Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Vid’ Lazu golišavog!

laza-1Sećate li se nekog starijeg iz vaše familije, kako, dok pričate uz kafu i vanilice, dlanom nesvesno poravnava rub stolnjaka? Dok se raspituje za zdravlje vaših ukućana, domaćica bridom desne šake bukvalno pegla tkaninu, koja je oko stola već formirana u oblik besprekornog ćiriličnog slova „g“, nešto nalik štrafti posred svečanih muških pantalona. Ako skupite hrabrost pa je upitate zašto to radi, zaiskriće joj oči i odgovoriće vam poput regruta na raportu: „Volim da mi je sve pod mus!“ Neće, naravno, nikada biti svesna da je rečenica koju je izgovorila zapravo veličanstven dokaz trijumfa monarhije, koja joj je kroz generacije oblikovala svest.

Uzmimo, na primer, kuće… „K und K“, model varoške porodične kuće s prekretnice vekova, prototip je forme življenja. Bilo gde u monarhiji to je bio trosoban stan koji se sastoji od spavaće sobe, trpezarije i dečje sobe prema ulici. U zavisnosti od profesije domaćina, prema „suvom ulazu“ s raskošnom kapijom može biti dodata kancelarija advokata, ordinacija lekara, salon narodnog poslanika ili radna soba za kakvu drugu, bolju profesiju. Sve ostalo u ovakvoj „kući na lakat“ nalazi se u dvorišnom kraku do poslednje male sobe, takozvane devojačke, u kojoj spava služavka, poreklom obavezno sa sela, iz porodice s više dece. Visokim baštenski zidom ograđen dvorišni deo kuće, dom srednje građanske klase čini tvrđavom porodičnog egocentrizma. Svet je s one strane zavese, raširene po prozorima kojih je uvek bilo tri puta po par. Tek se sedmi prozor dodavao po potrebi, u skladu s profesijom. U kući se živi za nijansu višim standardom od mogućnosti i zato se nemilosrdno štedi na izdacima koji se ne vide. Deca ambicioznih roditelja, prevashodno malograđanskog staleža, odrastaju u bašti bujnog zelenila, među bršljanom skrivenim zidovima koji zastiru horizont i onemogućavaju mešanje s „ulicom“. Poput monarhije u malom, nevidljivim koncima iz centra dirigovanom birokratijom (čitaj „poslušnošću“), obezbeđuje se istovetan ritam, bez uspona i padova, okruženje po okoštalom pravilniku, jednom za svagda, „kako treba i kakav je red“. Takve kuće obezbeđuju samoizolaciju, ali u njima ne davi skučeni prostor. Skrivaju domaćina i goste od  oka i uha pakosne ulice, štite intimu i dostojanstvo ukućana.

Laza Kostić, kojeg će jedan drugi vojvođanski mudrac nazvati „neprilagođenim gorostasom među tradicionalistima male varoši nepregledne Monarhije“, živeo je u jednoj takvoj kući, na tipično ravničarskom sokaku, punom bođoša, koja je pripadala njegovoj ženi Juli Palanački. Kasnije su se preselili u spratnicu kraj svetođurđevske crkve, na trg, s pogledom na somborsku Gradsku kuću. U njoj je 3. juna 1909. nastala najlepša pesma srpske poezije „Santa Maria della Salute“.

Pisao je na spratu (priča se) go, kao od majke rođen. Čak je takav znao i na balkon da izađe. Sve i da nije istina, vest o ovome izazivala je sablazan. Ovo je bio čin protesta umetnika koji je duhom bio izvan horizonta sopstvenog vremena. Mnoštvo sećanja potvrđuje da je Laza svakodnevno gimnasticirao, odlazio na duge i brze šetnje Bajskim putem do pruge, pa njom do Svetozara Miletića i nazad. Penjao se usput na stabla, vešao o granje i pravio čučnjeve. Bio je to njegov doprinos onoj Evropi koja je bila prožeta žudnjom povratka prirodi i otporom prema nastupajućoj industrijalizaciji koja je obezvređivala maštu, kreaciju, stvaralaštvo i veštinu. Ljudi poput Laze slutili su da se u poremećenoj ravnoteži čoveka i prirode ne može roditi ništa dobro. Na njegov predlog osnivane su „Tolstoj-kolonije“, radi vraćanja prirodi. U bečkerečkim novinama iz 1890. godine piše o jednoj takvoj, u kojoj intelektualci obrađuju zemlju i bave se paorskim poslovima. U Somboru, na prekretnici dva veka, živi Henrik Smit, propagator života u saglasju sa prirodom. Kada se 1897. godine odselio za Berlin, postao je član jedne takve kolonije, čiji je duhovni otac bio veliki ruski pisac.

Lazin blizak prijatelj u somborskim danima bio je slikar Arpad Juhas, zakleti biljojed i protivnik tehničkih inovacija, beskrajno privržen prirodi. Umro je od bolesti koja je nastupila kao posledica totalne iscrpljenosti organizma, nakon što je, pešice, iz Dubrovnika stigao u Peštu! Ovakvi gestovi bili su protest protiv jedne veličanstvene ali uveliko dekadentne civilizacije, koja je brojala svoje poslednje dane. Civilizacije koja je na temelju osećanja apsolutne superiornosti nadrasla samu sebe. Stoga će i potonuti, gotovo iste godine kada i „Titanik“, čija sudbina predstavlja trijumf prirode nad ljudskom gordošću. Način života i njegovi spoljni izrazi, kuće, ulice, železničke stanice, škole, bolnice, kasarne… sve do letnjih puteva i rasporeda pojila po ledinama bilo je u monarhiji ustrojeno fantastičnom preciznošću, koja nije dopuštala improvizaciju. Bila je to moć koja zastrašuje. Laza Kostić i Arpad Juhas, svaki na svoj način, rešili su da joj se suprotstave. Zato im je život neprekidno proticao između činovnički precizne, gotovo brutalne, realnosti i potrebe uranjanja u vlastiti kosmos. Upravo, svakog momenta, živeli su „među javom i međ snom“!

Neverovatno je kako ljudi ponavljaju postupke, poput one domaćice s početka koja dlanom do besvesti poravnava stolnjak, ne znajući da time iskazuju samu suštinu svog bivstvovanja. Ovih dana glavna je vest kako smo uspeli da zatrujemo i nešto što samo po sebi nosi isključivo anđeoske i devičanske atribute. Otrov u mleku! Ajd’ u vodi ili čemu drugom. Ali – u mleku! Naravno, mnogo je mudrih koji kažu da je sve to posledica činjenice da smo okrenuli leđa prirodi. Narušili smo kosmički sklad i sad nam se to vraća. Ovo zapažanje intonira se poput „eureka“ zaključka. Kao – čovek 21. veka mora da shvati da nije sam. Mnogo se uzoholio. A dok to ne shvati, na sopstvenu malenkost podsećaće ga zemljotresi, tropske oluje, gladne godine, promena klime, meteori, otrovi u svemu i svačemu…

Zaboravljamo, ili ne znamo, da pred sobom imamo večitu priču, koja se u svakom veku pripovedala. Pre sto godina ljudi su golišavi izlazili na balkon ili pešačili od Dubrovnika do Pešte upravo protestujući zbog nesklada koji nas i danas muči. Ljudska oholost, osećanje neutemeljene superiornosti sa jedne strane, i svest onih koji nas vuku za rukav i upozoravaju da grešimo s druge strane: scenario nastao još u zori civilizacije.

Ne verujete? Zavirite po komšiluku. Prošetajte po ulicama svoje varoši. Sva pitanja i svi odgovori uvek su u nama ili oko nas. Jedan stolnjak, bođoš pred kućom… mogu vam ispričati mnogo toga. Ako ste voljni i ako znate da slušate. Probajte! Isplati se.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Martin Candir

Možda vam se svidi...