E pa, izlazim iz ugodne mi zamke! I svečano priznajem: Svedok sam promena u životu ovog grada, možda i više nego njegovi junaci iz prva dva veka. Stvar je sasvim jasna. Ono što se u 18. ili 19. veku događalo u rasponu od tri-četiri decenije, sada se dogodi unutar jedne jedine.

Recimo, onog bezazlenog leta, jednog pre nego što će moja generacija napustiti Zmaj Jovinu gimnaziju i biti isporučena odsluženju vojnog roka, a početkom osamdesetih tako se moralo, Novi Sad je u nekoliko meseci izrastao kao pubertetlija kom preko noći okraćaju rukavi i nogavice. Izgleda pomalo neverovatno da je te 1981. godine grad istovremeno dobio: Most slobode, novu zgradu Srpskog narodnog pozorišta, tada ultramoderni Spens, a sve uz potpuno izmenjeni izgled gradskog jezgra, iz kog je nepovratno iseljen saobraćaj.

Tri poslednja „kapitalna“ objekta, koja su izmenila ne samo vizuru, nego i duh Novog Sada, desila su se u roku od nekoliko meseci, u godini koju, nesvesni „spoljnjeg“ zbivanja, generacijski pamtim po dobijanju prava na ličnu kartu i polaganje vozačkog ispita.

Uostalom, rođen sam u godini u kojoj je Novi Sad dobio novu železničku stanicu. Od 1883. godine, kada je u grad ušao prvi voz, pa narednih 80 godina stanica je bila na mestu današnje Limanske pijace, na periferiji, iza poslednjih kuća. Samo nekoliko nedelja nakon što sam se rodio, kao posledica izgradnje Žeželjevog mosta, nikla je nova železnička stanica na današnjem mestu. Iste te 1964. godine završena je izgradnja Bulevara oslobođenja, koji je sa svoja tri kilometra povezao dva suprotna dela grada i sam po sebi izrastao u gradsku četvrt. Novi Sad je te godine „prevrnuo“ kalendar na jedan od najveličanstvenijih načina u čitavoj istoriji.

Treba li da pominjem devedesete? Vreme u kom sam s trećeg sprata „Dnevnika“ netremice gledao kako nekadašnja Nemačka ulica, tada Ćirpanova, od jedne tihe, varoške, postaje ulica čije zgrade liče na betonski kanjon, sličan desetinama drugih, lišen svakog obeležja i identiteta.

U tri talasa koja su ispratila i moj život, Novi Sad se promenio do mere koja će uvek iznova podizati granicu njegovog duha i samopoštovanja.

Svestan toga, ja i dalje strasno listam hronike minulih vekova. Nekako mi je lakše kada se prošlost događa nekom drugom.

Ko vrca med – mora da oliže prste.

Ko piše istoriju – red je da je piše po sopstvenoj meri!

Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Ekipa VM

Članak SEĆANJE se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Rodonačelnik porodice Jovan, mladić grčko-cincarskog porekla, bežeći od Turaka krajem 18. veka iz Mekedonije je stigao u Sremsku Mitrovicu. Prezime je dobio po Mitrovčaninu Adamu koji ga je posinio, a posao je počeo vodeći savsku krčmu „Kod tri lađe” i baveći se trgovinom. A onda je, sredinom 19. veka, Jovanov sin Stevan odlučio da napusti Mitrovicu i pređe u Novi Sad. Sa suprugom Anastasijom, unukom grofa Save Vukovića, imao je čak petnaestoro dece, deset kćeri i pet sinova! Slavu porodice će, docnije, posebno uzvisiti njegova dva najstarija sina, Stevan i Aleksandar. Prvi je bio advokat, a posle rata i gradonačelnik Novog Sada. Poznat je i po tome što je bio vlasnik prvog automobila u gradu. Drugi sin, Aleksandar, nastavio je i u velikoj meri unapredio porodičnu tradiciju vinogradarstva. U sadašnjoj ulici Petra Drapšina podigao je pogon „Fruškogorac”, koji nimalo nije zaostajao za sličnim pogonima u Francuskoj. Porodica je dobila status kraljevskih liferanata za dvor u Beču. Posao je cvetao, a 1911. je u samom srcu Novog Sada podignuta i prelepa Adamovićeva plata. Interesantno je da su i posle Velikog rata Adamovići nastavili unosan posao. Vinima su snabdevali dvor Karađorđevića u Beogradu, ali i Bakingemsku palatu u Londonu. Ipak, svedok ove velike priče danas je samo palata.

Imala je lokale u prizemlju i velike luksuzne stanove na dva sprata. U vreme kada je grad za kratko vreme gotovo udvostručio broj stanovnika, vladala je prava pomama za velikim stanovima, dostojnim advokata, lekara i sve većeg broja imućnijih ljudi. Aleksandar Adamović svojom vizijom u smislu arhitekture zauvek je zadužio grad, ali valja reći da je u svemu video pre svega priliku za dobru zaradu. A kod ljudi njegovog kova, u takvim naumima, svi dobijaju.

Elem, u međuratno vreme, na uglu zgrade koji mi godinama krstimo kao „restoran Marina”, nalazila se kafana „Elita” visprenog gazde Žige Meseia. Priča se da je on bio prvi koji je Novosađanima ponudio kafu. Za gospodu crnu, a za dame belu. Gosti su na raspolaganju imali sto za bilijar. U doba dana u kom se smatralo da pošten svet ide u postelju, iz „Elite” su dopirali zvuci tambure. Postojao je i poseban deo za one kojima su od muzike mnogo važnije bile karte.

Sve je to lepo i za grad u mnogo čemu dragoceno. Meni je ipak važnija uloga Adamovićeve palate u mojoj porodici. A ona je i te kako velika. Palata je bila naša prva novosadska adresa.

Krajem 18. veka, grupa pobunjenih Srba iz tadašnjeg Čiba, a današnjeg Čelareva, dobila je otpust i dozvolu da se naseli negde gde će njihovoj vreloj krvi više odgovarati. Stigli su na pustaru s koje su kadgod otišli oni Srbi što će u Novom Sadu osnovati Almaški kraj. Na toj ledini, 1801. biće udaren krst oko kog će nastati selo Nadalj. Među onima koji su u opakliji, sa šubarom pod rukom gledali u taj krst, bio je i Todor Tucić. Njegova deca, pa unuci i svi sledeći, pod tim krstom će vekovati. Prošao je vek i po dok se jedan nije odvažio da krene dalje. Bio je to Milenko Tucić. Kao dečak, sa svojih 12 godina, iznajmio je svoju prvu podstanarsku sobu u Srbobranu. A onda je u Bečeju završio gimnaziju. Vođen nečim neodređenim, ali snažnim, stigao je u Novi Sad. Upisao je Višu medicinsku školu i iznajmio stan. Vinogradar Aleksandar Adamović ni slutio nije da će njegova vizija, dvadesetak godina posle njegove smrti, prigrliti još gotovo dečaka iz Nadalja.

Zaposlio se u Zavodu za zdravstvenu zaštitu, današnjem Higijenskom zavodu. Oženio se i, shodno vremenu tadašnjem, dobio na korišćenje maleni stan u ulici Kornelija Stankovića na Detelinari. U njemu je dobio sina.

Bila je to moja prva adresa.

Ona važnija, očeva, zauvek je u Adamovićevoj palati.

Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Ekipa VM

Članak ADRESA MOG OCA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Nakon Drugog svetskog rata ništa se nije prepuštano slučaju, te su i bioskopi dobili nove nazive. Mnogi od nas stigli su da ih upamte. Sećate se sigurno. „Apolo” je postao „Zvezda”. „Odeon” je najpre preimenovan u „Slavicu”, da bi kasnije postao bioskop „Doma JNA”. „Palas” je završio kao „Jadran”. Naravno da ni „Reks” nije bio pošteđen. Do nas će opstati kao „Narodni bioskop”.

Verovali ili ne, ove godine je tačno 40 godina otkako je srušena „Zvezda”. Na tom mestu danas možete dobiti hamburger i „mekove” krompiriće. Bioskop „Doma JNA” odavno je pretvoren u magacin. U istoriju se preselio i „Jadran”. Za njim se, realno, žalilo mnogo više nego za bioskopima „Dunav” i „Bačka”, kojih takođe više nema.

Posebna priča je „Arena”. Otvorena je 1969. godine i u tom trenutku zvanično je bila jedan od najlepših bioskopa u Evropi. U međuvremenu je ugašena. Danas ovo ime nosi bioskop s nekoliko sala, mnogo moderniji, ali i sa neuporedivo manjom harizmom od one koju je imala nekadašnja „Arena”.

Ovo je, rekoh, „zvanična” istorija. Pored nje, svako od nas iz „šezdeset i neke” neizostavno ima i svoju, ličnu. I ona je jedna od ubedljivo najvažnijih stavki naših odrastanja.

Tu, u Jevrejskoj, bio je dečji zubar. Ako si u stolici samo malo plakao, išlo bi se na topli kornet u „Siti”. A ako smo bili baš onako „po propisu”, mame bi nas častile i filmom u „Zvezdi”. Biti sa mamom u loži „Zvezde” značilo je dobiti čas ljubavi, koji ćeš kasnije sa malo čim moći da uporediš.

U „Jadran” se išlo ciljano. Sećam se porodičnog odlaska na jedan od prvih dugometražnih crtaća, pod nazivom „Mačke u visokom društvu”. Usput sam u Dunavskoj, u čuvenoj „Mendi”, dobio majicu sa likom Hijavate. Sve je ličilo na praznik.

Što se „Narodnog” tiče ‒ tamo sam već odlazio sam. Nigde se nije slađe bežalo sa časa, nego na matine „Narodnog”. Brus Li „U zmajevom gnezdu”. Bad Spenser i Terens Hil u nekom od špageti vesterna. Naravno, poželjno je bilo da predstavu gledaš s balkona. Ako si seo u parter, rizikovao si da ti raspojasana ekipa odozgo u najtežem slučaju zafrljači nešto na glavu. U boljoj varijanti, kraj filma dočekao bi sa 200 grama crnih i belih semenki u kosi. Onih istih koje je bratija „sa sprata” sat i po napljuckavala i poput konfeta bacala na publiku ispod. Dobri, stari „Narodni”… Ofucan ko februarski mačak. A opet, zbog njega mi i danas srce brže zakuca kad prolazim ulicom Modene.

Pa gde su prvi zimski odlasci na FEST! „Kramer protiv Kramera” i „Moja Afrika”, gledani na onom, činilo nam se beskrajno velikom platnu „Arene”, uvodili bi nas u neku dimenziju toliko drugačiju od stvarnosti.

Onda zađeš u pozne tinejdžerske godine, i u bioskopu „Tribine mladih” prvi put čuješ rečenicu: „Dobro veče, prijatelji filma”, koju izgovara jedan od najpozitivnijih junaka ovog grada, Đorđe Kaćanski.

Zapravo, ako bih bio potpuno iskren, u četvorougao „Zvezda”, „Narodni”, „Tribina”, „Arena” stao je pretežniji deo čitavog mog bivstvovanja u gradu, koji mi je mnogo više od sudbine.

U tom magičnom kvadratu i danas po pločniku tražim svoje zaboravljene snove.

Ali… ima li šta lepše od toga da znaš gde da odeš po vlastiti san!

Gde se nalazi mesto na kom te on zauvek čeka.

Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Ekipa VM

Članak ČUVARI SNOVA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Kasnije sam upoznao Jovu Dejanovića, koji je od 1974. pa u narednih osam godina uradio sve ono zbog čega će kasnije postati najvoljeniji gradonačelnik Novog Sada u njegovoj novijoj istoriji. A onda sam, jednom prilikom, naišao na njegovo kazivanje o Zmaj Jovinoj ulici:

„Kad je sve završeno, asfaltirane ulice, fasade uređene, nešto mi je bilo prazno – nije bilo zelenila ni stabala nigde. Tražim ja Voju, direktora Gradskog zelenila. Kažem mu: ’To kako sada izgleda Zmaj Jovina ulica jeste tuga jedna. Trebalo bi zasaditi, ne šibljake, već stabla koja imaju dvadesetak godina’. On mi odgovori da nemaju spravu koja može pet metara prečnik da zahvati. Koliko je on bio upoznat, samo Beograd je imao takvu mašinu. Tadašnji gradonačelnik Beograda nam je posudio mašinu i nakon toga su donete lipe stare dvadesetak godina. Sve su se primile, samo je jedna kunjala. Utvrdimo da je razlog bio to što žene iz susednih radnji prosipaju vodu s deterdžentom pored te lipe. Zaprećeno im je da ne smeju to više da rade, a ta lipa je oživela. Ove lipe predstavljaju svojevrsno bogatstvo u Zmaj Jovinoj ulici i jednu od lepših stvari, bar što se mene tiče“.

Njegove lipe postaće jataci naših porodičnih tajni.

To preplitanje sudbina, za život jednog grada mnogo je važnije od svih onih „crvenih“ slova u kalendaru.

Novi Sad to najbolje zna.

Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Ekipa VM

Članak POD LIPOM se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Ali, hajde to na stranu. Vesela istorija i ništa više. Postoji, međutim, nešto mnogo važnije. Novi Sad je od svog osnivanja doslovno plivao na vodi i bio njom sa svih strana okružen. Do te mere da se zemlja bukvalno otimala od reke, močvara i silnih bara. Problem je u tome što sve to nema nikave veze s pijaćom vodom. Upravo obrnuto. Rešenje je, naravno, nađeno u onome što bi danas bila avantura s potpuno neizvesnim ishodom. Pila se – dunavska voda. Što bi rekli „naživo“. Ostao je zapis: „Vodu su nosile puntadžije na taljigama, sa po šest putunja (duguljastih buradi), svaka oko 50 litara. Putunju su prodavali po šest krajcara. Na vratu kljuseta bilo je okačeno zvonce da bi se znalo kad prolazi ulicom. Voda se nije redovno propuštala ni kroz filter, a kuvala bi se samo kada se u varoši pojave slučajevi kolere”.

Pre desetak dana u gradu su postavljane vodovodne cevi. Delovi grada preko dana imali su smanjen pritisak, a neko je bez vode ostao 12 sati.

Uskomešali smo se. Prva tri dana se negodovalo, a onda je proradio naš čuveni gen za samoorganizaciju. Svakakvih predloga je tu bilo, jer – eto, mora se, kad ne može drugačije!
A ko da je juče bilo kad si kao ozebao sunce čekao da čuješ zvonce okačeno o vrat neveselog konjića, što je oglašavalo da „vodovodžija“ prolazi niz tvoju ulicu. Pružao bi šest krajcara dok bi gledao u burić, s osmehom kojim posmatraš vruć lebac i slaninu.

Nešto se mislim… ma ne mora da mi curi. I nek samo kaplje – pa sam dobro prošao!

Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Ekipa VM

Članak NEKA KAPLJE se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Samo, za sve one mlađe od 40, treba reći da „onomad“ ambijent na stadionu nije bio ni nalik ovom današnjem. Karte su se kupovale nedelju dana unapred. Na utakmicama protiv „Čelika“ iz Zenice i skopskog „Vardara“ bilo je krcato. A kad su igrali „Hajduk“, „Dinamo“, „Zvezda“ ili „Partizan“, na stadion se ulazilo preko veze.

E… u tim trenucima na scenu je stupao jedan od junaka mog detinjstva.

Kad bismo se tata i ja našli u beskrajnom redu pred blagajnom, spram kog je neugledan čak i onaj pred poštom na dan kad stiže penzija… tata bi mi na prvi znak moje nervoze namignuo i zaverenički šapnuo: „Ne brini, sredićemo mi to!”

A onda bi se u nekom trenutku pored nas stvorio suvonjavi čovek, dobroćudnog lica, sav u belom. Čak je i na glavi imao belu kapu nalik „titovki“. Oko rukama je imao pletenu korpu s orasnicama, semenkama i kikirikijem. On bi to zvao „sportske zanimacije“.

Namignuo bi mom ocu, što je bio znak da krenemo za njim. Doveo bi nas do ulazne kapije i redaru kratko prozborio: „Rajko, molim te, pusti ovog čoveka!” Tata bi me zagrlio, a Rajko bi se sklonio u stranu. Ušli bismo na stadion. U tim časovima bio sam beskrajno ponosan na oca, koji, eto, poznaje tako važne ljude. I niko drugi, nego sam baš ja njegov sin.

A taj čovek u belom za mene je ostao važan. Zauvek.

Pedesetih godina prikazivala se neka televizijska serija u kojoj je Bata Paskaljević u školskom dvorištu prodavao susam i orasnice. Njegov lik u seriji zvao se Malajac. Tako je i simpatični novosadski Goranac, istog časa kada je prebacio korpu oko ruke, postao – Malajac. I niko ga pod drugim imenom nije znao. I zašto bi? Nadimak mu se pretvorio u jednu od prepoznatljivijih gradskih lozinki.

Odmah pored stadiona, 1967. otvorio je kiosk „Kod Malajca“. Bio je to prvi privatni kiosk u Novom Sadu. S vremenom, postao je zaštitni znak kluba. Uprava i igrači su se menjali. Pre ili kasnije, bili bi zaboravljani. Malajac je ostajao.

Prolazile su godine. Pa decenije… Na utakmice sam odlazio sve ređe. Sam. A i tada, iz nekog ugla svaki put bih začuo ono poznato: „Ajmo zanimacija! Sport za zube!”

Kada bi me ugledao, Malajac bi upitao: „Kako ti je stari? Pozdravi ga puno!” A onda bi mi, onako zaverenički, baš kao nekad, potražio džep na jakni. U trenutku, rakijskom čašicom, u njega bi mi ubacio pregršt semenki.

Svaki put bih bio ponosan baš kao prvog dana.

Postoje ljudi koji, bez obzira koliko ste mali, umeju da vas učine velikim.

Malajac je bio jedan od njih.

I zato će zauvek ostati jedan od razloga zbog kog ovaj grad nazivam svojim.

Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Ekipa VM

Članak MALAJAC se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Evo o čemu se radi…

Verovatno nema sredovečnog ili starijeg žitelja grada koji se ne seća kako je one nesrećne i ratne 1992. godine bilo popularno menjanje naziva ulica. Ajde ulica… Ali usred trenutka u kom ste primali platu i jurili na ulicu da je zamenite za pet maraka, jer će ona dva sata kasnije vredeti upola manje, usred moblizacija po kafićima, nestanaka struje i benzina – neko se dosetio načina da preko noći sebe uvede u istoriju tako što će promeniti naziv čitavom jednom delu grada. Te 1992. godine, Novo naselje postalo je Bistrica.

Navodno, prema starim mapama, na području sadašnjeg Novog Sada nalazilo se srpsko selo pod tim imenom. Selo se pominje do 17. veka. Da je stvarno bilo tako, potvrđeno je u više navrata, pa čak i od flamanskog kartografa Merkatora, koji je nesporni znalac ove oblasti. Bistrica je, bez sumnje, ponela ime po nekom od brojnih potoka koji su ovuda tekli. Doduše, ne može se tačno reći gde se nalazilo selo. Verovatnije je da je ono bilo na području današnjeg Sajlova.

Konačno, usred ratnog i svakovrsnog životnog meteža, usvojena je odluka da se Novo naselje (koje se širilo sve do 1994. i danas ima 40.000 stanovnika) – preimenuje u Bistricu. Otprilike kao kada bi se neko setio da je u močvarama na kojima je iznikao današnji Novi Beograd bilo neko drevno naselje – pa ga treba preksrstiti!

Počela je medijska propaganda. Gradski autobusi koji su vozili u taj deo grada imali su vidno istaknute panoe na kojima je pisalo „Bistrica“. U zvaničnom obraćanju, pojam „Novo naselje“ postao je nepoželjan. Ali nije vredelo. I nakon svega… I dan-danas 99 odsto stanovnika Novog Sada, pa i samih žitelja te dve mesne zajednice, koristi isključivio termin „Novo naselje”! Zapravo i ne pamtim da sam ikada spontano, na ulici, čuo pojam Bistrica. Ne ide to s imenima tako preko noći i na silu.

S druge strane, činilo bi vam se da je pojam „Vojvodina“ toliko poznat i priznat da zasigurno postoji oduvek i zauvek. A nije tako. Ime Vojvodine potiče iz 1848. godine, kada je na Majskoj skupštini proglašena Srpska vojvodina, odnosno naredne, kada je u političkom smislu naziv preimenovan u Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Jedini „autentični“ vojvoda bio je Stevan Šupljikac, koji će vojvodom postati u maju, a umreti u decembru. Posle njega tu titulu nosiće austrijski car. Sve do 1860. godine, kada Vojvodina u tom smislu nestaje sa scene. I to je to. Ali, dogodilo se nešto čudesno.

Za samo frtalj vremena, pojam „vojvodina“, iako lišen političke osnove, zaživeo je toliko da je spontano od imenice postao epitet. Termin „vojvođanski“ govori o karakteru, duhu, mentalitetu… U svakom od nas zvuči različito, a opet isto. Kako je moguće da se nešto što je trajalo samo 12 godina upiše u večnost? Odgovor je samo jedan. Biće da termin „vojvodina“ na nekom mestu dodiruje dušu svakog od nas. Otkrivanje tog mesta jeste otkrivanje njenog smisla. I zato je potraga za Vojvodinom uvek tako veličanstvena.

Priče o Bistrici i Vojvodini više su od simbolike. Što nam to bude jasnije, znak je da smo na dobrom putu.

Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Ekipa VM

Članak BISTRICA… AL’ ZAMALO se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Pitao je taksistu, starijeg čoveka:

„Gde su kestenovi?”

„Kakvi kestenovi?”

„U ovoj ulici. Ona se zato i zvala Ulica kestenova.”

Stari taksista je bio uporan, negirajući i pomisao o kestenovima:

„Dugo vozim taksi, i to baš u ovom kraju. I tu, dragi gospodine, nikad nije bilo kestenova.”

„Nemojte, molim vas“, reče Kiš. „Kestenovi su u mom detinjstvu. U mojim knjigama. I u mojim ledenim novosadskim danima.”

Rasprava je postajala sve bučnija. I tek pred Galerijom, taksista koji je vozio, starinski i preoprezno, popustio je pred Danilovom magičnom elokvencijom, ili pod iznenadnim otkrićem svog poluzaborava:

„Imate pravo. Sad sam se setio. Kestenovi su posečeni 1946!”

Konačno smo mogli, svi redom, da odahnemo. Ipak je sve onako kako u knjigama piše.

Gabrijel Garsija Markes svoju autobiografiju nazvao je „Vivir para conrala” („Živeti da bi se pisalo”). Uostalom, nije malo onih koji kažu da je pisanje starije od života. Jezikom ravnice, možda je život tek zemlja i naboj. A pisanje je građevina koju od njih i na njima dižemo.

I zato, ako Kiš pamti kestenove, zar je važno da li ih je zaista bilo?!

Neka bude tako i na ovom sentimentalnom putovanju kroz Novi Sad.

Kao kada u koloni hodamo kroz dubok sneg. Trudimo se, ali ne stanemo svaki put u trag stopala onog ispred nas. Što ne znači da nam korak manje vredi.

Ono što je jedino važno jeste da smo lutali gradom kao kroz lavirint vlastite duše.

A duša nema broj.

Ona je uvek Sve. I uvek je Jedno.

Tek kad je „svejedno“ – stojimo u miru.

Srećan nam bio svaki put!

Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Ekipa VM

Članak UMESTO KRAJA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

A taj svet je poput klatna. Ako ga na jednoj strani prikratite za strah, na drugoj ste ga odsekli za radost.

Naši su nam roditelji beskrajan broj puta govorili kako i koliko slojevito treba da se obučemo. Da se utoplimo, da ne izlazimo na ulicu sveže oprane kose. Da se klonimo promaje, da ne sedimo na hladnom. A koliko puta su nam rekli o čemu treba da vodimo računa kada jednog dana budemo pravili porodicu? O tome kako ćemo prepoznati da li onog do sebe trpimo, podnosimo, sa njim saučestvujemo, partnerski delamo ili ga volimo! To su pet nijansi. Pet nijansi od kojih će zavisiti čitav naš život. Šta ste o tome naučili od roditelja? Zašto je lekcija o toplim čarapama bila važnija od ove?

Da li vam se dogodilo da hodate centrom grada i mimoilazite se s prolaznicima, a da se sve to dešava u nekom magnovenju, u kojem kao da snimate sopstveni film, bez osećaja da su ti ljudi stvarni poput vas! U tim trenucima, oni su poput statista, koje je neko poslao vama u susret, samo da bi ste imali utisak da se život i dalje odvija. Na čas vam se učini kao da ste uspeli da zaustavite vreme, da ono stoji i ne pomera se ništa osim ljudi koji prolaze pored vas. Neopisivo zadovoljstvo posmatranja detalja i nebitnih stvari, kojima, poput nekog reditelja, dajete atribute drame i napetosti.

Na uglu Zmaj-Jovine i Miletićeve, pored vas su dete koje usred prepune ulice pušta zmaja, čovek koji nekog čeka i neprekidno se osvrće, devojka koja prevelik kofer pokušava da podigne na prvu stepenicu pre ulaza u zgradu. Udahnete njen lik. U tih deset sekundi, koliko su se u večnosti sudarili vaši životi, postaće vam sagovornik, ljubavnica, prijatelj…

A možda je to novosadsko rano popodne moglo izgledati drugačije, samo da ste malo više pažnje poklonili onom jedinom, usamljenom drvetu, na prolazu između Pozorišta i „Apolo“ centra.
Dugo sam ga žalio, kao nekoga ko vapi za pažnjom ili pomoći a unaokolo nema nikoga, ko bi ga makar primetio. A onda sam čuo da koren drveta uvek pravi kapilarnu mrežu sa drvećem iz svoje bliže i dalje okoline. Tako stvara korenski sistem koji se šriri stotinama metara, nekada i kilometrima u krug. Drvo koje mi prepoznajemo kao usamljeno, zapravo je deo jednog moćnog, nevidljivog životnog spleta. Ono za nas izdvojeno drvo, pored pozorišnog platoa, sasvim je moguće, razmenjuje poruke, nežnost i hranu, sa drvećem u Futoškom parku. Zapravo, drvo koje se prepusti da ga vodi svoja iskonska priroda, nikada ne može biti samo.

Da smo to znali, možda bismo rekli onom dečaku koji je puštao zmaja niz Dunavsku ulicu, da priđe devojci i zamoli je da mu ga na čas pridrži. Vi biste joj za to vreme, u zgradu uneli kofer.

Bilo bi to popodne, kojeg biste se svo troje sećali.

Čovek koji ume da gleda, na svakom zidu napraviće prozor!

I nikada… ali nikada, neće biti sam.

Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Ekipa VM

Članak JEDNO POPODNE se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Kap mastila u čaši vode deluje strašno. Spuštena u Dunav, ista ta kap je kao trenutak razmućen u večnosti, iza koje ne ostaje ništa.

Ta dva lica Novog Sada nosio sam kao svoja dva obraza. Jer, detinjstvo sam proveo na ćošak od Dunavske ulice, ali uz oca koji mi je čitavog života govorio kako je za njega grad samo stvar geografije, a da mu je njegov Nadalj dao najlepša sećanja, emociju i karakter koji će ga učiniti čovekom. Jedno od retkih, iskrenih priznanja njegove zahvalnosti, stekao sam onog dana kada sam mu otkrio da su Almaški kraj, na čijem smo obodu živeli, početkom 18. veka osnovali žitelji Almaša, napuštenog sela na čijem će temelju, vek kasnije, nastati Nadalj. „Pazl“ njegovog života, dobio je poslednji komadić smisla koji mu je nedostajao.

I zaista… Čim iza Jovine gimnazije zađete u ulicu Đorđa Rajkovića, pa krenete prema Almaškoj crkvi, desiće se da vam se ljudi koje prvi put u životu vidite jave na ulici. Ovde su svi, programirani na svoj često sasvim skroman i jednostavan poziv, zagledani u današnji dan. Svet malih dućana, penzionera, studenata koji su u ovaj deo grada stigli privučeni jeftinijim kirijama, svet u kom još ima prostora za priče o zimnici, za vojničke uspomene i male laži.

Mnogo je nas koji pamtimo kako su na banderama u Kosovskoj doskoro stajale nevešto ispisane cedulje s obaveštenjem da će se na toj i toj adresi za vikend ‒ klati, pa ko želi sveže ispanglovano meso, može da se upiše na spisak. Bilo je žena koje su donosile šerpe i, na licu mesta, kupovale još uvek vruć svinjski paprikaš, koji bi u kuće unosile uz ogroman lebac s Temerinske, koji ste morali da stavite pod mišku leve ruke pre nego mu odsečete pupušku.

Sudar ta dva sveta, onog gizdavog starovarškog, s poteza od Vladičanskog dvora do Magistrata, i onog koji je živeo u dvorištima koja su krasili čardaci i šamlice pred kućom, nikada mi nije bio življi nego u ovo praznično vreme.

Sve bi počinjalo za našu Slavu, 19. decembra. Budući da mi je u porodici bilo i „od ovih“ i „od onih“, pamtim žive rasprave na temu: Ko je zapravo Deda Mraz? Naš rođak Branislav Tucić Džemika bio je glavni zagovornik teze da su „komunisti maznuli Svetog Nikolu i od njega napravili veselog, raspištoljenog dedu s irvasima“. Poentirao bi rečima: „A što se mene tiče, taj vaš Deda Mraz nek vam nosi šta ‘oće – al’ od mene će dobiti ovo…!“ I onda bi desnu ruku podigao visoko i preklopio je u laktu, otprilike onako kako to radi Svetozar Miletić u centru.

Mogli ste se u dukat kladiti da će istog trenutka naša tetka Ljuba opaliti dlanom po stolu, i s gotovo grčem na licu uzvratiti kako ona to više ne može da sluša. Sat kasnije, nova boca „Ždrepčeve krvi“ i tek prepečene kajsijevače učinili bi da se pobornici Svetog Nikole i Deda Mraza na moje oči izljube, i uz suzu u ivici oka izjave kako, eto, „zaista nisu mislili ništa loše“.

Ipak, na moj „pogranični“ status između dva lica grada, nikada nisam bio ponosniji nego na Badnji dan.

Duž Salajke i Podbare, u ulicama u kojima je još uvek bilo više dece nego automobila, s prvim sumrakom dešavalo bi se nešto što je činilo da ovaj grad ne zovemo „kućom“, već „svojim domom“. Grupice dece uz veseli kikot, s osećanjem koje imaš tokom avanture u koju ćeš se upustiti svega nekoliko puta u životu, polazile bi u korinđanje.

Išli bi od vrata do vrata, zvonili, i na pojavu domaćina, počinjali pesmu: „Ja sam mali korinđaš, daj mi, čiko, šta imaš! Ja vam želim puno sreće i najlepše Badnje veče!“ Onda bi hitro pružli vreće u koje su domaćini ubacivali pomorandže, orahe, bombone… Promašaja gotovo da nije bilo, jer bi klinci pre polaska u akciju pravili „studiju izvodljivosti“. Najrazdraganiji bili bi pred vratima iza kojih su se nalazili ljudi sa sasvim malom decom ili neki stariji bračni par. Ovi prvi bi svašta spuštali u vreće, kupujući tako svojoj deci buduće mesto u veseloj grupi. Stariji su, zagrcnuti emocijama, bili beskrajno zahvalni malim korinđašima što su ih vratili u vreme koje će do kraja života nazivati „svojim“.

Onako stidljiv i u sebe povučen, priznajem da nikada nisam imao hrabrosti da se pridružim ovoj dečjoj predstavi… Ali zato sam imao moju tetka Savetu.

Rano se, iz nekih nikada do kraja objašnjenih razloga, razvela od muža, koji je otišao u Zagreb. Živela je sama, načinom na koji se to činilo u građanskim romanima. Na ulici je niko nije video bez šešira, jarkog karmina, a naročito sam pamtio njene lisice koje bi već krajem oktobra počinjala da kopča oko vrata. Gledajući me s kragne njenog kaputa, uvek su mi izgledale kao prave.

Moje korinđanje sastojalo bi se u tome da me primi u sobu prepunu goblena i kitnjastih mušema na svakom komadu nameštaja. Zatim bih odrecitovao neki od stihova čika Jove ili pesnika koji su nam dolazili u školu. Tetka Saveta bi posle aplauza otključala vrata ormatrića iznad televizora i odatle vadila činiju prepunu salon-bombona. U staniolu jarkih boja, imali su one bele čipkice na krajevima, koje su im davale svečan izgled. Mogao sam da ih kačim na jelku i, ako hoću, čuvam do sledeće godine. Zapravo, ne znam da li sam ijednu ikada pojeo! Ali zato crvene liker-bombone ne bi dočekale ni da ih unesem u kuću. Jeo sam ih usput, uz draž zabranjenog voća, kojem na Badnji dan mogu da priđem.

Volim da kažem da je Novi Sad poput Novog zaveta. Ili ga nosiš u srcu, pa o njemu ne moraš ništa da govoriš, ili ga u srcu nemaš, pa onda o njemu možeš da pričaš koliko hoćeš… džaba ti je.

Novi Sad je zato neka – sasvim druga priča!

Radosno nam bilo!

S njim u srcu. A kako drugačije.

Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Ekipa VM

Članak SALON-BOMBONE se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.