DOK KLIZE TEČNI POLJUPCI

Grašac je u Srbiji na apsolutno prvom mestu po rasprostranjenosti, zasađen na oko 3.000 hektara. Nekada prezrena, vina od grašca danas dobijaju platine i zlata na „Decanteru“ i drugim velikim ocenjivanjima. A koliko do juče ništa nije govorilo da će tako biti…

Ima tome dosta dugo, kako smo se sreli sa zapisom jednog panonskog mudraca, baš sa ovih prostora, koji je govorio kako se često „od beznačajnog grožđa prave najbolja vina“. Onda je, taj naš poznavalac svega pod kapom nebeskom, krenuo sa sećanjem na dan u kojem se istinski zaprepastio. Na čokotu je visio proređen grozd od bobica veličine graška. Probao ga je. Bilo je prilično slatko, ali čudnog ukusa. Opna debela i tvrda. A onda se vlasnik nasmejao i doneo mu vino. Ponudio mu ga je. Uzeo je prvi gutljaj. I nakon njega pomislio koliko je erotičnije pijenje od jedenja. „Pijenje je najbliži srodnik ljubavi. Vino je bilo kao tečan poljubac“.

Od kojeg li je to grožđa vino ovaj mudrac mogao piti?

Odgovor smo čekali toliko dugo, da smo na pitanje već pomalo zaboravili… A onda nam je iznenada do ruku dopala knjiga namenjena vinarima i vinogradarima, izdata u Budimu, daleke 1816. godine, u kojoj se nalaze detaljni opisi sorti u to doba rasprostranjenih na Fruškoj gori. „Soveršen vinodelac“ od Prokopija Bolića. Narečeni Prokopije, pod odrednicom „grašac beli“ doslovno kaže: „Grozd je krakljast i dovoljno sabijen, jagode (bobice) su manje nego kod drugog grožđa, ponajviše nejednake i po tri ili četiri zrna (semenke) u sebi sadržavaju, kožurica (pokožica) je malo potvrda; lišće, savršeno zrelo, najviše je petoparčetno (petodelno), dva su gornja parčeta poduboko rastavljena“.

Onda smo se dosetili i onoga što je govorio Slavko Kiš, čuveni karlovački vinar i vinogradar, u svom poslednjem intervujuu za Vino & Fino marta 2016. godine: „Grašac je bio deo sortimenta i u ono staro vreme, njega smo imali oduvek. I kada smo krenuli u sadnju novih, uvezenih sorti, grašac je ostao. Taj grašac je bio vrh kvaliteta nekada. Za vreme Orfelina zvali su ga grašac beli, a postojao je i grašac crni. Međutim, za mog veka, zvali smo ga rizling. Lepo je to ime, možda zvučnije, ali eto mi se vraćamo autentičnom, starom, našem i uzgajamo ga kao grašac. Ova sorta može da daje jako dobra vina“. I dobili smo toliko čekani odgovor. Panonski mudrac Bela Hamvaš pio je vino od belog grašca!

Onda smo se još više zainteresovali. Pošli smo tragom priče o grašcu i shvatili da bi se od nje mogao napraviti pravi roman, od onog žanra koji se na prelazu iz 19. u naredni vek zvao „građanskom“ literarturom. U njemu se stvari po pravilu odvijaju tako što se najpre upoznajemo sa junakom koji potiče iz dobro situirane, ugledne porodice. A onda se on u jednom trenutku dohvati lošeg društva. Generacijama sticana predstava o čitavoj porodici biva dovedena u pitanje. Na kraju, poklope se neke zvezde sudbine, koje ne dopuste da stvari sasvim krenu po zlu. Naš junak povrati ime i ugled. Ponovo prolazi kroz najveća vrata, koja je sebi onomad, nepromišljeno zatvorio… Uverićemo se da nam je upravo takva i priča o grašcu.

Imamo i istorijske tragove u literature, kojima je lako dokazati njegov značaj i poreklo. Recimo, u hrvatskim dokumentima sorta se prvi put pominje pod imenima grašica i graševina, i to u knjizi „Vinogradarstvo“, zelinskog župnika i narodnog prosvetitelja Dragutina Stražimira, izdatoj u Zagrebu daleke 1876. godine. Činilo se da će ovoj sorti sve ići u prilog. A onda se poput romana koji smo pominjali, naš junak „dohvatio društva“ koje je zamalo čitavu stvar dovelo u pitanje. Kako to obično biva, najviše je stradala njegova reputacija.

Čitavoj sorti vina učinjena je nesaglediva šteta. Hajde što je prefiks „italijanski“ uticao na to da mnogi poveruju kako ona ima strano poreklo. Mnogo je gore što je ime „rizling“ postalo sinonim za masovna, jeftina vina, sumnjivog kvaliteta.
A grašac – niti je rizling, niti je italijanski.

Imena grašac, grašica i graševina izvedena su, sasvim izvesno, od imenice „grašak”, verovatno zbog pravilnog kružnog oblika bobica i njihove zelenkaste boje. Ali u godinama posle Drugog svetskog rata dogodiće se jedna ne baš uobičajena pojava. Pokazalo se da je ova sorta visoko rodna i prilično otporna na bolesti. A upravo u to vreme rađali su se veliki kombinati, s poslovnom filozofijom kojoj se sa tržišne tačke nije imalo šta zameriti. Trebalo je stvoriti masovnu proizvodnju industrijskog vina, koje će podmiriti potrebe naraslog tržišta od Vardara do Triglava. Grašac je za tako nešto bio idealan. Počeo je da se sadi širom jugoslovenskih vinogorja i tamo gde ga nikada nije bilo. Ali, postojao je jedan problem. Ime „grašac“ nije se činilo dovoljno efektno. Neko je predložio rešenje. „Grašac“ je prekršten u „italijanski rizling“. Novo ime sjajno je zvučalo. Primio se svugde, osim u Hrvatskoj, gde je ostao naziv graševina. I ne bi to bio najveći problem da nije bilo druge, mnogo teže okolnosti.

Novo ime potpuno se vezalo za čitav imidž koji su ova „konfekcijska“ vina oko sebe stvorila. Prodavana u litarskim flašama, koje će se kasnije pokazati idealnim za kuvani paradajz, sa „plehanim“ čepom identičnim onim na pivskim bocama, ova vina zagospodarila su kafanama i restoranima, pa postala nezaobilazan dekor porodičnih proslava i okupljanja. Konkretno na ovom prostoru, toga se svi sećamo, „banatski“ i „karlovački“ rizling bili su sinonim za vino koje zapravo služi kao idealna podloga za špricer. Rizling i soda postali su nerazdvojna kombinacija. Poput pekarskog krompira i pečenja. Čitavoj sorti vina učinjena je nesaglediva šteta. Hajde što je prefiks „italijanski“ uticao na to da mnogi poveruju kako ona ima strano poreklo. Mnogo je gore što je ime „rizling“ postalo sinonim za masovna, jeftina vina, sumnjivog kvaliteta. A grašac – niti je rizling, niti je italijanski.

A tada, kao u pravom romanu, zahvaljujući entuzijastima, stručnjacima i istinskim ljubiteljima vina, priča dobija srećan kraj. Još je dr Sima Lazić, sada daleke 1982. godine, pišući o „Vinarstvu i vinogradarstvu Fruške gore“ primetio: „Šteta bi bila da ne pokušamo da ovoj važnoj sorti vratimo lep narodni naziv grašac, pogotovo što je nekoretno u svetu proturati jednu našu dobru sortu pod nazivom rizling, kada se u svetu zna šta je rizling“. Konačno, grašac je od septembra 2021. primarno ime sorte na zvaničnoj sortnoj listi Republike Srbije. I dalje je moguće korisiti tri naziva: grašac beli, graševina ili rizling italijanski. Prema podacima Ministarstva poljoprivrede, grašac je u Srbiji na apsolutno prvom mestu po rasprostranjenosti, zasađen na nešto više od 12% ukupnih površina vinograda, odnosno, na oko 3.000 hektara, što nas stavlja na četvrto mesto po površinama u svetu! Uz to, kada govorimo o njegovoj recepciji, stvari su po grašac počele dramatično da se menjaju. Pojedini vinari stidljivo su pre desetak godina počeli na tržište da izbacuju pretencioznija, karakterna vina od grašca, koja bi katkad blesnula na ponekom takmičenju ili među upućenim ljubiteljima. Zatim je vinarija Kiš iz Sremskih Karlovaca prva vratila svom vinu izvorno ime, pa su boce iz 2014. na tržište izašle pod etiketom Kišov „Grašac beli“. Prema rečima Siniše Popova, direktora prodaje u vinariji, to je momentalno povećalo prodaju vina, koje je ranije bilo teško plasirati pod imenom „italijanski rizling”. Za njihovim primerom pošli su i drugi, pa su ime grašac na etikete vratili u gotovo svim fruškogorskim vinarijama.

Nekada prezrena, vina od grašca danas dobijaju platine i zlata na „Decanteru“ i drugim velikim ocenjivanjima, a grašac je od ove godine dobio i svoj festival, čije je prvo izdanje održano u junu u Novom Sadu, kao i međunarodno ocenjivanje GROW du Monde, specijalizovano za vino od grašca, u kom su učestvovala vina iz sedam zemalja.

I kako bi rekao mudri Bela Hamvaš: „Vina! Opet vam kažem: pijte vina! A onda ćete biti raspoloženi za ljubljenje, za branje cveća, za prijateljstva, za dobar dubok san, za smeh, i ujutru ćete umesto novina čitati pesnike“.

Sve dok, na koncu, ne ostanu samo njih dvojica, Bog i vino.