Pismo prijatelju
Znam bar dvoje ili troje ljudi koje iz detinjstva pamtim kao robusne, krupnije od ostalih, nekako u svemu ozbiljnije i naizgled starije od svojih vršnjaka. Iznenadio bih se svaki put kada bi ih, posle nekoliko decenija, sreo i shvatio kako im je glas tih i zapravo topao. Kako je njihova prividna grubost zapravo samo izraz njihovog nesnalaženja i suzdržanosti. Kroz razgovor koji bi usledio, prepoznavao bih u njima nekakvu gotovo sasvim empatijsku notu. Shvatao sam tada kako je moja dečačka predstava o njima u stvari mnogo više govorila o meni samom. Verovatno su mojoj klinačkoj inferiornosti upravo bili potrebni oni takvi, pomalo neotesani. Iako, zapravo, ni dušom ni likom takvi nikada nisu bili. Naprotiv.
Kao neko ko dosledno zagovara pravilo da se „jedno nalazi u svemu – a sve se ogleda u jednome“, te je zapravo to uzvišeni razlog zbog kog je mudrima uvek „svejedno“ ‒ razmišljam ja tako ponekad o svemu i svačemu. I upravo ovih dana, usred te kreativne dokolice, trgnem se! Ali baš ozbiljno.
Presekla me je spoznaja – Bože, koliko smo se mi ogrešili o pasulj! Baš kao ja o one moje drugare, čiju bih pravu prirodu, gotovo slučajno, otkrvaio decenijama kasnije.
U našoj svesti pasulj je izrazito „muška“ hrana. Grub, snažan i obilan. Do te mere da mu nikada ne prilazimo sa manirima, biranim rečima, u ceremonijalnom ophođenju. Na njega jurišamo isključivo kutlačom, najvećom kašikom, poželjno sa pupuškom vekne u ruci. Za njega se nikada nije iznosio najlepši escajg. Najbolje se kuva u kazanu, a jede iz velikog, limenog tanjira. Od kašike se traži samo to da, poput vesla u čamcu ribokradice, odjednom zahvati što više.
Prate ga prostačke anegdote, posle kojih nesvesno otvarate prozor, da, iako to nema nikakvog smisla, vetrite prostoriju. U kolektivnoj svesti, onako „klot“, sinonim je za sirotinjsku hranu.
O hlebu, voću, maslinama, začinskim biljkama, suncokretu… pisane su onolike pesme, zdravice, vesele priče. A ovo najjadnije čedo ostade vezano uz tek pola rečenice – „prost kao pasulj“!
Čak i ako se za nekoga kaže da treba da se „opasulji“, to bi značilo da treba da postane što jednostavniji i prestane da filozofira. O čemu uostalom, nešto tako grubo, rođeno bez ikakvih manira, uopšte može da misli. Ima da ćuti. I čeka svoj red na kašici.
Bože, koliko smo grešni!
Pasulj je najnežnija i najosetljivija biljka koju je zemlja porodila. Toliko je tanan i osetljiv, da se nekada nije ni gajio samostalno. Seje se, naime, kada vreme već postane toplo, krajem aprila, čak i u maju… ali je toliko nežan da ga kasnija letnja žega ubija. Zato su ga naši stari uvek sejali u proredu, između stabljika kukuruza. Ovaj, tako snažan i ižđikljao, davao je pasulju hladovinu i vlagu, bez koje ne bi opstao.
Opet, suprotno pogrešnom mišljenju, nežnog je zdravlja. Dovoljno je da na parceli pod pasuljem imate dve ili tri zaražene biljke, pa da protrči zec, raznese bolest i uništi pasulj.
Znate li da je pasulj najbliži rođak bagrema? Ej… tog mitskog, opevanog bagrema. Možda zbog toga i postoji bajka u kojoj se pasulj pretvara u čarobno drvo, koje u želji da ispuni želju siromašnom dečaku, raste visoko… visoko toliko da se dečak na njega popne i dohvati nebo.
Zbog svoje osetljivosti, na selu se uvek sadio malo. Svako ga je imao tek koliko za sebe i svoju kuću. Duboko ličan, veran, služio je samo jednoj kući.
Prvi pasulj servirala vam je majka. Drugi ste pojeli u vojsci. Treći u studentskoj menzi. Sledeći ste jeli na druženju s prijateljima. Kao najodaniji prijatelj, pasulj nas prati kroz život u njegovim najintimnijim trenucima. I uvek nam se davao ceo, ne tražeći ništa zauzvrat.
Konačno, ako ste mislili da je ovaj „jednostavni grubijan“ tu oduvek, bezmalo poput nekog korova, grdno ste se prevarili. U Evropi se prvi put pominje tek 1542. godine. Na Balkan je stigao iz Italije u 17. veku. Da je sreće, stigao bi nam iz Italije u vreme kada i renesansa, i sva ona kultura i duhovnost.
I zato ispisujem ovih nekoliko redaka:
Oprosti mi, stari druže! Vređao sam te. Podsmevao sam ti se kad god sam mogao.
Umakao sam u tebe po kile hleba. Trpao u tebe sve čega bih se setio… a onda te, iza četvrtog piva, razmazivao po stolu.
A danas me sećaš na oznojeno čelo moje majke dok te kuva u bordo šerpi na koju je bila ponosna.
Sećaš me na moju baba Maru, koja me zvala da joj pravim društvo dok te okopavala u baštenskoj leji iza čardaka.
Podsećaš me i na Manjaču, na jednu stražarsku noć, u kojoj si mi skvrčen u konzervi, samo ti, do suze usamljenom, pravio društvo.
Setiš me na još mnogo toga.
Oprosti mi, prijatelju, ako možeš. Mnogo sam se o tebe ogrešio.
Sa zahvalnošću, tvoj…
