Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Bačko Novo Selo – Mašala Lala!

Idilično mesto u blizini velike reke i lovišta “Plavna” i “Karađorđevo”, koliko neobično, toliko je i tipično za celu Vojvodinu. I stoga mu treba pomoći

 

Neko bi rekao – bolje lokacije od ove nema u čitavoj Vojvodini. S jedne strane, ovde ste blizu svega: Dunava, puteva, šume… Oko vas Bač i Bačka Palanka, dva lovišta, od kojih je „Karađorđevo“ poznato diljem bivše nam Jugoslavije. A opet, u okruženju svih tih gradova i puteva, dovoljan je samo tren pa da nestanete kao šljiva u većoj gomboci i vratite se u neki davno izgubljen mir. Možemo posvedočiti! Budući da su nam putevi uski i loši, pa još poslovično neobeleženi, dolazeći i odlazeći iz Bačkog Novog Sela, shvatili smo da pred nama – već dva puta promiče Vajska, pa, takođe u duplikatu, dvorac u Baču, pa table sela Bođani i Plavna, koja nam uopšte i nisu bila u maršruti. A mi, zapravo, tražili Mladenovo, pa put kojim ćemo da preprečimo do Palanke.

Tačno mogu da zamislim prve žitelje, još tamo negde u 16. veku, kako se ponose svojim izborom. Otkrili su mesto usred panonske ravnice, na kom su vam, umesto rala i volova, za život dovoljni puška i udica. Baš tako! U ovom prirodnom okruženju, gde su vam divljač i riba nadohvat ruke, gladi se ni u najoskudnija vremena niko nije bojao. Selo je izašlo iz istorijskih magli kada su se pojavile Švabe, koje su počele da pristižu 1733, te ovde napravile naselje po svojoj meri, imena „Nojdorf an der Donau“. O tim danima, ali i potonjem padu, danas svedoči katolička Crkva Svete Ane u centru sela. Krajem Drugog svetskog rata sudbina je žestoko promešala karte. Umesto Nemaca, u potonjoj kolonizaciji stižu Bosanci. I to muslimanske veroispovesti. Bačko Novo Selo je danas jedino naselje u Vojvodini u kom možete sresti tipične Lale, u drugoj-trećoj generaciji, s imenima Rifat, Fikret ili Alma! Ali, ne da se ni njima! Najpre je 1965. strašna poplava zapretila da bukvalno raseli selo. Da stvar bude gora, ono je upravo tada bilo na svom vrhuncu, s preko 2.000 stanovnika. Priče o poplavama taman su počele da se zaboravljaju, kada su došle devedesete. Prođe i rat. A za njim i urušavanje privrede… mnogi meštani ostali su bez posla. Epilog svega – Bačko Novo Selo danas nema više od 800 stanovnika. U seoskoj školi nekada je bilo 600 đaka. Još koliko 2007. godine bila su 102 deteta u klupama. Danas je njih 45. Selo se prazni tiho, ali brzinom koja uliva strah. Meštani su ponosni i ne mole za pomoć, ali ona ne da im je neophodna, već je kucnuo i poslednji čas.

Naši domaćini s mukom se prisećaju postoji li neko domaćinstvo u selu koje nije nacionalno mešovito. I, bogami, jedva da su se setili. Srbi, kojih je većina, u selu žive sa 75 muslimanskih porodica, ali i sa Slovacima, Hrvatima, Mađarima, Romima…  Pola sela ima roditelje različite nacionalnosti, a o babama i dedama nećemo ni da pričamo. I svima je to prirodno koliko i činjenica da posle četvrtka ide petak. Zato bi svako kome je Vojvodina na srcu trebalo da se zabrine zbog činjenice da je u selu bezmalo svaka druga kuća prazna. Ovako nešto greota je izgubiti. A elemenata za nadu ima. Selo je okruženo atraktivnim lovištima. Znalci kažu da je baš na ovom mestu i Dunav poseban. Trasa međunarodne biciklističke staze „Eurovelo 6“ prolazi kroz mesto. Bačko Novo Selo je jedno od etapnih stanica Međunarodne dunavske regate, a na udaljenosti od 10 kilometara nalazi se malogranični prelaz sa Hrvatskom. Ovde ste usred pejzaža kakav je za Vojvodinu bio karakterističan pre vek ili dva, a, recimo, do centra Novog Sada ne treba vam ni pun sat vožnje. U vremenu sveopšteg ekološkog osvešćenja sve su ovo ozbiljni aduti. I, zaista, lično smo se uverili da je u selo došlo nekoliko porodica što su odlučile da život u velikim gradovima zamene za ovu podunavsku idilu. Nažalost, i danas je mnogo više onih koji odlaze…

 

DUNAVSKI DRIM TIM

Selo ima dva „ambasadora“ po kojima je nadaleko prepoznatljivo. Prvi je sportska legenda, rvač Refik Memišević. I doslovno ljudina od svojih 130 kila, harao je svetskim strunjačama osamdesetih godina. Osvojio je srebrnu medalju u superteškoj kategoriji na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu. Bio je svetski prvak, dva puta vicešampion sveta, a ostale medalje teško je i prebrojati. Zahvaljujući Refiku Memiševiću Braletu, za Bačko Novo Selo zna se i na drugim kontinentima. A Nedžad Avdulović je skromniji. Njemu je dovoljno što se među strasnim ljubiteljima riblje čorbe u čitavom regionu zna ko je Nećko. Uostalom, ima diplomu da je bio najbolji kuvar čorbe u bivšoj SFRJ. Ipak, najviše se ponosi što je član najveće podunavske alaske četvorke u istoriji! Pazite ovu reprezentaciju: Pera Varenika (čarda „Na kraj sveta“), Branko Štamberger („Kaloš čarda“), Petar Lapu („Čarda kod Braše“) i Nedžad Avdulović („Nećkova čarda“). Sva četvorica, bezmalo vršnjaci, u ovom zanatu predstavljaju ono što su u svetu muzike bili Janikini tamburaši. Legende pred kojima se skida šešir.

E sada, druga je priča što se Nećko boji da bi mu danas, umesto šešira, mogli skinuti čardu. Objekat je na gruntu „Vojvodina šuma“, ugovor je istekao i neće da ga produže. A bez Nećka ovde više ništa ne bi bilo isto. Ljudi iz Beograda, Subotice, Sombora… dolaze ovde zbog njega i ovog parčeta Dunava na kom se štuka i kečiga osećaju kao kod kuće.  Nećko se, naravno, ne predaje i veruje da će sve izaći na dobro. On, najbolji učenik čuvenog Brace Gradića, lokalnog ribara u petoj generaciji, ovde naprosto mora ostati, jer svidelo se to nekome ili ne, narod je ovaj deo obale davno prozvao „Nećkov rit“. A kada jednom uđeš u lokalnu legendu, iz nje posle – i da hoćeš, ne možeš da izađeš.

 

OD „PENTE“ DO KOBASICA

O sudbini ovdašnjih ribara i njihovog zanata priča nam i Jasmin Šapčanin. Jedan je od petnaestak preostalih ovdašnjih alasa. Posao je, kao i ostali, s kolena na koleno, ili preciznije „s čamca na čamac“, naučio na reci. Radi mrežama. Nema lepšeg osećaja nego kad „zaore“ smuđa ili kečigu. U redu, češće nađe deveriku, ali ribi se u zube ne gleda. Muka je samo što, ako hoćeš da radiš sve legalno, i nisi na nekoj računici. Dozvola je hiljadu evra, a firma ga košta još hiljadu i po. Lakše je iz reke izvući ribu nego zaradu. Žena mu je „original“ Nemica, pa zato i nije na muci da na vodu mora po svaku cenu. Posledica te činjenice ogledala se i u vožnji koju nam je priredio. „Pentu“ danima nije palio, pa ga je, s nama u čamcu, izneverila nasred Dunava. Do obale je stigao uz pomoć alaske solidarnosti, na „gurku“. A voli Jasmin reku. Naročito kad napravi kobasice od štuke i deverike. Osuši, pa secka polako. Onako za sebe i svoju dušu.

 

ŠKOLSKA DIKA

U svakom smislu, ponos sela jeste škola. Em ima najlepšu zgradu. Uslovi koje ovdašnja deca imaju ni po čemu se ne razlikuju od onih gradskih. Em, što je najvažnije, ovdašnji đaci postižu neverovatne rezultate u nastavi. Direktorica Osnovne škole „Moša Pijade“ Svetlana Zoranović kaže nam da ne postoji zvanična statistika, ali da je broj đaka koji kasnije odlaze na fakultete, i neretko postaju ozbiljni stručnjaci, sigurno iznad proseka za Srbiju. Druga je stvar što se niko od te dece ne vraća u selo, pa ispadne da škola sama sebi čini medveđu uslugu. Kako bilo, škola raspolaže sa još dve stare zgrade. Bilo bi divno kada bi se renovirale i poslužile kao dom za ženska udruženja, sekcije KUD „Dunavac“, za muzej i razne sadržaje koji bi obogatili život mesta. Jer, i ona deli strah, koji smo ovde osetili kod svih, strah da sva ova lepota ne zapusti od ljudi. Danas je divan školski kolektiv od oko 30 ljudi na usluzi 45 đaka. Selo je specifično, i ova nesrazmera, za sada, nikome ne smeta. Ipak, mnogi se još sećaju vremena kada je cika dece dok izlaze iz škole, na radost meštana, odjekivala celim selom. I svi su je ovde željni.

 

„NAŠA“ DECA!

Njih tri su najbolji dokaz da su ovdašnji đaci stvarno malo čudo. Anđela Vujić, Dejana Memišević i Sofija Šijaković idu u isti razred. Sve tri su karatistkinje. Počele su da vežbaju u ovdašnjoj sali za fizičko, a treninge nastavile u Karate klubu „Slavija“ u Baču. Prošlog meseca na šampionatu u Bugarskoj Anđela je postala prvakinja sveta! Dejana, kao novi izdanak čuvenih Memiševića, postala je srebrna, a Sofija je u borbama osvojila bronzanu medalju. Male Novoselke, sa ovdašnjeg šora, srcem i spretnošću postrojile su decu iz celog sveta! Imale su doček dostojan šampiona. Ma ima ovde nečeg čega nigde drugde nema.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Jelena Božičanin

Možda vam se svidi...

Dobrodošli