Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Kako je Adam kupio psa

Fenomenologija: Kako je Adam kupio psa

Svi mi sanjamo o velikim avanturama, raskošnim gradovima, životnim bitkama u kojima ćemo, po cenu strepnje i straha, obznaniti i odbraniti ono do čega nam je stalo, po srcu i karakteru. Nevolja je samo što, kao po pravilu, naše bitke prođu bezimene i skrajnute, razbacane po sivim prostorima vlastitih svakodnevica. Sve dok nas jednog dana razočaranje ne zarobi u vlastitoj prošlosti, iz koje se izlazi teže nego iz bilo kog kazamata. Ima, međutim, i onih kojima se tako nešto nije moglo desiti. Adam Prekajski  bio je jedan od takvih. Onog dana kada je prvi put zaostao za decom koja su jurnula za obručem spalim sa točka zaprežnih kola Mileta sodadžije, znao je da u životu mora igrati na sigurno. Sa dve desetke u ruci biće partija ajnca koje ćeš gubiti, ali ćeš većinu sigurno dobiti. Ako želiš da u drugoj karti izvučeš keca, kad-tad postaješ veliki pobednik, ali ćeš na kraju večeri završiti poražen. Kada je postao svestan da mu je leva noga nekako usahlija i kraća, doneo je odluku da se ne trka s drugima. Zašto da sanja slavne bitke kada u njima nikada neće biti general. A redovu je svaka bitka ista. Kada odigneš poklopac sata, ugledaš silne točkiće koji pokreću tek one dve kazaljke. Jedni su veći, drugi manji, a svi u savršenom redu i harmoniji. Ako bi i onaj najmanji samo na tren zastao, čitav mehanizam bio bi izgubljen. Tako mora biti i s ljudima, mislio je Adam. Ako mi nije dato da pokazujem vreme, čak ni da budem onaj veliki, u centru smešten šraf, Bog mi je dao mudrost da shvatim da ni bez mene, takvog kakav jesam po nebeskom poretku i zakonu, svet ne bi bio isti. Biću to što jesam.

I dok su njegovi vršnjaci jurcali za životom trošeći ga nemilice kao da je smrt samo ružna priča koja se događa nekom drugom, Adam Prekajski je doneo odluku da postane kovač. Slabih nogu, ali snažnih ruku i čvrstog karaktera, nesklonog da stenje i žali samog sebe, brzo je srastao s poslom. Svoj na svome, siguran u ono što zna, bio je spokojan u osećanju da nije dužan nikome. Ni Bogu ni ljudima. Kada je kuću, radionicu i onih nekoliko jutara zemlje posložio i ustrojio kako je mislio da treba, Adam se oženio. Znao je on da je na selu žena ta koja ti stvara dobar ili zao glas. Da bira lepu, osećao bi se kao da zida kuću posred mosta. Šta ako je nemirna i pusta? Doveo je sebi onu s kojom „živiš i radiš kao da ne postoji, a ipak osećaš da ti pomaže“. S njom je vek provodio. Prolazile su godine.

A onda se selom pročulo da seoski kovač Prekajski Adam hoće da nabavi kera! Čuj, baš on, kojem nikad nije trebalo ni falilo ništa? Al’ hajde… Odmah su mu ponudili neke od onih s kojima gazde nisu znale šta bi. Da laju na avlijska vrata i uhvate pacova, znaju. Treće se od poštenog kera i ne očekuje. Adam je ponude redom odbijao. Sada već u čudu, ljudi su pomišljali nije li se to nebo prevrnulo, pa se Adam progizdavio i sad želi psa kojim bi mogao da se hvali, kao, recimo, dobrim čizmama ili karucama. Napujdan od društva za stolom, Mitar Vujkov je, usred partije rauba, ustao i otišao po jednog od tri svoja nemačka ptičara. Šampioni koji su svakog fazana u ataru, kad sa Mitrom izađu u lov, po imenu zvali. Adam je u iznebuha mu dovedenog čupavog ratnika po ovdašnjim ritovima pogledao iskosa, potpuno nezainteresovan za ono što su mu govorili. Nije to bilo to.

Stvar je postala ozbiljna. Glas o tome da je nešto čudno obuzelo poslednjeg od kojeg se to moglo očekivati stigla je do susednog Gradišta. I jednog popodneva, neki je Gradištanac, ne silazeći s bicikla pred radionicom, pozvao je Adama da svrati i pogleda kučiće koji su mu pre nekoliko dana osvanuli pod čardakom. Nevoljno, Adam je sledećeg dana ipak došao. U prvom dvorištu jurcali su veseli štenci, bojama svaki različit od drugog. Nakon par rečenica, tek da ispoštuje red, Adam je počeo da zapinje onom zdravom nogom, dajući znak da je spreman da krene. U poslednjem trenutku, slučajno, ugledao je kuče koje, propuštajući sve ostale, nije izlazilo iz skloništa od korpi i praznih džakova. Domaćin je odmahnuo rukom i spuštenim glasom prozborio: “Ne znam šta ću sa njim. Ima spuštene kukove i slab je na zadnje noge. Odneću ga ovih dana na kanal. Nema od njega ništa!”

Adamu su oči zasijale. Pogledao je u kuždravo klupko ispod čardaka koje je u taj mah podiglo glavu. Kao da su oboje osetili da ih je od tog trenu sudbina spojila. Adam Prekajski je pronašao psa. Osećao se kao da su zapravo čitavog života pripadali jedno drugom, ali su ih životne nevolje nekada razdvojile. U neverici, Gradištanac mu je rekao da ga slobodno nosi. Adam je stavio ruku u džep i izvukao dve krupne novčanice. Pružio ih je zatečenom čoveku, rekavši: Vredi on i više od toga. Mi se razumemo.

Još dugo se po Šajkaškoj pričalo o dva hroma prijatelja, koji su u svitanje i sumrak, složno, nogu uz nogu, hodali sokacima. O čoveku koji je u uglu usana dobio osmeh, koji je postao lak, poput nekog ko je sa sebe skinuo košulju što ga je stezala, jer ju je na sebe još kao dečak navukao. Pas je to osećao gledajući ga očima boje prezrelog maslačka. Prvi put u životu Adam je osećao da ima nekog pored koga je slobodan i spreman da poleti.

 

tekst: Ilija Tucić

Možda vam se svidi...