Zoran Subotički: U ČUDESNOM SVETU DUNĐERSKIH
Postoji očigledno neki problem, neki teški nesporazum s Dunđerskima. Svi su oduševljeni njima i pričom o njima, svi pokazuju svesnost o značaju te porodice, ali kada treba nešto konkretno da se uradi, odreaguje, uvek postoji neki zastoj, neko „ali“, neko prolongiranje i guranje pod tepih… Zašto je to tako – niko ne zna. Nije bilo izdanja u formi ozbiljnih studija, monografija, istorijskih istraživanja… Sve dok jednog dana nismo istinski uplovili u njihov svet
Za njega je poziv profesora nešto najsvetije i najsvetlije u ljudskoj, ovozemaljskoj praksi. Tvrdi da je bio najsrećniji čovek na svetu kada je dobio posao asistenta na predmetu Književnost renesanse i baroka, davne 1988. godine, i kada je počeo da drži predavanja. Bio je ubeđen da je rođen za taj poziv. A onda se, kroz vreme, našao u još jednoj opsesivnoj temi, a to su – Dunđerski. Kao inspiracija, kao reper određenog vrednosnog sistema, kao kota s koje se bolje sagledava tragizam jednog naciona, njegov nehaj prema sopstvenoj prošlosti… Od teme smeha kod Crnjanskog i teme snova u renesansi, čitav taj „svetonazor“ mnogo mu je pomogao da bavljenje Dunđerskima stavi u kontekst „svetskosti“, „evropejstva“, da koliko-toliko izbegne onaj konstantinovićevski „duh palanke“ i sav bagaž kiča koji on sa sobom nosi.
Kao rođeni Bečejac, s legendom o porodici Dunđerski, ili bar jednom od njenih interpretacija, upoznati ste od detinjstva. Poslednjih desetak godina ovom temom intenzivno se bavite. Koliko je u međuvremenu evoluirao i stasavao vaš odnos prema njoj? Vidite li ovu priču iz nekog novog ugla?
Rođen sam i živeo sam „u onim vremenima“ kada se ime Bogdana Dunđerskog u Bečeju izgovaralo s nekim strahopoštavanjem i zebnjom, jer je on ipak bio označen kao „narodni neprijatelj i saradnik okupatora“. Sama činjenica da je dvorac rekonstruisan osamdesetih godina od strane poljoprivrednog kombinata „PIK Bečej“ ogroman je pomak u percepciji šire javnosti samog Bogdana Dunđerskog i njegove zaostavštine. Zanimljivost da se dvorac nije nazvao po imenu njegovog vlasnika, nego po imenu vlasnikovog konja – Fantast – govori u prilog tezi da je taj otklon od Bogdana, ali i svih Dunđerskih, bio i ostao dovoljno jak. Bilo kako bilo, PIK Bečej je spasao dvorac od dalje devastacije i propadanja, napravio je za potrebe kompanije rezidencijalni prostor, ali i prostor za širu javnost i zaljubljenike u arhitektonsko nasleđe ovih prostora. Iz ove perspektive, dakle perspektive kada je ponovo dvorac napušten i zapušten, dok čeka realizaciju testamentarne volje svog vlasnika kojom se dvorac dodeljuje Matici srpskoj i tako dalje, treba zaista odati priznanje PIK Bečeju i tadašnjim rukovodiocima, koji su, ne samo uložili novac preduzeća, nego verovatno i svoj uticaj da se od „viših organa“ dobije saglasnost za rekonstrukciju dvorca i to dvorca jednog „osvedočenog narodnog neprijatelja“. Očigledno je konjarski lobi bio prilično jak, te je argumentacija o rekonstrukciji dvorca išla u pravcu afirmacije ergele i konjičkog sporta… U svakom slučaju, PIK Bečeju ja odajem priznanje!
Fantast je dugo godina bio otvoren za javnost s nekim elementarnim turističkim sadržajem – hotelskim smeštajem, ugostiteljskom ponudom i mogućnošću da „jašete konje“. I to je to. I kao takav privlačio je pažnju popriličnog broja ljudi, jer, priznajmo to, dvorac Bogdana Dunđerskog sija svojom lepotom, svojom monumentalnošću, arhitektonskom neobičnošću, usred ravnice, među njivama i prašnjavim lenijama…
Legende o Bogdanu Dunđerskom koje su dopirale do mene i koje su se žilavo održale do dana današnjeg imale su u sebi neki „klasni momenat“, kao da su stvarane iz jednog centra, neke lokalne kominterne. Naime, Bogdan je u tim legendama prikazan kao raskalašan čovek koji troši pare iz inata na izgradnju dvorca, koji „voli konje, žene i vino“, koji je punio bazen mlekom da se njegova ljubav Mara Đalinac u njemu kupa, koji je platio Marinom mužu da Mara bude njegova naložnica i nadzornica imanja, itd. Potpuno je zanemarivan i sklanjan od pogleda javnosti jedan važan momenat njegove biografije, njegovog života, njegovog svetonazora. Reč je o njegovom testamentu, koji najbolje govori o Bogdanovom karakteru, testamentu kojim on ostavlja Matici srpskoj svu svoju imovinu kako bi se na njegovom imanju tj. dvorcu otvorila Poljoprivredna akademija! Dakle, tridesetih godina 20. veka imamo čoveka koji sanja o nekakvom Oksfordu nasred ravnice, nekakvom univerzitetskom agro-kampusu. I umesto da to bude okosnica čitave priče u vezi sa Bogdanom Dunđerskim, nama se prodaje priča o bogatom tipu koji „voli konje, žene i vino“. Jednom rečju, moj odnos prema samom Bogdanu bio je i ostao drugačiji od te „glavne struje“. Otuda sam i pokrenuo projekat „Čudesni svet Dunđerskih“, u čijem početku stoji drama „Od raja do beznjenice“ koja je rađena s ciljem i svrhom da se turistička ponuda dvorca Bogdanovog radikalno promeni. U pravcu stvaranja jednog prostora u kojem bi svi hodočasnici ljubavi mogli naći utočište, utehu, razonodu i naravno – umetnost! Poput Julijine kuće u Veroni koju posećuje stotine hiljada ljudi, a na osnovu jednog dramskog dela: Šekspirovog „Romea i Julije“! S tom predstavom počinje i moje dublje upoznavanje sa sudbinom porodice Dunđerski, faktički – otkrivam taj čudesni svet koji postaje moja velika inspiracija.
Bavljenje jednom, u svom vremenu toliko moćnom porodicom, otvara i čitav niz drugih pitanja od kojih kao da se namerno ograđujemo. Tu, recimo, mislimo na zaboravljenu „dvorsku kulturu Vojvodine“. Pa na naš vazda politički motivisan odnos prema duhovnom i materijalnom istorijskom nasleđu. Na „bele“ i neispisane strane u našem sećanju. Koliko vodite računa o ovom širem kontekstu dok se bavite, neko bi rekao, tek jednom porodičnom hronikom?
U jednoj kapi mora nalazi se celo more. Tako je i sa mojim bavljenjem Dunđerskima: kroz prizmu ove porodice vidi se sudbina celog jednog naciona, jednog kulturnog areala, jednog staleža, društva u celini. Ja nisam istoričar i porodicom Dunđerski ne bavim se na način na koji bi se bavio istoričar, istoriograf, arhivista, sociolog, naučnik… Meni su Dunđerski inspiracija za stvaranje dramskih dela, prvenstveno. „Moji“ Dunđerski su fiktivni likovi, književni, sve što opisujem u svojim dramskim delima u vezi sa Dunđerskima rađeno je po „principu verovatnoće“ da se nešto moglo dogoditi, a ne i da se stvarno dogodilo /po Aristotelu/. Istina je da se oslanjam na oskudne istorijske podatke, trudim se da proverim svaku činjenicu iz više izvora, pa tek na osnovu toga da je transponujem u fiktivni svet literature i dramskog stvaralaštva. Na kraju krajeva ja, kao i većina ljudi, do ove porodice dolazim putem jedne pesme, a to je Santa Maria della Salute. Ona, dakle ta pesma, jeste svojevrsna vremenska kapsula koja je od zaborava sačuvala pre svega Lenku Dunđerski, a samim tim i njenu porodicu i prezime! Otuda je moj „ugao gledanja“ na Dunđerske romansiran, pomalo fiktivan, idealizovan. I ja toga i ne želim da se oslobodim. Naprotiv. Za razliku od drugih brojnih porodica koje su takođe bile i ostale važne za ove krajeve, bili veleposednici, bogati trgovci, predstavnici više građanske klase – porodica Dunđerski pripada najviše nama, ljudima koji se bave umetnošću. Zato sam ja fokusiran „samo“ na Dunđerske, čime možda i nezasluženo pribavljam sebi status umetnika. Baveći se Dunđerskima, njihovom materijalnom, ekonomskom i duhovnom zaostavštinom, ukazao mi se čitav jedan svet, zatomljen, zatravljen, namerno potisnut i zaboravljen, sociološki neobrađen, a reč je o „dvorskoj kulturi Vojvodine“. Kao što su salaši bili mikrosvet, zaokružen, poseban, s razlogom i namerom stvaran, tako su i dvorci Vojvodine podizani s razlogom, određenim socijalnim argumentima, bili izraz potrebe jednog staleža za lepotom, dokolicom, emancipacijom… Vojvodina je premrežena dvorcima, koji su najbolje svedočanstvo o odnosu jednog društva prema svom nasleđu. Nismo se proslavili, to je svima jasno. Najpre su uništavani ili pretvarani u kafane, a njihovi vlasnici ocrnjivani najcrnjom bojom, pa opet s novim poretkom uništavani, zaboravljeni „jer se ne isplati“ paziti ih, čuvati, organizovati život u njima. Zavladao je merkantilizam najgore vrste i tako čitav jedan svet pred našim očima propada. Uveren sam da se može nešto više uraditi na planu očuvanja svih tih dvoraca.
Vaša knjiga „Čudesni svet Dunđerskih“, koju čine četiri dramska teksta, uveliko putuje ravnicom. Pratite li njen odjek?
Knjiga se sastoji od četiri dramska dela: „Od raja do beznjenice“ je drama o velikoj, tragičnoj ljubavi Lenke Dunđerski i Laze Kostića, druga je monodrama o ocu Lenkinom, Lazaru Dunđerskom, jer sam imao želju i potrebu da umetnički uobličim lik čoveka koji je bio najbogatiji Srbin u Austrugarskoj carevini, koji je imao neverovatan talenat za posao, za obrt kapitala, koji se bavio veoma uspešno svim čega god se dotakao: zemljoradnjom, finansijama, trgovinom, industrijom, pivarstvom, proizvodnjom tepiha… Treći dramski tekst posvećen je Bogdanu Dunđerskom i onoj čuvenoj anegdoti po kojoj je Bogdan bio toliko zaljubljen u ženu svog kovača Maru Đalinac, da mu je na kraju platio dukatima i zemljom samo da Mara ostane Bogdanova naložnica i nadzornica imanja. Četvrti tekst je monodramsko kazivanje testamenta Bogdana Dunđerskog. Svi tekstovi pisani su „da bi se igrali, izvodili“. I svi su postavljeni „na scenu“ pre nego što je knjiga uobličena i objavljena. Osim drame o Bogdanu i Mari. Ona čeka pravi momenat. „Zahvaljujući“ Kovidu 19 i svim onim merama morali smo odustati od izvođenja predstava, pozorišta su opustela, a mi koji izvodimo ove predstave samo za manji broj ljudi, po dvorcima, kaštelima, palatama i zdanjima od kulturnoistorijskog značaja, potpuno smo stali. Tada sam odlučio da te drame stavim u korice knjige i objavim ih. S posebnom namerom sam knjigu štampao u saradnji s Bibliotekom i Domom kulture Opštine Srbobran, jer sam smatrao da je to najmanje što mogu da učinim i za Srbobran i za porodicu Dunđerski koja potiče iz ove varoši. Knjiga je doživela dva izdanja, priprema se treće. Jednom rečju, drame ne samo da su gledane i da su naišle na izuzetan prijem kod publike, nego su i čitane. Najzad, i pisao sam ih da budu komunikativne, nepretenciozne, razumljive, emotivne… Uživam u susretu s publikom, čitaocima, potencijalnim čitaocima, jer se promocije pretvaraju u jedno predavanje u kom se dotičem raznih tema u vezi s prošlošću i sadašnjošću ovih naših krajeva.
Poslednjih godina, uveliko romansirana verzija odnosa između Lenke Dunđerski i Laze Kostića doživela je svojim filmskim i televizijskim ekranizacijama toliku popularnost da je „ukrala pažnju“ mnogim drugim temama koje bi se o svetu Dunđerskih dale ispričati. Koliko je ovo dobro ili loše za cilj koji ste sebi postavili?
Da, dobro si to rekao: „ukrala pažnju“. Ili: skrenula pažnju. Film i serija „Santa Maria della Salute“ učinili su dobru stvar – masovni mediji učinili su da priča o Lazi Kostiću i Lenki Dunđerskoj postane vidljivija širem auditorijumu, da se popularizuje taj odnos između mlade kćeri najbogatijeg Srbina u Austrougarskoj Lazara Dunđerskog i najvećeg, genijalnog pesnika Laze Kostića. E sad, to što se u filmu i seriji ne vidi genijalnost Lazina, ni sva raskoš ličnosti najmoćnijeg Srbina, to je druga stvar. Propuštena je velika prilika. Naravno da je publika, koja je dolazila na predstavu „Od raja do beznjenice“ koju smo igrali u dvorcima, dakle u autentičnim ambijentima, upoređivala predstavu i film, iznosila svoja viđenja i stavove. Mi smo jako dobro prošli u tim komparacijama, tako da naša predstava ne samo da je „preživela“ taj medijski udar na temu Laze Kostića i Lenke Dunđerski, nego smo mi to iskoristili na najbolji način. Mi i dalje tu predstavu izvodimo, i dalje naša predstava izaziva pozitivne reakcije, duboke emocije, bez obzira na to da li je u publici akademik ili spremačica. Lično mislim da je film, s obzirom na novac koji je u njega uložen, morao biti mnogo ozbiljniji.
Kada je u pitanju graditeljsko, a zatim kulturno i svako drugo nasleđe Dunđerskih, u velikom smo zaostatku za onim što se u razvijenim zemljama podrazumeva. Kuće, letnjikovci, imanja, koji se vezuju za doba najveće porodične moći, bude maštu. A opet, umesto da postanu brend turističke ponude Vojvodine – stvari stoje upravo obrnuto. Šta je potrebno da se stvari pokrenu s mrtve tačke?
Prvobitna namera, inicijativa iz 2015. godine, da pišem dramu o Lazi Kostiću i Lenki Dunđerskoj bila je sa svrhom i ciljem „oživljavanja“ dvorca Fantast, odnosno proširenja njegove turističke ponude u raznim segmentima. Iako je i Fantast, kao i svi dvorci Dunđerskih, zatvoren, mi ne odustajemo i dalje tvrdimo: Dunđerski su brend Vojvodine! Nedavno smo osnovali i udruženje „Centar za afirmaciju kulturne baštine Dunđerskih“, okupljamo kredibilne i kompetentne ljude, nastavljamo naše zagovaranje o vrednostima koje ti dvorci, ali i druge palate Dunđerskih imaju za – ekonomiju, kulturu, istoriju Vojvodine i Srbije. Moja je teza da, kada jedan dvorac zatvorite, kada nestane život u njemu, to u lokalnoj zajednici na čijoj se teritoriji on nalazi može da se uporedi sa zatvaranjem jedne manje fabrike koja upošljava stotinjak ljudi. Gubitak je i mnogo veći. To jednom Beogradu verovatno ne bi značilo ništa, ali jednom Bečeju zatvoren Fantast predstavlja višestruki gubitak, možda nenadoknadiv. Meni je drago da su na državnom nivou pokrenute određene inicijative u vezi s dvorcima Vojvodine i Srbije i nadam se da će one dati određen pozitivan rezultat. Problem sa Fantastom jeste kompleksan, jer se tiče restitucije, određenih pravnih momenata koji usporavaju neminovni proces vraćanja i dvorca i ostale Bogdanove imovine Matici srpskoj. Ostali dvorci, onaj u Kulpinu, Čelarevu, Novom Bečeju itd. takođe čekaju svoju valorizaciju, oživljavanje, na kraju krajeva čekaju svog titulara. Takođe, Opština Srbobran čini određene napore u pravcu turističke valorizacije najznačajnije srbobranske porodice, sarađuju sa Maticom srpskom, postoji dobra volja! Takođe i Opštini Bečej stalo je da Fantast oživi, da ne propadne, Bačkom Petrovcu isto… Pomaka ima, a to je važno. Suština je sledeća: potrebna je jedna sinhronizovana, multidisciplinarna aktivnost u kontinuitetu, a ne povremeno i privremeno reagovanje, kad je umnogome već kasno.
Potomci porodice Dunđerski, fondacija, institucije… Na čiju sve podršku u realizaciji vaše ideje možete da računate?
Najpre sam se oslonio na svoje saradnike, umetnike, glumce s kojima sarađujem evo sedam godina bez ijednog „šuma“ u komunikaciji. Glumci Ervin Hadžimurtezić, Jovana Radovanović i Miodrag Petrović i donedavno Filip Sadžakov jesu moja najveća uzdanica i podrška. Zato što funkcionišemo besprekorno kao tim, kao ljudi pre svega, a onda kao poslovni ljudi, umetnici. Drugi prsten te podrške jesu ljubitelji priče o Dunđerskima, poštovaoci dela Laze Kostića, romantični i dobri ljudi koji su spremni da podrže dobru ideju, dobru energiju, dobru nameru. Zatim, tu su i ustanove iz Srbobrana i Bečeja kojima je stalo do afirmacije Dunđerskih i njihove zaostavštine, poput Gradskog pozorišta Bečej, Turističke organizacije Bečej, Doma kulture Srbobran, Biblioteke itd.
U jednom važnom momentu nije izostala ni podrška predsednika Pokrajinske vlade gospodina Igora Mirovića. Meni je posebno draga komunikacija i podrška od člana porodice Dunđerski, potomka Lazara i Đorđa Dunđerskog, gospodina Nikole Tanurdžića. Taj krug će se širiti, ja sam ubeđen. I nakon ovoliko godina imam utisak da tek treba da krenemo u prave akcije!
Na kraju svake bajke dobro pobeđuje. Hoćemo li srećan kraj imati i na ishodu iz „čudesnog sveta Dunđerskih“?
Srećan kraj za mene može biti i sama činjenica da je hiljade ljudi videlo moje predstave, da su se preko njih upoznali s ovom divnom porodicom; može biti sama knjiga „Čudesni svet Dunđerskih“ koja ostaje kao zapis u vremenu. Srećan kraj je i sva ona komunikacija s divnim ljudima koje smo povezali ovim projektom… Da sve stane danas, mnogi elementi misije koju sam zacrtao na početku puta već su se ispunili. Međutim, ubeđen sam da ćemo rešavati jedan po jedan problem u vezi sa zaostavštinom porodice Dunđerski, da ćemo doći najzad do tog momenta kada ćemo svi zajedno moći da kažemo: Dunđerski su brend Vojvodine! I da se svi ponosimo tvorevinama koje su doprinele uobličenju tog brenda.
Izvodi:
U jednoj kapi mora nalazi se celo more. Tako je i sa mojim bavljenjem Dunđerskima: kroz prizmu ove porodice vidi se sudbina celog jednog naciona, jednog kulturnog areala, jednog staleža, društva u celini.
Biografija:
- Rođen u Bečeju, 21. 6. 1960. godine.
- Diplomirao je i magistrirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Katedri za jugoslovenske književnosti, opštu književnost i srpsko-hrvatski jezik.
- Na istom fakultetu predavao je Književnost renesanse i baroka, od 1988. do 2002. godine.
- Na Državnom univerzitetu u Milanu držao je predavanja u svojstvu lektora.
- Pored književno-kritičkih i esejističkih tekstova objavljivanih u časopisima „stare“ Jugoslavije, objavio je i tri knjige: „Užas i lepota smeha – poetika smeha Miloša Crnjanskog“ (Matica srpska, Novi Sad, 1988), „Snovi i kultura renesanse“ (Svetovi, Novi Sad, 2000), „Čudesni svet Dunđerskih“ (Prometej, Dom kulture Srbobran i Narodna biblioteka Srbobran, 2020).
