Mol – Cvet na Tisi
Ušuškan uz Tisu, na njenom putu između Sente i Bečeja, Mol u tišini broji svoje panonske dane. I svodi račune. Većina toga ostala je u prošlosti. Ali na sreću, o njoj ovde ima ko da brine
Mol je jedno „redno“ i ozbiljno mesto. U okruženju je većih varoši. Između Bečeja i Sente, a tik uz Adu, koja se poslednjim redom kuća na njega već gotovo nastavlja. Ada je uvek bila veća od Mola, ali nikada duplo, kao što je sada slučaj. Molcima činjenica da su stalno pod senkom krošnji nekog većeg drveta u okolini, u smislu identiteta, nimalo ne smeta. Naprotiv, kao da ih to čini još ponosnijim. Uostalom, to je nešto što se i te kako da osetiti. Ovdašnji Mađari, recimo, a u selu ih je dve trećine, poreklom su Sekelji, s prostora Erdelja, koji danas pripada Rumuniji. Već u Adi žive njihovi zemljaci sa severa Mađarske, prema današnjoj Slovačkoj. Onako diskretno, i jedni i drugi tvrde da su različitih mentaliteta. Ista stvar je i sa molskim Srbima, koji imaju tu neku „notu Severa“, koja ih čini osobenim u odnosu na Novosađane, a kamoli Sremce ili Banaćane.
O istoriji, inače, nećemo više nego što treba. Uostalom, ona je uvek bila varljiva. Na primer, po podacima iz 1803. godine, u Molu je živelo 2.347 Srba i 28 Mađara. Tek naredne godine počeće njihovo ozbiljnije doseljavanje. Danas bi se s vrlo malo odstupanja moglo reći da u selu živi dve trećine Mađara i trećina Srba. Zanimljivo je jednom hroničaru da prati sva ova, ne samo etnička, vrludanja. Nas međutim istorija vuče pre svega ka kulturi i duhovnom zaveštanju molskih meštana. A o tome ćemo nešto kasnije govoriti.
Na ovom mestu bismo pre o tome kako nas je duboko dotakao susret s knjigom „Mol na Tisi“ Ivana Telečkog. Tvrdim da nikada, a sreli smo na desetine monografija, knjiga i hronika posvećenih mestima širom Vojvodine, nismo videli da je neko toliko dirljive iskrenosti – zagrizao vlastitu ruku. Nek prokrvari ako je po duši! Pisac, akademik i Molac, Pavle Ugrinov, u uvodnom tekstu „Oproštaj od Mola“, kaže sa setom kojoj vidi i uzrok i posledicu:
„Nema potrebe da idem dalje od naše porodične kuće, u samom centru mesta, koja je već više od dve decenije napuštena, i koja se svakim danom sve više urušava, a da niko od osam muških i dva ženska potomka naše porodice nije preuzeo brigu o njoj, a to nisu učinili, niti će učiniti, ni naši unuci i praunuci. A kada se samo setim koliko je deda polagao na tu veliku i prostranu kuću, sa velikim dvorištem (podignutu 1914. godine), neminovno se suočavam sa slikom jednog kraja, U Molu se rađalo, radilo, volelo i veselilo. Između dva rata selo je imalo dve opštinske, 43 privatne i još 16 kafana na potezu salaša prema Obornjači. Zvuči neverovatno podatak da je Mol u jednom trenutku imao 61 kafanu, od kojih su neke imale balske dvorane, sale za pozorišne i bioskopske predstave, kuglane…koji teško podnosim, jer ne mogu ništa da učinim. Velika dedina zamisao pokazala se zapravo kao poslednji trzaj jednog starog Molca da zaustavi vreme i u novoj kući zadrži naraštaj, da bi se na kraju ispostavilo da je to bio samo jedan veliki – promašaj. Ali nije samo stvar u tome što se dedina iluzija nije ostvarila, stvar je mnogo teža: sam Mol je uistinu zastao, zato što u sebi više nije našao novu snagu da se preobrazi, da svoju sopstvenu iluziju ostvari, već je poklekao i prihvatio da je to bilo sve što je mogao da učini i dokle je mogao da stigne. Velika dedina molska kuća je samo jedan rečit simbol, kao uostalom i nekadašnja očeva kuća sa apotekom, simbol tog poslednjeg grčevitog napora da Mol još jednom ovaploti sebe u modernom vremenu. Ali ako se Mol sad već pretvorio u istoriju, u simbol, ostalo je ovo moje sećanje i mnoga druga slična sećanja, ostale su naše mrtve uspomene. Jedan svet je otišao, drugi je došao, ali u tome mimohodu, izgubio se Mol, ili bar ono što se nekad tako dično izgovaralo tim imenom.“
I šta posle svega dodati, a da bude sa više osećanja, istine i smisla! Bilo je Mola – jošte kakvog! Godine 1870, kada je opština Mol postigla svoju samostalnost, jedna od prvih odluka bila joj je da postojeću bolnicu proširi za po jedno muško i žensko odelenje. Državnu mešovitu građansku školu Mol je imao u vreme kada su ostala veća mesta u okolini o tome mogla samo da sanjaju. Ono što je možda najvažnije jeste da je jedno selo, kroz niz generacija, uspelo da stvori svoju intelektualno-građansku elitu, koja je nosila njegov razvoj iz veka u vek.
U Molu se rađalo, radilo, volelo i veselilo. Između dva rata selo je imalo dve opštinske, 43 privatne i još 16 kafana na potezu salaša prema Obornjači. Zvuči neverovatno podatak da je Mol u jednom trenutku imao 61 kafanu, od kojih su neke imale balske dvorane, sale za pozorišne i bioskopske predstave, kuglane…
U međuvremenu „molski duh i energija, njegova stvaralačka obdarenost i njegova vera i poverljivost, najzad njegova razbarušenost i domišljatost, otišli su iz Mola, napustili su svoje dedovske kuće, a zajedno sa njima preselio se u druge zemlje i gradove i sam suštastveni duh Mola, i sada stanuje u Beogradu, Novom Sadu i drugim mestima, ili u stranim zemljama“.
Bilo je Mola. Al’ mater svemu… mora ga i doveka biti!
JEDAN I JEDINI
Pisani tragovi govore da je prva škola u molskom šancu osnovana još 1703. godine. I na današnji dan, škola je jedan od stubova identiteta sela. U ovu okolnost savršeno se uklapa profil njenog mladog direktora Radeta Radulaškog. Molac s dugačkim stažom, svež i bodar, s vizijom i energijom. Osnovna škola „Novak Radonić“ u 23 odeljenja ima 345 đaka. I što je u ova vremena vrlo važno, ove školske godine upisala je dva đaka više nego prošle. Ogromna zgrada, sa sportskom salom u kojoj bi se, recimo, mogle igrati prvoligaške rukometne utakmice, privuče svakog ko u nju kroči. Radulaški s ponosom ističe da ovdašnja deca imaju privilegiju da odrastaju u Molu. Pod boljim uslovima nego što ih imaju deca u gradovima, na raspolaganju im je niz aktivnosti. O miru i bezbednosti kojima su okružena da i ne govorimo. Mol – jedan i jedini!
SVAŠTA MIŠKA PAMTI
Kada bismo hteli da napišemo šta je sve Mihalj Bognar radio i gde je sve „povukao za Mol“, ovaj tekst imao bi još dve strane. Celog veka bio je, što bi se danas reklo ‒ „funkcioner starog kova“. Kao dugogodišnji direktor „Potisja“ pričao nam je o vremenu kada je 60 odsto svih alatnih mašina u bivšoj Jugoslaviji dolazilo iz opštine Ada. O vremenu kada je Mol imao pozorište, kulturno-umetničko društvo u kojem je i danas preko stotinu dece, rvače saveznog ranga, sjajne košarkaše i fudbalere, kada je ovde postojao snažan zanatski centar. Miška veruje da je sunovrat Mola počeo 1957. godine, kada je izgubio status opštine i pao pod političku volju susedne Ade. Kao rođenom lovcu, Miški naročito smeta što je Mol godinama imao zvanično najbolje organizovano lovište u Srbiji. Danas ni to više nije ko onomad, jada se Bognar, uz jednu od desetak vrsta rakije iz sopstvenog kazana.
MOL U SRCU
Znate li šta je zajedničko za vladiku Ilariona Radonića, Dositejevog saborca Gligorija Trlajića, pa njegovog prezimenjaka episkopa Savu Trlajića, slikara Novaka Radonića, pisca i akademika Pavla Ugrinova, vladiku Lukijana Pantelića…? Svi su Molci. Uspomenu na njih, njihovo duhovno zaveštanje, na ovdašnju tradiciju, običaje, na specifični „molski dijalekt“, čuva i na visine uznosi Udruženje „Mol u srcu“. Ako nakon svega zaista ostane samo „sećanje i mnoga druga slična sećanja“, onda će ova molska ostati u najvećem redu. Predsednik Udruženja „Mol u srcu“ Slavko Kos, njegovi vredni saradnici poput Dušana Telečkog i ostalih, stavili su pred sebe težak zadatak, koji začuđujuće lako nose. Verovatno zato što u svoju misiju duboko veruju. Nas su tog jednog zajedničkog, majskog popodneva, uverili da je zaista tako.
I OPET TISA
U Mol je najlepše doći i otići Tisom. Srasli su u jedno. Selo i najlepša vojvođanska reka. Čast Dunavu, ali on je raskošan, gizdav i carski. Umiva dvorce Pešte i Beča. A Tisa… ona je nežna, lirska i uvek nekako „naša“. Kao ono kad znate da neko vama posebno blizak možda nije najveći i najbolji – ali je „vaš“. Tako je i s Tisom. Ona vas kroz Panoniju verno prati, poput psa čuvara, u kog ne morate gledati da biste znali da korača uz vas. I zato se s Molom rastajemo na Tisi. Za sreću. Da bismo bili sigurni da ćemo se ovde jednom, svakako, vratiti.
