ubedljivo osvojio prvo mesto. Mali Crvenčani izveli su predstavu „Pepeljuga” u adaptaciji i režiji Zorana Radulovića i oduševili publiku i žiri. Zlatna plaketa Vojvođanskih susreta pripala im je drugu godinu zaredom, što govori o neverovatnoj ljubavi ka pozorištu koja se ovde neguje. A ko je više od tri minuta proveo u društvu Zorana Radulovića, u to ni najmanje ne sumnja. Dok nam priča o uspesima Brehtove „Malograđanske svadbe“, koju je u Crvenki režirao Radoje Čupić, oči mu sijaju kao fenjeri. U svemu, osim po statusu, on je pozorišni čovek „od glave do pete“. Direktor Doma kulture Miodrag Grubor organizuje radnike koji presvlače sedišta u sali. Zadovoljno se smeška što ovde ne važi čuvena deviza: „Glumci su stigli“. Oni ne stižu. Oni ovde žive.

 

TURIZAM, NEGO ŠTA

Direktor Turističke organizacije Opštine Kula Vladimir Stanković ima ozbiljan posao. Lako je dovesti gosta na reku, popeti ga na planinu ili ga namamiti kakvom velikom atrakcijom. Ali ovde, u srcu Bačke, gde priroda nije izdašna lepotama kojima se drugi diče – treba biti majstor. On ne odustaje. Smislio je četrdesetak turističkih manifestacija. Mi smo se upravo mimoišli sa „Slatkim danima“. I tu ne staje. Pripoveda nam naročito o crvenačkim vinskim podrumima. Nekada su ih ovdašnje Švabe imale više od 600. I ne čudi nas. Telečka visoravan je bogomdana za proizvodnju vina. Nažalost, u vremenu iza Drugog svetskog rata uništeni su i vinogradi i podrumi, kojih sada nema više od tridesetak. Turistička organizacija čini sve da ovdašnju vinsku kulturu bar delimično povrati i iznese na očigled svetu. Uporan kakav jeste, prvi i jedini čovek ovdašnje turističke organizacije – to će izgurati!

 

UMETNOST PRIČA

Ako poželite prethodno da se informišete, saznaćete: Atelje Đuričković se bavi dizajnom i izradom enterijera i delova enterijera, dizajnom i izradom sajmskih štandova i komadnog nameštaja, izradom slika, skulptura… I, u suštini, to je donekle tačno. Ali samo donekle. Za potpunu sliku treba doći u Crvenku i kročiti u atelje Nataše i Milovana Đuričkovića. U prostor koji odiše kreativnošću i nekom magičnom bajkolikošću, koja doslovno svaki predmet bezlične svakodnevice pretvara u raskoš dostojnu visoke umetnosti. E, onda će se granice otvoriti i sve će postati moguće. Da se tka od kokosovih niti ili da se slika šećerom. Upravo tako. U svetu postoje brojni muzeji šećera. Ali samo Nataša njim slika. Recimo, Belgijanci su njenim delom doslovno oduševljeni. Bili smo i mi. Do te mere da smo Đuričkovićima obećali posebnu reportažu. U krajnjoj liniji – na ponos Crvenki.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Maja Tomas

Možda vam se svidi...