Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Bata Pežo – Bar pet dinara više…

Nesuđeni lekar, jedan od najvećih boema u istoriji Novog Sada, čovek koji kao da je izašao iz Kiplingove pesme „Ako“ jer se sa jednakom ljubavlju druži i sa kraljevima i sa prosjacima, čovek koji je u vreme komunizma lumpovao i sa državnim vrhom i sa najvećim disidentima, danas sa distance govori, kako o tim vremenima, tako i ovim današnjim.

 

Kad danas pogledate svoju ugostiteljsku karijeru, da li je bolje ispalo nego da ste bili lekar? Sve ono što ste videli, doživeli, ljude koje ste upoznali, kako vam se sve to dogodilo?

– Svi neki moji, uslovno rečeno uspesi, nastali su posle propalih poduhvata. Prvi poduhvat mi je stvarno bio da studiram medicinu, ne zato što sam ja to hteo, već zato što je moj otac želeo da mu sin bude doktor. I kuću je bio kupio preko puta bolnice, da mu sin ne ide daleko na posao. To mu je bila roditeljska želja i ja sam imao nameru da je ispunim. Čak nisam bio ni jako loš student, ali sam se zatelembačio u jednu koleginicu, koja me je kasnije naravno ostavila, i zbog nje sam na drugoj godini  napustio studije. Onda sam se našao na raskršću propalog studenta i praznog novčanika, a to ni 58. nije bilo baš jednostavno. –

 

Jeste već tada bili Bata Pežo i napravili plan da budete kafedžija, kako volite da kažete?

– Tada sam bio samo Bata. A nisam ni sanjao da ću biti kafedžija. I kao što se u životu mnogo tog slučajno desi, tako se i meni odabir profesije za ceo život desio slučajno. Moj prijatelj je bio zidar u Čelarevu i dobio je posao da ruši stari pivnicin dimnjak. Kaže mi jednom, onako dokonom: “Ajde Bato da mi praviš društvo da odemo do Čelareva i da vidiš dvorac Dundjerskih.“ To je bio njihov letnjikovac u predivnom parku, u koji su oni dolazili samo preko leta. Najčešće je u dvorac dolazila Lenka, onako lepa i mlada, a kod nje je dolazio i njihov kućni prijatelj Laza Kostić, koji je baš Lenki  posvetio svoju čuvenu pesmu „Santa Marija della salute“.

Posle razgledanja dimnjaka pivare, otišli smo da vidimo taj park i dvorac, koji su tu, u neposrednoj blizini. Gledao sam čaroban park, dvorac sa autentičnim stilskim nameštajem i glasno rekao: „Kako se ni jedna budala ne seti, da napravi predivan restorančić u ovom parku od 12 hektara?“, a on kaže: „Zašto ti ne bi bio ta budala?“ I – vratili smo se odmah nazad, kod direktora pivare, jer su oni raspolagali tim dvorcem, i istog dana napravili ugovor o zakupu i korišćenju parka i dela dvorca. Bez tendera, aukicije, porodičnog referenduma, biznis plana  i svega toga što je danas sasvim normalno. Od tada sam kafedžija, do dana današnjeg. Na početku, kafana se zvala samo „Kod Bate“; tačnije, zvala se  „Dvorac kod Bate“, jer sam se malo kitio tuđim perjem. Za divno čudo, odmah se sjatilo društvo. Beograd, Novi Sad,  Bačka Palanka, Osijek, Mitrovica, ma sa svih strana!

Tada nije bilo reklame, a ja sam u to vreme bio anoniman, ali sam imao sreće i dobre drugare, koji su već stekli ime i poziciju u društvu, tako da je otvaranje kafane bio pravi događaj. Čak i ne pamtim za sve ove godine, da je neko imao takvo otvaranje. Reč je o tome, da su na otvaranju svi moji drugari, ali i porodica, radili kao kuvari i konobari. Svi, od moje mame, do profesora fakulteta, doktora, inženjera. I baš je ovih dana godišnjica, jer smo otvorili za prvi maj. Kelneri su bile i njihove žene i devojke. Bili su, sećam se, doktor Zec, doktor Stoja, današnji akademik Zelenović; svi su konobarisali kod mene na tom otvaranju. Tu ima jedna sjajna anegdota. Štampale su se i pozivnice, što je za to vreme, isto bila novotarija. I okupio se krem. Mira Banjac, Ruža Sokić, nezaobilazni cigani. Ja sam zvao i ugledne ljude iz Čelareva, a tu je  bio i jedan seoski doktor. I sad, tog doktora, kafom služi njegov novosadski kolega, doktor Zec, a nisu se poznavali. I donese mu Zec kafu, ali sve usput isproliva. Nije čovek vičan konobarisanju. Više na tacni nego u šolji. Gleda to taj doktor iz Čelareva i strogo ga pita, misleći da je ovaj konobar, šta je to? Zec stavi prst u šoljicu sa kafom, lizne ga i kaže, pa crna kafa. Doktor se sablazni i poče da protestuje, te, na šta ovo liči, te, kakav si ti to kelner, na šta mu Zec kaže:- Nisam ja nikakav kelner, mi smo doktore kolege, i zato molim vas nemojte flatuirati, što bi se srpskim jezikom reklo, prditi. – I nasta smeh. Tada sam znao da će ta kafana biti nešto posebno. I ono što je najvažnije, je, da su moj marketing bili moji prijatelji. Nije tada bilo takvih reklama, kao danas. –

 

Sve je to bilo nakon vašeg povratka iz Londona?

– Da, ja sam jedno godinu dana proveo u Londonu kod sestre, koja je tamo bila na postdiplomskim studijama. Tamo sam počeo da se družim sa Crnjanskim, kupio svoj prvi Pežo, uvezao ga, platio carinu i odlučio da promenim identitet. Kafani sam dao ime „Kod Bate Pežoa“. Ne zato što sam nešto hteo da se duvam, već zato, što kod nas u Vojvodini, u svakoj familiji ima neko, koga zovu Bata. A mislio sam, da kafana mora nekako da se razlikuje i tako je ostalo do danas. –

 

I onda su počeli da dolaze poznati gosti?

– Dolazili su i poznati i nepoznati. Svako je gost. A među prvim velikim imenima koji su bili kod mene, bio je Lajoš Zilahi. Sećam se da ga je doveo Draško Ređep. Zilahi je tada imao 88 godina i bio je prvi velikan u našoj kafani.

Ljudi nisu dolazili samo zbog kafane, već i zbog tog parka, koji je nestvarno lep. Tu bi vredelo ispričati priču, koju nisam nikada pričao. Jednoga dana nam dolazi Mija Pavlović, naš veliki pesnik, sa društvom, jedno njih pet-šest. Pozdravismo se i ja sam započnem razgovor sa Mijom. On je uvek bio obučen savršeno, kao bolji francuski činovnik i večito je gledao preko naočara. I kažem mu, da sam pročitao njegovu antologiju srpske poezije, baš pre par dana, i da baš ne bih mogao da ga pohvalim. Njega iznenadi, da tamo neki seoski kafedžija čita antologiju srpske poezije, a još više, da ima primedbe, te onako preko naočara upita: „A koje su najveće zamerke?“. Ja sam knjigu stvarno čitao, ali sam za te primedbe malo blefirao, i sada šta ću, gde ću, kažem mu: „Mislim da je malo odviše korektna, kao što se i vi previše korektno oblačite“. Na to on iz džepa izvadi notes, i upisujući moju primedbu reče društvu: „Ovo je jedna od najozbiljnijih kritika, koje sam do sada dobio“. –

 

Jel bilo više stalnih gostiju, ili onih što tek tu i tamo navrate?

– Tu su uvek dolazili razni ljudi. To je, ja mislim, bila prva kafana nakon rata, koja je imala svoje stalne goste. Jednostavno, gosti su se profilisali i to je bio jedan sloj ljudi koji su profilisali kafanu. Nije kafana profilisala ljude, nego obrnuto.

Druga lepa priča je dolazak Ive Andrića sa Mladenom Leskovcem i Boškom Petrovićem. Kada su ušla ta tri naša velikana, pozdravim ih sa: – Dobar dan tri jerarha -.  Kada su seli za sto, kelneru sam rekao: – To sad moj reon -. Posle prilaska stolu i upoznavanjem sa Andrićem, jer sam Mladena i Boška već dobro poznavao, rekoh: – Taj prvi deo smo obavili, sad dolazi onaj teži deo, šta bi vas dva džentlmena popili? -. Andrića namerno izostavim. Svima neprijatno. „Pa Bato, pobogu, imamo ovako uvaženog gosta, valjda ćete prvo njega pitati!“, kaže Mladen. – Znam da bi to bio red, ali za njega, uz svo dužno poštovanje, u ovoj kafani nema pića -, kažem ja. Sad još neprijatnije i Bošku i Mladenu, ne znaju šta ih je snašlo. Prvi se snašao Andrić rečima: „A zašto mladi gospodin Bata Pežo kaže, da za mene u ovoj kafani nema pića?“ A ja odgovaram:“ Nema gospodine Andriću, zbog vaše priče „Zeko“. Ja sam u školi, o toj vašoj priči, morao da referišem i u referatu napisao da je priča očajna, da ništa ne vredi i zbog takve ocene priče, dobio slabu ocenu. I ovo sad je moja osveta. I nema pića, dok se gospodin Andrić ne izvini“. Nobelovac se naravno nasmejao i rekao: „Mladi gospodin Bata Pežo je u pravu i moliću ga da mi oprosti. Više nikada takvu priču neću napisati.“ Naravno da sam doneo četiri pića i da smo se, uz na rečima škrtog Andrića, družili ceo jedan dan. –

 

Ima puno priča iz tih vremena?

– Kako da ne. Moja kafana u Čelarevu se nalazilza na putu Novi Sad – Karađorđevo, gde je često dane provodio drug Tito, koji je voleo sve što mu je palo pod ruku. Sve mu je bilo „ljepo“. I voleo je da mu dolaze glumci, recitatori, da mu deklamuju, a oni su, budući da sam se ja nalazio na tom putu, redovno svraćali kod mene. Svraćali su i kad su išli tamo i kad su se vraćali. Posle fajrnota kod druga Tita, svraćali su kod mene na fajront.

Tako je jednog dana išao Zoran Radmilović da deklamuje Titu. Bila je čini mi se  i Mira Banjac i još neko, ali već ne mogu da se setim ko. Pri odlasku u Karađorđevo, svratili su kod mene i tu smo popili po koju. Ja kažem Zoranu, koji je bio veoma kurčevit posle pića, da vodi računa šta tamo radi, jer nikada pre nije išao. „Vodi brigu, Tito ima tri pudlice koje obožava i koje su mu sigurno draže od tebe, a znaš Zorane, pudlice ko pudlice, vole da zapišavaju  ove što deklamuju. Pa ako ti jedna od njih priđe, nemoj da je cakneš, jer će te to koštati karijere. Ti samo obavljaj svoj posao i nemoj da se obazireš na to“. Zafrkavam ga ja tako, a on se okrete ka Miri i reče: „Vidi ovu kafedžijsku budalu. Ne znaš ti mene Bato. Ja bi je caknuo, pa da je pred bogom“. – Dobro – rekoh. „Zoki, samo ti nju cakni, pa ćeš videti“. On je otišao tamo, a ja nisam znao šta se događalo.  Kad oko ponoći, ulazi Zoki u kafanu i meni s vrata sve po spisku. Svinjo kafedžijska, ti si mene urekao, ja slušam glupe kafedžije! – Šta je bilo Zoki? -, a on kao iz topa: “Dok sam mu ja deklamovao, on je razgovarao sa nekim, pa me nije  ni slušao i tu mi se već stomak podigao. U pola recitacije mi prilazi pudlica, i ja ne mislim više ni šta deklamujem, ni gde sam, i samo razmišljam kako ću je caknuti, a stari kao stara kurva, pogleda me svojim plavim, metalnim očima, i ja sam tako uredno nastavio da deklamujem, dok sam razmišljao, da što pre dođem, da tebe caknem u dupe, tebe bar smem“. Onda sam ga ja razgalio, jer sam znao da je loše naravi kad popije i posle smo pevali nešu revolucionarnu „Niz polje idu babo sejmeni“. To je bio sedativ za nastavak divne večeri.

 

A političari? Prisustvovali ste i usponima i padovima mnogih.

– Jedne noći kad je Čanadanović bio na samom vrhu  koplja svoje političke moći, pred sam fajront, ulazi on u kafanu sa svojim pulenima, sekretarima partije iz cele Vojvodine. Bilo je njih desetak, a svi su prema njemu bili krajnje servilni. Ja da ih zafrkavam kažem: – E ljudi, došli ste u nezgodno vreme, mi hoćemo da pravimo fajront – kad tu jedan od komitetlija skoči, – Nemoj ti da se zajebavaš, znaš li ti ko je ovde sa nama, hoćeš kafanu da ti zatvorim? -. Rekoh: „Naravno da ću vas primiti, nemoj ti voditi brigu o meni i mojoj kafani, ja sam dobar prijatelj sa drugom Mirkom“. Kad su seli kaže taj isti: – Daj deset viskija -, a ja pitam Mirka jel sam i ja u ta pića uračunat. A Mirko odgovara – Pa  naravno Bato -. Ovi se samo zgledaju. – Onda ćemo doneti osam viskija, a za mene i Mirka specijalnu rakiju -. A poltron da poludi od besa. Ubrzo posle tog događaja, taj koji je najviše vodio brigu o Mirku, prvi ga je napao i činio sve da ga potpuno uništi. I još dok je sva ta halabuka oko njega trajala, par dana posle pada, sretnem ja Mirka u centru, i pitam ga: – Gde si burazeru? – izljubimo se, pitam ga kako se nosi sa svim tim što mu se dešava, a Mirko genijalno odgovori: „Ja sad Bato, kad prolazim ulicom, nemam nikakvog problema, jer svi gledaju samo u izloge“.

A i ovo moram da ti ispričam. To je čarobno. Ja sam se dugo godina družio sa Stevom Veličkovićem i ta mi je priča ostala na srcu. Dolazi on jednog dana i sada ćemo nas dvojica da ručamo, a sa njim je uvek bilo interesantno provoditi vreme, i nekako smo se dotakli priče o Tolstojevom unuku koji je živeo negde u okolini Vršca. A on kaže da ga poznaje, ali da je upoznao i unuka Dostojevskog. To je mene zaintrigiralo. Kakvi to moraju ljudi biti, kakav je to format koji imaju takve dede. I pesnik obrazlaže: „Znaš Batke, priroda voli malo da se odmara. Neće da kaže glup, ili bog zna šta, nego priroda voli da se malo odmara.

 

I to je trajalo. I kafane i vaša druženja, koliko?

– Trajalo je to i traje, sad već više od 40 godina. Moje su kafane uvek bile neka vrsta interneta. Uvek sam pod komunistima znao ko će napredovati, a ko pasti. Tehnika je bila prosta. Koga dvaput ne zovu na paprikaš, taj će pasti, a koga novog dovedu, taj je perspektivan.

Inače, moja kafana je bila i kardio-klinika, jer je recimo samo Josip Vidmar, tri puta u njoj dobio srčani napad. A bio je izuzetno nadmen – blago rečeno. On, Mihiz i ja smo igrali preferans redovno. Zove me jednog dana, jer je za vreme Pozorja bio kod mene svaki dan, i kaže da se dogovorio da ruča sa nekim ministrom, Makedoncem. Ti ga primi, kaže, pričaj sa njim, pravi mu društvo, dok ja ne dođem. I tačno na vreme, vidim ja na parking ulazi jedan veliki mercedes, i dolazi ministar i njegov šofer. Ja krenem u park da ga dočekam i napravim kafedžijsku glupu grešku, jer je  šofer bio mnogo dobro obučen. I kažem šoferu – Gospodine ministre, izvolite, rekao je drug Vidmar da vam pravim društvo, a ti radnička klaso sedi u baštu i popij nešto -. Vidim ja, neprijatna situacija, i pitam odmah – jesam zasrao, a ministar kaže, – nije ništa strašno, nije mi prvi put -. Da ispavimo grešku -, velim ministru, – šofer i ja ćemo sesti, a vi ministre idite i donesite nam piće -. Ministar ode do šanka, stavi krpu preko ruke i donese piće, pa mu se osladilo i ceo dan je služio u kafani.

 

Čuvena su i vaša druženja sa Mikom Antićem, bili ste nerazdvojni?

– Sa Mikom je bilo jako lepog druženja – jedno tridesetak godina, i sa njim ima divnih priča. On je bio čovek od safta i od kafane. Mada ih ima mnogo, ali ovu čini mi se nisam do sada često pričao.

Moj otac je bio stolar, pravi majstor za drvo i napravio mi je za tu divnu baštu oko dvorca, neverovatne drvene stolice. Specifične, fantastično uklopljene u ambijent. Izuzetne. I napijemo se Mika i ja kod mene u kafani, i negde duboko u noć krenemo kući. A u bašti bilo neko malo, čkiljavo svetlo i Mika onako pijan stoji i gleda u stolice i kaže, da mu baš takve trebaju za terasu, i da nema nikoga, i da bi mogli da maznemo dve. Ja kažem“ Ajde!“ Utrpamo mi to u moj auto, i odvezem ga ja kući. Kroz nekoliko dana eto ti Mike, psuje sa vrata. „Je li, jebem li ti sunce, što ne kažeš da smo krali tvoje stolice iz tvoje kafane!“. Svejedno – važno da smo maznuli – kažem mu ja.“ Ne dolazi u  obzir – kaže Mika – hoću to da ti vratim“, a ja mu odgovorim – To Miko ne dolazi u obzir, ja kradene stvari ne uzimam -. Slatko smo se opet napili.

Odvedem ga tako jednog dana na psihijatriju, da ga leče od alkohola. Prvu subotu idemo nas pet šest drugara u posetu. Mi smo bili u hodniku, a on, i još jedan drugar u pidžamama, ni zdravo, ni pomoz bog. Unosi se Mika u lice jednom, po jednom. Ja se mislim – bože, otišao zdrav, a sad poludeo. A on reče: “A gde su vama pidžame, majku vam jebem alkoholičarsku“. I mi tu u smeh, a ja kažem – Doneo sam vam svakom po flašu soka -. A Mika će, „Daj Bato, šta da radimo sa tim“, a ja kažem – prepecite! –

 

Čuvena su i vaša druženja sa Mihizom?

– Sa Mihizom sam se provodio  svakog leta u Rovinju, 32 godine, a i ovako smo se često družili. On je čovek koji je uvek držao banku. On i Branko Ćopić. Njih dvojica kad pričaju, mogao sam svima izvaditi zub bez anestezije, jer svi samo zijaju i slušaju. Tu treba dodati i Draška Ređepa.

Jednog dana se desilo da sam ja davao neki intervju i pita me novinar, kakav je Mihiz. Ja kažem, on je jedan od pametnijih Srba i to je već puno, ali njegova najdivnija osobina je što je uzvisio srpsku reč.  I posle par meseci, a ja nisam hteo da ga pitam da li je to pročitao ili ne, dođe on i počinje ovako priču: „Slušaj ti džudžo kafedžijska. Jadni smo mi srpski disidenti i intelektualci, kad nas procenjuju ugostiteljska udba i državna udba. Kriterijumi su vam veoma niski“.

Jednom prilikom, kad sam se vraćao iz Amerike i avion mi sleti jedno četiri sata ranije, ja odem do njega da mu ispričam kako sam kupio dva stana u Vašingtonu. A ja sam njega zvao deda. I kažem mu to, sjajna dva stana sam kupio za sto hiljada dolara, a vidim Deda mi pokazuje da ćutim, stavio prst na usta. A ja naravno ne shvatam, pa gledam šta radi, jer – valjda njemu smem da kažem, a on onda reče jednu antologijsku rečenicu. Veli: „Batke moj, nemoj da zaboraviš da i zidovi imaju uši, samo ih ne peru često“. –

 

Kako poredite to i ovo vreme danas?

– Druga su vremena, pa su drugi i ljudi. Svako je vreme imalo svoju dioptriju. Bile su različite i vrednosti. I u to vreme, kao i sada, kafana je bila deo partijskog miljea. To je zajedničko za svako vreme. I onda, i sada, i u nekoj sredini između ta dva vremena, u kafani su se kovale sve moguće zavere, promene, sve moguće kombinacije, dogovori, šaputanja, mešanja ljudi.

Ja sam se jednako družio i sa disidentima i sa onima na vlasti, jer to je fenomen kafane. Ko napreduje dođe da proslavi, a ko je pao dođe da se teši. Zato je kafana jedna demokratska ustanova. Imao sam često slučajeve, Kafana je jedna demokratska ustanova.da za susednim stolom sede, i jednako se ponašaju, čak i drže, oni koji ne bi sedeli jedni pored drugih nigde drugde, ali u kafani je to bilo moguće. Čak ni na ulici ne bi stojali jedan pored drugog, ali u kafani su sedeli zajedno. Tu su svi nekako jednaki. A ja sam imao tu sreću da i jednima i drugima prodajem ludilo, a od nekih sam čak i tražio da se ponašaju pametno. –

 

Kako vam se danas čine ti nedakadšnji disidenti?

– Ja sam se družio sa svima, i pre, i posle višestranačja. I sa Dobricom, i sa Pekićem, i sa Djilasom, svima. Uz njih je išla i pratnja. Kada je bio kongres književnika u Novom Sadu, a medju učesnicima je bilo dosta tadašnjih disidenata, ja sam imao kafanu baš pored same policije. To je bilo negde osamedesetih. Bećković, Antonije Isaković, Mihiz, plejada cela. Ako je kod mene u kafani bilo sedam pisaca, za šankom je obavezno stajalo sedam udbaša. –

 

Kako ste vi prolazili u svemu tome?

Nama kafedžijama je položaj bio pomalo povlašćen, ne samo zato što smo radili za policiju (smeje se), nego smo nekako bili kao dvorske budale. Imali smo široke aršine. Nisu bili strogi prema nama, a uostalom, oni su zapravo bili samo salonski disidenti, znam da bi mi to sada zamerili, ali to je činjenica. Mnogi od njih su od istog tog sistema dobili lepe stanove i kuće, imali udoban život, neki čak i veće benefite od mnogih važnih političara tog vremena. –

 

Ipak, bilo je i hapšenja.

– Jeste, sećam se kad su jednom ovde, u Novom Sadu, hapsili mog druga Branu Crnčevića. Tu su negde bili i Brana i Duško Radović; čak mislim da su spavali u istoj sobi, ali zver Brana se napio i porazbijao sve. Srpska inteligenicja se potukla onako pijana i oni  zatvore Branu tamo u onaj zatvor na auto putu. Intervenišemo mi kod policije da ga puste i nije bilo problema. Ujutru odemo  po njega u zatvor, a Brana igra šah sa policajcem. Dobili, međutim, oni befel da ga puste i tu nema druge. Sad Brana, kakav je već, pita policajca kolika mu je plata, a ovaj kaže neku cifru, tadašnju, recimo 15 hiljada. A Brana mu na to kaže :“ Ja za te pare ne bi ni puštao ljude, a kamoli hapsio“. –

 

Uvek ste radili sami?

– Zvanično jesam, mada je zajednički imenitelj svih mojih kafana, a nisam s njim radio na pola,  Draško Ređep. U svakoj čorbi je Draško bio mirođija. Čovek koji je najviše trajao u Novom Sadu i fala bogu još traje.

 

Kako ste prošli kroz tranziciju, sve ove promene?

– Telegrafski da odgovorim, mi smo iz jednoumlja otišli prvim vozom u bezumlje, a usput smo usrali i voz, i stanicu i šefa stanice.

Ima indicija u filozofiji da nije važan cilj, već da je važan put. To mislim važi i za demokratiju. Put je teži, jer je cilj definisan, a put je ono što nosi čoveka. U svim sistemima se pričalo o slobodi i pravdi i velikim načelima. Od glupe francuske revolucije – pa do svih njenih glupih ćerki koje su se sve petvorile u svoju suprotnost. Sva ta načela su promašena kao promašen cilj. Stara je istina, da kad pogodiš cilj – promašiš sve ostalo. Zato se revolucijama ne pravi demokratija. To je put. Imaš onu poznatu Hristovu rečenicu kad govori na Gori blaženstva i kaže „Ja sam istina, put i život“. Velika je to mudrost, jer demokratija bez solidarnosti ne znači ništa.

Ti naši trapavi koraci su vrlo često kontraproduktivni, jer svaki čovek koji se pojavio sa stvarnim atributima demokratije, kod nas je ili ubijen , ili je izgoreo kao slama. Veliki strmopizd za ovu zemlju je bilo ubistvo Đinđića. Ja ne verujem u priču da ima elitnih demokratija, ali verujem u priču da ima elitnih ljudi.

Ne postoje elitne profesije, ali postoje elitni ljudi. Sreo sam među akademicima budale i sreo sam među šusterima Sokrate, zato ne verujem samo u naslove partija. Verujem u partije koje imaju elitno članstvo, a ne samo elitne vođe. Ja ne verujem, to je moje ekstremno mišljenje, mnogo u narod, jer zastupam drugo mišjenje. Da smo imali nekoga da vodi onu pokojnu Jugoslaviju, mi bi danas bili mama od Švajcarske.Narod i decu po meni ne treba puno voleti, ali ih treba puno voditi. Treba im pokazati put, jer otac koji noću ljubi svoje dete, a danju mu ne da da jede, nije dobar otac. Isti tako i političar, koji voli svoj narod, a ne zna da ga vodi, nije dobar političar. Nije dovoljno voleti svoj narod, a danju mu ne dati da jede. Nije dovoljno vikati „Živela Srbija“. Narod treba voditi u dobrom pravcu. Mi smo kod komunista imali izreku “taman su nas izveli na put, pa nas ostavili“. Dobro je da nas izvedu na put, ali ne da nas ostave.

Da smo imali onu pokojnu Jugoslaviju i nekoga ko bi nju vodio pravim putem, koja je tada bila zadužena oko 20 milijardi maraka, da se zadužila još 20, pa bi bila mama od Švajcarske. Ovako, sve kad se skupi, nove države su zajedno dužne 125 milijardi, a ni jedna nije baš Švajcarska. Ne treba zaboraviti da, kad god se pričalo o nekoj velikoj slobodi i pravdi, i svim velikim načelima, da su se u isto vreme zidali još veći zatvori, i da su se dešavale još veće nepravde. –

 

Preferirate li danas neku političku opciju konkretno?

– Ja  sam na istoj adresi, Maksima Gorkog 58, a sedam država se promenilo. I više me ne zanima ime države, samo hoću državu, koja može da mi garantuje ispunjenje mojih snova i snova mojih komšija. Dakle – jebeš cilj. Put do ispunjenja svih tih želja je najvažniji.

Galileja su spalili što je tvrdio da je zemlja okrugla. Danas kada to kažete, svi kažu – vidite budalu, pa to je notorno, zemlja je okrugla. Isto tako mislim, iako ima mnogo otpora našem ulasku u Evropu, hoću da sanjam, da verujem da ćemo sutra, i za to svi govoriti, da je zemlja okrugla, i da smo ušli u Evropu i da je i to notorno.

I kada već pričamo o snovima, malo li je što je moj Novi Sad i moja Vojvodina veličine Holandije, a nisam majke mi nikakav autonomaš, i da moja Vojvodina ima dva miliona stanovnika, Bog je bio veći kavaljer kad je pravio Vojvodinu nego Holandiju, a Holandija ima 37 hiljada evra po glavi stanovnika, a Vojvodina 5 hiljada.a da moja Holandija ima 17 miliona stanovnika. Da moja Vojvodina ima narodne kuhinje i 5 hiljada evra po glavi stanovnika, (a Bog je bio veći kavaljer kad je pravio Vojvodinu nego Holandiju), a Holandija ima 37 hiljada evra po glavi stanovnika. Hoću da moj Novi Sad bude lepši od cele Holandije i da imamo barem pet dinara više od njih po glavi stanovnika.

Ko zna, možda i to dočekamo.

Ima i za to jedna priča. Imao otac sina bitangu. Kaže mu, sve ćeš propiti, uništiti, kupi štrangu na vreme, da imaš bar da se obesiš, jer svi će te ostaviti. I tako i bi, ali nije kupio štrangu na vreme, no otac se i za to pobrinuo i u vajatu mu u amanet ostavio i kuku i štrangu i sve. I ode sin da se obesi kad, otac napravio tako da ispadne i kuka i da od bešenja nema ništa, ali iz rupe iza kuke ispada gomila zlatnika i pismo. A u pismo samo kratka rečenica. Sad se opameti i počni da živiš normalno. Druge šanse nema.

Nemamo je ni mi.

 

Ekipa Vojvođanskog magazina

Možda vam se svidi...