Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Kukujevci – Gde Slavonci postadoše Sremci

Ovo je možda jedino selo u kom se za nekoliko godina gotovo potpuno promenilo stanovništvo. I jedino kom je škola tesna za sve đake. I jedino koje nema kuću gde bar neko nije zaposlen. Ima toga još… ali i ovo je dovoljno

Kukujevci su poslednjih godina steklo medijsku slavu kojoj gotovo da nema pandana u čitavoj Vojvodini, a možda i u Srbiji celoj. Ako ćemo pošteno, za većinu sela koja se vrte po novinskim stupcima i televizijskim špicama, znamo gotovo isključivo po nekoj od čuvenih „…ijada“. Takva sela su recimo: Turija, Deronje, Kačarevo, Mokrin…  Kukujevci su postali slavni po nečem sasvim drugom.

Zapravo, da je sreće, oni u medije ne bi ni dospeli. Prvi povod zbio se, naime, sredinom devedesetih godina. Do tada su ovo selo, sa tek nešto manje od 2.000 stanovnika, gotovo u potpunosti naseljavali Hrvati (90%). A onda su stigli Srbi, izbegli iz preko 150 mesta – od Dalmacije, Like i Banije, do ravne Slavonije.  S jedne strane Hrvati, u koje se tih devedesetih uvukao strah, a s druge Srbi koji ostavili svoja najčešće velika domaćinstva i stizali s tek nekoliko kesa u rukama. Počela je svojevrsna razmena stanovništva i njihove imovine. Hrvati su menjali kuće i odlazili diljem Hrvatske, a Srbi su dobili priliku da u Kukujevcima otpočnu neki nov život. Naravno, oni skloniji politici, na obe strane, o događajima koje smo mi ovoliko uprostili – imali bi i danas štošta da kažu. Mi u to, bar na ovom mestu, ne ulazimo. Prošlo je 20 godina, strasti su se smirile. Ostaje činjenica da u Kukujevcima danas živi 94 odsto Srba. Retki su slučajevi poput ovog, da je neko selo za samo nekoliko godina, praktično kompletno izmenilo stanovništvo.

kukujevci1Ovdašnji Srbi imaju izreku: „Samo nas mlinovi nisu mleli i vuci nas nisu jeli – sve ostalo smo preživeli!“ Krenuli su od nule. Na sreću, imali su dva dobitna aduta. Najpre, naviku porodičnog života koji je gotovo jednak onom zadružnom – svi za jednog, jedan za sve. A zatim i genetski usađen osećaj za vredan i istrajan rad.

Za dve decenije Kukujevci su se preporodili. Tu stižemo do povoda koji su selu doneli slavu. Gotovo da ne postoji iole ozbiljnija medijska kuća u zemlji koja u poslednje dve ili tri godine nije objavila kako su Kukujevci selo u kom nema nezaposlenih i kako je ovo selo s preko 300 dece! Zato smo u uvodu i izrekli ono: „Da je sreće, oni u medije ne bi ni dospeli“.  Najpre, najbolje da rata nije ni bilo. A s druge strane, ko može biti srećan što su Kukujevci jedino selo u kojem je škola prepuna đaka a nezaposlenih gotovo da i nema! Ako već nismo u proseku takvi, onda bi ovi epiteti morali da važe bar za desetinu drugih sela. Nažalost, nije tako. Ostadoše Kukujevci usamljeni.

Selo koje se nalazi na 12. kilometru puta od Šida prema Sremskoj Mitrovici, ispod obronaka Fruške gore,  za ovu novinarsku euforiju ne haje mnogo. Oni za nju naprosto nemaju vremena. Imaju oko 2.500 stanovnika, a mogu se pohvaliti da je gotovo jedna četvrtina zaposlena u svom mestu. Samo „Agropapuk“, koji se bavi proizvodnjom i preradom mesa, zapošljava oko 350 ljudi. A gde su „Beokapra“, zadruge „Ratar“ i „Rit“, firma za uvoz i izvoz guma „Asoler“, ribnjak, mini-pivara, veterinarske apoteke, prodavnice… I naravno, njegovo veličanstvo – duvan!

U suštini, od njega bi sve trebalo i da počne.

SLAVA VIRDŽINIJI

kukujevci2U Kukujevcima duvan uzgaja stotinak domaćinstava (otprilike trećina sela), na površini od 1.200 hektara. Ako jedan od uzgajivača kaže da je u kišnoj godini sa pet hektara dobio 13,5 tona duvana, onda vi izračunajte koliko je to. Duvan je najvećim delom u selo stigao sa Srbima izbeglim iz Virovitice i Podravske Slatine. Duvansku sortu svetla virdžinija poznavali su u prste, a pokazalo se da joj ovde baš odgovara. Danas se po površini duvan više gaji u susednim Golubincima i Hrtkovcima, ali kažu meštani da „ovakvog kao što je njihov, nema nigde“. Uostalom, nije bilo tako davno kada se u Kukujevcima brala trećina duvana dobijenog u čitavoj Srbiji!

Da se razumemo, ko je jednom u životu brao duvan, to iskustvo pamti do kraja života. Kažu da se po težini ovaj posao može porediti jedino s rudarskim. Budući da berba počinje sredinom jula, kada sunce uprži preko 30 a često i do 40 stepeni, radi se gotovo isključivo noću. U sagnutom položaju, gotovo bez vazduha, berači po danu tu muku naprosto fizički ne bi izdržali. A opet – od duvana je sve krenulo. U selu je za 20 godina podignuto 350 kuća. Izgrađene su moderna osnovna škola, crkva i štošta još. Da nije duvana, teško da bi sve bilo baš tako. Doduše, prilike na tržištu znale su da budu i mnogo bolje, ali svako će vam ovde iskreno reći da ko hoće skromno ili čak pristojno da živi, od duvana to – još uvek može. Dovoljno, zar ne?

SEOSKI ŠERIF

Ko se na vreme nagledao kaubojskih filmova, zna da svako selo mora imati svog šerifa. Kukujevci ga imaju. Miroslav Stojčević Šerif formalno je predsednik Saveta mesne zajednice. Neformalno, on je domaćin sela u punom smislu te reči. Bez obzira o čemu se u selu raspitivali, prvo će vas na njega uputiti. A gotovo je izvesno da će vas upravo on na kraju i ispratiti. Ovaj britki Slavonac blizak je rođak patrijarha Pavla. Njegov deda je rođeni brat patrijarha, koji će, sada je sasvim sigurno, biti proglašen svecem.

Praktičan kao i svi ovdašnji, novopečeni Sremci, Šerif tu činjenicu preterano ne ističe. Naprotiv. Mnogo radije pričaće vam o tome kako su „Kukujevci, možda jedino selo u Srbiji koje bar sto puta više daje državi nego ona njemu“. Ili o tome kako selo samodoprinosom obezbeđuje 2,4 miliona dinara, što je osetno više od polovine godišnjeg budžeta mesne zajednice. A, recimo, većina sela i nema samodoprinos, pa im opština daje sve.

Ipak, kao i bilo ko u Kukujevcima, Miroslav Stojčević – ne želi da kuka. Naprotiv. Sledeći plan im je da asfaltiraju sve ulice u selu i izgrade sportsku halu. Mislite da neće? Navratite dogodine, pa ćete videti šta neće.

ČAROBNA FRULA

kukujevci3Branko Stojković je u životu tri puta počinjao iz početka. Jeste da je svaki put uspevao, ali početaka mu je preko glave… U selu Španat pored Podravske Slatine, pre nego što će doći u Kukujevce, ostavio je ogromno imanje. Samo je kamilicu gajio na 75 jutara. Na farmi kokošaka, u danu u kojem je morao da izbegne, nalazilo se 30.000 jaja. Sve je to ostalo. Ali je ostala i glava na ramenima, a to je najvažnije. I njemu i braći: Miloradu, Rajku i Slobodanu. I eto, opet su stekli.

Krenuo je Branko ovde sa 120 koka, a danas ih ima 3.000. Usput je postao i prava televizijska atrakcija. Svojom frulom, koju redovno svira u „pansionu“ za svoje dame, deluje tako magično, da nesnosnu buku u kokošinjcu za tili čas pretvori u tišinu nalik na onu u publici kakve operske dvorane. Čudo!

Još da jaja na pijaca nisu najeftinija od kada svet pamti, svirao bi Branko i bolje. Ali ni ovako se ne žali. Zapravo, on se nikada ne žali. Samo radi – i pomalo svira.

AUSTRIJANKE, GASTARBAJTERKE

U nekom selu skromnijeg potencijala već bi samo farma i mlekara, kakvu na četiri hektara poseduje „Beokapra“, bile atrakcija. Farma je zaživela 2009. godine, kada je 179 koza i pet jarčeva sišlo s Alpa u sremsku ravnicu. Pokazalo se da su došle na pravo mesto. Analiza je u tom trenutku pokazala da samo 0,4 mleka koje se u nas proizvede potiče od koza. Stigle su na praktično – pustu teritoriju.

A mleko je samo početak. S njim tek počinje ono glavno. Recimo sirevi, čije specijalne vrste sazrevaju u hrastovoj kori, pepelu od hrasta kitnjaka i vranilovoj travi! Nakon sazrevanja, neki se sirevi pakuju u kestenov list, čime dobijaju dodatnu aromu.

Da koze znaju šta se sve dešava s onim što jutrom daju, bile bi još ponosnije nego što izgledaju na našoj slici.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški

Možda vam se svidi...