Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

NIKOLAJEVSKA

Kada god bi me neko, a bivalo je toga kroz vreme, pitao mogu li nešto da mu kažem o novosadskim crkvama, počinjao bih od Nikolajevske. I nije to samo zbog toga što je ovo najstarija pravoslavna bogomolja u gradu. Inače, starija je i od samog grada, jer se spominje već 1730, kao zadužbina porodice Bogdanović, koja je bila grčkog porekla. Za ovu crkvu dugo će se otimati doseljeni Grci i starosedelački Srbi. Nedeljom se u njoj naizmenično služila liturgija na oba jezika. Poslednji grčki pop, koji je ovde krajem pretprošlog veka služio na grčkom jeziku, bio je Pavle Balta.

Tokom revolucije 1848. hram je gotovo urušen. Obnovljen je zahvaljujući bračnom paru o kom dovoljno govori to što ispred njihovih imena, u svakoj prilici, obavezno ide epitet „veliki dobrotvori”. Sve troje ktitora pokopani su baš u hramu. Trgovac iz Petrovaradinskog šanca Nedeljko Bogdanović, te Jovan i Marija Trandafil.

Od svih novosadskih crkava, Nikolajevska je najmanja i izgledom najsiromašnija. Bez ukrasa na zidovima. Unutrašnjom skromnošću vlada belina, koja će, ako se u njoj duže zadržite, u jednom trenutku postati beskrajna. Meni je ova jednostavnost uvek davala osećaj veće mističnosti od svih onih silno raskošnih hramova u kojima sam bivao. Uz ovaj osećaj, sasvim se lepo uklapa saznanje da se iza carskih dveri, u oltaru, čuva vredna ikona crne malteške Bogorodice.

Zanimljivo je da se na jednoj nadgrobnoj ploči, na spoljnjem zidu crkve, prvi put na srpskom jeziku pominje ime Novog Sada.

Upravo u ovom hramu krstila su se deca Mileve Marić i Alberta Ajnštajna. Sinovi Eduard i Albert, po želji svog dede Miloša, kršteni su ovde septembra 1913. godine.

Ipak, neka mi niko ne zameri, ali meni je mnogo zanimljivije bilo krštenje koje se u Nikolajevskoj crkvi dogodilo marta 1975. Pred glavnom ikonom stajali smo sestra, majka i ja. Pre nego što smo pošli na krštenje, mama nam je zaverenički priznala da tata o svemu ništa ne zna. Ta informacija sačekaće ga na nedeljnom ručku, kada čitava stvar bude već obavljena. Da se razumemo, nije tata imao ništa protiv. Ali nije bio ni „za”. Budući da je u ono vreme bilo pametnije, kako se govorilo ‒ „ne čačkati mečku”, tata bi, ionako ne videći u tome specijalnu korist, sve odložio na neodređeno vreme.

Mama se stoga odlučila na gerilsku akciju. Maksimalna efikasnost u posvećenoj tišini. Prota Milorad Erdeljan, kuma Bebica i nas troje, bili smo jedini svedoci čina, koji mi je, možda i zbog porodičnog dramskog podteksta, bio još svečaniji. I s vremenom, postajao sve lepši.

Slučaj je hteo da smo tog leta u Rovinju, u poseti kod ujaka Slobodana, na plaži naleteli na čoveka koji nam je svima namah privukao pažnju. Opremljen poput pravog turiste, pred nama je iznikao prota Erdeljan!

Sliku nekoga ko je u mantiji držao krst i kadionicu, pa mi kvasio kosu i sekao čuperak, nikako nisam mogao da uporedim s vedrim, nasmejanim likom koji je u košulji kratkih rukava stajao preda mnom. Zamakli smo žurnim korakom. Jeste da proti nije bilo šta zameriti, ali nismo hteli da kvarimo martovsku čaroliju Nikolajevske crkve.

Najstarije, i u mom životu, najvažnije crkve u gradu.


Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.


Tekst: Ilija Tucić
Foto: Ekipa VM

Možda vam se svidi...

Dobrodošli