prof. dr Vesna Turkulov: Između straha i nade
Za razliku od situacije pre pola godine, kada smo u sve u vezi s virusom još i mogli sumnjati, danas verovatno ne postoji niko ko čak i u svojoj bližoj okolini nema nekoga ko je oboleo od pošasti koja će obeležiti vreme u kom živimo. Stoga deluje sasvim prirodno da prof. dr Vesna Turkulov, upravnica Klinike za infektivne bolesti Kliničkog centra Vojvodine, mesecima nosi nezvaničan status „najtraženije“ doktorke u Novom Sadu
Dok daje uputstva, što zaposlenima, što onima koji je neprestano zovu raspitujući se za zdravlje svojih najdražih, na njoj nema tragova nestrpljenja. Po tome se valjda prepoznaju oni koji su poziv lekara odabrali s ljubavlju, rade ga profesionalno, vodeći se Hipokratovom zakletvom. Nalazimo se u „zelenoj“ zoni okruženi onom „crvenom“, kovid zonom. Nema straha. S nama je prof. dr Vesna Turkulov, upravnica Klinike za infektivne bolesti Kliničkog centra Vojvodine.
Doktorirali ste na infektivnim bolestima i svoju karijeru gradili ste kao lekar i upravnica Infektivne klinike u vreme kada su sida i svinjski grip bile bolesti o kojima se sve zna i ništa se ne zna, a onda nas je zadesila pandemija zvana kovid 19.
Na Kliniku za infektivne bolesti došla sam pre 30 godina, to mi je prvo i jedino radno mesto do sada. Tokom ove tri decenije, mogu da kažem, struktura zaraznih bolesti se promenila. Budući da sam i šef katedre za infektivne bolesti na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, mogu reći da su neke bolesti jednostavno iščezle i o njima više ne učimo. Nema više difterije, kuge, mnogih drugih bolesti, neke su i iskorenjene, reducirane… ali su se pojavile neke nove. To će se tako menjati i moramo biti spremni za sve nove izazove. Sida se u svetu pojavila pre tridesetak godina, a mi smo na Klinici za infektivne bolesti 2008. godine otvorili odeljenje za obolele od te bolesti. Do tada su se ovi pacijenti lečili samo u Beogradu. Odeljenje je otvoreno u sklopu decentralizacije lečenja oboelih, kojih je sve više. Tada smo se samo profesorka Brkić i ja bavile HIV-om i sidom, dok su u međuvremenu stasavale mlađe kolege, pa su se i oni uključili u lečenje ovih bolesnika. Poslednjih desetak-petnaestak godina javile su se i neke druge infekcije ‒ ptičiji grip, svinjski grip i evo sad ova korona virusna infekcija, koja je umnogome promenila čitav svet. Tu ubrajam i živote nas infektologa, koji smo u stvari stožeri. Posle prvog i drugog talasa i ostali su se uključivali u lečenje obolelih od kovida 19, dok smo mi stalno prisutni.
Od marta 2020. toliko se toga desilo kada je u pitanju pandemija. Pre svega, interesuju nas ljudi, vaše kolege i načini s kojima ste se međusobno povezivali, borili s nepoznanicama, ličnim strahovima, smrtima pacijenata, ali i kolega…
Kao što je poznato, prvi oboleli pacijent u Srbiji bio je naš pacijent. Praktično, mi smo prvi koji smo počeli da lečimo korona virusnu infekciju. Kako se broj pacijenata povećavao, jer u Srbiji je mali broj infektologa, svega 175, a na stotine hiljada obolelih, bilo je neminovno da se uključe i druge specijalnosti. Mi smo se u Kliničkom centru Vojvodine dosta dobro organizovali. U prvom talasu ove epidemije smo, da tako kažem, bili neveštiji, neiskusniji, ali smo drugi i treći talas dočekali mnogo spremniji i uigraniji za scenarija postupanja s takvim bolesnicima. Vojvodina i Novi Sad su najbolje prošli u tom prvom udaru. Naravno, već tada smo uključivali lekare s drugih klinika, a kako je bolest jenjavala, oni su se isključivali. A onda je naišao drugi talas, koji je bio mnogo, mnogo snažniji. Tu je bio uključen veliki broj lekara raznih specijalnosti, anesteziolozi su angažovani, na primer, u lečenju najtežih bolesnika, ali i internisti, dermatolozi, psihijatri. Bukvalno svi. Tokom trećeg talasa u jednom trenutku u KCV-u bilo je preko 400 obolelih, što je uveliko prevazišlo kapacitete naše klinike. Naprosto smo se usklađivali i organizovali. Bilo je više punktova, a u jednom trenutku skoro ceo KCV bio je pretvoren u kovid bolnicu.
Koliko god da nam je u početku bilo neobično da radimo s kolegama drugih specijalnosti, toliko je u stvari bilo i dragoceno raditi zajedno, jer KCV ima 3.000 zaposlenih. Zapravo samo mali krug ljudi koji sarađuju konzilijalno, a sada se to, eto, promenilo. Dobrobit koju bih apostrofirala svakako je razmena iskustva i znanja. Recimo, ekipa lekara sa Instituta za plućne bolesti iz Sremske Kamenice dežurala je s nama, a to iskustvo je posebno dragoceno zbog čitanja rendgenskih snimaka i obostrane razmene znanja.
Usled zatrpanost informacijama, te izostanka medijske pismenosti građana, prošlu godinu je obeležila i jedna velika dezinformisanost, iz koje je proisteklo i to da mnogi ljudi i ne veruju da virus korona uopšte postoji.
Posle toliko obolelih, umrlih u svetu i u našoj zemlji, gde svi već lično poznajemo nekog ko je ili oboleo ili preminuo, kao lekare vređa nas takvo shvatanje. Ako vi deset meseci žrtvujete svoj porodični život i svoje zdravlje stavljate na tas, provodeći vreme danonoćno u bolnici, a neko vam i dalje ne veruje, ne znam šta bih rekla…
Zašto oni što spominju 5G mreže i slične stvari ne dođu lepo i ne sednu ispred klinike samo sat vremena, da vide kako kola hitne pomoći neprestano dovoze pacijente, koji izlaze iz kola teško dišući, s bocama kiseonika. Pune čekaonice, redovi, kolone… Po 250 pregleda dnevno u našoj prijemnoj trijažnoj ambulanti. Vi ne možete da apsorbujete tu količinu pacijenata što pristiže velikom brzinom i jednostavno ne stižete sve to da ispratite pregledom s pratećom dijagnostikom. Prosto je neverovatno da neko posle svega ne veruje da bolest postoji!
Ovo je nešto sa čim se do sada nismo sretali, dešavanja su nas u hodu razuveravala, nekada i rušila sva naša saznanja. Ovo je virus koji je čudan, to je sistemska virusna infekcija, praktično kao virusna sepsa, napada sve organe, sisteme… Ne samo pluća, već i bubrege, kardiovaskularni sistem, nervni sistem, remeti koagulaciju krvi, prosto razara čitav organizam. Lekari s mnogo kliničkog iskustva su zatečeni, i u svetu, ne samo kod nas. Na kraju su i neke naše kolege, profesori, što su bili bolesni, rekli da nisu verovali da virus postoji dok se nisu sami razboleli.
Terapijski protokol koji je bio izrađen multidisciplinarno i kog ste se pridržavali u čitavoj zemlji, takođe je više puta bio modifikovan, u skladu sa pristizanjem novih znanja i iskustava. Šta tačno, proverljivo, za sada znate o ovoj bolesti?
To je ozbiljna, sistemska virusna infekcija, koja nema ništa veću stopu smrtnosti nego sezonski grip, ali budući da je toliki broj obolelih, da je zaraznost velika ‒ ova bolest ostavlja strašnu anergiju, za nju je karakteristična iscrpljenost organizma, rekonvalescencija traje i po nekoliko meseci. Pacijenti dugo ne mogu da se vrate normalnom životu, tako da je virus nešto što ozbiljno narušava imunološki sistem domaćina. Ono što nas lekare brine to je što ne ostavlja neki dug imunitet i dešava se da neko oboli i drugi, treći put od ove infekcije. To nas zbunjuje. Ono što smo mi kao kliničari uočili jeste da nema opuštanja. Obično kad prođe prva faza, mislimo dobro je, dobro sam prošao… Međutim, u slučaju ove infekcije tek u drugoj nedelji bolesti nastupaju ozbiljnije komplikacije. Teške upale pluća i visoka telesna temperatura jeste znak da se nešto događa u organizmu, tako da je praktično ta druga nedelja bolesti najkritičnija. Dešavalo se da nekima čak i u trećoj nedelji bolesti, kada očekujete oporavak, počnu ozbiljnije komplikacije.
Remećenje hemostaze, odnosno koagulacije krvi, sklonost ka trombozi, razvijanju infarkta miokarda, infarkta mozga… sve to nas lekare vrlo zbunjuje, tako da mi i preporučujemo neko vreme uzimanje lekova koji sprečavaju zgrušavanje krvi, profilaktičke neke doze čak i nekoliko meseci nakon preležanog kovid virusa. Preporučujemo i izbegavanje težih fizičkih napora, upravo zato što ne znamo kako se ovaj virus ponaša. Pacijenti koji su ozdravili treba da se ponašaju kao da su imali upalu srčanog mišića, iako ga nisu imali, prosto zato što ne znamo dovoljno o ovom čudnom virusu.
Pratimo stručnu literaturu, saznanja se menjaju a zbunjenost ostaje, uprkos ličnom kliničkom iskustvu ovde.
Koliko strah utiče na razvoj bolesti kod pacijenata?
Mislim da strah postoji upravo zbog saznanja da je ova bolest potencijalno smrtonosna. Mi nikad ne znamo u kom pravcu će se razvijati bolest. Kada čujete i kada znate koliko je sveta umrlo, čak i onaj ko ima najbezazleniji oblik, verujete, ima enorman strah.
Ljudi osećaju pritisak u grudima, gušenje, čak i bez upale pluća. Jednostavno, tolika je manifestacija straha da neki koji i nemaju potvrdu kovid infekcije, imaju izražen neverovatan strah. Kad kažete da mora da ostane u bolnici zato što ima pneumoniju… tek tad se javlja strah, jer se bolnica odmah povezuje s jedinicama intenzivne nege i mišlju da niko odavde ne izlazi živ.
Velika većina pacijenata u bolnici ostane na primeni kiseonika, a ta oksigena terapija je sastavni deo terapije, bez ikakvih invazivnijih vidova kiseoničnih potpora. E, i kod njih je enorman strah da će se to pogoršati, a strah dodatno doprinosi pogoršanju stanja. Svi znamo koliko strah i stres slamaju imunitet, koji je inače narušen bolešću, pa je to jedan circulus vitiosus, začarani krug u koji upadamo.
Koliko infektologa leči Novosađane, odnosno Vojvođane?
Samo 25 infektologa. Infektivna klinika KCV je i sekundar i tercijar, sem što lečimo najteže pacijente od infektivnih bolesti iz cele Vojvodine, mi smo za Južnobački okrug i sekundarna bolnica, jer Novi Sad nema gradsku bolnicu. Infektologa nema ni u domovima zdravlja, samo na klinici. Zato svi gravitiraju ovde.
U međuvremenu su stigle i vakcine, kao i vrlo podeljeni stavovi kada je reč o njihovoj primeni.
Što se imunizacije tiče, narod je preplašen. Prvo ne znate da li i koliko bolest ostavlja imunitet. Drugo, u ponudi je više vrsta vakcina, svi su sluđeni, ne postoji kliničko iskustvo… tako da ja taj strah apsolutno razumem. Naprosto, vreme će pokazati šta je vakcina uradila. Moramo na delu da se uverimo. Nadam se da će to tako biti, da će u stvari to kako se u praksi pokaže, biti najbolji garant koji će razuveriti one koji su skeptični ili su protiv vakcinacije.
U medijima i na stranim portalima mogu se videti dramatičnije slike, u mnogo jačim zdravstvenim sistemima od našeg, takođe i agresivnije prevencije i kontrole.
Ni to zaključavanje nije psihološki dobro, pogotovo što ovo nije nešto što traje kratko. Čujemo i mi da se po Evropi to agresivnije radi, da ljudi ne mogu da se kreću, da zapadaju u psihološke krize i probleme. Nema razloga za toliko zaključavanje, ali treba raditi na disciplini i pridržavanju mera. Po mom mišljenju, bolje bi bilo da sve radi, a da se nose maske, uz distancu. Svest naša mora da se promeni. Vi možete zabraniti javno okupljanje, ali onda će se ljudi okupljati tajno. Onda opet ništa nismo uradili. Ovo će potrajati, neće se završiti skoro, ekonomija mora da funkcioniše, a ljudi moraju da žive i da rade. Nisu problem ni skijanja ni zimovanja, već odlasci u zgusnute kafiće nakon skijanja.
Na koje zablude ste najčešće nailazili kada je reč o aktuelnoj pandemiji?
Jedna od zabluda je bila da visoka temperatura uništava virus. Videli smo kako je to izgledalo letos na plus 30 stepeni! Takođe, da virus nije toliko zarazan i da ostaje imunitet nakon ozdravljenja.
Šta ćete jednog dana pamtiti u vezi s ovom pandemijom?
Mi lekari smo izverzirani na teške bolesti i smrti, koliko god to bilo teško. Ipak, kada nekog poznajete privatno, a dešavalo se da su kolege lečile na klinici svoje najdraže, neke su i gubili, to je već teže. Teško je i fizički i psihički od ujutro do uveče gledati teške slike, s dodatnim pritiskom zbog poznatih lica, kolega, prijatelja i rodbine. Ta borba za život je nešto što vas dodatno dotuče posebno kada ste i emotivno upleteni u sve to, a bilo je i toga, nažalost.
Infektologija nije bila toliko atraktivna grana medicine, a sada je doživela „procvat“, svojih mnogo minuta slave.
Zarazne bolesti su od socijalnog značaja, šireg društvenog, tako da one podležu obaveznom lečenju. To je socijalna kategorija koja nije baš atraktivna, ali ovo sada je dosta izazovno i za mlade lekare, kolege, asistente i docente. Za njih je ovo izazov da još više uđu u materiju. Ja se više bavim infekcijama nervnog sistema, pošto je to uža oblast mog interesovanja, i mi nismo imali toliko prilike da istražujemo i neurotropizam ovog virusa. Ne znamo sa sigurnošću šta on radi nervnom sistemu. Glavobolja jeste jedan od simptoma, ali da li on izaziva i vaskulitis u nervnom sistemu, zapaljenje… Bilo je pacijenata s epileptičnim napadima i infarktima mozga. Zbog ovog stanja pacijenti nisu bili podvrgnuti invazivnim procedurama, na primer lumbalnoj punkciji, snimanju magnetnom rezonancom, te smo bili uskraćeni za neku važnu dijagnostiku, za neka druga istraživanja. Verovatno će se tek u postkovid eri videti posledice koje je ovaj virus napravio po sve organe i sisteme.
Imate porodicu. Kako su izgledali dani u kojima ste morali da budetesamo lekar?
Ja sam osoba koja je puna energije, ne prepuštam se baš lako. Da bi čovek bio kompletan, trebalo bi da bude ostvaren na svim poljima. Ovih deset meseci porodičnog života baš i nema. Praktično sam se odjavila od kuće. Kad god došla, dobrodošla! Nedostaju mi socijalni kontakti sa svima, od starih roditelja, sestre, familije do prijatelja. Prošle su slave, praznici… Nismo se družili, i to mi je baš strašno. Pored toga što smo lekari, mi smo i emotivna bića. Imamo potrebe. A uskraćeni smo za sve. Ja sam neko ko je verujući čovek, ispoljavam to javno, i to mi daje posebnu dimenziju. Svi smo mi u Božijim rukama, pridržavamo se struke, ali ta dimenzija daje još veću toplinu i širinu. To osnažuje.
