Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

MALAJAC

Bile su sedamdesete. Sledeći porodičnu tradiciju, nije mi bilo druge nego da navijam za „Vojvodinu”. Čim sam dorastao dovoljno da samostalno počnem da čitam naslove u novinama, tata je napadno počeo da se seća svog drugovanja s Tozom, Rajkovim i Krstićem. A o tome kako je u Mostaru igrao u istoj četi s Boškovim, slušao sam danima. Onda mi je za jedan Uskrs zeka slučajno doneo crveno-beli vuneni šal, koji mi je mama naštrikala. I konačno, jedne jeseni, tata i ja postali smo stalni stanovnici Vošinog „istoka“. Svilar, Vujkov, Lerinc, Nikezić, Ličinar… postali su svakodnevna, često i jedina tema naših razgovora.

Samo, za sve one mlađe od 40, treba reći da „onomad“ ambijent na stadionu nije bio ni nalik ovom današnjem. Karte su se kupovale nedelju dana unapred. Na utakmicama protiv „Čelika“ iz Zenice i skopskog „Vardara“ bilo je krcato. A kad su igrali „Hajduk“, „Dinamo“, „Zvezda“ ili „Partizan“, na stadion se ulazilo preko veze.

E… u tim trenucima na scenu je stupao jedan od junaka mog detinjstva.

Kad bismo se tata i ja našli u beskrajnom redu pred blagajnom, spram kog je neugledan čak i onaj pred poštom na dan kad stiže penzija… tata bi mi na prvi znak moje nervoze namignuo i zaverenički šapnuo: „Ne brini, sredićemo mi to!”

A onda bi se u nekom trenutku pored nas stvorio suvonjavi čovek, dobroćudnog lica, sav u belom. Čak je i na glavi imao belu kapu nalik „titovki“. Oko rukama je imao pletenu korpu s orasnicama, semenkama i kikirikijem. On bi to zvao „sportske zanimacije“.

Namignuo bi mom ocu, što je bio znak da krenemo za njim. Doveo bi nas do ulazne kapije i redaru kratko prozborio: „Rajko, molim te, pusti ovog čoveka!” Tata bi me zagrlio, a Rajko bi se sklonio u stranu. Ušli bismo na stadion. U tim časovima bio sam beskrajno ponosan na oca, koji, eto, poznaje tako važne ljude. I niko drugi, nego sam baš ja njegov sin.

A taj čovek u belom za mene je ostao važan. Zauvek.

Pedesetih godina prikazivala se neka televizijska serija u kojoj je Bata Paskaljević u školskom dvorištu prodavao susam i orasnice. Njegov lik u seriji zvao se Malajac. Tako je i simpatični novosadski Goranac, istog časa kada je prebacio korpu oko ruke, postao – Malajac. I niko ga pod drugim imenom nije znao. I zašto bi? Nadimak mu se pretvorio u jednu od prepoznatljivijih gradskih lozinki.

Odmah pored stadiona, 1967. otvorio je kiosk „Kod Malajca“. Bio je to prvi privatni kiosk u Novom Sadu. S vremenom, postao je zaštitni znak kluba. Uprava i igrači su se menjali. Pre ili kasnije, bili bi zaboravljani. Malajac je ostajao.

Prolazile su godine. Pa decenije… Na utakmice sam odlazio sve ređe. Sam. A i tada, iz nekog ugla svaki put bih začuo ono poznato: „Ajmo zanimacija! Sport za zube!”

Kada bi me ugledao, Malajac bi upitao: „Kako ti je stari? Pozdravi ga puno!” A onda bi mi, onako zaverenički, baš kao nekad, potražio džep na jakni. U trenutku, rakijskom čašicom, u njega bi mi ubacio pregršt semenki.

Svaki put bih bio ponosan baš kao prvog dana.

Postoje ljudi koji, bez obzira koliko ste mali, umeju da vas učine velikim.

Malajac je bio jedan od njih.

I zato će zauvek ostati jedan od razloga zbog kog ovaj grad nazivam svojim.


Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.


Tekst: Ilija Tucić
Foto: Ekipa VM

Možda vam se svidi...

Dobrodošli