Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

O Suncu, Mesecu i još po nečem

Jedno pitanje mi se posebno dopalo: Zašto pogled na pun mesec deluje tako blagotvorno, umirujuće, i… kao da nas uzvisuje? Odgovor se, verovatno, krije u tome što je Mesec predmet očiglednog posmatranja, ali nikad ne i htenja. U nama Mesec izaziva osećaj uzvišenosti, jer večno dalek i stran, povremen, prolazi iznad nas, bez ikakvog odnosa prema našem zemaljskom življenju. Sve vidi, ali ni u čemu ne uzima učešća. Toliko mu je teško naći svrhu da je ne malo onih koji su ubeđeni da on zapravo i ne postoji. Da je on samo naša projekcija ili možda optička varka, nastala u igri Zemlje i Sunca.

Koliko ste puta, s noći, podigli glavu, posmatrali Mesec i pomislili kako, tog istog trenutka, milioni drugih sa vama dele isto osećanje? Bar na čas, u nama utrne svaki osećaj različitosti, individualnosti brušene u svakodnevnoj borbi za opstankom. To stanje univerzalnog prožimanja daje nam novi osećaj uzvišenosti.

A onda, Mesec svetli a ne greje. To mu daje osećaj čednosti. Latini su ga stoga povezali s Dijanom. Bila je boginja lova, zaštitinica šuma i divljih životinja. Večita devica. S vremenom je postala boginja Meseca, istisnuvši Lunu. Dijana je bila simbol čednosti. Ona se u Mesecu ogledala, a ne Luna, kako bi to pesnici voleli i kako su nas neobaveštenošću ili namernom greškom učili.
Uopšte, Mesec ostavlja blagotvoran utisak na našu dušu. On je naš tihi saveznik, često i jedini prijatelj.

Sa Suncem je druga stvar. Dok Mesec možete posmatrati satima – u Sunce se ne gleda. Sunce je korisno, ali često rasipno i preteće. Ono je uvek u neposrednoj vezi sa nama, i uvek u krajnostima – dajući nam život ili tako što nas ubija. Svesni njegove moći, mi mu se divimo na način na koji se divimo herojima i pobednicima. U tom divljenju uvek je pola straha. Sve suprotno od Meseca. On je dlan. Sunce je stisnuta pesnica.

Tako nekako dođe nam i sa zemljom, onom gustom, tmastom oranicom na jednoj – i šumom i prirodom na drugoj strani. Nema šale sa onim koji te hrani. Zato se sa zemljom nikada ne zadeva. U Vojvodini je prost seljak sa sobom uvek nosio pamučnu maramicu. Da leti sa čela obriše znoj. Ali i da, ako baš zatreba, u nju pljune. Jer nikada, ali baš nikada, seljak ne pljuje na zemlju. To bi bilo isto kao da si pljunuo na tanjir iz kog jedeš. U toj tesnoj vezi čoveka i zemlje, u kojoj je uvek pola grča, neizvesnosti i opet straha, razvio se buran odnos u kom nema mnogo mesta za sentimentalnost, čednost, uzvišenost, i sva ta velika ali „meka“ osećanja. Konačno, od zemlje se ne može pobeći. Na kraju joj se uvek neumitno predajemo i sa njom poravnavamo račun, ako za života nije bio skrojen kako treba.

S druge strane, bežimo u prirodu. Zavlačimo se u šumu. Hodamo i trčimo proplancima. Oni su poput Meseca. Bez htenja. Bez namere i očigledne svrhe. U radosti univerzalnog prožimanja. Zemlja se vazda delila, i u tim deobama stalno se ginulo, najčešće uzalud. Suprotno njoj, priroda nas spaja. Sa sobom, sa drugima, sa Bogom. Čak i kada je preteća, priroda je ushićujuća. U nju se gleda. Kao kada voljenu osobu gledamo u oči. Sunce i zemlja nikada se ne posmatraju tako direktno. U prvom slučaju stradaće vam vid, u drugom – reći će vam da ste zaludni i nezahvalni.
Ne znam zašto, ali razmišljajući o ovome, pali su mi na um oni moji Nadaljčani, prosti seljaci, koji oko sebe nisu imali ništa osim beskrajne plahte od zemlje. Ugledaš je čim se rodiš. Od nje živiš. Sve dok jedne nedelje zvono na Svetojovanjskoj crkvi ne oglasi da ste se zauvek sreli. Ništa osim zemlje, ti moji i da su hteli, nisu imali da vide.

Zemlje i Sunca. Budili su se čim osvane prvi zrak na nebu iznad Čuruga i Gospođinaca. Radili dogod im je Sunce bilo iznad glave. Kad počne da zapada za horizont, prema Srbobranu, prali su noge i ulazili u kuće, zazivajući Očenaš i paorskog boga koji će im sačuvati ono što su tog dana radili. Mesec nikada nisu sačekivali budni. Nikada se ne bi suočavali sa njegovom čednošću. Kao da su se bojali susreta, zazirući da ga ne preplaše svojim ispucalim, ogrubelim šakama.

Raspeti između zemlje i Sunca, samo ponekad, u zglobovima i kostima, prolazili bi im trnci, kao daleka slutnja da negde ima i nekog drugog života. Milostivijeg od onog kojim su oni trajali.
Svaki put kada stanem pod Mesec.. ili hodam po zelenom dušeku nekog proplanka – pomislim na nekog od mojih. Kao pred ikonom, povežem se s ljubavlju, u nadi da bi im ona mogla odmoriti duše.

Sunce i Mesec, zemlja i neka daleka priroda. Kao četiri kraka krsta… valjda onog koji nosi svako od nas.

 

Tekst: Ilija Tucić

Možda vam se svidi...