Kontinent zvani Srem
Ko priznaje, pola mu se prašta. A u slučaju mistifikacije u vezi sa romanom Željka Mitrovića Vrdnički voz, kao da mi se oprostilo i mao više. Ostalo je, neisceljeno i nalik na mrtvi hod, jedino onih šesnaest posto iz popularne stare pesme.
To je zaista jedina moja recenzija napisana na belinama nepostojećeg, dakako i neobjavljenog romana. Daleke 1991. u kolumni koju sam potpisao u Gala svetu, govorilo se o tihom sremskom tavornju, o kultnom već vrdničkom vozu koji je, sve preko Pavlovaca, prevaljivao tih dvadesetak kilometara, tako radosno, tako neodoljivo i tako romantično, da je Markovićeva nostalgična kantilena ostala neponovljivo svedočanstvo o đačkim ekskurzijama, šljivama i trešnjama koje su, jednako u usporenom ritmu tog metafizičkog putovanja, kondukteri i putnici, negde blizu pavlovačke stanice, brali lakomo i spomenarski.
Valeri Larbo, opsednut brzinama tadašnjeg Orijent ekspresa, zacelo bi mario za izletnički šarm ove nestale kompozicije, a svi mi rumski i ostali đaci svakako sebe prepoznajemo u trenucima kada žute drvene klupe očajnilki žuljaju. Kao u pesmi Raše Popova.
„Šta znam, možda je odista čitav deo naših života zaustavljen zauvek u tom dalekom, ukinutom i već davno zaboravljenom vrdničkom vozu… Ima sete na ovim Markovićevim stranicama. Ali ima i živih komentara na komičnu poziciju tog malenog vicinalnog voza koji je, obavezno, kasnio, ali, dakako, uvek stizao i u odrednicu male fruškogorske varošice pod Kulom.
Ova knjiga se javlja kao lekoviti memento davnim našim godinama ranog rasta.
Kako smo rasli, taj vrdnički voz nam je bio sve beznačajniji i manji.
Kao na slavnoj slici Krste Hegedušića, vagoni su se kotrljali tom starom, sad već nepostojećom prugom.
U svemu je, uostalom, bilo nespokojstva, neprebola, očaja.
Marković je učinio nemoguće.
Od malene kompozicije jednog voza stvorio je simboličnu sliku davnih dana temperamentno, žestoko, a u isti mah i sugestivno.“
Roman Vrdnički voz, koliko ja znam, još nije napisan.
Biće posve različitod predloška koji sam naizust tumačio.
Samo su još nepostojeći romani zanimljivi.
A Željko Marković, uvrnuti reporter i raskuštrani hroničar naših sudbina i dana, svakako nije od onih autora koji pišu zadatke što bi se mogli dopadati svima.
Međutim, samo u dvema njegovim knjigama, iz kolekcije Konstinent Srem: Čovek koji je pripitomio lastu i Kiša koja je izazvala požar, 2008, ima materijala i metafizičkih odrednica bar za desetak romana prodorno zavičajnih, sremskih, vrdničkih napokon.
Isidora Sekulić, iako je dugu mladost provela u Sremu (Ruma, Inđija, Zemun), nije bila u pravu kada je sremski mentalitet definisala kao pomamno častoljublje. Mnogo je složenija i vitalnija stvar u pitanju.
Ovaj Marković to dobro razaznaje: kontinent Srem ima svoj Šavnik usred Grabova, svoje malo mrtvo rudarsko groblje usred rodnog njegovog Vrdnika, aleju kestenova u Rumi, osmatračnicu mudrosti i razbaštinjenih iluzija pred spomenikom Ilariju Ruvarcu u Grgetegu, ima svog Borhesa, u liku Luke Šebesa, jednog od nezaboravnih junaka karlovačke reportaže (čudna podudarnost: glumac Marinko Šebez igrao je slepca u jednom našem ratnom velefilmu, ni njega, ni njegovog druga Faruka Begolija takođe više nije), ima svoj Titanik, svoje zagonetne potoke koji izviru ispod čotova, svoj pogled na Banat, svoje prepotopske čamce na velikim vodama, ali i na Obedskoj bari, svoj Sviloš u dva reda, izdaleka na Rumu izgleda, svoje legendarne vašare, svoje autobuse koji sad od Vizića do Palanke prolaze nekoliko demarkacija.
Kako se i moglo očekivati u rukopisu rasnog reportera, Marković većma mari rubni Srem. To će reći i Jamenu, graničnu, posleratnu, sa minskim poljima i novom državom u okruženju, i Šatrince kraj Dobrodola, i oronulu, devastiranu crkvu u Putincima, i jedan od neprikosnovenih bermudskih trouglova (Hrtkovci, Nikinci, Platičevo), i Manđelos, i Šuljam.
Ako mene pitate, ovaj Marković se još najbolje snalazi u šumi naših vatrogasnih tornjeva, onda u sremačkim kafanama u kojima vlada besprekorna tišina, dok ne počne… Svakako, i u vozovima mašte, među domaćim i divljim životinjama (pulini se ne vezuju, nikako). Još neko, eto, pored Bogdana Ibrajtera Taneta, koji obavlja posao bar dvaju statističkih instituta (sve pobrojano, nikom i ništa ne fali), razlikuje Ribicu od Buce. I još se, posle Bogdana Čiplića, tiho prikrada našim klupama u šoru: javno mnenje još postoji.
Inače, autor nenapisanog onog romana, najčešće mi se priviđa na nekom stajalištu, čekajući autobus ili šinobus. I u birtu, toj sigurnoj kući za muške duše.
Jovan Skerlić je uzaludno od Veljka Petrovića očekivao roman, ne tek brojanice pripovedaka. Ja nisam zaludan: Željko sanja svoj vrdnički voz, Roman je možda već među nama.
