„Moj ded, pop Mita, prešao je iz itebeja u Ilanču i oženio se ćerkom sveštenika u Ilanči, Nenada Putnika. Taj Nenad, moj praded, bio je toliko težak, da su seljaci pritezali levče kad bi se peo u kola“. Pa onda na drugom mestu: „Moj otac Toma… bio je čuveni igrač i pevač svog vremena, i kad je napustio školu pošao je u Ilanču, peške, i vratio se, kroz žita, pevajući uz tamburu“.

Zapravo, sam Miloš Crnjanski je selo, čije će ime izgovarati onako po starinski „Ilanča“, u svojim pismima i delima, pomenuo bezbroj puta. Bez postojbine se nije moglo lutati po svetu. A kanda ni voleti. Ni ratovati. I onda nam nema druge, nego se do nje zaputiti… Gde drugde, nego do ulice Miloša Crnjanskog, glavne u selu. Stižemo na broj 75.

Odmah da kažemo da je u Ilandži situacija dijametralno suprotna od one u obližnjem Idvoru. Sudbina je htela da Mihajlo Pupin svoju imovinu sačuva i da joj trajno odredi namenu. Zato i danas imamo čitav muzejski kompleks posvećen velikom naučniku, u koji neprekidno dolaze posetioci. Rekosmo, ovde u Ilandži sve je drugačije. Pisac je kuću Crnjanskih prodao, ima tome više od jednog veka. Sreća u nesreći, jeste da u njoj trenutno živi neobično predusretljivi Dimitrije Novakov. Da nije njega, s obzirom da je reč o privatnom vlasništvu, u kuću se ne bi moglo ni kročiti. A ovako, iako se pre toga nismo znali, Dimitrije žuri da nam uz kafu, kaže sve što zna. I ta njegova priča jeste jedino na šta možemo da se oslonimo. Nijedna ustanova kulture, u Beogradu, Novom Sadu ili Alibunaru, nad ovim prostorom nikada nije imala nikakvu ingerenciju. U svakoj generaciji kuća ima novog vlasnika. A s obzirom da ju je Crnjanski prodao sa svojih 27 godina, dakle pre potonje slave, niko nije ni pokušao, da makar jednom njenom delu, da spomenički ili muzejski karakter. Šta više. Enterijerom ali i spoljašnošću, nekadašnji dom porodice Crnjanski, odiše sjajem kakav imaju kuće ovdašnjih gastarbajtera. Nismo se prevarili.

-Živeo sam u Beču. Ipak često sam svraćao u selo jer su mi roditelji bili živi. S obzirom da nam je stara kuća bila trošna, odlučio sam da kupim novu, priča Dimitrije. – Poželeo sam da to bude kuća Crnjanskih, koja se upravo prodavala. Bila je u vlasništvu ovdašnje učiteljice Vere Gajić. Kupio ju je još njen deda. I onda kako to obično biva, neko se „od gore“ umešao u čitavu priču. Učiteljica Vera tražila je nekoliko puta veći novac od onog kojeg sam imao. S obzirom da smo se znali, i da me je kao sasvim malo dete, posle krštenja baš ona unela u ovu kuću, nadao sam se da nešto može da se dogodi. Tako je i bilo. Vera je rekla da je meni „ova kuća suđena“. Pristala je da mi je proda po ceni daleko manjoj od one koju je tražila. Tako sam ja, od te 1996. vlasnik kuće Crnjanskih, završava Dimitrije Novakov.

Zapravo, i ne završava! Osim što je po prirodi otvoren, Dimitrije uživa u svojoj ulozi. Kada se pojavi neki od putnika- namernika, prekinuće sve što je do tada radio i uz osmeh krenuće sa svojom mnogo puta pripovedanom pričom. Naravno, sve bi bilo drugačije kada bi namernicima mogao da pokaže bar nešto što se autentično odnosi na samog pisca. Nažalost u kući više nema ni jednog detalja.

Te 1920. Miloš Crnjanski kuću je prodao izvesnom Živi Radosavljevu, s tim što je po ugovoru mogao da ponese gotovo svu pokretnu imovinu. A za današnji izgled kuće, koji ni po čemu nije karakterističan za ovo podneblje, zaslužan je sam Dimitrije. Tvrdi nam da je kuća bila vlažna i da je morao da je renovira. U dobroj nameri, sve je uradio na svoju ruku. Doslovno ne postoji nijedan kutak koji bi dočarao duh vremena u kojem je odrastao veliki pisac. Kuća je pre dve decenije kompletno adaptirana u stilu devedesetih. Čak je i spoljašnja fasada kuće obložena belim kamenom. I pored toga što bismo svi voleli da je drugačije, ne izgleda nam realno da više išta može da se učini. Šta više, s obzirom na strukturu vlasničkog odnosa, da je Novakov drugačijeg karaktera, u kuću ne bi moglo ni da se uđe.

Zanimljivo je da je Crnjanski nekoliko godina pre smrti, bio u Ilandži. Na kratko. Obišao je samo groblje a u kuću nije ni svraćao. To je za njega bila ispričana priča. Mi smo o njoj dugo razmišljali, dok smo pred bistom Miloša Crnjanskog, u dvorištu škole „Miloš Crnjanski“ stajali u Ulici Miloša Crnjanskog. Ovde se u Ilandži, sve važno, zove njegovim imenom. A da on, osim na groblju, ovde zapravo nema baš ništa. Na kraju nam je jedino preostalo da odemo u seosku crkvu posvećenu prenosu moštiju Svetog oca Nikolaja. Hram je podignut 1793. godine. U njemu su kao sveštenici služili preci Crnjanskog. Sa za jednu seosku crkvu neverovatno raskošnog ikonostasa, sijaju likovi koje su oživeli veliki slikari Novak Radonić i Aksentije Marodić. Likovi koje je kao dečak, posmatrao i sam pisac, koji će Ilandžu proneti svetom. Možda je tako i trebalo da bude. Miloševa „Ilanča“ jeste nešto mnogo više od stvarnosti. Treba je ostaviti tu gde pripada. U večnosti.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat sufinansira Opština Alibunar.

„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“

Članak ILANDŽA – U VEČNOST ISPRIČANO se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Pre nego što se upustite u razgovor sa nekim ko se stara o kulturi u opštini Alibunar, najdobronamerniji savet jeste da se upoznate sa nekoliko podataka koji će vam služiti kao osnovno predznanje. Najpre, ova opština sa oko 17.000 stanovnika ima čak deset naselja. Pri tome su dva mesta, Banatski Karlovac i Vladimirovac veća od samog Alibunara. Ova tri mesta uz Ilandžu, Dobricu i Novi Kozjak imaju većinsko srpsko stanovništvo. Lokve i Nikolinci imaju većinsko rumunsko, a Janošik slovačko stanovništvo. U Seleušu Rumuni čine relativnu većinu. Od najvećeg grada u Pokrajini, Alibunar je udaljen čak 136 kilometara. Najznačajniji saobraćajniji pravac na kojem se nalazi, jeste onaj koji spaja Beograd i Vršac, odnosno Temišvar.

Tek kada sve ovo znamo, stvari postaju jasnije. Mali broj stanovnika raspoređen je na velik broj naselja, pri čemu opštinski centar nije i najveći. Sve aktivnosti moraju biti realizovane na tri jezika a pri tome geografija ne ide na ruku. Među 45 vojvođanskih opština, samo tri su udaljenije od Novog Sada: Kovin, Vršac i Bela Crkva. Shodno tome, sjajan potez učinjen je 2012. godine, kada je spajanjem tri Doma kulture (u Vladimirovcu, Alibunaru i Banatskom Karlovcu) osnovan Centar za kulturu opštine Albunar. Na ovaj način, postalo je lakše koordinirati zahtevan posao, koji se grana u čak pet programskih aktivnosti: Pozorišna delatnost, bioskopske projekcije, organizacija manifestacija, amatersko stvaralaštvo, organizacija pesničkih i književnih večeri.

–Kao ustanova kulture bavimo se, pre svega, organizacijom kulturnih manifestacija od značaja za našu opštinu, počev od seoskih slava do izložbi, koncerata, pesničkih večeri i projekcija filmova, kaže nam direktorica Centra za kulturu Olivera Cicović. – Ove godine u fokusu su nam bile radionice za decu i posebno dečije pozorišne aktivnosti koje su, moram napomenuti, za svu decu naše opštine potpuno besplatne jer su naša deca naša najzahvalnija publika, i naša najveća želja je da takva publika što češće posećuje naš Centar za kulturu i naše domove kulture. Uz sve manifestacije namenjene našim najmlađim sugrađanima, posebno one organizovane tokom leta, naša deca na najbolji način provode svoj raspust, ne ispred kompjutera kod kuće, već učeći o našoj tradiciji, kulturi, umetnosti, pozorištu. Tokom leta uz “Dečije kulturno leto” sa radionicama igre, glume, pozorišnim predstavama i uz animaciju dece sa raznim muzičkim i tematskim animatorskim dešavanjima, ističe Olivera.

Kao dokaz svemu rečenom, poslužio je događaj kojem smo i sami bili svedoci. Prilikom jednog od naših odlazak u Alibunar, ispred zgrade Centra za kulturu, zatekli smo troje mladih glumaca kako izvode dečiju predstavu „Aladin i čarobna lampa“ koja će se tokom leta odigrati u svih deset naseljenih mesta. Od Olivere Cicović saznajemo da jedna od najmanjih opština u Vojvodini, ima nesrazmerno veliku kulturnu produkciju. Sasvim sigurno, brojem i kvalitetom značajniju od one u mnogim većim kulturnim sredinama.

– Trudimo se da svake godine uradimo nešto novo. Tokom godine mi realizujemo preko 100 različitih manifestacija, što sami, što u saradnji sa drugim ustanovama i udruženjima. Tako smo ove godine, u saradnji sa Nacionalnim savetom rumunske nacionalne manjine, organizovali četiri koncerta rumunske muzike i folklora, a sa Udruženjem mladih iz Lokava realizovali smo “Festival Dojni”. Trudimo se, takođe, da ravnopravno organizujemo manifestacije po svim selima naše opštine kako se niko ne bi osećao zapostavljenim, naglašava direktorka Centra za kulturu, ponosno ističe Olivera Cicović.

Direktorica Centra dodaje da je ove godine uspela da ostvari jednu od svojih ideja, a to je škola glume za decu, pa je tako Centar za kulturu uz podršku Opštine Alibunar organizovao besplatnu „Letnju dečiju sekciju glume“ tokom letnjeg raspusta, što je završeno predstavom “Sve je pod kontrolom” koju su napravila deca, mladi glumci, polaznici ove škole glume. A mi nabrajamo dalje… „Smotra slikara“ u Alibunaru, „Osmomartovska pesnička susretanja“, „Jesenji pesnički maraton“ zadnje nedelje septembra, „Miholjski susreti sela“, „Dan Miloša Crnjanskog“… samo su  neke od manifestacija koje tokom svake godine realizuje Centar za kulturu opštine Alibunar. Nije bez značaja istaći da se redovno održavaju večernje predstave koje su besplatne za publiku u celoj opštini. Dečije pozorišne predstave održavaju se u svim naseljima, najmanje jednom mesečno.

Ističemo još jednu sjajnu stvar koju smo zapazili. Pored svega što se tiče najmlađih sugrađana i folklor je besplatan za svu decu. Za svaku je pohvalu da ovde imaju preko 300 članova dečije i omladinske sekcije folklora kao i da imaju odličnu saradnju sa kulturno-umetničkim društvima iz cele opštine. Za kraj, nemoguće je izvesti drugi zaključak osim da su sve one teškoće sa početka teksta, ovde pretvorili u sopstvene prednosti.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat sufinansira Opština Alibunar.

„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“

Članak CENTAR ZA KULTURU OPŠTINE ALIBUNAR – VELIK POSAO U MALOJ OPŠTINI se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Verovatno ne postoji putnik koji je prvi put došao u Banatski Karlovac a da nije bio iskreno iznenađen. O ovom mestu naime, izvan prostora južnog Banata zna se malo ili gotovo ništa. Apsurd leži u činjenici da će većina kao izgovor reći kako je razlog ove skrajnosti u tome što je Banatski Karlovac daleko i mimo puta. Zapravo, reč je o predrasudi. Ovo mesto nalazi se na samo 65 kilometara od Beograda. Mnogo bliže nego Novi Sad na primer. Do Vršca ima nepunih 25 kilometara. A ono iznenađenje koje smo pomenuli, potiče od činjenice da svojom arhitekturom i fizionomijom, Banatski Karlovac ima prepoznatljiv izgled varoši. I zaista…

Prva apoteka ovde je otvorena još 1869. godine. Upravo te godine, podignuta je i ciglana. Pa industrija mesa i mesnih prerađevina. Karlovac je sedamdesetih godina 19. veka dobio poštansku službu, telegraf i telefon. Godine 1873. kao znak posebne privilegije, mesto je dobilo dozvolu za održavanje nedeljnih i godišnjih vašara. Baš te godine, tadašnji Karlsdorf, postaje sedište Okružnog suda. Dobija svoje advokate i činovnike. Imao je Karlovac i svoje porodilište. I lokalne novine koje je pokrenuo doktor Jovan Verner. I novčani zavod. Novu opštinsku kuću. Godine 1875. Filip Herc podigao je moderan hotel. Još u pretprošlom veku Karlovac je imao Šegrtsku a za njom i Poljoprivrednu povrtarsku školu. Pre mnogih, stigla je ovde i električna centrala. Zapravo, Banatski Karlovac je imao sve što treba da ima kakva ozbiljna varoš. Kada u njega danas kročite, malo ćete od ovoga zateći. Ali osetljivo uho prepoznaće odjek nekadašnjeg, skoro pa građanskog duha koji je ovde vladao. Na prelazu između dva veka mesto je imalo preko 3.500 stanovnika.

Možda najbolji povod za sećanje na ta „kadgod“ vremena jeste i danas živopisna železnička stanica. Otvorena je 8. novembra 1894. godine. Pruga Pančevo – Vršac građena je u dve deonice, ukupne dužine oko 80 kilometara. Adresar južnog Banata kojeg pruga broji, glasi ovako: Pančevo, Banatsko Novo Selo, Vladimirovac, Alibunar, Banatski Karlovac, Nikolinci, Uljma, Vlajkovac, Vršac. Cilj svake pruge leži pre svega u njenoj ekonomskoj, a tek onda i putničkoj nameni. S obzirom na poljoprivredni i industrijski potencijal ovog kraja, njen začaj bio je ogroman za ovaj prostor koji se proteže od obale Dunava do Temišvara.

Danas je ekonomski značaj pruge u drugom planu. Možda je najznačajnije to što je ovaj, od najvećeg grada u Pokrajini izuzetno udaljen kraj, zahvaljujući postojanju pruge vitalniji nego što se čini. Ako sa glavne stanice u Pančevu krenete vozom u 7.29 u Alibunaru ste u 8.13, a u Banatskom Karlovcu sedam minuta kasnije. Regionalni voz u Vršac stiže u 8.46. Svakako da je u organizaciji svakodnevnog života pa i psihološkom osećanju spram kojeg se rukovodite, bitno to da ste zahvaljujući  vozu, za manje od pola sata u velikom gradu. Kako rekosmo, priča o geografskoj i saobraćajnoj skrajnutosti ostaje puka predrasuda.

Svakako, važno je i to što postojanje železnice doprinosi atraktivnosti jednog sve prisutnijeg segmenta. U pitanju je turizam. Banatski Karlovac se nalazi na samom obodu Deliblatske peščare. Na sedam kilometara od Devojačkog bunara kao izuzetne turističke destinacije, čiji je potencijal svake godine sve veći. Uz malo mašte i znanja, mogla bi se materijalizovati okolnost da posetioci koji dolaze sa područja Beograda, a ima ih oko dva miliona, za sat i po romantične vožnje, mogu biti u rezervatu prirode, koji im nudi sve pogodnosti na koje su kao turisti navikli. Tako će nadamo se i biti.

A da bi stvari krenule u tom pravcu, jedna od prioritetnih obaveza je da se markantni objekti poput zgrade železničke stanice u Banatskom Karlovcu, zgrade koja ima svoju istorijsku i kulturnu vrednost, dovedu u red. Danas izgleda onako kako ne želimo. Uz malo osmišljenog planiranja i dobre volje, moglo bi biti i drugačije. U ovom trenutku, zgrada je vidno oštećena, napuštena. Spomenik podignut učesnicima „Srpskog narodnog pokreta u Vojvodini“ (1848-1849.) koji se uz nju nalazi, ničim nas ne poziva da pred njim zastanemo. A trebali bismo. Zapravo, ceo kompleks železničke stanice ima apsolutnu spomeničku vrednost i kao takav preporučuje se da bude stavljen pod zaštitu. Korist bi bila višestruka.

Sjajan 19. vek kojeg je imao Banatski Karlovac, mogao bi svoj pandan dobiti u ovom nastupajućem. Banaćani su to dužni precima i sebi najviše.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat sufinansira Opština Alibunar.

„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“

Članak BANATSKI KARLOVAC – NOVI SJAJ STARE VAROŠI se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Postoji u našem narodu izraz „slatke muke“. E pa ako do sada niste znali kako on izgleda u praksi, izvolite na seosku slavu Duhove, doći u Vladimirovac i Seleuš! To što će vam se tom prilikom dogoditi jeste najbolji primer „slatkih muka“ za koje znamo. Dakle u istom trenutku, u Vladimirovcu se na udaljenosti od stotinak metara organizuju „Pasuljijada“ i „Štrudlijada“. A samo kojih 15 kilometara dalje u Seleušu, na drugu stranu od Alibunara, počela je velika „Gulašijada“. Pa ti budi pametan! Hajde još
nekako, štrudla se može zapakovati pa poneti, ali šta ćemo sa pasuljem i gulašom. Za pravog gurmana to je večita „mrtva trka“.

Mi smo se odlučili za izbor koji nam se nekako učinio najlogičniji. Počeli smo od takmičenja u spremanju domaće Vladimirovačke štrudle. Prepustili smo se „Vrednim rukama Banata“. I nismo pogrešili. Ovdašnje Udruženje žena osnovano je 2011. godine. Zaista su besprekorno organizovane. Na početku se o svemu najviše starala predsednica Udruženja Minerva Gilezan, koja je u u međuvremenu tu ulogu prepustila Viktoriji Sekešan. Kao što je i red, gotovo ne čekajući da im postavimo pitanje, žene iz Vladimirovca predstavile su se na najlepši način. Svakog ponedeljka sastane se njih dvadesetak, a ima ih znatno više. Neguju tradiciju i umeju da pletu, vezu, upredaju vunu, slikaju na staklu, prave narodne nošnje. Sve što znaju umeju i da predstave drugima. Na primer, bile su druge na Međunarodnom „Sajmu hrane i pića“ u Beogradu. U Rumuniji su bile prve. Ponosne su na svoju manifestaciju „Dunja i plodovi jeseni“. Naravno, veoma im je stalo i do „Štrudlijade“ koju uvek osmisle na drugačiji način. Iako štrudlu mogu da naprave sa čokoladom, rogačem, sirom, pa ih je prošle godine bilo 17 vrsta… ove godine odlučile su se samo za cimet i mak. Prema opštem mišljenju, najbolje štrudle napravile su Bosiljka Glumac, Dojna Margan i petogodišnja Lara Jerina. Za budućnost dakle, brige nema.

A onda smo iz prostorije bivše apoteke, u kojoj se odigrala „Štrudlijada“ sišli ispred Lovačkog doma Vladimirovac. Nismo morali nikoga da pitamo kuda da idemo. Bilo je dovoljno da pratimo žagor i muziku. I zaista… Predsednik Saveta Mesne zajednice Zoran Maksimović morao je da nas zagrli, ne bi li nam dovoljno razgovetno poželeo dobrodošlicu. Veselje je sve vreme bilo na vrhuncu. Shvatili smo da je na vladimirovačkoj „Pasuljijadi“ druženje najvažnije. Najveseliji bili su gosti iz Rumunije. Kao da su naslutili ishod takmičenja. A pazite, takmičilo se 35 ekipa, najviše do sada. Prema oceni žirija, prvo mesto (i kao nagradu roštilj, kotlić i pehar) osvojila je beskrajno raspoložena ekipa iz Rešice. Fudbalskim žargonom rečeno, nije se još ni sačekalo da „sudija svira kraj“ a svi prisutni uhvatili su se u kolo. Banatsko, užičko ili rumunsko. Ovde za to niko nije pitao.

A onda smo se otisnuli na put dug čitavih 16 kilometara. Usput smo predahnuli u Alibunaru… “Gulašijada“ u Seleušu. Kažu nam ovde da selo „na spavanju“ ima 800 stanovnika. Ubeđeni smo da ih je u tom trenutku toliko bilo i oko kotlića koji su poput stare lokomotive, purnjali u crkvenoj porti. Tvrde nam da je ovdašnja „Gulašijada“ posle one u Debeljači, najveća u čitavom Banatu. Domaćin Milan Orlić kaže nam da je stvar otišla toliko daleko, da će u buduće, ograničiti broj ekipa na 50. Dok čekamo proglašenje pobednika, sa Milanom o svemu pričamo. Kaže nam da u Seleušu dobru kuću možemo kupiti za 5.000 evra. I to nas ne veseli. Drag nam je ovaj frtalj Banata pod čijim nebom stojimo. Nadu uliva sve opipljivija slutnja, da bi upravo ovde mogao prolaziti budući auto-put koji bi spajao Beč i Temišvar. Pričamo o tome kako se kuća od naboja ali sa 80 ari placa, trenutno može kupiti za 2.000 evra. Doći će dan kada će samo ta silna zemlja biti ozbiljan kapital! A onda se vraćamo gulašu… Majstori varjače u ocenjivačkoj komisiji, na mikrofon govore kako treba „smanjiti lukac a upotrebiti veštine“. Jeste da je kvalitetna crvena paprika 3.000 dinara za kilo, ali na kraju se pokaže da vredi mnogo više od one koju prodaju za duplo manje novaca a ne znaš da li je u njoj mleven crep ili tucana cigla. Žiri na kraju poručuje takmičarima: „Mante se pekmeza, majčine dušice i lorbera“! Na kraju se ispostavilo da su ova uputstva najbolje shvatili Saša perišić iz Banatskog Karlovca, Mile Đapa iz Seleuša i pobednik Gabrijel Carina iz Jankovog mosta.

Red je bio da posle štrudle i pasulja, koštamo nešto od tog silnog gulaša. E tada smo zaista shvatili, šta su to „slatke muke“.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat sufinansira Opština Alibunar.

„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“

Članak NA DUHOVE – KADA BANAT ZATREPERI se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.