Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Divanite li madžarski?

Moj pradeda Đura imao je jednu neobičnu i čudesnu sposobnost. Čim se napije, on progovori mađarski! Preko dana nije znao ni reč. Ma ni za opkladu. Ali posle pete rakije, govorio je „madžarski“ ko navijen.

Par puta mu je to i spaslo glavu. Kako je za Velikog rata i u Nadalju vladao strogi policijski čas, već posle osam sati nikog nije bilo na ulici. Đura je tih ratnih večeri, gospodski nabaren, onako u odelu, čvrsto vezane kravate i s papučama na nogama, pred ponoć tražio put do kuće. Ako bi ga srela patrola, on bi im na mađarskom, onako veselo, na način koji bi odobrovoljio žandare, objasnio razlog zbog kog je morao da popije jednu „palinku“ više nego što mu je lekar preporučio… pa eto „utom se i put do kuće oduži“.
Sutra prepodne, u svojoj berbernici, objašnjavao bi mušterijama da on stvarno ne zna o čemu je reč! Trezan ne zna da kaže više od „eđ, kete, harom, neđ“… al čim popije, on progovori ko peštanski đak.

U nadaljskoj berbernici znalo se sve. I ko je kome ukrao merdevine. I ko udovici Jelki Genčićevoj pomaže da utovara kukuruz, pa više vremena provede u kući neg na čardaku… Al’ kako Đura Tucić pijan postaje poliglota ostalo je zanavek neobjašnjeno. Njegovoj ženi, prababi mi Ljubici, nikakvo objašnjenje i nije trebalo. Na njegove pijane avanture manula bi levom rukom, zabacujući šaku preko ramena i gotovo uz polusmešak izgovarala: „Ah, Đura! Ko ga ne zna…“ Zapravo, nju je mnogo više brinulo kada bi seoski brica, posle noćnog izbivanja, kući došao trezan. U glavi bi razvila mapu matorih devojaka, friških udovica i raspuštenica, a onda kao komandant vojne artiljerije, u metar pratila kako i gde se ta mapa poklapa sa tragom Đurinih papuča. Na kraju bi, kao deca kad čupkaju listiće sa one travke „voli me – ne voli me“, pogleda uperenog u šerpu za mleko, mrmljala u sebi: „Bio je – nije bio…”

E zato je jutarnja peckanja Nadaljčana, koji bi je usput pozdravljali sa „jo napot“, prihvatala s mirom žene koja je veselu narav svog čoveka odavno prihvatila kao uslov kućnog opstanka. Dok je selo zadeva, sve je u redu. Al’ kad se ućuti…

„Bio je – nije bio.“ „Bio je – nije bio.“

Što se mene tiče, kao neko ko je iz milion razloga na pradedinoj strani, a tim pre što se kroz vreme pokazalao da krv i te kako nije voda, svojski sam se potrudio da ga opravdam. Na kraju sam smislio nešto što liči na ono što se izgovara pre uzvika „egešsegere“, a pogađa suštinu na način koji bi Đuri, siguran sam, prijao.
Dakle, ja sam ipak shvatio jedno. Preko dana budi štogod jesi.
Al’ kad piješ – pij na mađarskom! Onda sve teče nekako samo od sebe.
Kao da je Bog svakom podelio svoj jezik.
A onda zdravicu održao na mađarskom.

Tačno vidim Đuru kako mi odozg posle ovog namiguje i kaže: „E nek si im reko!“

I posle svega, ispričam ja ovo mojoj prijateljici Iren, a ona će namah, kao da je pola života čekala kao da baš to izbaci iz sebe:

„Eto vidite kako je čudan svet. Moja baba Juliška nije znala srpski. Al kad drmne rakiju, na tečnom srpskom je pevala „Na kraj sela čađava mehana“.

Ja se odsekao! Sve ne smem da pitam „A Iren, odakle ti je Juliška?“

Bogte, šta ako je iz Nadalja?!

Šta ako sam posle pola veka, i kusur pride, u Đurinu puzlu stavio komadić koji nedostaje. Ako je moj brica zalazio u Juliškin sokak. A onda, kršteni tako kako već jesu, on njoj opali „Piroš rožu“, a ona njemu „Čađavu mehanu“. Siti se ispričaju na jezicima koje preko dana ne znaju, a onda svako sebi.

Đura u svoju Svetosavsku 36, sve onako u papučama preskačući žandare, dok Juliška otvara vrata da vetri letnju kujnu.

Kada bi samo mogao onako zaverenički da prizovem prababu Ljubicu u času dok zuri u šerpu za mleko i izgovara: „Bio je – nije bio.“ „Bio je – nije bio.“ Da joj stegnem ruku čvrsto, kao u trenucima kada nekome treba da saopštiš važnu istinu, jednu od onih koja će mu promeniti život. Pogledam joj u oči i kažem: „Bio je!“

Al’ ne bi ja to mom Đuri. Uostalom, i on se na kraju uveo redu. Jednog dana je makaze, četke i pomade, stavio u ladicu, izvuko je i odneo u kuću. Sinu Iliji od berbernice je napravio kafanu. Eno je i danas. Da ne mora noću nikud.

Al’ provereno. Ilija, osim na srpskom, do kraja života nije znao ni reč na drugom jeziku.

 

Tekst: Ilija Tucić

Možda vam se svidi...