U južnom Banatu, ako je tako nešto uopšte moguće izmeriti, svaka krošnja vredi više nego u ostalim delovima Vojvodine. Stvar je jasna. Od kada je sveta i veka, ovde je važila poslovica koja kaže da: „ko nije bio u južnom Banatu, taj ne zna šta je vetar“. Shodno tome, naročito se vodilo računa o zelenim tampon-zonama duž puteva. Svoju ulogu, širu od one uobičajene, igraju i parkovi. A kada smo već kod njih – imamo jedno trik pitanje. Znate li koje mesto u Vojvodini, u samo jednoj ulici, ima pet parkova?

Odgovor glasi: Kovačica.

I to ne bilo kakvih parkova! Ako krenete Ulicom Maršala Tita, polazna tačka biće vam Železnički park. Hodajući dalje, ubrzo ćete naići na drugi, koji nosi neobično ime: Park aktivnosti. Tri ćoška dalje, stižete u centar, kojim dominira raskošni Novi park. A onda, nakon što prođete pored Galerije naivne umetnosti, ulazite u Stari park. Konačno, na mestu na kojem se Ulica Maršala Tita uliva u Janošikovu, nalazi se Gimnazijski park. Ako ste pažljivo brojali, brzo ste shvatili da smo stigli do malo poznate, a velike znamenitosti Kovačice. Ova varoš diči se nečim što nemaju ni dva najveća grada u državi, kakvi su Beograd i Novi Sad, a o manjim mestima da i ne govorimo.

U ovoj razigranoj družbi, nastaloj skladnim odnosom prirode i čoveka, do čega se ovde uvek držalo, izdvaja se naravno park u centru. Zovu ga „Novi park“ pa ćemo se i mi tog imena držati. Svojom ambijentalnom celinom on predstavlja ne samo prirodnu već i kulturno-istorijsku znamenitost. Njime dominira Slovačka evangelistička crkva, koja naredne godine proslavlja dva veka od početka gradnje. Crkva je kompletno renovirana i zbog mnogo čega predstavlja istinsku turističku atrakciju. Izuzetno je akustična, te je u njoj priređeno mnoštvo koncerata. Zanimljivo je da je 1839. godine za potrebe crkve urađena oltarska slika poznatog umetnika Konstantina Danila. Ova slika je jedino njegovo delo koje je naručeno za nepravoslavne hramove i zbog izuzetne umetničke vrednosti pod zaštitom je države. U neposrednoj blizini crkve, a na obodu parka, nalazi se Osnovna škola, a tu su i predškolska ustanova i lepo dečije igralište, te čitava ova zelena oaza u centru varoši, preko čitavog dana vrvi od života.

Kada nastavite niže niz Ulicu Maršala Tita, srešćete još dva parka kojih se ne bi postideo ni jedan Sombor, kao grad koji u ovoj kategoriji voli da se diči prestižnim statusom. Stari i Gimnazijski park u Kovačici, zagolicali bi maštu čak i te i takve, Sombor varoši. I kada je već tako, ostaje pitanje: kako je moguće da reportaže sa ovom temom, koju Kovačica nesebično nudi – gotovo da nigde nema? Paradoks u rangu sjajne anegdote, nalazi se u činjenici, da bi se razlog zbog kojeg ovaj kuriozitet prolazi relativno neopaženo čak i od strane istinskih zaljubljenika u vojvođansku ravnicu, mogao naći u okolnosti da je Kovačica u moderno vreme najpoznatija po jednoj drugoj vrsti parka. I to ni manje ni više, nego po svom – vetroparku. Septembra 2019. pušten je u rad vetropark sa 38 turbina. Koliko je prizor običnom oku impresivan, govori činjenica da svaka turbina ima rotor visok 120 metara. Ako znamo da mu je i prečnik isto toliki, dolazimo do činjenice da je samo jedna „vetrenjača“ znatno većih dimenzija od fudbalskog igrališta! A ovde ih rekosmo, imamo 38 u nizu. E pa kada imate takvu atrakciju, onda podatak da Kovačica u jednoj ulici ima pet  parkova, može da izgubi draž. Ipak, sve se to odnosi samo na putnike koji žele da budu trenutno fascinirani. Oni drugi ostaće zatečeni prizorom u kojem od ranog proleća do kasne jeseni, dok hodate duž čitave varoši imate osećaj da prolazite botaničkom baštom. Lepota ovog mesta tek čeka da bude prepoznata u svojoj punoći. Pažljivi šetač to je već učinio. Uostalom, kakva je to samo dragocenost!

Vredno pomena je i ovo… Na jednom obodu varoši nalazi se železnička stanica i naravno park. A na suprotnom kraju Kovačice, blizu puta kojim idete u pravcu Padine, u produžetku Ulice Maršala Tita o kojoj sve vreme govorimo, nalazi se i Park Jarmočisko, idealan za piknike i obeležavanje praznika. Na taj način, vi ulazite i izlazite iz Kovačice čitavom dužinom, a da u svakom trenutku ili prolazite kroz neki od parkova, ili ga makar vidite pred sobom. E pa neka izađe na crtu još neko mesto, koje raspolaže ovakvim adutom! Vetroparkovi su tehnološko čudo nastupajućeg veka. Ipak, svoju atmosferu i prepoznatljivi šarm varoši koja je „oduvek i zauvek“, Kovačica osim umetnicima koji su joj ime razvejali po čitavom svetu, duguje pre svega svojim parkovima kao svedocima kontinuiteta i trajanja. A ima li od toga ičeg važnijeg!

Izvod:

Zahvaljujući kuriozitetu da u samo jednoj ulici ima pet različitih parkova, a da se u njenom produžetku nalazi i šesti, možete ući i izaći iz Kovačice čitavom dužinom, a da u svakom trenutku ili prolazite kroz neki od parkova, ili ga makar vidite pred sobom.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Članak KOVAČICA – VAROŠ POD KROŠNJU STALA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Kao da je sa naših usana pročitao pitanje, Jano Čeh je ne čekajući da mu ga zaista postavimo, krenuo sa odgovorom.

-Na pravoj ste adresi. Uostalom, kada se dođe u Kovačicu, ide se ustaljenim redom. Ode se u Galeriju naivne umetnosti, kod graditelja violina Jana Nemečeka, pa dođe kod mene. Nekada se turistima ponudi poseta Evangelističkoj crkvi i rodnoj kući Martina Jonaša. Pravo da vam kažem, nikada mi nije teško. Uživam da pričam gostima o svojoj zbirci i o tome kako je sve zaista nastalo, objasnio nam je Jano čim smo kročili na vrata njegove zbirke.

Zapravo osim Galerije, ni na jednom drugom mestu nećete čuti kompletniju priču o nastanku fenomena naivnog slikarstva, od one koju ćete ovde dobiti. Sve je potpuno logično. Jano Čeh je bio dugogodišnji direktor ovdašnjeg Doma kulture. Jednom prilikom, njegov prijatelj Martin Jonaš zamolio ga je da mu otvori izložbu u Beogradu. Tako je došao do prve dve slike. Danas ih
ima 130. Od njih čak 28 je upravo Jonaševih. Ali tu je i 20 dela Zuzane Halupove, pa isto toliko onih koje je potpisao Jan Knjazovic.

-Ljudi greše kada krenu nekritički da nabrajaju ovdašnje slikare, od osnivača pokreta Martina Paluške do danas. S obzirom da je sve počelo još pre Drugog svetskog rata, sada je to već impozantan broj umetnika. Ali tako nećete dobiti pravi uvid, tvrdi nam Čeh. – Moramo razlikovati prvu generaciju slikara u kojoj su bili Jonaš, Knjazovic, Paluška… od onoga što će doći posle. Oni su zaista iz duše slikali s onim što su imali, onako kako su znali. A znali su malo ili gotovo ništa. Bili su to prosti seljaci, koji su sa nekoliko razreda škole, čitav život obavljali grube seoske poslove. S obzirom da nisu imali nikoga ispred sebe, baš kao ni nekoga ko bi ih savetovao, krenuli su da traže svoj likovni izraz. Radili su u tišini, gotovo skrivajući se od okoline. Ispostavilo se da će se sticaj svih ovih okolnosti pokazati dobitnom kombinacijom.

Onda su se zbila dva momenta koja su sve pokrenula. Najpre je 1952. organizovana velika proslava povodom vek i po od dolaska Slovaka u ove krajeve. Program je trebalo popuniti nečim autentičnim. Naivno slikarstvo od tog momenta ugledalo je svetlost dana. I možda bi sve ostalo na nivou atrakcije ograničenog umetničkog dometa, da nije bilo Zuzane Halupove,
koju je sudbina odabrala da naivnim slikarima iz Kovačice otvori vrata u svet. Za platna skromnih umetnika, koji o tehnici profesionalnog slikarstva jedva da su nešto i znali, počeli su da se otimaju holivudski glumci, državnici, svetski poznati sportisti… Slike iz Kovačice ušle su u palatu Ujedinjenih nacija u Njujorku.

Na ovom mestu vraćamo se na Jana Čeha koji kaže da je oduvek osećao kako ima misiju da u sva ta dešavanja uvede neki red. Otvaranjem stalne zbirke pod nazivom „Uramljene uspomene“ 1916. godine u tome je konačno uspeo. Sva platna su ciljano odabrana i reprezentativna za svakog autora ponaosob. Pored najvećih slikara za koje sada već svi znamo, delima su predstavljeni i sjajni slikari iz Padine: Mihal Povolni, Jano Husarik, Jan Bačur. Pa žene koje su činile neizostavan deo čitavog fenomena: Alžbeta Čižikova, Eva Husarikova, Zuzana Vereska, Ana Knjazovic. Naš domaćin naročito insistira na generacijskom razvrstavanju. Posle osnivača, stigla je druga generacija u kojoj su: Jano Glozik, Pavel Hajko, Pavel Cicka, Martin Marko. Svi se oni nalazei u zbirci Jana Čeha sa svojim najuspelijim radovima.

-Najviše sam vezan za prvu generaciju slikara, koju su činili neškolovani, vredni i dobrodušni seljaci. To je bila iskrena grupa samoukih umetnika koja je stvorila „kanon“. Na njih se nadovezala grupa nastavljača koji su spred sebe sada već imali jasne uzore. Naravno, ne potcenjujem ja ni današnje umetnike ali nam mora biti jasno da su oni u po malo nezahvalnoj poziciji. S
jedne strane, velik deo njih je školovan i upoznat sa svim tajnama zanata. A opet jasno im je šta se od njih očekuje. Izborom tema, kompozicija, motiva… moraju da se naslanjaju na kolektivnu predstavu o naivnom slikarstvu. To neminovno uvodi u izvesnu uniformnost i ponavljanje. Posebna priča su autori koji za tačno određenu publiku slikaju komercijalna platna bez ikakve želje za istinskim umetničkim izrazom. Njih kod mene nema, uverava nas Jano Čeh.

Udruženje umetnika i ljubitelja umetnosti „KOVART“ i zbirka „Uramljene uspomene“ na adresi u Ulici Ive Lole Ribara u Kovačici, nepogrešivo će vas uvesti u jedan svet za kojeg ste sigurno čuli – ali sasvim sigurno niste o njemu sve znali. Ovo je prilika da vašu priču kompletirate. Uostalom, lepo je Jano rekao još u uvodu priče: ja sam uvek raspoložen.

Izvod:

Moramo razlikovati prvu generaciju slikara u kojoj su bili Jonaš, Knjazovic, Paluška… od onoga što će doći posle. Oni su zaista iz duše slikali s onim što su imali, onako kako su znali. A znali su malo ili gotovo ništa.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Članak KOVAČICA – PUTEM KOJIM TREBA IĆI se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.