Daleko, a blizu
U to doba još se naveliko ‒ svako veče kad svet poradi poslove, kad dođu veliki gosti, dok se sedi na šoru na klupi, kad je rogalj ‒ divanilo o ratnim pričama, herojima, robijašima koji su došli i onima što su tamo zauvek ostali. Ode kod nas je još mirisalo na barut.
Drug je Tito izdo naređenje da se prave putevi i pruge, da se uvede struja i da je sramota biti nepismen. U to doba ode niko nije imo televizor, ni radijo aparata nije bilo za svakog proletera, a sviro je jedan za sve.
Za decu je sunce bilo naše, nije bilo zvezda. Zvezda je bila na kapi pobednika. Nosila je naša armija, naš ponos i dika (da imaš sina za vojnika). Ko je volo fudbal, a nije navijo za Zvezdu, imo je neki svoj klub. Sam ga otac znao kako su derani u to doba znali ko di igra, kako mu je ime, prezime, koliko je kome golova dao. Sednu nedeljom po njih stotinak oko jednog radijo aparata, koji više krči neg što svira, i slušaju prenos. Slika im ni ne treba, imali su Radivoja Markovića. Taj je divanio lepše od svake slike. Kad on prenosi utakmicu, slušaoci sve vide. Sede, slušaju i sve gledaju u radijo.
Bilo je to vreme kad su kulaci već lagano dolazili s robije i rano zajutra išli u zadrugu da kopaju s birošima. Svako jutro im čilaši zaržu kad nuz njih s motikom preko leđa prođu, al se drugovi bivši robijaši više ni ne sećaju čiji su to konji bili. Davno je bilo, zaboravili posle deset godina robije. Al čilaši nisu. Kulaci, obnevideli na zvezde, ni ne vide da Zvezdan još nosi ime na čelu, a Putko i sad sporije kreće, makar što je obnova i izgradnja boljeg sutra počela i radi se udarnički. Zato on i nije dobio značku. A i Zvezdan je svoju značku dobio na mufte, od Boga. Zato i on sad treba da se dokaže, ko i gazda.
Avtobus je išo u varoš, uđe narod, unesu stvari, pa ajd na put. Nosila se i torba. U to doba smo svi bili jednaki, samo je neko osto manji, a neko izrasto malko više. Čakšire su bile mera, kad budu kratke, vidlo se okom kolko je narasto. Vaga za kupatilo nije postojala u to doba, a bojler se zvao drugačije. Razlog je bio vrlo jednostavan. Kupatilo je bilo korito, a voda se grejala u veš-loncu na šporetu. Tek malko posle obistinio se san svakog veš-lonca ‒ da postane bojler.
Šerpenjari su bili cenjeni majstori, išli su šorom, pa di treba, zovu ih da zakrpe šerpe, lonce i da oprave kišobran. Umeli su i da kalaišu, a ceo alat nosili su na leđima u jednom poluotvorenom koferu. Nitne bakarne, nitne alumunijumske, nitne gvozdene, čekić i babica, dve male fijoke od dole na koferu, malko žice i ‒ opleti. Majstori, sunce im kalajisano.
Varoš je bila najdalje. Tu je trebo avtobus, tamo di nije bilo ajzlibana. Do ajzlibana se išlo peške il’ kogod upregne, pa ajd kolima il’ fijakerom, ako je svečano i sme da se preže. Zato se na put nosila torba i prtljag. Prtljag se u to doba zvao „stvari“, a u torbi se nosilo šta ćemo jesti. Vode je bilo na svakom ćošku, a i bliže. Kupovna voda onda još nije bila izmišljena.
Malko bliže od varoši bila je tetka. Ona se udala u treće selo. Kod nje se išlo na kolima il’ leti biciklom, kad je suvo. Samo je baba umela časkom da ode i da se vrati peške od tetke. Kanda je jedina znala put.
Bliže od tetke je bila zemlja u ritu. Nju niko volo nije, ta je bila najdalje od kuće i ni očina nije davala, al se narod svake godine nadao da će biti bolje dogodine. Bliže od nje je bila druga baba, koja je stanovala dalje nego prva. Kod prve, koja je bila prva zato što je bliže, išlo se češće. Bilo je lakše, išlo se peške. Udaljenost se merila ćoškovima: do prve jedan, a do druge babe četir ćoška. Zdravo daleko. Svaki ćošak malko jače od dvesta metara.
Škola je bila blizu onima što su bili u trećoj kući do nje. Malko dalje onima koji su bili iza ćoška, a oni s kraja sela su bili heroji. Svaki dan su pešačili pola sata do škole i pola sata od škole do kuće. Tih drugih pola sata je trajalo mnogo duže, sem ako mater ne zapovedi da idu pravo kući jer ima da se radi. Onda nije bilo igre usput i školske torbe nisu slagane na gomilu, da budu ko breg dok se deca usput malko igraju na šoru. Tolko je bilo dece.
U kući je najdalje bila bašta, pa treća avlija, pa druga, di su štale. Baštica s cvećem je bila blizu, da miriši. Najbliži je bio konk, a posle tavan. Konk je bio oma tu, a do tavana je trebalo da se poraste.
Kanda da je i to što je bilo blizu sad već prilično daleko. A i sunce je postalo zvezda, zvezda otpala s kape, torba postala modni detalj, a jede se iz štanicle, u hodu, ulicom. Ume li kogod da navije feder unatraške?
