Saša Čolak: Košnica na pruzi

Jedan je od prvih pčelara banatskih. I jedan od poslednjih železničara… u onom starovremenskom smislu. Neko kome je prababa bila stjuardesa u Oriejnt ekspresu, zapravo se i jedini računa

Železnička stanica Banatsko Veliko Selo nalazi se na pruzi koja vodi od Kikinde prema Žombolju. Valjda stoga više liči na neku karaulu s pogledom na rumunsku granicu. Saša Čolak je u uniformi šefa železničke stanice. Stoji mu kao da se u njoj rodio. A zapravo i jeste. Kažu da je usud podići kuću na mostu. A ovo je već treći vek otkako je kuća njegove familije podignuta na pruzi.

Svi će misliti da je vic, ali živa je istina. Kada sam vas pitao da li vam je još neko u familiji radio u železnici, rekli ste da bi vam mnogo jednostavnije bilo da se setite ko od vaših nije radio u njoj!

Ali stvarno je tako. Prababa Kovica bila je domaćica u Orijent ekspresu. Držala je liniju Segedin-Temišvar. Modernim rečnikom, moglo bi se reći da je bila stjuardesa. Deda Sava je celog veka bio u železnici. Baba Malčika je bila popisivač kola i jedno vreme radila kao kondukter. Otac i stric su kompletan radni staž proveli u železnici. Braća od strica su vezani za železnicu, a evo hvala Bogu, tu sam i ja već 33 godine. Sada, u petoj generaciji, imamo jednog koji studira saobraćaj na železnici. Obično se kaže: „Ko je jednom popio vodu na peronu, ostaje na njemu zauvek”. Mi je izgleda nismo pili – već smo se u njoj kupali!

A u vremenu Kovice i Malčike železničari su bili prava gospoda!

Ajte molim vas… i više od toga. Znalo se kadgod ko je pop, ko učitelj a ko železničar. To su bili prvi ljudi. U Kikindi, iza stanice, planski je urađeno naselje za ljude sa železnice. Rađali smo se i čitavo detinjstvo provodili između vagona. Pruga nam je bila sve. Ne treba zaboraviti da je u to vreme bilo vrlo malo asfaltnih puteva. Voz je bio najsigurniji i najelegantniji. Naravno da smo i mi što smo za njega bili uniformom vezani tako dobijali na ceni.

I kako se to odrasta na pruzi?

Da mogu da biram, opet bih tako. Dobro, bilo je ludorija koje baš i nisu za prepričavanje, ali nam je zato svaki dan bio uzbudljiv. Kada se samo setim! Jedno vreme glavni štos bio je da se popnemo na krov vagona, a najveći mangup među klincima bio je onaj ko poslednji skoči kada voz krene sa stanice. Sećam se jednog malog Nandora. Svi poskakali, a on ostao. Odjednom je shvatio da sve i da hoće više ne može da siđe. Prevuklo se ovde tereta i tereta. A onda rat, pa sankcije, pa odumiranje industrije – sve to doprinelo jetome da se i taj teretni saobraćaj smanji, do mere da su mi juče kroz stanicu prošla dva voza a danas nijedan!Krene voz da se zahuktava – i Nandika završi u Rumuniji! Deca se razbežala i javila roditeljima. Bilo je to ono vreme „gvozdene zavese” i Varšavskog pakta. Nije se putovalo slobodno kao danas. Svi su se pitali šta li će mu se desiti „tamo preko”. Neki su čak vrteli glavom i sumnjali da ćemo ga uopšte više i videti. Kad predveče – evo ti Nandike. Rumuni ga dovezli nazad. Svi su pošli u susret, uplašeni zbog toga šta mu se u međuvremenu moglo desiti. A on sa osmehom od uha do uha viče: „Ljudi! Ja se najeo salame i svilenih bombona”… Sve se razjasnilo. Kada je voz prešao granicu i prispeo u stanicu, Rumuni su, naravno, odmah primetili unezvereno dete koje se treslo od straha. Dok su ga ispitivali, a da bi ga malo primirili, dali su mu ono što su imali. U Rumuniji su tada, u nedostatku drugih slatkiša, svilene bombone bile glavni štos. I tako se Nandika najeo ni kriv ni dužan. Posle nam je bilo krivo – kud i mi nismo zalutali tako kao on.

Današnje železničke stanice teško da liče na epicentar života.

Dovoljno je da vam kažem da od kraja sedamdesetih godina ovaj deo pruge služi samo za teretni saobraćaj. Doduše, nekada je bar on funkcionisao kako treba. Prevuklo se ovde tereta i tereta. A onda rat, pa sankcije, pa odumiranje industrije – sve to doprinelo jetome da se i taj teretni saobraćaj smanji, do mere da su mi juče kroz stanicu prošla dva voza a danas nijedan!

Jeste li ovde i počeli?

Radim od 1983, a najpre sam bio otpravnik vozova u Debeljači. To je prugom 120 kilometara od Kikinde i baš sam se namučio putujući. Sažalili su se na mene, pa su me posle dve godine prebacili u Banatsko Veliko Selo. A onda sam od 1999. pa narednih pet i po godina bio šef stanice u Kikindi. Umesto da idem za karijerom i gledam kako da dospem do Beograda, ja sam išao za pčelama. U to vreme sam već uveliko bio zaražen pčelarstvom i verovatno sam jedini šef stanice u gradu koji je tražio da ga premeste na selo. Znao sam da će tamo mojim pčelama biti mnogo bolje. I evo me do danas ovde. Sada sam pola železničar, pola pčelar. Jedno i drugo meni i porodici donosi hleb, ali pričinjava i veliku radost. Ne bih to menjao ni za šta na svetu.

Na ovom mestu treba možda pomenuti i jednu epizodu iz vašeg života, koja je prethodila svemu ovome.

Da, svakako. To je nešto o čemu pričam, jer mislim da ima mnogo onih koji u tome mogu videti nadu. Dakle, sa 19 godina razboleo sam se od karcinoma. Primarni je bio na plućima, sa metastazama na kostima, bubrezima i kojekuda drugde. Ležao sam na VMA u Beogradu. Primio sam četiri ciklusa hemoterapije, a onda sam shvatio da peti neću izdržati. Pre 30 godina ove terapije bile su toliko agresivne da više nisam ličio na čoveka. Na sopstveni zahtev otpušten sam kući. O tome kako sam se osećao, govori to da sam dnevno po nekoliko puta primao heptanon protiv bolova. U otpusnoj listi stajalo mi je da se očekuje pogoršanje i da ću za oko 15 dana pasti u stanje koje će se završiti komom. Rešio sam da uporedo s terapijom počnem i s prirodnim lekovima, pa šta mi Bog da. Moja pokojna majka otišla je na Romaniju i srela se sa travarom Jovom Mijatovićem koji joj je propisao recept. To je bilo u novembru. U februaru sam počeo da radim! Dobro, bio sam kost i koža, ali sam se vratio među žive. Ne znam šta je najviše na to uticalo – čika Jovin melem, terapija ili vera u Boga. Od tada do danas nisam imao bolest težu od prehlade. Pri tome, ako mislite da sam sve vreme u nekom posebnom režimu, grdno ću vas razočarati. Recimo, sve vreme pušim. Kada ne pazim, preguram i dve kutije dnevno. To svakako nije dobro. Nije, međutim, dobro ni otići u drugu krajnost, pa pustiti da briga za zdravlje preraste u opsesiju bolešću. Najbolje je naći meru. Kao u svemu uostalom.

Da li je ovo bio povod za pčelarenje kao vaš drugi životni poziv?

Mnogi bi to pomislili – ali nije. Do pčela sam došao sasvim slučajno. U jedno drvo, baš ovde na stanici, uselio se roj pčela. Jedan penzionisani železničar koji se u to razumeo, pomogao mi je da ga uhvatim i naselim u jednu staru košnicu. Tako sam počeo te 1987. godine. Ubrzo sam dogurao do šest košnica. E sada… ja sam živi primer za poslovicu da se na greškama uči. Svaku lekciju sam pošteno platio i za dve godine – dospeo na nulu. U neznanju sam izgubio sve pčele. Međutim, „pčelinji virus” me je već nepovratno zarazio i krenuo sam iz početka. Od 1990. sve radim mnogo ozbiljnije i neprekidno učim. Ubrzo sam postao predsednik novoosnovanog Udruženja pčelara Banatskog Velikog Sela. Dogurao sam do 300 košnica. Zapravo, ne ja – nego mi. Supruga Gordana, od prve košnice, rame uz rame sa mnom radi bukvalno sve. Čisti košnice, vrca med, pravi pogače za prihranu, učestvuje u lečenju pčela, prenosi košnice. Moja Goca ima više znanja o pčelama i pčelarenju nego velika većina profesionalnih pčelara. Naš sin Vasilije ima 10 godina, pa i on pripomaže onoliko koliko hoće i može. Registrovani smo kao poljoprivredno pčelarsko domaćinstvo i to doslovno i jesmo. Priroda, pčele i porodica – i šta ćeš više!

Ima i onih koji pčelarstvu ne prilaze na tako romantičan način…

Ma naravno, baš kao u svakom poslu. Imate i nakupce, i falsifikatore, lopove… šta god hoćete. Najbolji primer vam je događaj od pre pet godina. Trećeg aprila otišao sam u pčelinjak i imao šta da vidim. Pedeset i šest potpuno novih košnica, s novim rojevima, nestalo je kao da ih nikada bilo nije. Sve u svemu, šteta je bila preko 5.000 evra, što je za nekoga ko se bavi ovim poslom velik novac. Nisam hteo da se predam. Na društvene mreže okačio sam slike svojih košnica s informacijom o onome što mi se dogodilo. Počela je potraga. Bila je to gerilska akcija „gledaj i javljaj”. Nakon četiri dana košnice su mi primećene u jednom selu u okolini Požarevca. Priča se odmotala. Trojica ljudi iz jednog sela pored Valjeva došli su u Banatsko Veliko Selo da trguju drvima. Razumeli su se u pčele i istipovali su moj pčelinjak. Putem interneta raspitali su se ko je spreman da kupi košnice. Javio im se jedan momak kom su prodali priču kako im je umro deda, iza kog su ostale košnice, pa ne znaju šta će s njima. Ništa ne sumnjajući, pogodio se sa ovom trojicom, koji su moje košnice natovarili u kamion i odneli za Požarevac. Sve je mirisalo na laku zaradu. Srećom, nisu računali na pčelarsku solidarnost, koja im je pokvarila računicu. Nakon što sam primio dojavu, otišao sam i video da je zaista reč o mojim košnicama. Obavestili smo miliciju. Lopovi su završili na sudu. Koštalo me je nerava, ali se na kraju sve dobro završilo.

Dolazimo do dela priče koji će mnogima biti najzanimljiviji. U vreme kada ljudi često ostaju bez posla, kada sa nekim malim kapitalom razmišljaju šta i kako dalje, sve su popularnija razmišljanja o pčelarenju. Na mnogo mesta naći ćemo teoriju da ne postoji biznis u kojem sa manje ulaganja možete doći do većeg efekta. Doslovno, sa uloženih par hiljada evra možete razviti biznis od kog ćete pristojno živeti.

Sve to divno zvuči, ali da je tako – baš i nije. Bavim se ovim poslom 30 godina, a eto, sada sam i predsednik Udruženja pčelara Kikinda. Dakle, mislim da imam pravo da se smatram prilično kvalifikovanim za razgovor na ovu temu. Za početak, morate znati da za prosečnu platu, za koju kažu da iznosi oko 40.000 dinara, ne možete imati manje od 120 košnica! Druga važna stvar: Ne postaje se pčelar za godinu dana! Pa ja posle ovoliko vremena o mnogim stvarima još uvek premalo znam. Zatim, nemojte da vas zavede priča kako je ovo proizvodnja u kojoj vam je kompletan plasman robe u startu obezbeđen. Jeste, ali u tom slučaju budite spremni da svoj med prodate po otkupnoj ceni koja važi u tom trenutku. Ona u ovom trenutku iznosi 1,7 evra za kilogram suncokretovog meda. Mnogi vide na pijaci med koji se prodaje po 800 dinara, pa počnu da množe. Ali ako hoćete siguran otkup, morate pristati na cenu od 200 dinara, što vam, pretpostavljam, kvari onu početnu euforičnu kalkulaciju. Dalje… Na 120 košnica, sa svim pokrivenim troškovima, zaradićete oko 500.000 dinara. To je, naravno, godišnji prihod. U troškove računamo: šećer, lekove, seobu, tekuće održavanje košnica, satne osnove… Pre svega toga košnice morate kupiti. Računajte da jedna košta oko 150 evra. Pomnožite to sa 120 i dobićete cifru od 18.000 evra! Toliko će vas, dakle, koštati samo košnice, ako želite da vam pčelarstvo bude posao a ne hobi. Sa 30 ili 50 košnica vi možete biti iskren zaljubljenik u prirodu, pčelarenje vam može donositi radost, ali to nije posao od kog ćete moći da živite. Imaćete prihod od stotinak evra mesečno, koji će vam malo dopuniti kućni budžet i to je sve. Mnogi posle dve ili tri godine odustanu. Potrebno je veće ulaganje, mnogo znanja i iskustva, mnogo pretrpljenog straha zbog rizika koji je u ovoj branšu uvek prisutan, da bismo govorili o pravom, a naročito o unosnom poslu. Kada kažem rizik, mislim na bolesti i trovanja. Recimo, pre dve godine, samo u kikindskom ataru otrovano je i uništeno preko 3.500 košnica. Ukupna šteta bila je oko 700.000 evra! Kao i u svakom drugom, i u ovom poslu postoje veliki igrači. Oni koji poseduju čitavu paletu proizvoda, koji imaju prodajnu mrežu, koji su uložili ozbiljan novac. Za neke od njih sigurno i znate, ali njih nema mnogo. Ja lično mladim pčelarima savetujem da počnu od pet košnica. Da rade s njima i osete da li zaista vole ovaj posao. Sledeće godine stići će do 10, a onda i 20 košnica. Kada dođu do pedesetak, neka stave sve na papir i procene. Da li da se zaustave i prosto uživaju, ili da krenu dalje pa – kom opanci kom obojci!

Udruženje pčelara iz Kikinde je krajem 2015. godine osnovalo sekciju „Mali pčelari”. Oko trideset učenika kikindske Osnovne škole „Jovan Popović“ aktivno se okuplja u okviru ove jedinstvene sekcije i uz vašu pomoć uči da pčelari. Takođe, imate sajt na kom punog srca delite sa svima koji su zainteresovani savete i iskustva do kojih ste sami mukotrpno došli. Vodite udruženje, držite predavanja. Sve bez ikakve naknade. Gde je izvor takvom altruizmu?

Moja generacija je odrasla na drugačijim uzorima od ovih koje danas mladi imaju. Imali ste ideju i na toj ideji formirano društvo u kojem je svako mogao da se prepozna i nađe svoje mesto. Samim tim, svako se borio da to društvo bude uspešno, trudeći se da mu doprinese koliko može. Da me pogrešno ne shvatite, nema to veze ni sa Titom ni sa partijom. U pitanju je sistem vrednosti koji mora da postoji. Društvo bez ideje, bez vrednosti koje su opšteprihvaćene, mora da se rastače i raspada. Znate li vi da sam ja bio na 11 radnih akcija? Od Petrove gore do Skoplja. Čim sam dorastao dotle da mogu da napunim kolica i da ih podignem, a da se ne izvrnem zajedno s njima, otišao sam na akciju. Imao sam 12 godina i otišao sam od kuće na mesec dana. Šta mi je falilo? Bili smo bezbedni, dobro nahranjeni, dobro obučeni, srećni. Ti dani spadaju u najlepše uspomene koje imam. Sutra bih ponovo išao.

Da li biste to savetovali i svom sinu?

Znate kako… Supruga i ja smo 13 godina čekali na dete. Onda sam, ovakav kakav sam, došao na čelo Odbora za izgradnju crkve, koja do tada u selu nije postojala. Bilo mi je važno da Banatsko Veliko Selo dobije Hram Svetog Vasilija Ostroškog. A onda je, iste te godine, supruga ostala u drugom stanju. Rodio nam se Vasilije. Vi kako hoćete, ali ja u sve to verujem. Možemo mi kao ljudi vući sebi, biti besni i drčni, ali – ima sile nad nama. Tome učim i svoje dete. Mi smo skromna porodica. Niti oskudevamo, niti nam pretiče. Danas uspevaš ako si genijalac ili muljator. Vasilije ne mora biti ni jedno ni drugo. Neka se drži rada i neka svakog gleda u oči. Umesto ove stanice na pruzi zamislite državu! Kada shvatimo da je slika države zapravo slika nas koji u njoj živimo, trudićemo se da za nju učinimo najviše što možemo. Sve što njoj činimo, za sebe činimo.Trudim se da mu na svaki način pokažem da je to najvažnije. Evo ovde, uz prugu, imali smo neku šikaru, kao deo zemljišta koji pripada železnici. Podneo sam zahtev i dozvolili su mi da sa svojim kolegama na tom mestu podignem voćnjak. Bilo nas je više, sada smo samo dvojica, ali uspeli smo. Zasadili smo 100 šljiva i 40 stabala oraha. Milina pogledati. Sve je stvar odnosa prema radu. Ako mu znate svrhu i ako ste vredni, nemate se čega bojati. Recimo, politika bečkog dvora bila je da paralelno sa razvojem železnice podiže i ovakve stanice. Imali ste zgradu s peronskim kancelarijama, s tim što je na spratu bio stan za železničara. Oko zgrade su bili pomoćni objekti koji su mu omogućavali da razvije pravo malo gazdinstvo. To je bila genijalna strategija. Na istom mestu na kom radiš za državu važan posao, ti si formirao porodicu, što znači da si fizički uvek prisutan, ali i posvećen zadatku – jer ti je stalo da sve funkcioniše besprekorno. Lični i društveni interes slivaju se u jedan jedini. E sada, umesto ove stanice na pruzi, zamislite državu! Kada shvatimo da je slika države zapravo slika nas koji u njoj živimo, trudićemo se da za nju učinimo najviše što možemo. Sve što njoj činimo, za sebe činimo.