Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

NA KRAJU POČETKA

Pto se Vojvođana tiče, prvu lekciju o vremenu dobio sam od svog pradede Đure. Hroničar sela Nadalj, veliki istoričar Lazar Rakić, ostavio je belešku o tome da je lokalni berberin Đura Tucić, u godinama pred onaj rat i malo iza njega, satima uživao sedeći pred radnjom u papučama. I uvek u papučama. Zašto? Te papuče slale su više poruka od CNN-ovih vesti. Prvo, ako si u papučama, znači da ne ideš u njivu ili baštu i ne radiš grube poslove. Jer, u papučama se ni na čardak ne penje. Znači, zanatlija si. To je u selu pre pola veka bilo kao da si danas u gradu šef poliklinike. Drugo, papuče otkrivaju da ti je dvorište pred kućom od čvrste cigle, jer da nije, blato bi se lepilo za đon pa bi se papuče izuvale. S ciglom pod nogama – ti si gazda. Treće, u papučama se ne trči. Znači, ko god da te zove, stižeš polako i kada ti hoćeš – jer, ni od koga ne zavisiš. Kao što danas samo najbogatiji sebi mogu da dozvole da nemaju mobilni, oni se javljaju kad oni hoće, a ne kada drugi to hoće. Vojvođansko vreme stalo pod papuču u lekciji pradede Đure. Ora Vojvođana.

I tako je počelo!

Kada se maja 2008. pojavio prvi broj „Magazina“, imao sam neki nejasan osećaj da mi je čitava priča toliko velika i važna, da mi u njoj nedostaje moj lični pečat. Kao posledicu te želje, već krajem jeseni, napisao sam prvu „Vojvođansku fenomenologiju“. Tek kada sam se potpisao pod tekst „Sajber svet i pradedine papuče“, shvatio sam da se zapravo upuštam u avanturu! Hteo sam da progovorim jezikom nekog ko je još pre 200 godina zanjihan na gruntu sela Nadalj i za koga je Vojvodina mnogo više od nazdravičarskog, crvenog slova u kalendaru. Da u potrazi za istinom o nama ovakvima kakvi jesmo, ne idem nipošto daleko, ali svakako duboko. A tu je najvažnije bilo izbeći bilo koji od stereotipa. Ne zna se koji je od njih više pogrešan.

Onaj ko govori o Vojvodini u sferi političkog pojma, već na samom početku ulazi u ozbiljan problem. Kako insistirati na njenom kontinuitetu a ne pomenuti to da je u njenom sastavu sve do aprila 1945. bila i Baranja? Svaka dalja rasprava na ovu temu odvela bi nas predaleko. Nekima je zato draže da o ovom delu panonske ravnice divane kao o geografiji. Pogled koji puca unedogled, dok ti nad glavom plovi plahta od oblaka, koji izgledaju kao da je domaćica izvrnula vanglu u kojoj je do tada mutila šnenokle. I to je ste tako. Ali, priznajmo pošteno… Po čemu su ta naša ravnica i nebo – drugačiji od onoga što se da videti u Slavoniji, Mađarskoj, Mačvi ili rumunskom delu Banata? Ni po čemu. Opet, da se u našoj priči pozivamo na fenomen jedinstvene kulture, naprosto ne ide. Svako stvara u okrilju svog maternjeg jezika i tako treba da bude. Konačno, još mi je i najmanje simpatično beskrajno insistiranje na tome da se čitava Vojvodina smesti u tesnu fioku nekakvih „etnololoških“ igrokaza. Tu mislim na ono kada Lalu i danas zamišljamo u širokim, belim lanenim čakširama, s prslukom i šeširom, dok oko njega trčkara pulin. Pri tome taj Lala čim otvori usta, krene da se „ači i beči“ poput junaka iz Sremčevog pripovedanja o pop Ćiri i pop Spiri. Danas već apsolutno svako od nas u džepu nosi mobilni telefon preko kog u realnom vremenu prati dešavanja u čitavom svetu. Onom svetu koji se sprema da koliko narednih meseci krene na intergalaktičke letove. A Lala se sprema da krene iz Žablja za Čurug sve se femkajući kao u Sterijinim komedijama. To neobavezno lakrdijanje može biti duhovito, ali svakako ne odgovara istini u kojoj svakidašnjica naš ovdašnjih odavno jeste.

Pa šta je onda Vojvodina prava? To je pitanje na koje sam na upravo ovim stranama, uporno tražio odgovor. Pokušavajući da najpre dođem do neke prihvatljive definicije Vojvodine, a da onda, kao kada čistimo luk, skidam slojeve predrasuda i predubeđenja ne bih li došao do onoga što nas zapravo suštinski određuje. Tako je nastalo oko 170 priča. Tako su nastale knjige: „Čelobašte“, „Male vojvođanske priče“, „Čudo u Čibu“, „Priče ravnice“, Priče iza firange“… sve do knjige koja će upravo ugledati svetlost dana, a koja sve te priče antologijski smešta u korice sa simboličnim naslovom „Na kraju početka“. Mnogi su me usput pitali imam li neki moto kojim se sve vreme rukovodim. Odgovarao bih da imam jednu meni dragu, kažu, autentičnu vojvođansku poslovicu. Nastala je u vreme kada je svilena buba gajena širom Banata, i kada se u Beloj Crkvi određivala cena svile na evropskim berzama. Ona kaže: „Strpljenje i dudov list – pretvori u svilu”! Ipak, volim i one mudrosti koje čovek pokupi sam, u skitnji po ravnici. Tako sam negde sreo čoveka koji mi je pričao da obratim pažnju na dve česte travke na našim livadama. To su krpiguz i popino prase. Prvi ti se zalepi za čarapu tako da ga ručnim prebiranjem jedva skineš. Naprosto uđe u teksturu onoga za šta se zakači. Na trenutak pomislite da ste u nevolji. Onda shvatite da je ova diskretna, ružnjikava travka, koja se trudi da ostane neprimetna, zapravo potpuno bezazlena. Popino prase je nešto sasvim obrnuto. Ono je živahno i susretljivo do te mere da gotovo nema deteta kojem nije poslužilo kao igračka, i koje ga nije propustilo kroz spojene dlanove. A zapravo, iza ove bezazlenosti krije se opasnost. Ako bi, ređe detetu, češće nekoj životinji, popino prase ušlo u uho, tako zabodeno u „kontra” smeru, u kom ga je gotovo nemoguće izvaditi, umelo je da dovede i do smrtnog ishoda. Zato kada nekoga upoznajete, obratite pažnju da li je taj neko sličniji krpiguzu ili popinom prasetu. Tih i neupadljiv – ali bezazlen. Ili simpatičan, razigrani laskavac, koji će vas pre ili kasnije uvesti u kakvu nevolju! Ko bi rekao? Lekcija o životu nalazi se odmah tu, kraj naših nogu. A u prologu „Priča ravnice” stoji rečenica: „Ne moraš biti ni svetac ni mudrac da bi istina ušla u tvoj život”. Uvek sam prepuštao ljudima da sami odaberu koja im je od ove tri misli najdraža.
I da ne zaboravimo… Pisana istorija našeg postojanja pod kapom nebeskom traje već 7.000 godina. I uvek, ali baš uvek, svaki kraj je bio novi početak. Tako je i sada. Na drugom mestu, u drugim okolnostima, ali svakako idemo dalje. Suviše je sve ovo ozbiljno da bismo stali. Tek smo na kraju početka.

Tekst: Ilija Tucić

Možda vam se svidi...

Dobrodošli