Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Ponavljaj

Gledam otojuč, mlad mesec, baš onako kako treba. Tanak, ko da su ga crtali s friško zašiljenom olovkom, onako s dobro naoštrenom bricom, da ne kušlja drvo i ne krja srce. Tanak mesec, ko nacrtan. Kadgod, kad smo bili derani, divanili nam da kad je taki tanak mesec, ondak treba zveckati sa sitnim novcima. U to doba je bilo i sitni novaca i sitne dece, taman da cela priča ima smisla. Kadgod su ti sitni gvozdeni novci imali svoju vrednost, svašta se za te novce moglo kupiti. Još je bilo i kusura, za još sitnije novce. Bilo je sitnih novaca u svakom džepu, lako nam je ondak bilo da zveckamo na mlad mesec. Govorili su nam, ko bude zveckao sa sitnim novcima kad vidi mlad mesec, imaće navek novaca, do novog mladog meseca. Možda je to stvarno i vredelo, zato je i bilo sitneža navek po džepovima. Ono otojuč kad sam ga vidio da je mlad na nebu, teo sam da zveckam, malko da popravim finansije, al oćeš očin, nema dva gvozdenjaka. S jednim ne moš zveckati da se čuje. Imo sam još i dva žetona za pranje limuzine, al nisam teo da lažem.

Čim se jesen primakne, prebira se stara obuća i odeća, da se vidi šta je još dobro a šta nije. Dečurlija ni ne znaju da se to radi. Celo leto su kojekuda, dosta su im jedne kratke čakšire, majica koja se otromboljila od godina i velikih vrućina, neke papuče koje nikad nisu bile taman i parče leba s mašćom posuto cvrenom paprikom. Kogod je u to doba imo papuče, il su mu bile dva broja manje il ih je rano nasledio, pa su bile s dva prsta komotnije, al niko za to mario nije. Bolje tako, nego bosonog. Bezbrižno leto je trajalo sve do večeri kad su posle kupanja pred decu iznosili parče pakpapira il poklopac od stare kutije za cipele. Znalo se da je letu kraj čim deran s čistom nogom stane na taj papir. Ondak mater uzme plajvaz i opcrta po artiji oko dečije bose noge. Deca idu na spavanje, a metera s makazama opseče artiju. Navek se opsecalo malko mimo crte, zato je mati to i radila. Rođena mater zna kolko joj deca rastu i kojuda treba da idu makaze. To je bila mustra za nove cipele. Sad je već bilo jasno da će ići u varoš, da ponovi decu. Taj ponavljaj su svi voleli. Matori su voleli da se pokažu pred drugima, a mlađima je to bilo ko kad im kogod dođe u goste pa donese neki pozdrav u štanicli. Raduju se svi, a još niko ni ne zna šta je unutra.

Uzmu onu mustru od kartona, ponesu i ona dva-tri metera kanapa sa čvorovima i ajd u varoš da se ponovimo. Kartonska mustra treba komotno da uđe u nove cipele, deci brzo raste noga, neke budu i za dogodine, naopako da se cipele kupuju baš svake godine. To s cipelama i nije bio neki kumst, veća enigma je bila kako se meri s onim čvorovima na kanapu. Od jednog do drugog je bila dužina čakšira, ondak dužina rukava, obim struka, širina ramena, samo je još falio čvor za boju i materijal. Matere su birale same, ko bolje od njih zna šta deca volu i kolko su novaca ponele? Nakupuju šta su naumile, povežu im one kutije od cipela s kanapom, onako da na svakoj bude omča da je lakše nose, napune torbe i ajd kući. Bude to i noć kad se vrate, ako su krenule izdaleka. U kući se nije spavalo dok ne stigne ponavljaj i dok se to sve ne isproba. Ta proba je bila kao ozbiljan ispit za metirinsku intuiciju i probalo se u strogo kontrolisanim uslovima, pod budnim okom starije komisije. Naopako da se štogod na probi ošteti, izgužva, obori lub na cipeli il da se pokida kutija. Možda nešto baš i nije po meri, treba to vratiti i zameniti u dućanu. Onako kako je iz dućana izašlo, tako ga treba u dućan i vratiti.

Matere se odavno ništa ne pitaju, od oca jedino novce očekuju, sve ostalo nam deca umu da odaberu sama. Opet će biti roditeljske radosti ako se deca ne ponove s nekim porokom, ako solidno prođu na kraju školske godine, ako im neko obeća posao. Najveća radost i najviše suza radosnica bude kad neko dete pobedi na izboru za mis, ondak svi dreče i raduju se. Blago takvoj deci, ponoviće ih. Možda će im kupiti i jedan mlad mesec, da zveckaju svaku noć.

 

Tekst: Bora Otić

Možda vam se svidi...