Trebalo je zaista imati mnogo znanja, mašte i radoznalosti, pa pronaći 175 ličnosti, životom ili delom neizostavno vezanih za Vojvodinu, koji pri tome imaju i šta da kažu. Uspeli smo u tome. Intervjui koji su za ovih 14 i kusur godina obeležili ove strane, jesu svojevrstan leksikon Vojvodine koja je bila, jeste i biće. Samo s jednim razgovorom nisam žurio. Znao sam da me čeka. Kopati brazde po ravnici, a preskočiti onu koju punih 50 godina erupcijom svog umetničkog izražaja krči Giga Đuragić Dile, bilo bi doslovno neumesno. Diletov trag ravan je onom koji u dubokom snegu ostavlja usamljeni šetač. Osim što ne možete da ga ne primetite, lakše vam je da hodate ako u njega umećete vlastite stope. Čovek koji je rođen na istom komadu ravnice kao i ja sam, književnik Dragomir Popnovakov, zapisao je: „Đuragić je danas genetski pesnik zemlje i svih njenih mena, kroz godišnja doba i smene boja. S puno osećajnosti i stišane žudnje, on slika pretežno ravničarske pejsaže, otkrivajući na svojim platnima vedrinu i sva koloritna lica svog unutrašnjeg panteističkog boga. A to su crne ugari, oranice, lenije, kukuruzišta, žitišta, suncokreti, blagi obrisi salaša, okrečeno voće, drveće u daljini… Taj osvojeni panteistički beskraj, dalji od svakog očinjeg vida, jeste i najlepša metafora vojvođanske duše, koju Giga Đuragić smireno i polagano dostiže“. I eto tako, dočekasmo Dileta.

Reklo bi se da se sve ono što naša civilizacija radi u poslednjih vek i po, može svesti na pokušaj čoveka da se emancipuje u odnosu na prirodu. Da je zauzda i njome zagospodari. To radi s tolikom snagom i strašću, da bi se moglo naslutiti kako veruje da ga na kraju tog puta čeka besmrtnost… Vi, međutim, čitavog svog stvaralačkog veka hodate u obrnutom smeru. Vraćate se prirodi u kojoj tražite smisao i inspiraciju. Koliko ste svesni ovog „obrnutog“ promišljanja?

Svojim rođenjem nasledio sam sve ono što su imali i sa sobom nosili moji preci, dedovi, pradedovi, i svi oni koji su na ovoj ledini rođeni, odrastali, živeli i umirali. Ta nasleđena iskustva i saznanja, koja se prenose s kolena na koleno, oblikovala su moj život i rad. Ljudi koji me okružuju i ja vodimo gotovo istovetan život – samo na drugačiji način obrađujemo zemlju i njivu. Taj malo drugačiji modus rada ne dozvoljava mi da budem pasivan, inertan – kako sunce, kiša i suša utiču na zemljoradnike, tako utiču i na mene – njihove strahove doživljavam i ja – i to me održava u normali. Živeći ovde, stekao sam duboku, skoro genetsku vezanost za prirodu. Svaki budan momenat provodim u posmatranju i čitanju prirode. Prepoznajem njene mene, sve promene, godišnja doba. U svom radu koristim to što vidim, poznajem i prepoznajem. Osećam da ta iskustva ostaju duboko u meni, i volim da mislim da kroz svoju umetnost transponujem prirodu i njenu moć. Prirodu ne imitiram – to ostavljam fotografima – već kroz sopstveno životno iskustvo i umeće kreiram svoju predstavu prirode. Možda nije čudno što mi se monografija povodom 50 godina umetničkog rada naziva baš „Istinitije od stvarnosti“.

Još vas jedna stvar na nivou likovnog izraza čini pripadnikom kruga koji je već dugo u defanzivi i povlačenju. Čitava umetnost, ne samo likovnost, najmanje pola veka divi se destrukciji lepog. Nekritički se slave instalacije, performansi, a podžanrovi manifestacione umetnosti dobijaju ikonografski značaj. Vi međutim i dalje tragate za najpotpunijim izrazom estetike lepog.

Shvatio sam da destrukcija i uništavanje lepog, što je postalo često, u isto vreme uništavaju i našu duhovnost. Pobornik sam umetnosti lepog i ljuti sam protivnik novih tendencija koje pominjete. Umetnik ima svoj zadatak – da utiče na svoju okolinu time što je poštuje i prikazuje lepotu života. U ljudima, običajima, odelima, pejzažima… Trudim se da lepotu svugde vidim i da se u potpunosti vodim tim principom, te da to prenesem novim generacijama.

Osećaj zavičajnosti nesumnjivo vam je važan. Iz vlastitog primera znam da se prečesto insistiranje na zavičajnoj tematici tumači odsustvom interesa za univerzalnim, ili, što je još gore, prišivaju mu se atributi patetičnog, „nižeg“ izraza. Kakav je u ovom svetlu vaš odnos spram zavičajnosti u umetnosti?

Rođen sam u paorskoj familiji. Otac Stevan, kog su zval Čika, bio je povrtar. Na svojoj zemlji sadio je patlidžan, papriku, pasulj, pomalo šargarepe i zeleni. U ritu smo imali dolap kojim smo navodnjavali zemlju. Ja sam kao dečak kandžijao konja koji je povazdan hodao u krug. Četiri puta nedeljno išli smo na pijace u Karlovce i Kovilj. Pomagao sam roditeljima i stajao za tezgom. To me je odmalena naučilo ophođenju s ljudima. Tu sam stekao osećaj za razgovor i poštovanje drugih. Opet, pročitao sam negde da je Milan Kašanin zamerio Lazi Kostiću što je pisao o crkvi Santa Maria della Salute a nije opisao manastir u Kovilju. Ne želim da mi tako nešto bude zamereno – uostalom, jedan Pariz ima mnoštvo umetnika koji će ga ovekovečiti – Kovilj ima mene i još šačicu ljudi. Kada sam provodio vreme u Parizu, devedesetih, pitali su me odakle sam.
„Kovilj?“, pitali su, „Gde je to?“ Moj odgovor je uvek bio: „Kovilj… Pa Beograd vam je pored Kovilja“.

Gotovo od samog početka stvarate uz epitet slobodnog umetnika. To, pretpostavljam, znači da ste sve vreme, uz traganje za idealnom duhovnom vertikalom, morali da tražite i potvrdu na tržištu. Koliko su ova dva imperativa pomagala ili smetala jedan drugom?

To što sam bio „slobodnjak“ mi je pomoglo. Finansijski je bilo teško, naravno. Iako sam ponekad morao da radim poslove sa strane da bih othranio porodicu, imao sam vreme koje mi treba da sve duboko proživim i iskusim. Zbog ovog statusa zadržao sam luksuz da se bavim svojom umetnošću iskreno i u potpunosti. Osećam da je ovo luksuz, jer primećujem da je nekim kolegama radno mesto stvorilo vrstu sigurnosti koja ih je odaljila od umetničkog izraza. Danas sam zadovoljan što publika prepoznaje vrednost mojih slika. Izgleda da se može i preživeti i ostati svoj. Najlepši kompliment mi je reč prijatelja i kupaca koji kažu da im moja slika na zidu donosi mir. Kad dođu kući, pa sa zida osete delić moje energije. U tom momentu, moja umetnost je ispunila svoju misiju.

Trenutno se nalazimo u, kako volite da kažete, „rustičnom, prirodnom ambijentu galerije u Kovilju“. Koliko vam znači ovaj prostor?

Moj kolega i prijatelj Jeremija iz Pećinaca mi je rekao nešto mudro: „Nemoj verovati nekome ko ti kaže da je umetnik. Idi kod njega kući, vidi gde i kako živi, pa ćeš znati koliko umetnosti ima u sebi“. U neku ruku, okruženje definiše umetnika. Tako i mene ova kuća, galerija i atelje definišu. Evo, možete i sami da vidite. Trenutno imam četiri izložbene postavke, koje, važno mi je, nisu samo moje. Tu su i moji ateljei, u kojima radim u zavisnosti od doba godine. Naravno, biće ovde i moj legat, galerija u kojoj će trajno biti izložene moje slike i tapiserije. Nadam se da će on jednog dana biti značajan mojoj deci koja će o njemu brinuti, ali i ljubiteljima umetnosti iz Kovilja, Novog Sada, pa zašto ne – i turistima koji će dolaziti s drugih strana. Obilazeći manja mesta sa sličnim legatima, pre svega po Vojvodini, uverio sam se, nažalost, da se mi prema ovakvim pričama još uvek odnosimo prožeti nekom letargijom, poluzainteresovani. Imamo sjajnih umetničkih postavki koje niko ne obilazi, jer se niko nije ni potrudio da ih približi ljudima. Bezbroj je primera koji pokazuju da ne umemo da cenimo ono što imamo. Verujem ipak da će ovaj frtalj koviljske ravnice u Petra Drapšina 11 imati drugačiju sudbinu. Ovo je oduvek bila domaćinska kuća, u kojoj su se ljudi rado dočekivali. Dobrodošli ste. Sada i navek.

Umetnicima se nekako olako pripisuju sujeta i stvaralačko samoljublje. Vi ste, međutim, organizovali na desetine likovnih kolonija na kojima su se okupljale stotine umetnika. U ovom prostoru rado izlažete tuđe postavke. Da li to znači da ste lišeni te naširoko opisane umetničke sujete?

Grupne kolonije brojim u stotinama, volim da ih organizujem i da učestvujem u njima, uživam u umetničkom okruženju i ljudima, pogotovo umetnicima. Kad sam počinjao da se interesujem za slikarstvo, kao dete sa sela u ono vreme imao sam problem da pristupim informacijama i da naučim nešto praktično. Pisao sam mnogim poznatim umetnicima, želeo da posetim njihove ateljee i da od njih učim, a dobio sam odgovor jedva na nekolicinu tih pisama. Tada sam odlučio da ću se uvek naći mladim, talentovanim ljudima, koji žele da uče. Njima su moja vrata uvek otvorena.

Nekada sam držao školu crtanja i slikanja, i danas sam ponosan i srećan kad bivše učenike pozdravim kao kolege. Dajem sve od sebe da budem svestan – ali ne sujetan. Poštujem svoje kolege i uvek imamo korektan odnos, pa i kad njihovo stvaralaštvo nije ona vrsta umetnosti koja mene pokreće i koja mi prija. Ukratko, nisam ni egocentričan ni ekscentričan.
Nedavno se pojavila kapitalna monografija posvećena vašem stvaralaštvu. Koliko vam je kroz vreme bila važna javna recepcija vaše umetnosti?

Ljudski je da čoveka raduje kad je njegov rad prihvaćen. Kroz svoju karijeru, svaki put kad se o mojim slikama i izložbama pisalo ili pričalo u medijima, dobijao sam podstrek i novi elan za umetničkim radom. Tako je i sad – ponosan sam na svoj rad i bez toga, ali pozitivni komentari me uvek guraju napred.

Jedan čovek od pera odavno je rekao da se Vojvodina nalazi u „ispregnutim kolima“. Već sam podatak da nam je velik broj sela dramatično opusteo o tome dovoljno govori. Mi smo uradili šta smo znali i umeli s onim što smo dobili od starijih. Ko će nas naslediti? Postoji li nešto „istinitije od stvarnosti“ što nam može doneti budućnost izvesniju od ove koju sada naziremo?

Imao sam tu sreću da se rodim u jednostavnije vreme. Mogao sam da živim skroz u skladu sa prirodom. Sada imam 76 godina i smatram da sam proživeo jedan lep život, punim plućima. Nove tehnologije i stil života me ne privlače. Najtužnije mi je ovo ekstremno uništenje prirode, ako to ne zaustavimo – budućnosti možda i nema. Ja više volim oker, braon, žuto, pa i sivo – ali plavetnilo i zelenilo naše zemaljske kugle je nezamenjivo. Na samom kraju kapitalne monografije posvećene jubileju pola veka mog stvaralaštva, prisetio sam se kako sam sedeo u Malagi, na klupi sa Pikasovim spomenikom, pred njegovom rodnom kućom. Konstatovao sam kako „niko nije prorok u svom selu“. Shvatio sam da ni od Pikasa njegova Malaga nije kupovala slike, kao što ni moj grad nije od mene. Na dan kada je Pikaso preminuo, maja 1973. godine, otvorena je moja prva samostalna izložba u Kovilju. Ovaj čin nas je povezao za sva vremena. Njemu u čast, svoj potpis na slikama stilizovao sam tako da liči na njegov. Gledao sam Pikasove slike u raznim muzejima… priznajem da izuzetno cenim El Greka i Karavađa… ali najviše volim Van Goga i Savu Šumanovića. Živim u vremenu s kojim se nisam uvek slagao, a nadam se i priželjkujem da će se ambijent za moje potomke promeniti, da će oni živeti u boljem i lepšem okruženju.
Imate li neki životni stav kog se držite sve vreme? Neki stav, osećanje ili misao bez kog naprosto ne biste mogli?
Ceo život sam voleo ljubav. Tu reč, to značenje, to me održava, nosi me sa sobom. Volim moju decu, svoju porodicu, volim ljude, prirodu, okruženje – volim da volim, i to mi daje snagu!

Antrfile:

Nisam od onih koji veruju da umetnost nastaje samo u trenucima inspiracije. Čitavog života imam ustaljen raspored. Ako sam u Kovilju, ujutro u kafani pijem kafu i pročitam novine. U Novom Sadu radim to isto, ali u drugom ambijentu. Onda dođem u atelje. Povučem makar jednu liniju, a za njom uvek dođu i ostale. Radim do dva-tri po podne. Onda je vreme za ručak i odmor. Kasno popodne u gradu šetam, a na selu radim oko kuće ili u bašti. Bio sam u Parizu, na Monmartru, i svukud još, ali nikada nisam bio boem. Video sam mnogo velikih ljudi s niskim strastima. Nikada me to nije privlačilo.

Izvod:

Kad sam počinjao da se interesujem za slikarstvo, kao dete sa sela u ono vreme imao sam problem da pristupim informacijama i da naučim nešto praktično. Pisao sam mnogim poznatim umetnicima, pitao ih da im posetim ateljee i da od njih učim, a dobio sam odgovor jedva na nekolicinu tih pisama. Tada sam odlučio da ću se uvek naći mladim, talentovanim ljudima koji žele da uče. Njima su moja vrata uvek otvorena.

Biografija:

• Rođen 17. aprila 1946. u Kovilju.
• Višu pedagošku školu – likovno vaspitanje, završio je u Novom Sadu.
• Od 1970. do danas radi kao slobodni umetnik.
• Bavi se slikarstvom, tapiserijom i drugim umetničkim disciplinama.
• Priredio je 105 samostalnih i učestvovao na preko 850 kolektivnih izložbi.
• Organizovao i učestvovao na preko 250 likovnih kolonija u zemlji i inostranstvu.
• Godine 1987. osnovao je likovnu koloniju u manastiru Kovilj.
• Iste godine boravi u Parizu i deli atelje sa Jozefom Klaćikom. Izlaže na dve izložbe u Bretanji. U Parizu će boraviti i dve godine kasnije.
• U rodnom Kovilju inicira i osniva: AKUD „Laza Kostić“, Turističko društvo Kovilja, „Likovnu koloniju Kovilj“, Tamburaški memorijal „Vasa Jovanović“, Spomen i etno kuću „Ilija Nešin“ i još mnogo toga.
• Za svoj stvaralački rad primio je 26 nagrada i priznanja.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Maja Tomas

Članak Giga Đuragić Dile: BRAZDA U RAVNICI se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Za njega je poziv profesora nešto najsvetije i najsvetlije u ljudskoj, ovozemaljskoj praksi. Tvrdi da je bio najsrećniji čovek na svetu kada je dobio posao asistenta na predmetu Književnost renesanse i baroka, davne 1988. godine, i kada je počeo da drži predavanja. Bio je ubeđen da je rođen za taj poziv. A onda se, kroz vreme, našao u još jednoj opsesivnoj temi, a to su – Dunđerski. Kao inspiracija, kao reper određenog vrednosnog sistema, kao kota s koje se bolje sagledava tragizam jednog naciona, njegov nehaj prema sopstvenoj prošlosti… Od teme smeha kod Crnjanskog i teme snova u renesansi, čitav taj „svetonazor“ mnogo mu je pomogao da bavljenje Dunđerskima stavi u kontekst „svetskosti“, „evropejstva“, da koliko-toliko izbegne onaj konstantinovićevski „duh palanke“ i sav bagaž kiča koji on sa sobom nosi.

Kao rođeni Bečejac, s legendom o porodici Dunđerski, ili bar jednom od njenih interpretacija, upoznati ste od detinjstva. Poslednjih desetak godina ovom temom intenzivno se bavite. Koliko je u međuvremenu evoluirao i stasavao vaš odnos prema njoj? Vidite li ovu priču iz nekog novog ugla?

Rođen sam i živeo sam „u onim vremenima“ kada se ime Bogdana Dunđerskog u Bečeju izgovaralo s nekim strahopoštavanjem i zebnjom, jer je on ipak bio označen kao „narodni neprijatelj i saradnik okupatora“. Sama činjenica da je dvorac rekonstruisan osamdesetih godina od strane poljoprivrednog kombinata „PIK Bečej“ ogroman je pomak u percepciji šire javnosti samog Bogdana Dunđerskog i njegove zaostavštine. Zanimljivost da se dvorac nije nazvao po imenu njegovog vlasnika, nego po imenu vlasnikovog konja – Fantast – govori u prilog tezi da je taj otklon od Bogdana, ali i svih Dunđerskih, bio i ostao dovoljno jak. Bilo kako bilo, PIK Bečej je spasao dvorac od dalje devastacije i propadanja, napravio je za potrebe kompanije rezidencijalni prostor, ali i prostor za širu javnost i zaljubljenike u arhitektonsko nasleđe ovih prostora. Iz ove perspektive, dakle perspektive kada je ponovo dvorac napušten i zapušten, dok čeka realizaciju testamentarne volje svog vlasnika kojom se dvorac dodeljuje Matici srpskoj i tako dalje, treba zaista odati priznanje PIK Bečeju i tadašnjim rukovodiocima, koji su, ne samo uložili novac preduzeća, nego verovatno i svoj uticaj da se od „viših organa“ dobije saglasnost za rekonstrukciju dvorca i to dvorca jednog „osvedočenog narodnog neprijatelja“. Očigledno je konjarski lobi bio prilično jak, te je argumentacija o rekonstrukciji dvorca išla u pravcu afirmacije ergele i konjičkog sporta… U svakom slučaju, PIK Bečeju ja odajem priznanje!
Fantast je dugo godina bio otvoren za javnost s nekim elementarnim turističkim sadržajem – hotelskim smeštajem, ugostiteljskom ponudom i mogućnošću da „jašete konje“. I to je to. I kao takav privlačio je pažnju popriličnog broja ljudi, jer, priznajmo to, dvorac Bogdana Dunđerskog sija svojom lepotom, svojom monumentalnošću, arhitektonskom neobičnošću, usred ravnice, među njivama i prašnjavim lenijama…
Legende o Bogdanu Dunđerskom koje su dopirale do mene i koje su se žilavo održale do dana današnjeg imale su u sebi neki „klasni momenat“, kao da su stvarane iz jednog centra, neke lokalne kominterne. Naime, Bogdan je u tim legendama prikazan kao raskalašan čovek koji troši pare iz inata na izgradnju dvorca, koji „voli konje, žene i vino“, koji je punio bazen mlekom da se njegova ljubav Mara Đalinac u njemu kupa, koji je platio Marinom mužu da Mara bude njegova naložnica i nadzornica imanja, itd. Potpuno je zanemarivan i sklanjan od pogleda javnosti jedan važan momenat njegove biografije, njegovog života, njegovog svetonazora. Reč je o njegovom testamentu, koji najbolje govori o Bogdanovom karakteru, testamentu kojim on ostavlja Matici srpskoj svu svoju imovinu kako bi se na njegovom imanju tj. dvorcu otvorila Poljoprivredna akademija! Dakle, tridesetih godina 20. veka imamo čoveka koji sanja o nekakvom Oksfordu nasred ravnice, nekakvom univerzitetskom agro-kampusu. I umesto da to bude okosnica čitave priče u vezi sa Bogdanom Dunđerskim, nama se prodaje priča o bogatom tipu koji „voli konje, žene i vino“. Jednom rečju, moj odnos prema samom Bogdanu bio je i ostao drugačiji od te „glavne struje“. Otuda sam i pokrenuo projekat „Čudesni svet Dunđerskih“, u čijem početku stoji drama „Od raja do beznjenice“ koja je rađena s ciljem i svrhom da se turistička ponuda dvorca Bogdanovog radikalno promeni. U pravcu stvaranja jednog prostora u kojem bi svi hodočasnici ljubavi mogli naći utočište, utehu, razonodu i naravno – umetnost! Poput Julijine kuće u Veroni koju posećuje stotine hiljada ljudi, a na osnovu jednog dramskog dela: Šekspirovog „Romea i Julije“! S tom predstavom počinje i moje dublje upoznavanje sa sudbinom porodice Dunđerski, faktički – otkrivam taj čudesni svet koji postaje moja velika inspiracija.

Bavljenje jednom, u svom vremenu toliko moćnom porodicom, otvara i čitav niz drugih pitanja od kojih kao da se namerno ograđujemo. Tu, recimo, mislimo na zaboravljenu „dvorsku kulturu Vojvodine“. Pa na naš vazda politički motivisan odnos prema duhovnom i materijalnom istorijskom nasleđu. Na „bele“ i neispisane strane u našem sećanju. Koliko vodite računa o ovom širem kontekstu dok se bavite, neko bi rekao, tek jednom porodičnom hronikom?

U jednoj kapi mora nalazi se celo more. Tako je i sa mojim bavljenjem Dunđerskima: kroz prizmu ove porodice vidi se sudbina celog jednog naciona, jednog kulturnog areala, jednog staleža, društva u celini. Ja nisam istoričar i porodicom Dunđerski ne bavim se na način na koji bi se bavio istoričar, istoriograf, arhivista, sociolog, naučnik… Meni su Dunđerski inspiracija za stvaranje dramskih dela, prvenstveno. „Moji“ Dunđerski su fiktivni likovi, književni, sve što opisujem u svojim dramskim delima u vezi sa Dunđerskima rađeno je po „principu verovatnoće“ da se nešto moglo dogoditi, a ne i da se stvarno dogodilo /po Aristotelu/. Istina je da se oslanjam na oskudne istorijske podatke, trudim se da proverim svaku činjenicu iz više izvora, pa tek na osnovu toga da je transponujem u fiktivni svet literature i dramskog stvaralaštva. Na kraju krajeva ja, kao i većina ljudi, do ove porodice dolazim putem jedne pesme, a to je Santa Maria della Salute. Ona, dakle ta pesma, jeste svojevrsna vremenska kapsula koja je od zaborava sačuvala pre svega Lenku Dunđerski, a samim tim i njenu porodicu i prezime! Otuda je moj „ugao gledanja“ na Dunđerske romansiran, pomalo fiktivan, idealizovan. I ja toga i ne želim da se oslobodim. Naprotiv. Za razliku od drugih brojnih porodica koje su takođe bile i ostale važne za ove krajeve, bili veleposednici, bogati trgovci, predstavnici više građanske klase – porodica Dunđerski pripada najviše nama, ljudima koji se bave umetnošću. Zato sam ja fokusiran „samo“ na Dunđerske, čime možda i nezasluženo pribavljam sebi status umetnika. Baveći se Dunđerskima, njihovom materijalnom, ekonomskom i duhovnom zaostavštinom, ukazao mi se čitav jedan svet, zatomljen, zatravljen, namerno potisnut i zaboravljen, sociološki neobrađen, a reč je o „dvorskoj kulturi Vojvodine“. Kao što su salaši bili mikrosvet, zaokružen, poseban, s razlogom i namerom stvaran, tako su i dvorci Vojvodine podizani s razlogom, određenim socijalnim argumentima, bili izraz potrebe jednog staleža za lepotom, dokolicom, emancipacijom… Vojvodina je premrežena dvorcima, koji su najbolje svedočanstvo o odnosu jednog društva prema svom nasleđu. Nismo se proslavili, to je svima jasno. Najpre su uništavani ili pretvarani u kafane, a njihovi vlasnici ocrnjivani najcrnjom bojom, pa opet s novim poretkom uništavani, zaboravljeni „jer se ne isplati“ paziti ih, čuvati, organizovati život u njima. Zavladao je merkantilizam najgore vrste i tako čitav jedan svet pred našim očima propada. Uveren sam da se može nešto više uraditi na planu očuvanja svih tih dvoraca.

Vaša knjiga „Čudesni svet Dunđerskih“, koju čine četiri dramska teksta, uveliko putuje ravnicom. Pratite li njen odjek?

Knjiga se sastoji od četiri dramska dela: „Od raja do beznjenice“ je drama o velikoj, tragičnoj ljubavi Lenke Dunđerski i Laze Kostića, druga je monodrama o ocu Lenkinom, Lazaru Dunđerskom, jer sam imao želju i potrebu da umetnički uobličim lik čoveka koji je bio najbogatiji Srbin u Austrugarskoj carevini, koji je imao neverovatan talenat za posao, za obrt kapitala, koji se bavio veoma uspešno svim čega god se dotakao: zemljoradnjom, finansijama, trgovinom, industrijom, pivarstvom, proizvodnjom tepiha… Treći dramski tekst posvećen je Bogdanu Dunđerskom i onoj čuvenoj anegdoti po kojoj je Bogdan bio toliko zaljubljen u ženu svog kovača Maru Đalinac, da mu je na kraju platio dukatima i zemljom samo da Mara ostane Bogdanova naložnica i nadzornica imanja. Četvrti tekst je monodramsko kazivanje testamenta Bogdana Dunđerskog. Svi tekstovi pisani su „da bi se igrali, izvodili“. I svi su postavljeni „na scenu“ pre nego što je knjiga uobličena i objavljena. Osim drame o Bogdanu i Mari. Ona čeka pravi momenat. „Zahvaljujući“ Kovidu 19 i svim onim merama morali smo odustati od izvođenja predstava, pozorišta su opustela, a mi koji izvodimo ove predstave samo za manji broj ljudi, po dvorcima, kaštelima, palatama i zdanjima od kulturnoistorijskog značaja, potpuno smo stali. Tada sam odlučio da te drame stavim u korice knjige i objavim ih. S posebnom namerom sam knjigu štampao u saradnji s Bibliotekom i Domom kulture Opštine Srbobran, jer sam smatrao da je to najmanje što mogu da učinim i za Srbobran i za porodicu Dunđerski koja potiče iz ove varoši. Knjiga je doživela dva izdanja, priprema se treće. Jednom rečju, drame ne samo da su gledane i da su naišle na izuzetan prijem kod publike, nego su i čitane. Najzad, i pisao sam ih da budu komunikativne, nepretenciozne, razumljive, emotivne… Uživam u susretu s publikom, čitaocima, potencijalnim čitaocima, jer se promocije pretvaraju u jedno predavanje u kom se dotičem raznih tema u vezi s prošlošću i sadašnjošću ovih naših krajeva.

Poslednjih godina, uveliko romansirana verzija odnosa između Lenke Dunđerski i Laze Kostića doživela je svojim filmskim i televizijskim ekranizacijama toliku popularnost da je „ukrala pažnju“ mnogim drugim temama koje bi se o svetu Dunđerskih dale ispričati. Koliko je ovo dobro ili loše za cilj koji ste sebi postavili?

Da, dobro si to rekao: „ukrala pažnju“. Ili: skrenula pažnju. Film i serija „Santa Maria della Salute“ učinili su dobru stvar – masovni mediji učinili su da priča o Lazi Kostiću i Lenki Dunđerskoj postane vidljivija širem auditorijumu, da se popularizuje taj odnos između mlade kćeri najbogatijeg Srbina u Austrougarskoj Lazara Dunđerskog i najvećeg, genijalnog pesnika Laze Kostića. E sad, to što se u filmu i seriji ne vidi genijalnost Lazina, ni sva raskoš ličnosti najmoćnijeg Srbina, to je druga stvar. Propuštena je velika prilika. Naravno da je publika, koja je dolazila na predstavu „Od raja do beznjenice“ koju smo igrali u dvorcima, dakle u autentičnim ambijentima, upoređivala predstavu i film, iznosila svoja viđenja i stavove. Mi smo jako dobro prošli u tim komparacijama, tako da naša predstava ne samo da je „preživela“ taj medijski udar na temu Laze Kostića i Lenke Dunđerski, nego smo mi to iskoristili na najbolji način. Mi i dalje tu predstavu izvodimo, i dalje naša predstava izaziva pozitivne reakcije, duboke emocije, bez obzira na to da li je u publici akademik ili spremačica. Lično mislim da je film, s obzirom na novac koji je u njega uložen, morao biti mnogo ozbiljniji.

Kada je u pitanju graditeljsko, a zatim kulturno i svako drugo nasleđe Dunđerskih, u velikom smo zaostatku za onim što se u razvijenim zemljama podrazumeva. Kuće, letnjikovci, imanja, koji se vezuju za doba najveće porodične moći, bude maštu. A opet, umesto da postanu brend turističke ponude Vojvodine – stvari stoje upravo obrnuto. Šta je potrebno da se stvari pokrenu s mrtve tačke?

Prvobitna namera, inicijativa iz 2015. godine, da pišem dramu o Lazi Kostiću i Lenki Dunđerskoj bila je sa svrhom i ciljem „oživljavanja“ dvorca Fantast, odnosno proširenja njegove turističke ponude u raznim segmentima. Iako je i Fantast, kao i svi dvorci Dunđerskih, zatvoren, mi ne odustajemo i dalje tvrdimo: Dunđerski su brend Vojvodine! Nedavno smo osnovali i udruženje „Centar za afirmaciju kulturne baštine Dunđerskih“, okupljamo kredibilne i kompetentne ljude, nastavljamo naše zagovaranje o vrednostima koje ti dvorci, ali i druge palate Dunđerskih imaju za – ekonomiju, kulturu, istoriju Vojvodine i Srbije. Moja je teza da, kada jedan dvorac zatvorite, kada nestane život u njemu, to u lokalnoj zajednici na čijoj se teritoriji on nalazi može da se uporedi sa zatvaranjem jedne manje fabrike koja upošljava stotinjak ljudi. Gubitak je i mnogo veći. To jednom Beogradu verovatno ne bi značilo ništa, ali jednom Bečeju zatvoren Fantast predstavlja višestruki gubitak, možda nenadoknadiv. Meni je drago da su na državnom nivou pokrenute određene inicijative u vezi s dvorcima Vojvodine i Srbije i nadam se da će one dati određen pozitivan rezultat. Problem sa Fantastom jeste kompleksan, jer se tiče restitucije, određenih pravnih momenata koji usporavaju neminovni proces vraćanja i dvorca i ostale Bogdanove imovine Matici srpskoj. Ostali dvorci, onaj u Kulpinu, Čelarevu, Novom Bečeju itd. takođe čekaju svoju valorizaciju, oživljavanje, na kraju krajeva čekaju svog titulara. Takođe, Opština Srbobran čini određene napore u pravcu turističke valorizacije najznačajnije srbobranske porodice, sarađuju sa Maticom srpskom, postoji dobra volja! Takođe i Opštini Bečej stalo je da Fantast oživi, da ne propadne, Bačkom Petrovcu isto… Pomaka ima, a to je važno. Suština je sledeća: potrebna je jedna sinhronizovana, multidisciplinarna aktivnost u kontinuitetu, a ne povremeno i privremeno reagovanje, kad je umnogome već kasno.

Potomci porodice Dunđerski, fondacija, institucije… Na čiju sve podršku u realizaciji vaše ideje možete da računate?

Najpre sam se oslonio na svoje saradnike, umetnike, glumce s kojima sarađujem evo sedam godina bez ijednog „šuma“ u komunikaciji. Glumci Ervin Hadžimurtezić, Jovana Radovanović i Miodrag Petrović i donedavno Filip Sadžakov jesu moja najveća uzdanica i podrška. Zato što funkcionišemo besprekorno kao tim, kao ljudi pre svega, a onda kao poslovni ljudi, umetnici. Drugi prsten te podrške jesu ljubitelji priče o Dunđerskima, poštovaoci dela Laze Kostića, romantični i dobri ljudi koji su spremni da podrže dobru ideju, dobru energiju, dobru nameru. Zatim, tu su i ustanove iz Srbobrana i Bečeja kojima je stalo do afirmacije Dunđerskih i njihove zaostavštine, poput Gradskog pozorišta Bečej, Turističke organizacije Bečej, Doma kulture Srbobran, Biblioteke itd.
U jednom važnom momentu nije izostala ni podrška predsednika Pokrajinske vlade gospodina Igora Mirovića. Meni je posebno draga komunikacija i podrška od člana porodice Dunđerski, potomka Lazara i Đorđa Dunđerskog, gospodina Nikole Tanurdžića. Taj krug će se širiti, ja sam ubeđen. I nakon ovoliko godina imam utisak da tek treba da krenemo u prave akcije!

Na kraju svake bajke dobro pobeđuje. Hoćemo li srećan kraj imati i na ishodu iz „čudesnog sveta Dunđerskih“?

Srećan kraj za mene može biti i sama činjenica da je hiljade ljudi videlo moje predstave, da su se preko njih upoznali s ovom divnom porodicom; može biti sama knjiga „Čudesni svet Dunđerskih“ koja ostaje kao zapis u vremenu. Srećan kraj je i sva ona komunikacija s divnim ljudima koje smo povezali ovim projektom… Da sve stane danas, mnogi elementi misije koju sam zacrtao na početku puta već su se ispunili. Međutim, ubeđen sam da ćemo rešavati jedan po jedan problem u vezi sa zaostavštinom porodice Dunđerski, da ćemo doći najzad do tog momenta kada ćemo svi zajedno moći da kažemo: Dunđerski su brend Vojvodine! I da se svi ponosimo tvorevinama koje su doprinele uobličenju tog brenda.

Izvodi:

U jednoj kapi mora nalazi se celo more. Tako je i sa mojim bavljenjem Dunđerskima: kroz prizmu ove porodice vidi se sudbina celog jednog naciona, jednog kulturnog areala, jednog staleža, društva u celini.

Biografija:

• Rođen u Bečeju, 21. 6. 1960. godine.
• Diplomirao je i magistrirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Katedri za jugoslovenske književnosti, opštu književnost i srpsko-hrvatski jezik.
• Na istom fakultetu predavao je Književnost renesanse i baroka, od 1988. do 2002. godine.
• Na Državnom univerzitetu u Milanu držao je predavanja u svojstvu lektora.
• Pored književno-kritičkih i esejističkih tekstova objavljivanih u časopisima „stare“ Jugoslavije, objavio je i tri knjige: „Užas i lepota smeha – poetika smeha Miloša Crnjanskog“ (Matica srpska, Novi Sad, 1988), „Snovi i kultura renesanse“ (Svetovi, Novi Sad, 2000), „Čudesni svet Dunđerskih“ (Prometej, Dom kulture Srbobran i Narodna biblioteka Srbobran, 2020).

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Čila David

Članak Zoran Subotički: U ČUDESNOM SVETU DUNĐERSKIH se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Čkalja, Zoran Radmilović, Mija Aleksić, Petar Kralj, Svetlana Bojković, Predrag Ejdus, Seka Sablić, Goran Sultanović, Lola Đukić, Ana Sofrenović i mnogi drugi. Znate li šta im je svima zajedničko? Svi oni počeli su kao amateri, a kasnije su postali poznati i priznati umetnici. Izraz „amater“ potiče od latinskog „amare“, što znači voleti. Dakle, amaterizmom u kulturi bave se oni koji to pre svega vole, a ne zbog materijalne satisfakcije. Dakle, suprotno shvatanju s kojim se (pre)često srećemo, amaterizam ne govori ništa o umetničkom kvalitetu dela, već isključivo o načinu na koje ono nastaje. U Srbiji danas ima oko 750 kulturno-umetničkih društava sa oko 350.000 članova, dok samo u Vojvodini ima preko 180 amaterskih pozorišta. Prema podatku od pre nekoliko godina, u našoj zemlji se održava 47 kulturno-umetničkih manifestacija iz svih područja amaterskog delovanja.

Lično sam se uverio da u nekim delovima Banata, poput Jaše Tomića i Novog Bečeja, postoji živa tradicija pozorišnog amaterizma. U opštini Žitište, kojoj vi pripadate, nje nije bilo. Koliko je hrabrosti trebalo da se tih, sada već dalekih osamdesetih, krene u pozorišnu avanturu koja traje i danas?

Ne bih rekao da je u pitanju hrabrost. Karađorđevo je sedamdesetih i deceniju kasnije bilo otvorenije za nove ideje nego danas. Prvu predstavu sam napravio 1979. godine i zvala se „Čarobna reč“. Inicijativa je krenula od omladinske organizacije, a ja sam tek završivši srednju školu imao zvanje organizatora kulturnih aktivnosti. S velikom strašću sam skupio ekipu i krenuo u nepoznato. Imali smo veliku podršku sela, opštine i prepune sale. Tada je počelo naše izmišljanje pozorišta. Prve dve predstave smo napravili a da bukvalno nismo imali ništa, sem prostora za probe. Hteo sam da prvo nešto napravimo, da vidimo možemo li, umemo li, pa da onda zovemo u pomoć. Svetla su nam bile sijalice, umesto muzike, između scena, pevala je Mileva. U jednoj predstavi nam je trebao prasak groma, pa smo našli neku tablu lima i njom mlatili iza zavese ne bi li proizveli nekakav zvuk. Na sreću, odjeknulo je, publika nas je prihvatila, pa je stigla i podrška.

Koliko je svih ovih decenija pozorište uticalo na kulturnu scenu i sam duh Banatskog Karađorđeva?

Teško je meni kao začetniku te priče da ocenim uticaj na duh sela. Kulturnu scenu je svakako podiglo, jer je ubrzo počeo da se neguje i folklor, nastale su izvorna pevačka grupa, literatne recitatorske sekcije, odjednom je oživela kulturna scena. Bilo je, naravno, toga i pre pozorišta, ali mislim

da je naš kontinuitet inspirisao i ohrabrio te aktivnosti. Karađorđevčani su prestali da se „plaše“ pozorišta, jer su im se sa scene obraćali prijatelji, komšije, deca… Izlazili su nasmejani, uplakani, zamišljeni, prepoznajući sebe i svoje probleme. Zajedno s pozorištem, sazrevala je i naša publika, tako da danas imamo veoma zahtevnu, ali pristojnu, pravu pozorišnu publiku. To nikako ne znači da smo potpuno zadovoljni… mnogo ljudi iz sela još nije bilo kod nas. Borimo se za svakog čoveka tako što iskreno pokazujemo koliko nam je važno što je među nama. Igramo svakog vikenda, ulaznice ne naplaćujemo, a publika uvek može popiti kafu, sok i dobru domaću rakiju. Vremena su teška za pozorište, tako da nam prava borba za publiku tek predstoji. Svoju publiku uglavnom poznajemo, tako da kada dođe neko ko odavno ili nikada nije bio, svu pažnju usmerimo na njegov izraz lica posle predstave, nadajući se da ćemo prepoznati trag predstave na njemu. Uglavnom niko ne ostane ravnodušan, i to ohrabruje! Verujem da je naš rad uneo bar malo optimizma i duha tolerancije u moje selo.

Koliko ste se vi lično promenili i, možda, postali „drugi“ čovek radeći na bezbrojnim predstavama u kojima ste najčešće mnogo više od samog reditelja?

Mislim da sam uvek bio baš ovo što i sada jesam, sa svim onim što donose godine. Još kao dete sam voleo knjigu i muziku, a pozorište mi je pomoglo da se upotpunim, definišem i bolje razumem ljude oko sebe. Zapravo, da nema tog unutrašnjeg kontinuiteta kog nosim u sebi, verovatno sve ovo ne bi trajalo više od 30 godina.

U svakoj vrsti amaterizma uvek je zanimljivo kada čujemo koja su zapravo osnovna zanimanja ljudi koja viđamo na sceni i oko nje. Gde ste sve pronalazili junake koje ste potom izvodili na daske, koje su, nekima od njih, i doslovno „život značile“?

Kroz naše pozorište je za ovih bezmalo četrdesetak godina prošlo više od 200 ljudi različitih zanimanja: deca, srednjoškolci, studenti, poljoprivrednici, radnici, profesori, penzioneri… Mi smo jedno od retkih pozorišta koje nema problem s brojem glumaca. Jednom se desilo da smo u istom terminu na tri različita mesta igrali predstave. Zvuči toliko neverovatno da moram da ih pobrojim. Bila je nedelja i u Karađorđevu smo igrali „Braćo i sestre“, u Temišvaru „Ne igraj na Engleze“ i u Kuli predstavu „Kući“. Da li vam izgleda verovatno da jedno amatersko pozorište u malom mestu ima toliki izbor glumaca, da može da napravi tri potpuno različite podele, a onda sa tri predstave istovremeno nastupi u tri različita mesta! To je fenomen koji je, međutim, nama toliko normalan, da ga nikada nismo razglasili. Inače, retko pogrešim u izboru glumaca i podeli uloga, ali nekada se desi da u pozorištu ne vidim glumca za lik u nekoj predstavi i onda ga tražim po selu i uglavnom nađem! Nađem ga u kafani, prepoznam u polju, sretnem na ulici… i najčešće svi pristanu da pokušaju. Glumca za lik Vojina u „Mješovitom braku“ našao sam u kafani. Bilo je letnje popodne, sedeo je sam i pio pivo. Seo sam kod njega i posle nekoliko piva predložio mu da to veče dođe na probu i pokuša. To je bilo pre više od 20 godina, ali se odlično sećam njegovog odgovora: „Idi u p…. m…… i ti i pozorište! Ja pesmicu u školi nikad nisam naučio napamet, a ti bi sad da se ja tu benavim i glumatam. Ne znam gde mi je glava!“ Te večeri je ipak došao i posle 30 proba završili smo predstavu, koja je odigrana 50 puta. To je bio Mile Galović, čuveni Lale, koji je danas jedan od najboljih amaterskih glumaca u Srbiji. Volim rad sa glumcima.

Sve ove godine pozorište opstaje i stvara, uz materijalnu podršku koja je krajnje skromna… To naravno utiče na izbor predstava koje ćete igrati. Ansambl predstave, naročito ako podrazumevaju naglašenu scenografiju ili raskošan scenski kostim, ne dolaze u obzir. Na ovakvu vrstu limita sasvim sigurno ste se navikli. Ipak, sanjate li o bar jednoj premijeri koja bi iza sebe imala ozbiljnu produkciju i dozvolila vašoj mašti da ide kuda god želi?

Ne verujem da će se to ikada desiti. Ali i ne žalim za tim. Naravno da su bogata i funkcionalna scenografija i kostimi važan deo pozorišta, ali ja duboko verujem da je pozorište emocija, zgusnuta emocija na određenom prostoru, i da ako glumci dobro i nadahnuto igraju, publika može da vidi i dvorce, jezera, mora i tako dalje… to može i na livadi ili bilo gde. Tako ja pričam glumcima i oni mi veruju, jer nemaju izbora. Tako se brane amateri da bi koliko-toliko sačuvali dostojanstvo. Ne treba ni slučajno biti površan, pa sve ovo pripisati fenomenu „kiselog grožđa“ i „slatkog limuna“. Iskreno, postoji nešto mnogo dublje od puke psihološke relativizacije. Ako pogledamo velike nacionalne kuhinje, svi recepti kojima se one diče ujedno su najednostavniji i sastojcima skromni. Ali u njih je utkano nešto što se novcem ne da platiti. Tako je i sa scenom. Ako nemaš rotirajuću binu, kostime iz epohe, zvučne i svetlosne efekte… uvek imaš vlastito lice, ruke i ono što će ti izaći iz vlastite duše. S tim igraj! I ne brini. Naravno da bi, uprkos tome, i moji glumci uživali na jednoj takvoj predstavi bez ikakvih ograničenja.

Nedavno smo prisustvovali premijeri predstave „Čorba od kanarinca“. Tekst Miloša Radovića izvođen je od Ateljea 212 do Zvezdara teatra, a po njemu je čak snimljen i TV film. Nakon predstave, na scenu je izašao i sam Miloš Radović. Da li ste se plašili poređenja s velikim teatarskim uzorima? Koliko vam je značilo to što je pisac teksta iz Beograda došao u Banatsko Karađorđevo da bi vam se pridružio u naklonu pred publikom?

Plašili smo se moguće reakcije. Predstava je imala takav „pedigre“ da smo zazirali od mogućnosti da budemo uvedeni u ravan sa najboljim pozorištima, koja u radu na predstavi sebi mogu da priušte sve što požele. Ipak, znali smo da smo dali sve što smo imali. Naš smeh je iskren, a suze prave. Najviše se bojimo laži i te noći nismo lagali, ili možda sasvim malo. Gospodin Miloš Radović je svojim prisustvom učinio da se osećamo važno i posebno. Verujem da njegovi komplimenti izrečeni nakon premijere nisu bili samo ljubaznost. Hvala mu! A o tome kako nam ide putem koji smo odabrali govore rezultati. Od preko 60 predstava pomenuću tek nekoliko. „Porodične priče“ Biljane Srbljanović bile su pobednik Pokrajinskog festivala srednjih škola u Novom Sadu. Nagrađena je za najbolju režiju, najbolja ženska uloga bila je ona koju je iznela Zorana Dukić, a nagradu za mušku ulogu dobio je Milutin Stančić. Tu je zatim predstava „Odumiranje“ Dušana Spasojevića, koja je bila pobednik Republičkog festivala u Malom Crniću. Nagradu za najbolju žensku ulogu ponela je Dragana Meng, a za mušku Mile Galović. „Život iz početka“ Miroslava Momčilovića bio je apsolutni pobednik festivala u Velikom Gradištu. Najbolja muška uloga – Zoran Jovanović, ženska – Anastazija Glumac, a ja sam nagrađen za režiju. „Stid“ Petra Petrovića Pecije prošlogodišnji je pobednik Republičkog festivala u Malom Crniću. Ja sam dobio nagradu za najbolju režiju, za najboljeg glumca proglašen je Goran Budisavljević, za epizodnu ulogu nagrađena je Gordana Galović, a za scenografiju Jelena Banović. Ide to nekako.

Za ovih 36 godina pokazalo se da se u glumačkom smislu kontinuitet nije prekidao. Stariji glumci na sceni su uvek stajali uz mlade koji su ih nasleđivali. Posle više od 60 premijera koje je Milan Martinović potpisao kao reditelj, vidite li u Karađorđevu nekoga ko bi, kada za to dođe vreme, nasledio vas?

Ima u našem pozorištu članova koji bi mogli da naprave predstavu, a neki od njih već i jesu. Međutim, postoji u Karađorđevu nešto u šta se najpre morate uveriti. U smislu obezbeđivanja vlastite egzistencije, naravno da to radimo na drugim stranama, pozorište nam je samo hobi. Međutim, u smislu naše posvećenosti i odnosa prema teatru, mi smo praktično profesionalci. Kada god prolazite ovuda, kasno popodne i uveče, svratite i videćete upaljena svetla. Mnogo radimo, imamo svako veče probe ili igranja, što zahteva potpunu predanost i mnogo vremena. Verujem da će se uskoro profilisati neko ko bi bio spreman da u sve to uđe po pravilima koja postoje. Da se profesionalno posveti poslu, ne očekujući u materijalnom smislu doslovno ništa zauzvrat. Moji glumci imaju svoje poslove, svoje škole, fakultete, porodice, decu, brakove… Meni je lakše. Ja imam samo pozorište. Siguran sam da će pozorište u Karađorđevu, u nekom obliku, nastaviti i posle mene.

Banatsko Karađorđevo je jedno od najmlađih sela u Vojvodini. Prve kuće nikle su 1920. godine. Selo su osnovali mahom dobrovoljci iz Prvog svetskog rata, poreklom iz Like, sa Banije, Korduna… Da li se ova vrsta specifičnosti u bilo kom obliku do danas zadržala u sećanju, ili možda čak mentalitetu meštana?

Naši preci, pobednici iz Prvog rata, ratnici, došli su u Banat sa željom da konačno nađu mir. Kralj im je dao zemlju koju nisu imali čime da obrađuju. Ratnici, navikli na pušku, i dobra banatska zemlja, dugo se nisu razumeli, pa su godinama mučili jedno drugo. Neki od njih su pričali da im je bilo lakše u Lici s međedima nego u Banatu s pirikom i muvarom. Neki od njih su se i vratili u Liku, ali posle nekoliko teških godina, u banatskom ataru niklo je selo. Nazvali su ga Karađorđevo. Volimo naše pretke i čuvamo uspomenu na njih. Posvetili smo im manifestaciju „Karađorđevačka prela“, koja traje već više od 20 godina. Voleo bih da smo od predaka nasledili nešto od njihove hrabrosti, upornosti i snage.

U proteklih 36 godina, oko nas se odigrala čitava jedna društvena i tehnološka revolucija. Iz analognog doba naših roditelja, dospeli smo u digitalni svet, koji nam je neumitno promenio svest. Satelitska komunikacija, mobilna telefonija, vozovi koji jure 200 na sat… Koliko je sve to uticalo na umetnost kojom se bavite? Koliko se današnji mladi ljudi pronalaze u onome što ste vi kao dete zavoleli?

Jasno je da savremeno doba ruši i ponižava sve vrste umetnosti, pa i pozorište. Mislim da je zbog toga naš rad još vredniji! Najlepša knjiga koju sam pročitao jeste Servantesov „Don Kihot“. Potpuno razumem tog tipa. Mladi s kojima trenutno radim duboko razumeju pozorište. Potpuno su posvećeni, ali i svesni da je misija koju imaju osuđena na neuspeh. A onda se javljaju geni naših predaka i borba se nastavlja!

Shodno svemu o čemu smo govorili, možemo li već sada zakazati susret za 10 godina, na nekoj premijeri Amaterskog pozorišta „Jovica Jelić“ iz Banatskog Karađorđeva?

Pozivam te na otvaranje sezone 1. oktobra 2032. u 20 časova, biće komedija!

Izvodi:

• Kroz naše pozorište je za ovih bezmalo četrdesetak godina prošlo više od 200 ljudi različitih zanimanja: Deca, srednjoškolci, studenti, poljoprivrednici, radnici, profesori, penzioneri… Mi smo jedno od retkih pozorišta koje nema problem s brojem glumaca. Jednom se desilo da smo, u istom terminu, igrali predstave na tri različita mesta.
• Ako nemaš rotirajuću binu, kostime iz epohe, zvučne i svetlosne efekte… uvek imaš vlastito lice, ruke i ono što će ti izaći iz vlastite duše. S tim igraj! I ne brini. Naravno da bi, uprkos tome, i moji glumci uživali na jednoj takvoj predstavi bez ikakvih ograničenja.

Biografija:

• Rođen 23. 10. 1960. godine u Zrenjaninu.
• Srednju školu, kulturološki smer, završiou Srpskoj Crnji.
• Radi u biblioteci „Branko Radičević“ iz Žitišta, ogranak u Banatskom Karađorđevu.
• Od 1979. do danas režirao preko 60 predstava.
• Živi s majkom u porodičnoj kući u Karađorđevu.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Goran Birimac i Goran Budisavljević

Članak Milan Martinović: KUĆA U KOJOJ STANUJU GLUMCI se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Koga briga što Mali Iđoš ima 4.000 stanovnika kada je među njima i jedna istinska šampionka. Recimo, dvostruka olimpijska pobednica u bacanju koplja Barbara Špotakova osvojila je ove godine bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u Minhenu. Ispred nje, sa srebrom u rukama, bila je naša Adriana Vilagoš. U trenutku dok su jedna pored druge bile na stazi za bacanje, a kasnije i na pobedničkom postolju, Špotakova je imala 41 a Adriana 18 godina! Ne morate biti stručnjak za atletiku pa shvatiti o kakvom se odnosu radi i koliko toga, zvanično najbolja mlada sportistkinja Srbije, ima pred sobom. Žurimo da razgovaramo s njom. Za nekoliko godina o njoj će se naveliko pričati. Stoga novinarsku sujetu zadovoljavamo time što će ostati zapisano da smo mi bili među prvima u redu onih koji su svesni njenih fantastičnih sportskih mogućnosti. Obraćamo joj se sa možda pomalo neočekivane strane.

Nama je izuzetno zanimljiva i priča o vašoj majci Đerđi. Ona je, zapravo, bila rukometašica. Onog trenutka kada je prepoznala vaš talenat, potpuno se „prebacila“ na atletiku. U početku je sve išlo preko interneta, a u međuvremenu je završila i trenersku školu. Interesantno bi bilo da čujemo kako majka gleda na vaš razvoj – ali i kako vi gledate na njen!

Moja mama je igrala rukomet kad je bila mlada, a posle je završila trenerski kurs. Тrenirala je decu u osnovnoj školi u Malom Iđošu pre mog rođenja. U trenutku kada sam pošla u osnovnu školu, nije bilo nikakvih mogućnosti za sport, osim stonog tenisa. Tada sam je zamolila da opet počne da drži treninge. I tako je počelo. Na prvo atletsko takmičenje me je poslao nastavnik fiskulture, ali najzahvalnija sam majci, jer da nije bilo nje, ne bih imala s kim da treniram. Ona sigurno nije mislila da će posle završenog pravnog fakulteta i sopstvene sportske karijere postati trener bacanja koplja. Zahvalna sam joj što je i pored svog posla uvek nalazila vremena da uči o tehnici bacanja koplja i još mnogo čemu. Na osnovu tako, u hodu usvojenog znanja, odmalena me je trenirala. Bez njene posvećenosti, moguće da ničeg ne bi bilo. Neverovatno je koliko je u međuvremenu napredovala i koliko se stručno usavršila. Završila je kurs za trenera i dan-danas traži nove metode za trening i nove informacije o ovom sportu. Mislim da smo zajedno postigli takav nivo, da definitivno možemo konstatovati kako ovo dobro funkcioniše.

Mnogi naši vrhunski sportisti postali su to što jesu zahvaljujući tome što su najpre roditelji prepoznali njihov talenat. Najpoznatiji primer je Novak Đoković. Da li je i kod vas na prvom mestu bila majka?

Potpuno mi je normalno da roditelji prvi prepoznaju talenat. Oni vas prate od trenutka kada ste prohodali i u svakom trenutku znaju za šta ste spremni. Još ako su i sami bili sportisti, sve ide mnogo brže. Druga stvar je sistemska podrška s kojom ćete se dalje razvijati, jer sam talenat i želja da se nečim bavite nisu dovoljni. Treba kockice da se poklope tako da vaš prirodni potencijal dobije maksimalnu podršku za razvoj. Za mnoge to bude nepremostiva prepreka. Što se mene tiče, moram i zvanično pomenuti ime mog nastavnika fiskulture, koji je u meni prepoznao „ono nešto“ što u tom trenutku niko nije. Zoltan Halas je bio taj koji me je poslao na prvo takmičenje. Naravno da mi je majka i tada pomogla. Ipak, moram biti iskrena, tada još nismo mislili da će ovo jednog dana biti nešto više od hobija. Na sreću, stvari su vrlo brzo krenule u onom smeru koji me je doveo do svega što mi se danas događa. Zapravo, sve se zbivalo tako brzo i na tako upečatljiv način, da se sada već nekako čini da zapravo i nije moglo drugačije.

U vreme dok je sve govorilo da ćete postati rukometašica, primljeni ste u Mađarsku nacinalnu rukometnu akademiju. Ali onda, kao atletičarka, odabrali ste da ostanete u Malom Iđošu. To jeste prednost bavljenja individualnim sportom – ali da li će vam u jednom trenutku Iđoš postati previše tesan?

Gledano sa strane, pitanje izgleda sasvim logično. Ali trenutno ne razmišljam o tome, jer imam zaista dobre uslove za dalji razvoj. Mali Iđoš možda jeste selo i daleko je od slike koju podrazumevamo kada pred sobom imamo zahteve vrhunskog sporta u vreme kada su standardi mnogo viši nego nekada. Ali na svoje beskrajno zadovoljstvo, u mom slučaju ta slika je ipak potpuno drugačija. Imamo veoma dobre odnose s ovdašnjom školom, pa možemo da koristimo halu za fiskulturu. Opština je pre više godina napravila izuzetan gest i izgradila traku za bacanje koplja na fudbalskom terenu, tako da i to možemo da koristimo. Ove godine je izgrađena i teretana, u kojoj mogu da se bavim dizanjem tegova, što mi je takođe neophodno. Ovaj objekat je veoma dobro opremljen, i zaista mislim da u okolini imam najbolje uslove za pripreme. Sve u svemu, u ovom trenutku Mali Iđoš ne samo da mi nije tesan, već u njemu nalazim sve što mi treba. Ko zna, jednog dana ću možda morati da razmišljam drugačije, ali trenutno je sve po mojoj meri. Ovde sam zaista srećna.

Kada smo kod ovog pitanja… Mađarska ima bolje razvijen sistem prepoznavanja sportskih talenta i bolje uslove za rad s njima. Recimo, maločas smo pomenuli Mađarsku nacinalnu rukometnu akademiju. Srbija, što se rukometa tiče, ne samo da nema „akademiju“, nego nema čak ni „trening centar“. Kakva je situacija u atletici? Da li treba da strahujemo da bi vas sportska ambicija mogla odvesti odavde?

Rukometna akademija u Mađarskoj je fantastična za one koji žele da se bave ovim sportom. Zaista se radi na profesionalno višem nivou. Međutim, u atletici je drugačija situacija. Ja zaista ne vidim neke velike razlike između dve zemlje. Prvi put su ljudi iz Atletskog saveza bili kod mene 2017. godine, kada sam još bacala vortex. To je sprava dužine oko 35 centimetara, koja je najviše nalik na mini-reketu, baca se jednom rukom a tehnika je bliska bacanju koplja. Bio je to trenutak kada mi je podrška zaista bila neophodna. Od tada mi kontinuirano pomažu, tako da sve ide u željenom pravcu. Sve je, naravno, moguće. Mnogo toga može da se desi u vremenu koje je preda mnom. Ali potpuno iskreno, za sada planiram da ostanem ovde. S vremenom ću morati da idem u veći broj kampova za obuku i sigurno ću manje trenirati kod kuće. Uverena sam, ipak, da će ovo i dalje biti glavna baza i oslonac mojih priprema.

Za samo pet godina karijere postali ste vicešampionka Evrope u seniorskoj konkurenciji, dva puta juniorska prvakinja sveta, najbolja mlada sportiskinja Srbije u 2021. godini, šampionka Mediterana i Balkana… Sve to, naravno, najviše zahvaljujući ogromnom talentu i radu. Generalno, kakva je konkurencija u ženskim bacačkim disciplinama? Koliko se devojčica koje vole atletiku odlučuje za koplje, kuglu, disk ili kladivo?

Zanimljivo je da je u moje vreme, kada sam se u njoj takmičila, juniorska konkurencija bila veoma jaka na međunarodnom nivou. Sve je to stvar generacije i okolnosti. Recimo, kod seniora se baš sada sa takmičenja povukla svetska prvakinja, i to u svojoj 41. godini. Posle olimpijade sportisti uvek počinju novi ciklus. Oni koji prate atletiku znaju da samim tim, u godini odmah nakom olimpijade, nema nekih specijalnih i ekstremno dobrih rezultata. Recimo, u prošloj godini je poljska takmičarka Maria Andrejčik bacila treći najbolji rezultat svih vremena. Bilo je još fantastičnih rezultata. Ali već ove godine je 63 metra bilo dovoljno za treće mesto na svetskom prvenstvu. A znamo da je bilo godina kada je za bronzanu medalju trebalo baciti dalje od 70 metara. Ovo je disciplina u kojoj je nemoguće predvideti rezultate, jer će se stalno pomerati granica najviših dometa. Mnogo okolnosti je u igri, i svi ti faktori su važni. Nekada će ti se dogoditi da s rezultatom slabijim od onog koji objektivno možeš da postigneš napraviti odličan plasman i osvojiti medalju. A opet, možeš biti savršen, ali da konkurencija tog dana bude toliko jaka, da ne osvojiš ništa. U tome i jeste draž ovog sporta. E sada, kako se na početku mladi ljudi za njega odlučuju? Kako neko postaje bacač koplja? Za mene je to bio dug i naporan proces. Na početku, sasvim očekivano, nismo imali nikakve uslove za trening. Sve je krenulo kao hobi, dobar za kondiciju i dobru zabavu. Počela sam sa vorteksom. To je veoma interesantna sprava za decu i ja sam je veoma zavolela. Kada je čovek jače baci, zviždi kao prava raketa. Sve to još uvek ne mora ništa da znači. Dug je put do ozbiljnog, takmičarskog sporta. Ne znam da li posmatračima tako izgleda, ali tehnika bacanja koplja je izuzetno teška. Godinama sam je učila. Naravno, i pored svega, najviše sam morala da se oslonim na samu sebe i saradnju s majkom. Može izgledati naivno, ali satima smo na internetu gledale kako treba da izgleda trening. Mnogo toga smo i improvizovale. Mama je nabavljala literaturu i mnogo čitala o svemu onome za šta je pretpostavljala da bi mi moglo koristiti. Moralo je mnogo toga da se uklopi da bismo stigli gde smo sada.

Na poslednjoj olimpijadi, za zlatnu medalju bilo je dovoljno 66 metara. To je rezultat koji ćete, sasvim sigurno, uskoro imati u rukama. Koliko vam pomažu ili odmažu ta velika očekivanja, koja preko noći svi imaju od vas?

Svako ko se profesionalno bavi sportom mora što pre da nauči kako da izbegne očekivanja i bilo kakav razgovor o njima. Šta god da na tu temu kažeš, znaj da ćeš uvek biti nerealan. Nadam se da neću zvučati patetično, ali kako mogu obećati da ću sutra ustati, a kamoli da ću postići rezultat koji neko priželjkuje i pokušava da mi ga projektuje. U sportu je dovoljna mala povreda da bi neko završio karijeru. Nadam se da smo na dobrom putu, i samo to mi je važno. Ne obazirem se na tuđa očekivnaja. Ipak, nije mi lako, jer po prirodi teško podnosim opterećenje. Kada te javnost prepozna, teško ga je izbeći. Odjednom si svima interesantan. Ova međunarodna takmičenja daju mi mnogo dragocenog iskustva, vezana baš za te stresne situacije. Na sledećim takmičenjima ću se fokusirati samo na rezultate, a sve ostalo pokušaću da isključim. Shvatila sam, mislim na vreme, koliko je to važno.

U ovom smislu: Koliko je mentalne i psihičke snage (osim one fizičke koja se podrazumeva) potrebno da bi se sve ovo izdržalo? Vaše odrastanje podrazumeva mnogo toga što nije ni nalik onome kako rastu devojčice u vašem, tinejdžerskom uzrastu. Imate veliku podršku porodice, ali pretpostavljamo da najveći izvor volje i snage ipak morate naći u sebi?

Trebalo je puno odricanja, to se sasvim sigurno podrazumeva. Međutim, meni ovo nije bilo veliko opterećenje, jer je to ono što volim i što me ispunjava. Naravno, lako je pretpostaviti da, baveći se sportom na ovom nivou, nisam imala puno slobodnog vremena. Meni je ovo strast i volim to što radim. Svesna sam od početka da ako se ne odreknem nekih stvari, koje bi se u mom uzrastu verovatno podrazumevale, ne mogu očekivati rezultate kakve želim. Za bavljenje sportom na najvišem nivou treba sigurno i mnogo psihičke snage. Stoga je presudan osnovni motiv. A moj je uvek bio da volim ono što radim. I zato sve ovo i ne smatram nekakvim podvigom. Nema napora ako voliš ono što radiš.

U poslednje vreme vi ste najveći ambasador Malog Iđoša. Ovo je najmanja opština u Vojvodini, koja se, recimo, ove godine u javnosti pominje samo zahvaljujući vama. Vi ste najveći „brend“ ovog mesta. Koliko je to opština prepoznala? Koliko je spremna da uloži u razvoj vaše karijere?

Pomenula sam već da mi je lokalna samouprava opštine Mali Iđoš dala podršku i pre ovih velikih rezultata. Nakon medalje na nekom velikom takmičenju, svi će te primetiti. Teško je biti uočen kada si na početku. Zato je važno to što saradnja između mene i lokalne samouprave mesta u kojem živim ovoliko dugo traje. Ne treba stoga nikoga da zavara to što se takmičim za atletski klub iz Sente. Prosto, u Iđošu ga nema, pa mi je senćanski klub fizički najbliži. Opština Mali Iđoš jeste mala, ali su ljudi koji je vode prepoznali važnost okolnosti da ja ovde živm i da sam višestruko vezana za ovo mesto. To je lepo od njih, i ja sam im na tome zahvalna.

Antrfile:

U svim pojedinačnim sportovima apsolutno najvažnije takmičenje jesu olimpijske igre. Adrianin glavni cilj u ovom času jesu Igre u Parizu 2024. godine. I tada će biti izuzetno mlada. Nastupiće sa samo 20 godina. Trenutno u ruci ima daljinu od 63 metra, a u Tokiju je za zlato bilo potrebno 66 metara. Za dve godine, bez ikakve sumnje, stajaće u redu za medalju. Ali kako je sama rekla, ne voli nikakva očekivanja.

Na Evropskom prvenstvu u Minhenu disciplina bacanje koplja za žene bila je vrlo uzbudljiva. U petoj seriji Adriana je bacila koplje 60,32 centimetra. To je bilo za 10 milimetara bolje od svetske rekorderke Barbare Špotakove. U poslednjoj seriji velika šampionka je odgovorila. Bacila je koplje na daljinu 60,38. Adriana je pala na četvrtu poziciju i činilo se da će ostati bez medalje. A onda je samo koji minut kasnije bacila svoj poslednji hitac. Koplje je odletelo preko 62 metra. Zlatnu medalju osvojila je Grkinja Elina Tzengo, ličnim rekordom od 65,81 metar. Adriana je osvojila srebrnu a Špotakova bronzanu medalju.

Izvod:

Sve u svemu, u ovom trenutku Mali Iđoš ne samo da mi nije tesan, već u njemu nalazim sve što mi treba. Ko zna, jednog dana ću možda morati da razmišljam drugačije ali trenutno je sve po mojoj meri. Ovde sam zaista srećna.

Biografija:

• Rođena 2. januara 2004. u Vrbasu.
• Članica je kluba ŽAK Senta.
• Trener joj je majka Đerđi Vilagoš.
• Osvojila je zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu za juniore 2021. u Najrobiju, sa bačenim hicem od 61,46 metara.
• U junu 2021. godine bila je prvakinja Balkana za takmičare do 18 godina, kada je postavila svetski rekord u toj konkurenciji.
• Na Evropskom prvenstvu za juniore 2021. godine u Talinu zauzela je drugo mesto sa hicem od 60,44 metara.
• Zauzela je drugu poziciju na takmičenju za najboljeg mladog sportistu Evrope 2021. u izboru Evropskih olimpijskih komiteta.
• Olimpijski komitet Srbije dodelio joj je nagradu za najbolju mladu sportistkinju 2021. godine.
• Osvojila je zlatnu medalju na Mediteranskim igrama 2022. godine u Oranu.
• U avgustu 2022. stigla je do drugog svetskog zlata u Kaliju novim nacionalnim rekordom i rekordom šampionata za starije juniorke — 63,52 metra.
• Najveći uspeh u seniorskoj konkurenciji ostvarila je na Evropskom prvenstvu 2022. godine u Minhenu, kada je osvojila srebrnu medalju.
• Živi u Malom Iđošu gde trenutno ima sve uslove za dalji razvoj.

Tekst: Janoš Lakatš i Ilija Tucić
Foto: Janoš Lakatoš i privatna arhiva

Članak Adriana Vilagoš: BITI DOVOLJNO DALEKO se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Zamalo smo se sreli u Omoljici. A mogli smo to učiniti i u Bavaništu, Ivanovu ili Beogradu na primer. Ipak, ima mnogo simbolike u tome što smo naš susret upriličili u Kovinu. Ne samo što je zadužen za grafički i izložbeni dizajn ovdašnjeg Centra za kulturu, već ga crvenim slovima upisuje u kalendar umetničkih događanja koja se ne propuštaju.

Knjiga posvećena vašim stvarnim i „unutrašnjim“ lutanjima po Banatu otvara se rečenicom: „Prvo pitanje koje možemo da postavimo jeste da li je fotografija u stanju da prenese stvarnost, istinu, nečiju sreću i neponovljivost jednog trenutka ili je svaka fotografija, ipak, samo interpretacija samog fotografa?“ Postoji li odgovor na ovo pitanje?

Odgovor je, u stvari, sve što ste naveli. Fotografija može, ali i ne mora, da prenese ništa osim onoga što njen autor želi da pokaže. Pre svega autor je taj koji je odabrao trenutak u kom je pritisnuo okidač, on je taj koji je odabrao kadar, odnosno ono što želi da pokaže, definisao je poziciju foto-aparata u prostoru i, pre svega, fotograf je taj koji je otkrio i odlučio da drugima pokaže motiv kojim je bio i ostao zaintrigiran. Fotoaparat je „samo alat”, iako ga fotografi nikada ne posmatraju tako. Ono što želim da kažem jeste da nikada ne koristim prošlo vreme kada pričam o nekom foto-aparatu, na primer moja Minolta XD još uvek jeste fantastičan foto-aparat: filmova ima na tržištu jer analogna fotografija i te kako postoji i još uvek se koristi. U našoj kući sin i ja koristimo laboratoriju i trošimo analogne materijale skoro svake nedelje.

Svakog dana više od 300 miliona novih fotografija pojavljuje se samo na društvenim mrežama. A gde su slike koja nam stižu sa raznih ekrana, medija, bilborda… Postoji li opasnost da u toj hiperinflaciji fotografije izgubimo osećaj za sliku sposobnu da „promeni svet“ i „pokrene srca i misli“?

Deo profesionalnog fotografskog „establišmenta” pojavu digitalne fotografije doživeo je kao napad na sve ono što rade. Odjednom je svako mogao da uradi tehnički korektnu fotografiju. Moj stav je da se pojavom digitalnih foto-aparata (i posebno fuzijom kamera s mobilnim telefonima) fotografija vratila među običan svet. Na nesreću, odjednom je otišla u drugu krajnost: fotografiše i snima se sve, skoro da je postalo obavezno raditi direktan prenos svog života kako bi čovek ostvario status na društvenim mrežama. Ipak, ono što malo ljudi shvata, odnosno shvati kada im se mobilni telefon pokvari, jeste da sva njihova „životna arhiva” egzistira u virtualnom limbu, da postoji pohranjena u tamo nekom „oblaku” koji bi trebalo biti sigurno mesto – ali, realno, nije. Što se tiče količine informacija, moramo se setiti stare izreke po kojoj „od mnogo drveća ne vidimo šumu”.

Većina fotografa zadovoljava se željom da „uhvati trenutak“. Vi paralelno s tim uvek imate i ideju o tome kako fotografiju sačuvati za večnost. Neumorno se zalažete za razvoj svesti o potrebi njene kataloške obrade i uspostavljanja arhiva fotografije?

Prolog ovoj priči bilo bi mojih osamnaest godina provedenih u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu. Tokom tog perioda neizlečivo sam se zarazio virusom muzeologije koji izaziva neprekidnu potrebu da sačuvam sve ono što predstavlja priču o fotografiji u našoj zemlji. Uvod se desio pre sedam godina, kada je odštampana kapitalna foto-monografija pod nazivom Almanah Foto savez Srbije. Rad na toj knjizi bio je veoma naporan i tada je postalo jasno da, na našu veliku žalost, jedan deo autora koji nisu više s nama jedva da može biti predstavljen, jer iza pojedinaca nije ostalo skoro ništa. Svi mi, koji sada predstavljamo „staru gardu”, samo u sećanju čuvamo neke od nezaboravnih fotografija koje su nestale zajedno s njihovim autorima. U međuvremenu sam dobio posao honorarnog urednika galerije Centra za kulturu Kovin, i tu negde začela se ideja da oformimo Arhiv fotografije. Većina ljudi postavlja mi jedno te isto pitanje: Zašto arhiv, a ne muzej? Kada počnem razgovore o tome, ispada da sam ja jedini protiv, dok svi ostali žele muzej fotografije. Kao neko ko je stekao jedno „muzejsko punoletstvo”, naučio sam mnogo o sistemu nastanka, a posebno opstajanju institucija kulture. Arhiv fotografije koji danas postoji u okviru Centra za kulturu u Kovinu nastao je u saradnji sa Foto savezom Srbije i ima specifičan način akvizicije materijala. Svake godine tri autora dobiju priliku da izlažu zajedno (galerija je modularna i ima faktički tri prostora), a svako se predstavlja sa po tridesetak radova. Istovremeno sa standardnim katalogom nastaje i posebna foto-monografija koja ima oko 250 stranica i u njoj se autori predstavljaju sa po sedamdesetak fotografija. Iako se kompletan program galerije veoma uredno prezentuje putem svih elektronskih medija (elektronska verzija kataloga, albumi sa svim izloženim radovima i izgled postavke u galeriji), mislim da je jedina prava stvar upravo foto-monografija i činjenica da iza izložbe ostaju odštampane kopije, neosetljive na probleme elektronskog limba i sa trajnošću koja će nadživeti neko dugo vreme. Neke sledeće generacije sigurno će morati da urade migracije podataka, ali papirne kopije će i dalje biti tu.

Dešava li vam se da mladi fotografi dođu da vas nešto pitaju i nauče, da vam „ukradu neki štos“, ili se svi uzdaju u novu tehnologiju?

Ono što nisam mislio da ću spominjati jeste činjenica da sam ja Nikon, Profoto i Epson ambasador u Srbiji. Ovo je važno zbog toga što se iskreno i bezrezervno trudim da pomognem mladima, pa se, s vremena na vreme, pojavljuju katalozi u kojima stoji: izložbu pomoglo Ministarstvo kulture i Milan Živković. Istovremeno u ReFoto studiju i školi fotografije koju vodim u Beogradu, do sada je održano više od pedeset škola, kroz koje je prošlo skoro 200 polaznika. Svima koji su to želeli pomogao sam da nabave opremu, dobiju popust na cenu i, naravno, da je počnu koristiti. Pre toga su u školi, tokom tri vikenda intenzivne obuke, isprobali najnovije foto-aparate, ultimativnu studijsku rasvetu i dobili odštampana povećanja. Zbog toga u knjizi o ReFoto školi nema potpisa ispod ilustracija, ono što nastane u školi posmatram kao zajedničko delo. S druge strane, to ne znači da sve što su snimili polaznici ne smeju da koriste za svoje potrebe.

Vaše fotografije nalaze se u Međunarodnom muzeju fotografije u Barseloni, a opet, s jednakom radošću postavljate ih u malim seoskim galerijama. Da li to znači da su u oku foto-aparata, Barselona ili Ivanovo recimo, isti kada su prepušteni oku i mašti umetnika?

Pored ovog nalaze se i u nekoliko muzeja u Srbiji, već sam vam objasnio „zarazu muzeološkim virusom”. Ne spadam u one koji vole da im je arhiva izložbenih fotografija u ormanu ili ispod kreveta. Svaka izložba ima svoj život, a kada „ode u penziju”, pravo mesto jeste neka od institucija koje brinu o našoj istoriji i kulturi. A što se tiče veličine gradova, upoznao sam dosta autora koji smatraju da je jedino mesto za izlaganje galerija u nekom velikom gradu. Molim vas da sledeći put kada budete prisustvovali otvaranju izložbe na jednom takvom mestu nekoliko minuta posmatrate ulaz u galeriju. Ono što ćete videti na najbolji način objašnjava zašto imam suprotan stav onome što sam naveo na početku. Videćete ljude koji ulaze u galeriju, okrenu se levo-desno i kada vide autora ili poznato društvo, odu tamo – izložene radove skoro niko i ne pogleda. Upravo suprotno je ono što doživite u malim mestima, gde ljudi dođu zbog izložbe, a ne zbog međusobnog druženja. Najbolji primer jeste izložba „Moj Banat”, koju sam, odmah nakon smirivanja ratnih sukoba, odneo u Rijeku, a kada sam je vratio iz Hrvatske, postavio sam je u Beloj Crkvi. Kao što to red nalaže, jedna od fotografija ostala je u „Filodramatici” (kako se zove riječka galerija) i ja sam uradio novu kopiju – ali sam zaboravio da na njoj napišem naziv, mesto i godinu, i naravno potpišem se. Izložba ima više od šezdeset fotografija i u Beloj Crkvi bila je raspoređena u čak dva prostora, a na otvaranju mi je prišla simpatična starica i pitala me zašto samo jedna fotografija nema naziv i mogu li da joj kažem gde je snimljena. Bio sam iznenađen pažnjom kojom je ona pregledala sve fotografije i uz to čitala sve šta na njima piše. Tako nešto, posebno taj neposredni kontakt i prisnu atmosferu, nećete doživeti u galerijama koje se nalaze u velikim mestima. Ova izložba je sada u Muzeju Vojvodine, i još uvek nisam potpisao tu kopiju!

Listajući vaše monografije, ja kao neko ko čitavog života krstari Vojvodinom imao sam utisak da je južni Banat čitav jedan nepoznat kontinent. Na tom osećanju sam vam zahvalan. Koliko je u vašem radu značajan taj osećaj zavičajnosti?

Ljubav prema Banatu nasledio sam od dede. On je nekada davno zavoleo moju baku rođenu u Bavaništu i nakon završetka radnog veka odrekao se Beograda i preselio se u to veliko banatsko selo. Tu su se sreli moj otac i majka, oboje nastavnici i oboje poreklom iz Beograda. Iako su moji koreni naizgled beogradski, ja sam rođen u kući u Bavaništu i sebe smatram pravim Banaćaninom. I dalje uživam u mirisu ravničarske prašine koja neprekidno lebdi našim vazduhom. Deda me je takođe naučio i da u biografiji iza reči Bavanište obavezno, kao odrednica, iza zareza stoji reč Banat. Moj Banat! Gosti koji dođu kod mene, u prvom trenutku kažu kako je sve ravno i da nisu sigurni šta tu ima da se fotografiše. Ali kao što je haiku poezija bazirana na minimalizmu, tako i vizure banatske ravnice postaju prelepi motivi – samo se u njih treba zagledati sa interesovanjem, a kasnije možda i s puno ljubavi.

Možda je ovo pravi momenat da progovorimo nešto o Festivalu „Žisel“ u Omoljici, koji je vam je, čini mi se, veoma važan.

Čudan je taj splet slučajnosti, ili one uopšte ne postoje – kada malo bolje razmislimo. Foto-aparat Smena 6 napravljen je iste godine kada sam rođen, a dobio sam ga za 10 rođendan (koji, realno, te 1970. nisam ni imao, jer sam rođen 29. februara) i to je označilo početak mog bavljenja fotografijom. Iste godine u avgustu održan je prvi festival „Žisel”. Sedam godina kasnije prvi put sam, kao jedini fotograf, sa ekipom kino amatera kluba „BAK” iz mog rodnog Bavaništa poslao fotografije na „Žisel“. Tada sam počeo da razmišljam o tome šta je to što imaju nagrađene fotografije, a mojima je nedostaje. U to vreme već sam imao prve SLR foto-aparate: Praktica L i njenog naslednika „ljutu makinu” s jednim od prvih TTL svetlomera, foto-aparat Cosina HiLite DL sa „opasnim” objektivom Cosinon 1,4-50 mm. Od te davne ’77. do danas foto-aparati su sastavni deo mog života – uz nekakav veoma ozbiljan ovisnički odnos. Od 1977. godine mislim da nijednom nisam propustio festivalske dane, a već nekoliko decenija radim na realizaciji kompletnog programa.

Prateći ono što vi, a onda i vaše kolege i učenici, radite kroz vreme, nisam mogao da se otmem činjenici da su pre svega Kovin, a onda i jedan širi prostor, njegovi predeli i ljudi, zapravo – „taoci“ vaših foto-aparata! To što ste vi zabeležili jeste slika koja će o njima govoriti za večnost. Imate li svest o ovome pred sobom, u trenutku dok fotografija nastaje?

Možda moj rad odaje takav utisak, ali mislim da je upravo suprotno. Sve one kojima nešto pokazujem ili ih učim fotografiji kažem da imaju na raspolaganju dva pristupa. Ako vide scenu koju neće moći da ponove, onda neka snimaju, pa ako bude „gusto”, tada neka beže. Drugi sistem, koji je meni mnogo bliži, jeste direktan kontakt bez foto-aparata: pozdrav, rukovanje, upoznavanje i razgovor. Tek nakon svega toga postavljam pitanje smem li da napravim fotografsku priču u kojoj će moj novi poznanik imati centralnu ulogu. Na taj način nastaju mnogo prisnije fotografije nego kada nešto pokušavate da ukradete. S obzirom na to da sam sebe smatram fotografom koji mnogo voli teleobjektiv, mali deo seoskih priča snimam izdaleka, i to prvenstveno kako bih, neprimetan za aktere, sačuvao autentičnost trenutka. Zato mislim da smem da kažem kako sam ja u stvari taoc, dobrovoljni zarobljenik banatske ravnice, koji nema ni potrebu niti želju da pobegne.
Moram da pomenem i problematične, nasilne promene svih dosadašnjih pravila igre i fotografskih sistema, a pod tim podrazumevam apsurd zabrane fotografisanja, što neumitno vodi ka nestanku onoga što smo poznavali pod nazivom ulična ili „life” fotografija. Danas nema nikoga ko ne nosi barem jedan mobilni telefon opremljen kamerom. Naša životna okolina pokrivena je kamerama za nadzor i, osim ukoliko ne izlazite iz kuće, svakoga dana pojavljujete se na desetinama video-snimaka. O osmatranju iz svemira nećemo raspravljati. I sve je to u redu, ali je baš zbog toga vreme da se postavi pitanje zašto je onda zabranjeno fotografisati foto-aparatom. I ta paranoja se raširila svuda. Ubrzano usklađivanje naših standarda sa evropskim i svetskim standardima, dovelo nas je do toga da su fotografima hteli da uzmu autorska prava uz objašnjenje da fotograf nije autor, već samo pokretni stativ foto-aparatu koji navodno sve sam radi. Takozvana tranzicija medija ostavlja nesagledive posledice, o kojima skoro niko, barem u ovom trenutku, i ne razmišlja. Milioni audio i video kaseta,  disketa, zipeta, strimera i drugih magnetnih traka, optičkih diskova i svih ostalih nosača informacija nestaju svakoga dana jer podatke sa njih više nemamo čime da pročitamo. Šta se dešavalo, na primer 50-tih godina, saznaćemo ako u nekom muzeju ili biblioteci otvorimo novine, magazin ili neku knjigu. Šta se dešavalo 90-tih u najvećem broju slučajeva biće, nažalost, zauvek izgubljeno, a mi čak nećemo znati da se to dogodilo. Na kraju ovog razgovora rečenica u skladu sa svime šta nas okružuje. Mrak se polako spušta svuda oko nas i u toj tami nas veliki brat netremice posmatra. Očigledno je da ne voli kada neko podigne objektiv foto-aparata u pokušaju da mu snimi i otkrije lice.

Antrfile:

• A što se trajanja tiče, pre skoro dvadeset godina od Epson korporacije dobio sam na poklon (i mislim da sam jedini) pigmentni štampač i Digigraphie sertifikat za posebnu vrstu štampe, koja fotografiju izjednačava s drugim grafičkim umetnostima i, u kontrolisanom postupku rada, daje joj trajnost i do 400 godina.
• Moram da dodam i to da se u okviru Arhiva fotografije formirala i posebna zbirka starih foto-aparata i fotografske opreme. Ovu zbirku Centru za kulturu donirao je profesor Branimir Karanović i ona broji skoro 2.000 primeraka. Problem sa stalnim smeštajem je rešen, a trenutno se intenzivno radi na njenoj katalogizaciji i pripremi za izlaganje.

Biografija:

• Rođen 29. februara 1960. godine u Bavaništu, Banat.
• Od 1984. radio u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu kao preparator Zoološkog odeljenja, a od 1986. kao fotograf i dizajner.
• Od 2000. do 2005. radio fotografije i dizajn za marketing odeljenje preduzeća „Direct Link“.
• Od 2002. do 2005. radio kao urednik izložbenog programa Foto-galerije Centra za kulturu u Kovinu.
• Od 2005. do 2015. radio kao urednik časopisa za kulturu fotografije „ReFoto”.
• Sada radi kao fotograf i predavač Studija i škole fotografije „ReFoto” i kao stručni saradnik za grafički i izložbeni dizajn Centra za kulturu Kovin.
• Nikon ambasador u Srbiji. Profoto ambasador u Srbiji.
• Jedan od prvih fotografa sa Epson Digigraphie sertifikatom.
• Član je ULUPUDS-a.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: autorski radovi Milana Živkovića

Članak Milan Živković: SVE, SVE… ALI BANAT se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Biće, evo, petnaesta godina kako s „Vojvođanskim magazinom“ putujemo ravnicom. Napravili smo reportaže iz preko 160 sela i uradili razgovore sa isto toliko ljudi. Pa opet, teško da smo na tom putu sreli nekog kao što je „mali Žabaljac“ Gavra Trivunović. Retki su ti trenuci u kojima shvataš da je znanje koje si u međuvremenu stekao važno – ali postoji nešto vrednije od njega. A to je spoznaja. Onaj sekund u kom počinješ da na stvari gledaš drugim očima. Ovo je jedan od takvih trenutaka.

Još dok otvara kapiju, Gavra žuri da nam se predstavi.

Salaš je kupio moj deda Slavko, pedesetih godina prošlog veka, od jednog Slovaka. Sagrađen je početkom 20. veka. Mi smo, eto, 60 godina na njemu. Pre toga smo živeli na jednom salašu nedaleko odavde. Salaš je na Pivničkom drumu, kada se krene iz Despotova. Na njemu trenutno živi nas četvoro: deda, mama, ja i ujak. Deda je trenutno najstariji u selu. Do prošle godine nismo mogli motika da mu se naotkivamo koliko ih je trošio. Ali sad je malo zanemoćao, pa ga eno onud u sobi. Što se drugog tiče, bavimo se svačim pomalo: ratarstvom, povrtarstvom, vinogradarstvom, konjima… Salaš ima dve avlije, prednju i zadnju. U prednjoj su voćnjak i vinograd, a pozadi je živina, konji, ovce i svinje. Kuća je zidana na stari način. Izolacija ne može biti bolja. Ja u maju još spavam pod dunjom, a na gradu vam ni ćebe ne treba. Šta bi još rekao… Volim konje i vino jer jedno bez drugog ne ide. A kad ti treba dobar špricer – sode nigde nema. Zato sam rešio da otvorim sodaru. Nema nas mnogo. Da ja znam, ima jedan sodar u Palanci, Somboru, Kuli i Vrbasu. Imam mašinu iz 1920. godine. Napravljena je u Budimpešti. Piše na njoj. Pravljena je da traje. Na njoj bukvalno nema delova koji će se kvariti. Sodu pravi kao prvog dana. Posao nije težak, al’ treba znati kolika količina i pritisak treba da stanu u flašu da ne bi pukla. Dobra soda mora da baci 11 meteri. Inače, ovde u selu moje ime još i zvuči domaće, al’ prezime nekako ne paše. Zato me svi znaju kao „mali Žabaljac“. Sad trenutno pravim porodično stablo po majci. Njeni se u Pivnicama pominju još 1714. godine. Verovatno su još pre toga došli iz Žablja, pa im otud i prezime.

Nije tome davno kada si na svojoj pisaćoj mašini otkucao o svom salašu i nešto onako… da malo „gane“ dušu.

Tako je. Kazao sam da tu na putu za Pivnice iz ondašnjeg Sentivana a današnjeg Despotova, s leve strane preko jendeka, ima salaš na kom su mnoge generacije paora odrastale. Numerisan je brojem 15, kao i mnogi salaši, koji su uredno, kao novorođenčad posle merenja, dobijali svoj broj posle zalivene ćupice i zakucanog eksera u trokotska vrata da služi kao glajdaštok. Taj broj im je služio kao prezime, a nazivi njihovih vlasnika kao špicname. I nadaleko su bili poznati po tome. Na svu sreću, moj salaš nije podelio sudbinu njegovih vršnjaka. Još je živ i zdrav i evo bezmalo ulazi u 126. godinu svog života, ali sada već kao udovac i samac, bez okolnih salaša. Bilo je tu i novorođenčadi u obliku kućerka, da se veliki salaš ne pogani i u njemu ne strvoljči. Ali i kućerak je sada postao punoletan sa svojih 70 godina. Malko se podbočio na štalu i drema. Friško omolovan s jeseni kad bagrem opadne. Vidi se iz silbaškog atara, a zimi, kad sneg udari pa zaveje i sve poravna, liči na neko pusto ostrvo, samo što mesto palme đeram stoji. Nedeljom i većim svecem, kad je na kalendaru boja malko dunklija nego drugih dana, salaš živne i kao doterana reduša čeka da neko naiđe. Sve se keri i namešta da se pokaže i istakne da može još toliko istrajati. Nedelja na salašu nije počinjala s prvim petlovima, već subotom, dok se suše rezanci za bačku supu. Naš brica dedu sređiva i za nedelju ga priprema. Avlija, štale, vinograd i životinje… svi se pripremaju za praznik paora i salašarskog odmora. S trećim petlovima na nedeljno jutro miriši pržen luk na šporetu, testa se dižu i dišu, rastu i žive. Posle, kad se ispeku, valjda im zato i tepaju da su mekani ko duša. Vetar kad od sela dune, onda se čuje da gospon popa na službu zove. Voli, doduše, zdravo da zvoni, al’ na struju. Posle službe i nedeljnog ručka salaš se, zajapuren od dima paorskih peći i ogrejan miholjskim suncem, kao mače proteže i u san pada. Uveče još malo žmirka dok lampaš na ćošku svetli. Kad i on zažmuri, salaš spava i sanja neka lepša vremena, dok je imao društva i ljudi oko njega.

S obzirom da se nalazi na putu iz Despotova prema Pivnicama, a ovde su uopšte sela nagusto nasađena, i ovaj salaš ima „živahan“ komšiluk.

Čini vam se. U našem ataru ima svega sedam aktivnih salaša. Po priči mog dede, posle rata je ovde bilo preko 70 salaša. Preostalo je još pet-šest napuštenih, koji ne služe ničemu, a sedam se koristi za život. Jedan je od čika Mileta Popinog. Jedan je baba Anđin. Pa onda moj i onaj od mog ujaka. Ima tako još njih nekoliko. Al’ kako god bilo! Što se mene tiče, na salašu ću ostati. Ovde je milina. Nema komšija, pa nemam s kim da se svađam ko ovi u selu. Mogu da vičem, neće me niko ni čuti. Možeš spavati kad hoćeš, ustati kad hoćeš. Sve je široko. Možete da gledate na crkveni toranj u drugo selo da vidite koliko ima sati! A šta drugo treba? Da gledam u komšijin prozor? To nije poso!

Dok sedimo ovde pod tremom, čini nam se da je življe na salašu nego u samom selu!

To vam je duga priča. Evo sad je bilo vreme Uskrsa. Kad naš popa sveti vodicu, ja mu saslužujem, pa idemo od kuće do kuće. Nema boljeg načina da snimiš teren i vidiš situaciju. A ona nam, bogami, ne ide naruku. U Despotovu je preko 50 praznih kuća. U Pivnicama preko 100. Ljudi za tri-četiri hiljade evra kupuju stare, ruševne kuće, pa na njihovom mestu uzoru plac. Ponovo nam se sela vraćaju u salaše! Nedavno je gospon popa pravio evidenciju. Imao je preko 300 sahrana i malko više od 100 krštenja. A, pazite, u ta krštenja ne spadaju samo novorođena deca, već i odrasli. Pa sad vi računajte kakva je situacija. Baš prošle godine smo popa i ja sahranili poslednjeg tišlera u selu. Imamo jednog kovača, ali i on upali vatru samo kad treba da otkuje raonik. Nema više ni starih zanatlija. Aca Popin je moler. Nema mustru, al’ ima dobre valjke. Vole ljudi da im bude okrečeno ko kadgod. Al’ džabe je sve to kad nema naroda.

I onda, hteli ili ne hteli, stižemo do onog kako je nekada sve bilo bolje…

Pa da vam kažem – kako i ne bi bilo! U Savinom Selu su do Drugog svetskog rata imali četiri zlatare! Imali su plan da naprave tramvajsku liniju. Kad su otišle Švabe, iz sela je izneto preko 70 klavira. Tadašnja Torža imala je zvanično najlepšu seosku ulicu u Evropi! Idite danas pa njom prošetajte… U Bačkoj je do 1918. godine zasađeno i održavano tri miliona sadnica duda. Sada drvoreda više nema, a tek se pokoje stablo nazire. Uporedo s uništavanjem železnice i njene infrastrukture, uništavani su i drvoredi. A upravo su oni bili znak da se ovde dobro gazdovalo. Niko me neće ubediti da je to napredak! Više su se naši nepismeni askurđeli razumeli u ekologiju i brinuli o njoj, nego danas ovaj razvikan „kulturan“ i obrazovan svet. Ne znači svaki napredak ujedno i boljitak.

A u to ime ide i ova „salašarska uniforma“. Retko je viđamo na nekome vaših godina.

Ovo je moja redovna garderoba. Štofane pantalone i papuče. Takav sam kod kuće. Drugačiji sam kad idem u goste. Boja čakšira je „plesnjiva“ ili „konjski zelena“. Kad sam tražio štof za pantalone, u „Suknu“ su me gledali kao da sam s Marsa pao. Kad sam im pokazao šta hoću, kažu mi: „Pa što nisi rekao siva“? Nije to siva. To je plesnjiva!

I sada kada sve ovo znamo, kakvi su planovi?

Onomad sam upisao Poljoprivredni fakultet, smer voćarstvo i vinogradarstvo. Srećom, blagovremeno sam video da ja, hvala Bogu, već znam da napravim i vino i rakiju, pa sam ga manuo. Evo, mi sada pijemo dudaru, a ako usfali, doneću vam da probamo i moju kajsiju. Ne što je moja, ali kažu da je štogod. U prednjem dvorištu za sada imam sedamdesetak čokoti. Na ovom salašu nekada je bilo 700 čokoti, a na onom drugom bio je baš lep vinograd. Sve su to osamdesetih godina povadili, jer više niko nije hteo vino da pravi. Došli su sokovi i kupovna vina, a na drugoj strani trebalo je raditi. Vinogradu ne treba gospodar. Njemu treba sluga. Treba okopati, opleviti, ošpricati na vreme… Meni je u planu da povratim abr tih 700 čokoti i da imam hiljadu litara vina, što je nekada bila i norma za ovaj salaš. Više mi i ne treba. Al’ za domaću upotrebu mora da ima. Dođe mi društvo da se kartamo i šta sad… Treba nečeg da usfali, pa da se obrukam?! Probajte i kulen. Isto je moj. Ljutkast taman kolko treba. Onaj slovački je zdravo ljut, a ja ovaj moj malo „smirim“. Mama Rosa će vam sad izneti tepsiju „krompirače“. Od našeg je krompira. U prodavnici kupujemo samo so i ulje. Sve drugo je sa salaša. Planiram da malo ozbiljnije držim i ovce. Da vam kažem – nije bogat onaj koji mnogo ima, već onaj koji malo ište! A ja sam vam tu, taman na meru.

Na ulasku u salaš dočekali su nas konji.

Trenutno imam dva kasačka grla. Ta tradicija je davno zastupljena kod nas u selu. Trke su održavane još pedesetih godina, a hipodrom je napravljen devedesetih. Kada je nastao, po kvalitetu je bio odmah iza beogradskog hipodroma. Na našem trkačkom danu bude 100 kasačkih grla u sedam trka. Ovaj konj što je probao da vas gricne je Laki Spid. Sad mu je pet godina. Pre dve godine osvojio je „vojvođanski derbi“ na trci u Subotici. Al’ ne mogu da kažem… Mnogo puta bio je i poslednji. Al’ neka je. Ja ga volim takvog kakav je.

Radite 30 jutara zemlje. Za salašarske prilike to i nije previše. Ipak, vi ste i povrtar, voćar, vinogradar, golubar…

Tako mora. Recimo, jedne godine svi polude za kupusom. Onda već sledeće, moraš da ga daš za pet dinara, jer više nikom ne treba. Imali smo i bostana, paprike, šećerca… Sada nam je ostao samo karfiol. A i njega smo jedne godine istarupirali! Čim nije beo ko sneg, odma ga stavljaju u drugu klasu. E pa ne dam! Opet, jedne godine, bacili smo sedam vagona luka. Potrefilo se da niko neće. U ataru je nekad bilo 300 jutara pod paprikom. Sada ne znam da li ima 15. To vam je lutrija. Ako staviš sve novce na istu kartu, možda dobiješ, al’ je verovatnije da ćeš propasti. Zato ja idem svuda pomalo. Imali smo nekada 30 krava. Kada smo gradili štalu, od tih novaca mogli smo da kupimo dva stana u Novom Sadu. Sad ne držim nijednu. Svinje kada raniš, moraš da „gađaš“ da ti oko jačih svečara imaju oko 20 kila. Inače ih džabe raniš. Sada sam, evo, malo krenuo i s tom sodarom. Imam baš lepu mašinu. Ima malko jače od 100 godina. Kada sam je uneo, stavio sam pred nju stolicu i na nju turio dedu. Eno visi slika na zidu. Deda sedi a ja stojim kraj njega. Namontirao za slikanje. Kad nas gledaju, svi misle da sam mu sin. Izgledam na slici kao folksdojčer. Al’ šta me briga! Važno je da soda šprica. Prvo sam namontirao da baca špric od 11 meteri. Ko god proba da napravi špricer, kad pripuši ručicu, mlaz mu izbije čašu iz ruke! Sad sam ga malko smanjio. Pravim samo čistu sodu i klaker. Šta ima da izmišljam kad već sve postoji.

U šali si nam rekao da tvoj život ide „od vodice do vodice“.

Ujak mi je bio popa. Pa eto i ja volim da pevam i pomažem u crkvi. E sada, kad svetimo vodicu, popa i ja samo za Svetog Jovana uđemo u 115 kuća. A opet, kad raznosim moju sodu, idem u 100 i nešto kuća. I tako ja kroz celo selo… od vodice do vodice!

Šta još volite? Čemu se radujete?

Volim svašta da probam. Evo ta dudara što je sada pijemo… Napravio sam je sa svojih 17 godina. Stoji u balonu od 2015. godine. Dudinje kupujem od Kilingera. To su Švabe iz sela. Imaju dva štogod duda. Prošle godine, od 200 kila dobio sam 20 litara dudare. To mi je za fine goste. Al’ pečem i kajsiju, jabuku, ringlov, višnju i grožđe. Em volim, em neću da mi nešto omali. I sve se to popije ovde na salašu. Volim društvo. Uveče se kartamo. Al’ ja igram samo one „mađarice“. Ne volim one karte što im špil izgleda ko kelnerski novčanik pred fajront. Ove „mađarice“ su mi taman na meru… I šta bi vam još rekao… Volim stare stvari. Eno tavan sam ponovo čistio, al’ ne vredi. Opet u njemu može miš nogu da slomi. Šta da radim kad ne mogu da izdržim. Vidim tako neki stari nameštaj, nešto od stvari kakve su kadgod bile… i moram da uzmem. Pa guram na tavan. Daće Bog pa ću jednom napraviti prostoriju u kojoj ću sve to izložiti.

Ima li još nešto?

Ima. Volim miris kiše. Naročito one Spasovske i Duhovske, kad krene da pada na frtalj debele prašine. Tada kiša bar četvrt sata miriši na najlepše mirise ovog sveta. Ima tu i zahvalnosti prašini što kišu čeka. Ne bi to tako mirisalo bez nje. Od sreće i prašina s kišom miriši dok se u blato ne pretvori. To je ljubav kiše i prašine. Miris ravnice.

Ilija Tucić
Foto: Maja Tomas

Članak Gavra Trivunović: Svet malog Žabaljca se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

O vojvođanskom pulinu moglo bi se pričati satima. U Sremskoj Mitrovici su mu i spomenik podigli. A opet, sve što bismo rekli moglo bi se sažeti i u samo nekoliko rečenica… Kada bi neko odlučio, a takvih je pokušaja bilo, da napravi spisak od deset najizrazitijih sinonima za prostor današnje Vojvodine, nema sumnje da će se na njemu naći i – pulin. Njegova slava među ovdašnjim svetom kroz generacije je toliko narasla, da nije malo onih koji kažu da u svom domaćinstvu drže „pse i puline“. Pas je pas. A pulin je kategorija više od toga. S glavom koja podseća na vuka i krznom nalik ovčijem runu. On je mit, legenda, izvor priča i sećanja. Beskrajno inteligentan, odan, krotak, privržen. I to je jedna strana medalje.

Odgajivači vojvođanskih pulina ne propuštaju priliku da vam otkriju i drugu stranu. Onu o kojoj se malo zna. O kojoj se zapravo nigde i ne govori. Koja je tek fusnota i margina salašarskih i seoskih dešavanja. Nešto što smo svakako, pa možda i bezbroj puta, videli, ali smo, suočeni s moćnom predrasudom, brzo zaboravljali. A ta druga strana medalje nikako nam ne ide u prilog.

Posledica ove bliskosti čoveka i pulina, opevana u pesmama, jeste da naš svet veruje da o njima sve zna. Zašto bismo išta o ovom psu učili, zašto bismo tragali i s njim radili, kada smo sve što treba „čuli od dede“ ili već od nekog ko ih je držao. A onda po salašima, poljima i seoskim dvorištima, ugledate pulina ispred limenog bureta, vezanog na metar lanca! Često mršave i izgladnele, zamršene, nikad očešljane dlake. Puline koji su nestručno kastrirani ili sterilisani, slomljenih očnjaka, koje su im još kao štencima sekli kleštima naživo. Pse s kojima niko nikada nije radio ili ih ičemu naučio. Čemu to kada raste pored starijih od sebe od kojih će videti šta mu je činiti. Uostalom pulin je otporan, dobrog zdravlja, rođen da živi na otvorenom, ne smetaju mu ni kiša ni mraz. Zašto bi se neko njime bavio, kada mu je priroda podarila sve što mu treba… I onda tu izmučenu, gladnu i od zarobljeništva obnevidelu životinju, predstavljate svetu kao svog ljubimca!

Priča vas, iskrenih „pulindžija“, ide i korak dalje. Uobičajen je naziv „vojvođanski pulin“. Malo ko, izvan sveta posvećenih ljubitelja i odgajivača, zna da je u kinološkom svetu ovo ime i te kako sporno.

E to nam je ipak najveća rana! Nekada jena beskrajnom panonskom prostoru postojao pastirski pas u kog su utkani geni starih rasa. Onda je razvoj ljudskog društva i istorije učinio svoje. Na ta nepregledna polja, na kojima su se napasala stada ovaca i goveda, postavljane su granice koje bi se posle svakog rata pomerale. Prostor je izdeljen na nekoliko država. Svaka od njih razvijala se na različit način. Menjao se način života, a s njim su i psi počeli da se dele na podvrste. Neki su rano prepoznali kakvo blago imaju. Mađari su još tridesetih godina počeli vredno, stručno i pažljivo da selektuju i popisuju jedinke, da rade na standardu. Posledica toga jeste da su 1967. godine registrovali psa kog danas čitav svet zna kao mađarskog mudija. Odmah nakon njih, Hrvatska je 1969. ozvaničila svog autohtonog ovčara, s kojim danas pobeđuje na međunarodnim izložbama pasa. A na drugoj strani – mi smo ostali u pričama i legendama. Pulin nikada nije kinološki obrađen i priznat. Odrekli smo se blaga koje smo imali u rukama. Nismo ga nametnuli i za njega se borili. U kinologiji se takvi propusti ne praštaju.

Pripremajući se za ovaj razgovor, naišao sam na vest koja doslovno glasi: „Zahvaljujući kinologu entuzijasti Jovici Plačkiću, doskora žitelju Žablja, ali i razumevanju Kinološkog saveza Vojvodine i Upravnog odbora KS SCG, još jedna od iskonskih, vekovima poznatih pastirskih rasa s naših, panonskih prostora, krenula je na put zvaničnog priznanja”.

Tačno tako. Bilo je to u periodu do 2009. godine. Ovaj divni i neverovatni entuzijasta, ne samo što je konstatovao da je pulin „stvoren kod nas, na vojvođanskim livadama, kao skladno delo pastira i prirode“, već je ozbiljnije nego iko pre njega poradio na standardu ove rase. Napisao je: „Vojvođanski pastirski pas pulin je tipičan lupoid, sličan severnim rasama, visine u grebenu 52 cm i više za mužjake, a 47 cm i više za ženke. Telo je najviše za deset odsto duže od visine grebena, leđa su kratka, čvrsta kao i slabine, sapi koje se nadovezuju na slabine mišičave su, dovoljno široke, blago ukošene. Rep je visoko usađen, u mirovanju sabljasto nošen, a u afektu je prstenasto zavijen, u stalnom kontaktu sa sapima, slabinama ili butinom“… I tako sve do detalja. Bila je to savršena osnova, na kojoj je samo trebalo raditi. Nošene Plačkićevim znanjem i posvećenošću, pulindžije su poverovale da se nalaze na korak do zvaničnog priznanja rase. To se, međutim, nikada nije dogodilo. Nakon dvadesetak godina borbe, i sam Jovica bio je prinuđen da odustane i danas se ne bavi tim poslom.

Koje su konkretne posledice ove neuspele bitke?

Što se tiče nas odgajivača, ako iza sebe nemate kinološki savez, nemate ni zvanična takmičenja ili nastupe na izložbama. A ako nemate usvojen standard, ko bi na osnovu njih uopšte mogao da sudi? Naravno, u okviru raznih manifestacija i „čobanskih dana“ organizuju se revije na kojima učestvuju pulini, ali sve je to apsolutno nezvanično. Kada su u pitanju psi, na duže staze ulazite u problem, jer bez strogog standarda dolazite u situaciju da imate nekontrolisan uzgoj, koji podrazumeva sve i svašta. Danas možete bez problema za dvadesetak evra kupiti „garantovano čistokrvnog psa“, koji je zapravo mačka u džaku. I konačno, ono što je daleko opasnije – preti nam opasnost da vojvođanski pulin nestane! Mađarski mudi, hrvatski ovčar i vojvođanski pulin imaju mnogo od zajedničke genetike. Naša nemarnost i nerad dovešće nas do toga da će se pulin utopiti u rase na kojima se kvalitetno, stručno i predano radilo. I niko nam zbog toga neće biti kriv! Sami smo krivi. Da smo na sličan način kinološki obradili vojvođanskog pulina, a imali smo isto toliko materijala koliko i naše kolege u Mađarskoj ili Hrvatskoj, danas bi sve bilo drugačije.

Vi ste mi skrenuli pažnju na jedan tekst koji sadrži podatak, gotovo neverovatan za one koji nisu deo ove priče. Odnosi se na pitanje standardizacije pulina ili bilo koje druge rase: „Ovo je zahtevan i dugotrajan posao kojem prethode popis, selekcija i matičenje najboljih primeraka na terenu, potom formiranje rodovne knjige što zahteva evidenciju tri generacije pasa, tako da se nijedan pas na spisku ne ponavlja, za šta je potrebno oko 3.000 reprezentativnih jedinki koje u celosti odgovaraju predloženim standardima“.

Tako je. Ali nije nemoguće. Moj prijatelj Ante Žeravica iz Đakova u Hrvatskoj mogao bi satima da vam priča o tome kako jasan cilj i volja pokreću akciju. A onda, nakon dugogodišnjeg rada, upornost se isplati. Podrazumeva se da oko sebe sve vreme imate ljude koji vas podržavaju i dele vaše vrednosti. Bilo kakva nesloga može biti pogubna. Za nas je to uvek bio „klizav“ teren.

Ako smem da primetim, laička pretpostavka mi govori da pulin kao najcenjeniji „radni“ pas na ovim prostorima, taj izdržljivi, neumorni i inteligentni gospodar ravnice, u izvesnom smislu gubi trku s vremenom u kom su na ceni „kitnjasti“ i umiljati psi, koji u gradskim uslovima ne traže nikakva istrčavanja i specifične aktivnosti.

Tu bismo mogli konstatovati da je taj večiti mit o pulinu kao vernom pratiocu čobana samoj rasi učinio medveđu uslugu. Pulin može doslovno sve. Mogao bi da bude i policijski pas. Da obavlja najrazličitije zadatke. Pa naravno – i da bude kućni ljubimac. Međutim, on nikada nije u pravom smislu „ušao u grad“. Da bi se to dogodilo, s pulinom se moralo mnogo više raditi. „Čobanska kinologija“ tu ne pomaže. Ako krenete od Subotice, dole prema jugu, nećete na sto kilometara usput videti dva stada ovaca. U tom iskonskom smislu, za pulinima je sve manja potreba. A na drugoj strani, nema imidž za koji se izborio jedan border koli. Ovčarski pas koji je ušao u stanove i s gazdama šeta gradskim parkovima. Od priča se ne živi. Treba raditi.

Verovatno zbog toga u vašem dvorištu u Gajdobri uskoro niče pravi poligon.

Pulin je pas s neverovatno izraženim nagonima. Vlasnik mora njima da ovlada. U protivnom, ne samo da pas neće ispoljiti sve svoje kapacitete, već ćete potencijalno doći u nepredviđene situacije. Sve svoje vreme, izuzev onih osam sati na poslu, posvećujem psima. Potrebni su mi pravi uslovi za treninge. Imam šest pulina, čija je aktivnost neverovatna. Zato pravim centar za obuku pasa i poligon za „agiliti“ i ovčarenje. Za pulina je lanac tiha smrt. On mora da bude u pokretu, a vi morate biti pored njega. Ko na to nije spreman, bolje da ga i ne drži. Zato se držim svog nepisanog pravila. Iako se ljudi stalno raspituju za štence, moje pulinke parim na svake tri godine. Mužjake dajem na parenje isključivo ukoliko procenim da je reč o pravoj pulinki, ozbiljnom vlasniku i ukoliko ima veterinarsku potvrdu. I, naravno, svaki potencijalni vlasnik psa najpre mora da položi test. Treba da me uveri da ima ili iskustvo u držanju pasa ili znanje koje mu dopušta da se u to upusti. Takođe, želim da znam sve o uslovima u kojima će pas boraviti. Tek nakon toga možemo da razgovaramo o prodaji šteneta.

Pred kraj vas pitamo ono što smo mogli pitati i na samom početku: Kako je počela ova vaša avantura?

Počela je onako kako to sa pulinima obično biva. Zaljubite se na prvi pogled! Radio sam u okolini jednog salaša na Čeneju kada sam ugledao crnog pulina. Ili je on prvi ugledao mene? Kako bilo, tog trena znao sam šta ubuduće želim da radim. U Rumenki sam našao čoveka koji drži bele puline i o njima ozbiljno vodi računa. Dobio sam Srećka. On je i danas na čelu ovog malog čopora od šest pasa. Dešava mi se da ih šetam ulicom, a da se pored nas zaustavljaju automobili. Ljudi iz Engleske, Nemačke, Bosne i Hercegovine… požele da imaju baš takve puline. Svi ostanu u šoku kada im kažem da rasa nije priznata i da nemam potrebne „papire“. Ali tu bismo se opet vratili na onu najbolniju temu. Ne mogu da kažem… Tinja u meni nada da bi se u saradnji sa kinološkim savezom ipak moglo nešto uraditi. Ipak, vreme nam nije saveznik. Morali bismo raditi mnogo brže nego što to činimo.

Putujući po Vojvodini, ali i prateći društvene mreže, stičemo utisak da je uprkos svemu o čemu smo govorili, popularnost vojvođanskih pulina i dalje gotovo neverovatna?

Kako da ne! Postoje fejsbuk grupe sa po nekoliko hiljada članova koje se bave pulinima. U krajnjoj liniji, postoji i mnogo pulindžija koji strasno vole svoje ljubimce. Uz to, o njima i veoma mnogo znaju. Ovog momenta, pomišljam na Vladimira Jovanovića, Darka Petrovića, Nenada Conića, Proku Janoševa, Gorana Jovanovića, Spasoja Stojiljkovića, Miladina Zorića, Milana Gajića, Nikolu Rodića, Zoltana Galica, Gorana Milutinovića, Dragana Palića… Delimo istu strast.

Čuli smo da ste pokrenuli inicijativu da se u formi dokumentarnog filma o pulinima ispriča priča s „oba kraja“?

To mi je ozbiljna namera. Film ima načine da progovori o psima koji su na jednoj strani obožavani, a na drugoj sistematski uništavani. Producentska ekipa iz Crne Gore stala je iza ovog projekta. Nadam se da će film dopreti do zemalja širom Evrope, jer priča ima univerzalnu vrednost i lako je razumljiva svima. Ponoviću ono što sam već nebrojeno puta rekao. Cilj mi je da neko napolju vidi ovo blago što imamo, a koje ovako nepravedno zapostavljamo. Ako već mi kao narod i kao država nemamo sluha za ovu temu, možda će neko napolju imati.

Duže ili kraće, živeli ste na desetak mesta. Postoji li „opasnost“, da vas, poput mnogih, grad privuče do te mere da sve ovo o čemu govorimo postane samo draga uspomena?

Ljudi u gradovima postali su „čekači liftova“. Nikada nisam imao želju da postanem jedan od njih. U Holandiji sam živeo šest godina. Oduševila me je organizacija i požrtvovanost ljudi što su od močvarnog tla i zemlje koju svakodnevno otimaju od mora uspeli da naprave tako moćnu državu. Pa opet, nisam poželeo da tamo ostanem zauvek. Osim toga, pulini su postali sastavni deo mog života. Supruga Slađana i ja, osim redovnog posla, preostalo vreme organizujemo spram njih. A kao što rekoh, lestvicu podižemo sve više. Želim da napravim odgajivačnicu po najvišim standardima. Da osposobim centar za obuku pasa. I, naravno, da koliko mogu i koliko za to postoji prostor, promovišem vojvođanske puline kao istinsku vrednost ravnice.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Čila David

Članak Mirko Stjepanović: Vuk u jagnjećoj koži se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Najlakše bi bilo reći da je osnovna delatnost Instituta usmerena na stvaranje sorti i hibrida ratarskih, povrtarskih, kao i velikog broja krmnih, industrijskih, lekovitih i začinskih biljaka. S tim u vezi, primarne aktivnosti Instituta sprovode se u okviru četiri departmana, pet laboratorija i dve uslužne jedinice. I ovo bi zaista bilo tačno. Ali kada govorimo o instituciji ovog ranga, onda izvod iz „lične karte“ predstavlja tek površnu informaciju. A zapravo, istina nadilazi sve što bismo mogli da pretpostavimo. Institut za ratarstvo i povrtarstvo u Novom sadu jedan je od najvećih, ne samo naučnih brendova koje ova zemlja ima. U oblasti kojom se bavi, Institut za Srbiju radi ono što u drugim oblastima čine naši proslavljeni sportisti ili umetnici. Širi dobar glas po čitavom svetu i formira javnu sliku o našoj zemlji, kakvom želimo da se ponosimo. I zato je ovo mnogo više od intervjua. Ovo je okvir za jedan veličanstven portret.

Zvučaće čudno, ali možda sve ne bi bilo ovako kako jeste da nije bilo zamršenih tokova istorije i vetrova koji su ovim prostorima duvali u raznim pravcima. Baš kao u svakoj velikoj priči, bilo je tu elemenata legende, trilera, ratnih požara, da bi se kroz potonje decenije čitav mozaik sklopio u sliku kakvu znamo. Pa da krenemo u avanturu koja je verovatno višestruko prevazišla zamisao svojih tvoraca… S dolaskom „belih” Rusa u tadašnju Kraljevinu Jugoslaviju, koji su bežali pred crvenom revolucijom, došle su i mnoge napredne stvari koje će ostaviti pečat u našoj istoriji. S brojnim idejama, ugledni i uvaženi, Rusi su prihvaćeni od strane našeg naroda. Jedan od njih – Sergej Andrejevič Kislovski, imao je ideju i viziju o stvaranju institucije koja će jednog dana postati glavna poljoprivredno-naučna institucija Jugoslavije. I njegova vizija se ostvarila. To je današnji Institut za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada. Ovaj ugledni Rus je idejni tvorac i jedan od najvažnijih utemeljivača u formiranju Poljoprivredne ogledne i kontrolne stanice, preteče današnjeg Instituta. Stvaralac je prve kolekcije semena. Dao je veliki doprinos srpskoj poljoprivredi, a bez njegove vizije i ideje Institut ne bi bio ono što je danas.

Prva ozbiljna prekretnica i opasnost od nestanka svega što je izgrađeno u tadašnjoj preteči Instituta javila se tokom Drugog svetskog rata. Mađarski okupatori su odlučili da svu dokumentaciju, kolekciju semena, materijal i aparaturu koja je pripadala Poljoprivrednoj stanici prenesu u Segedin, te da tamo oforme poljoprivredni institut. Namera je bila da sve tragove o poljoprivrednoj oglednoj stanici iz Novog Sada izbrišu iz naših registara, kao da nikada nisu postojali. To je sprečio upravo jedan Mađar, u to vreme zaposlen u stanici. Zbog svog ličnog poštenja i privrženosti kući u kojoj je radio do okupacije, on je sve pažljivo arhivirao i evidentirao. Nakon završetka okupacije, svi važni spisi su uz njegovu pomoć bili vraćeni i tadašnja Poljoprivredna ogledna stanica nastavila je gde je stala, a tek će u budućnosti biti ispisane najvažnije stranice istorije srpske poljoprivrede i nauke.

Akademik profesor Slavko Borojević

Na početku ove velike priče, u smislu koji danas poznajemo, stoji možda i neuporediva naučna figura akademika profesora Slavka Borojevića. Izašavši iz rata kao oficir, komesar, pa potom i novinar, Slavko Borojević je mogao da bira između prospiretetne vojne ili diplomatske karijere. Međutim, on je odlučio da svojoj zemlji podari nešto što ona do tada nije imala. Pozvan od strane Rokfelerove fondacije na usavršavanje u SAD, među prvima koji su u posleratnim godinama dobili takvu mogućnost, prepoznat kao „perspektivni oplemenjivač“, usvojio je tada pionirsku ideju da genetika, a ne lokalitet, određuju osobine i kvalitet neke biljne vrste. Iako je mogao da ostane u SAD kao bogat i slavan mladi naučnik, vratio se u Novi Sad željan da primeni sva svoja saznanja za dobrobit otadžbine. Ubrzo je imenovan na položaj upravnika Zavoda za pšenicu Instituta za poljoprivredna istraživanja iz Novog Sada, današnjeg Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, i za 17 godina, koliko se nalazio na toj poziciji, iza sebe je ostavio 112 sorti pšenice i tritikala, stvorivši baš ono što njegova zemlja pre njega nije imala – sopstvene sorte žitarica. Do 2003. godine 87% površina pod pšenicom u Srbiji i Crnoj Gori nalazilo se pod sortama akademika Borojevića.

Na ovom mestu važno je reći da se do danas održao naučni kontinuitet na koji je Institut naročito ponosan. Govoreći o svetskim i evropskim uspesima iz oblasti nauke i poljoprivrede, Institut i njegovi naučnici decenijama zauzimaju najvišu poziciju. Recimo, u najjačoj konkurenciji naučnika, prof. dr Jegor Miladinović, direktor Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, uvršten je među 20 najinovativnijih poljoprivrednih genetičara u svetu. Njegova sorta soje „NS Blackstar” svojom nutritivnom i zdravstvenom vrednošću predstavlja idealnu sirovinu za prehrambenu i farmaceutsku industriju, i kao takva pripada grupi funkcionalnih namirnica s dodatnom vrednošću. Naime, svi koji teže zdravoj ishrani trebalo bi da konzumiraju novosadsku crnu soju. Evropska semenarska asocijacija je ovu sortu prozvala „superhranom” i uvrštena je među 20 najinovativnijih sorti u Evropi u 2020. godini. Ovo priznanje je ogroman uspeh za prof. Miladinovića, ali i za Institut, koji potvrđuje status vodećeg centra za inovacije u regionu.

Prvi hibrid suncokreta

Uporedo s velikim uspesima u proizvodnji pšenice, Institut za ratarstvo i povrtarstvo je napravio pravi presedan i u proizvodnji suncokreta. Naime, francuski naučnik Le Kler je šezdesetih godina prošlog veka posetio Institut za ratarstvo i povrtarstvo. U sklopu poljoprivredne nauke, imao je veoma avangardne ideje koje je u razgovorima delio s naučnicima Instituta. Prepoznavši neverovatni potencijal onog o čemu su raspravljali s Le Klerom, pre najvećih tadašnjih svetskih semenskih kuća iz Amerike i Francuske, novosadski Institut svetu je predstavio pravu revoluciju u gajenju suncokreta. Jedan od prvih hibrida suncokreta je stvoren. Zahvaljujući tome, Jugoslavija je svrstana među nekoliko vodećih zemalja sveta koje su stvorile hibride suncokreta. Kao pravi rasadnik naučnih tajni, Institut je uvek korak ispred svog vremena. Ako se vozite noću pored Rimskih šančeva, a posebno zimi kad sneg prekriva okolinu, možete videti neočekivanu bleštavu svetlost koja dopire iza ograda novosadskog Instituta. Takozvani „staklenik“, eksperimentalni blok, svojevrsni je vremeplov poljoprivredne nauke. Za stvaranje jednog hibrida suncokreta potrebno je 10 do 12 godina, ali u „stakleniku“ se taj proces završi tri puta brže, za dve do četiri godine. I ne samo to. Kada se sedamdesetih godina prošlog veka prvi put u svetu pojavila bolest suncokreta, naučnici Instituta su svojim genijalnim idejama smislili kako da u „stakleniku“ naprave prvi hibrid otporan na novonastalu bolest. Iako se mislilo da se suncokret više neće gajiti u tadašnjoj Jugoslaviji, Institut i „staklenik“ spasli su i njive. I tada i danas, program stvaranja suncokreta u Novom Sadu jedan je od najpoznatijih i najvećih u svetu.

Srpsko seme na „Nojevoj barci“ biljaka

Ovde moramo da pomenemo i jednu neobičnu banku. Iako se ne reklamira na malim ekranima i nema zlatne poluge, ovu banku dobar deo sveta koristi svaki dan i ceo svoj život. Ova domaća banka najveća je u Evropi, a druga u svetu, u vlasništvu je Instituta za ratarsvo i povrtarstvo iz Novog Sada. To je banka gena divljih vrsta suncokreta. Intervencijom iz svojih rezervi, više puta je pomogla je da se izbegne ozbiljan debalans na evropskom tržištu hrane. Banka gena Instituta poseduje najveću kolekciju divljih vrsta suncokreta u Evropi kao dragocenu genetsku bazu. Kada se negde u svetu pojavi bolest suncokreta, u „stakleniku“ koji omogućava ubrzan rad, zahvajujući svojoj jedinstvenoj kolekciji divljih suncokreta, Institut prvi stvori otporan hibrid. Ove vredne kolekcije skupljaju se već decenijama po celom svetu i čuvaju se u specijalnim karantinskim parcelama. Skoro da nema nijedne svetske selekcione kuće koja ne kupuje bar deo genetskog materijala od Instituta kako bi ih koristila u oplemenjivanju suncokreta. Tako, činjenica je, svaki osmi suncokret u svetu nosi gen novosadskog semena.

Pored banke gena divljih vrsta suncokreta, Institut je vlasnik i vredne kolekcije semena svih biljnih vrsta, koja je ujedno deo nacionalne kolekcije. Ovako nešto u zemlji gde je poljoprivreda jedna od vodećih grana privrede pravo je nacionalno blago. Ono obezbeđuje prehrambenu sigurnost i budućnost jedne zemlje i predstavlja buduću okosnicu u očuvanju biljnih genetičnih resursa, koji su ujedno jedni od najvažnijih resursa države. Inače, da li ste znali da je svet došao na ideju kako da se sačuvaju najbolja semena iz celog sveta u slučaju globalnih katastrofa. Globalna banka semena, svetski trezor u Norveškoj, čuva preko million uzoraka iz svih područja sveta, a krije se duboko pod zemljom u rudniku ostrva Svalbard. Poznat je i kao najbezbedniji sef na svetu. Institut je dobio poverenje da u ime svoje zemlje položi čak 96 najznačajnijih srpskih sorti pšenice, ječma, ovsa i raži u ovu banku gena, tzv. „trezor sudnjeg dana”. Za nas je to velika čast i priznanje, jer ova semena mogu da deponuju samo najreferentnije ustanove iz odabrane države.

A kada smo već kod ove teme, sjajno će zvučati jedna zanimljivost. Institut je još jednom bio spasilac mnogih njiva, i to u Japanu. Istina je kada kažemo „Srbija do Tokija”, a sve zahvaljujući novosadskom suncokretu. Naime, kada se u Japanu dogodio katastrofalni zemljotres, u nuklearnoj elektrani Fukušima došlo je do kvara i kontaminacije zemljišta. Japanci su tada, na zagađenom zemljištu, posejali baš novosadski suncokret NS Dukat. Ispostavilo se da je ovaj hibrid bio zaslužan za oporavak zemljišta i popravljanje njegovog kvaliteta. Uporedo, došlo je do još jedne zanimljive primene NS hibrida suncokreta u Japanu. U školama, japanski učenici na praktičnoj nastavi gaje novosadski suncokret i tako uče o poljoprivredi, a o tome su izveštavali i mnogi mediji u Japanu.

Novosadski Institut je institucija od koje i veliki evropski naučnici „kradu zanat”

Kada smo kod velikih dostignuća, Institut je jedini primer u svim oblastima gde nemački stručnjaci dolaze kod nas da uče. Budući da je Srbija najveći proizvođač i izvoznik nemodifikovane soje u ovom delu Evrope, zahvaljujući Institutu, oplemenjivači soje dolaze u Srbiju da uče od naših stručnjaka. Prenoseći srpsko znanje u svoje zemlje, u poslednje vreme pokreću se mnogi programi oplemenjivanja soje u Austriji, Nemačkoj, Belgiji, gde takvih programa ranije nije bilo. Rezultati istraživanja Instituta prenose se u praksu, a na taj način podiže se nivo kompletne poljoprivredne proizvodnje u Srbiji.

Takođe, ideja o nastanku udruženja „Dunav Soja” proistekla je u Institutu za ratartstvo i povrtarstvu, koji je jedan od prvih članova i njegov glavni partner. Osnovni cilj ove asocijacije jeste promocija non GMO soje u podunavskim zemljama, među kojima Srbija zauzima centralno mesto. Kao samodovljna za proizvodnju soje, Srbija i Institut dali su jedinstven primer Austriji i ostalim evropskim zemljama.

Iako uspesi Instituta dosežu svetske razmere, na našem tlu Institut oduvek daje dobar primer kako se odnositi prema svom stanovništvu i srpskim svetinjama. Nikada nije zaboravio odakle potiče i ko ga je stvorio, te je oduvek pomagao svoj narod. Vrlo rado, godinama svojim donacijama pomaže narodnu kuhinju na Kosovu i Metohiji, gde se sprema 2.000 obroka dnevno za preostalo srpsko stanovništvo. Uz to, svojim redovnim pošiljkama semena manastirima na KiM, Institut za ratarstvo i povrtarstvo i Republika Srbija dokazuju da će uvek čvrsto stajati uz svoj narod i svetinje. Institut je takođe donator i član-reosnivač društva za podizanje Hrama Svetog Save na Vračaru. I u izazovnim, ali i dobrim vremenima, veoma je važno ne zaboraviti ko je ko i odakle potiče.

Ako se osvrnemo na prošlost, Institut je uvek, a naročito u najtežim vremenima, bio uz svoj narod. Uprkos NATO bombama i kriznoj 1999. godini, nije dozvolio svojoj zemlji da ostane gladna. Te godine njive su bile rodne, a magacini Instituta puni semena. Tako su svi poljoprivrednici Srbije i Crne Gore mogli da poseju svoje njive i ne brinu za budućnost. Zemlja koja ima svoje seme, nikada neće izgubiti slobodu i biti gladna. Zemlja koja ima svoje seme, nikada neće zavisiti od drugih.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Arhiva Instituta

Članak Institut za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad – Najbolje od ravnice se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Kada iz Čoke koji kilometar zamaknete prema tromeđi Mađarske, Rumunije i Srbije, nailazite na prizor koji vas ne može ostaviti ravnodušnim. Priroda je otprilike onakva kakvom ju je Crnjanski opisivao u svojim „Seobama“. Drevna. A onda počinju da se nižu sela. Banatski Monoštor, Crna Bara, Vrbica… I odjednom vam se učini kao da ste zašli „iza ogledala“. U neki prostor izvan realnosti na koju ste navikli. Sela koja liče na kulise što su služile snimanju nekog filma na kojem se rad davno okončao. Šorovi u rasporedu poput dirki na harmonici: dve prazne kuće, pa jedna srušena. Onda u nizu dva prazna placa, pa jedna kuća u kojoj neko očigledno živi. I onda opet čitav taj niz ispočetka. Severni Banat pred ponorom vremena. A onda, kada već izgubite nadu, čujete za priču koja vas ostavi bez daha. Ukratko, ona bi ovako izgledala.

Za futoški kupus znaju svi. Za „slovačku klobasu“ skoro svi. Ali koliko nas zna za „vrbički luk“? A stvar nije nimalo naivna. Neke ozbiljne naučne studije kažu da je to možda najbolji beli luk u čitavoj Evropi. Na drugoj strani, čitava priča naslanja se na selo koje danas jedva da ima 100 stanovnika. A koliko juče bilo ih je bar deset puta više. Na jednoj strani imamo vekovima razvijan brend koji se u poslovnom svetu plaća suvim zlatom. A na drugoj, selo koje progresivno odumire. Trka s vremenom odvija se svakodnevno. Jednog od njenih najdirektnijih svedoka pitamo da nam malo pojasni stvari.

– Poljoprivredno gazdinstvo Mihok jedan je od osnivača Udruženja „Vrbički prolećni beli luk“. Zvuči čudno, ali doslovno je reč o endemskoj vrsti. Naime, desio se neverovatan spoj zemlje i semena. Što se zemlje tiče, za nas važi poslovica „što izgubiš na jednoj strani – dobiješ na drugoj“. Naš atar je specifičan do te mere da kada izađete u polje, po boji tačno vidite koja zemlja pripada našem, a koja, recimo, ataru Crne Bare ili Banatskog Aranđelova. To je neka „čudna crnica“. Kada padnu prve kiše, njive nam prosto plivaju. Do te mere da se njima ni hodati ne može. A kada upeče sunce, zemlja postane tvrda kao beton. Ja sam, svojom rukom, na njoj tri puta lomio motiku. Ovako „negostoljubiva“ zemlja povlači i cenu. U ritu je hektar oko 1.000 evra, što je daleko ispod proseka u Vojvodini. E sada, neki slučaj je hteo da baš ovakva teška i mnogi bi rekli „loša“ zemlja bude idealna za jedan drugi fenomen koji se s njom ukrstio. Pre nekoliko vekova, na ovaj prostor naselili su se ljudi iz okoline Segedina i Makoa. Sa sobom su poneli seme belog luka. Posadili su ga i počeo je da im uspeva preko svake mere. Ispostavilo se da je hemijski sastav zemlje naprosto stvoren za ovu biljku. Potrebno je tek povremeno dodati malo natrijuma i ništa više. A i to se čini na potpuno prirodan način, bez ikakve hemije. Recimo, ja ću posle luka zasejati stočni grašak. Istarupiraću ga i ostaviti na njivi. Njime ću nadoknaditi natrijum koji beli luk naglašeno izvlači. I to je sve. Sve je u okvirima prirodnog i organskog tretmana. Naš „vrbički prolećni beli luk“ mogao bi se sejati I drugde. Ali gde god da ga prenesete, proizvodnja bi zbog sastava zemlje morala da bude drugačija – i to više nije to.

Vredno je pomena da ste, nasuprot mnogim uzgajivačima širom zemlje koji se diče svojim proizvodima ali to nigde nisu verifikovali, vi svoj luk zaštitili!

– Naše udruženje je član Saveza „Original Srbija“ koje okuplja pojedince, zadruge i udruženja proizvođača proizvoda s oznakom geografskog porekla. Svrha saveza je da bogatstvo koje smo dobili od predaka sačuva i prenese na sledeće generacije. Pored nas, tu su, recimo: ariljska malina, đerdapski med, begečka šargarepa, leskovački domaći ajvar, zlatarski sir… Ponosan sam što se nalazimo u takvom društvu. To je za nas veliki uspeh. Naše seosko udruženje čini oko 20 domaćinstava. Beli luk se u Vrbici gaji na površinama od prosečnih bašti do njiva koje imaju po više od 10 hektara. Lično nameravam da ovog proleća pod luk stavim oko dva i po hektara. Tu je potrebno dobro planirati. Beli luk se na istoj zemlji seje dve godine zaredom, a onda mora bar godinu dana da se „odmara“. Tada sejete nešto drugo.

I dobro, u čemu je tajna i posebnost tog već pomalo famoznog vrbičkog belog luka?

– U spoju zemlje i semena o kojem sam govorio dobija se nešto što vas možda neće osvojiti na prvi pogled, ali kasnije – definitivno hoće. Naš luk ima veću količinu eteričnih ulja, specifičan ukus i miris, kompaktnu glavicu, a boja mu varira od smeđe, preko bele, do ljubičasto šarene. Na primer, luk iz Vrbice ima od 30 do 50 odsto manju zapreminu od „bosuta“, najprisutnije sorte na našim prostorima. Posebna priča je „egipatski“ ili „kineski“ beli luk, koji kupujemo u velikim marketima. Dovoljno je da vam kažem da on po jednom hektaru daje od 12 do neverovatnih 20 tona. A naš na istoj površini zemlje rodi četiri puta manje! Jasna je onda trgovačka logika. Ali ako poredite kvalitet, stvari su neuporedive.

Koji bi onda bio krajnji domet ove nesvakidašnje priče?

– Voleo bih da u roku od tri do pet godina imam sve. Od zemlje, mašina, semena, do finalnog proizvoda i mogućnosti njegovog plasmana. U suprotnom bićete ucenjeni i živećete u večitoj neizvesnosti. Evo vam primer… Ja na malo prodajem luk po 600 dinara za kilogram. A kada ste prinuđeni da ga predate nakupcima, oni vam spuštaju cenu na dva evra, pa i niže. Slične stvari vam se dešavaju ako nemate svoje mašine ili uslove za skladištenje i kasniju preradu. E zato ja hoću da zatvorim krug. I blizu sam toga. Već je moj otac imao ambiciju da ode i korak dalje. Pravio je turšiju od belog luka. Pa kapi za regulaciju srčanog pritiska, paste i pesta. Ja sam odlučio da pored osnovnog proizvoda, imam još pesto s peršunom i maslinovim uljem, kao i pastu od belog luka u koju dodajem samo suncokretovo ulje. Sve to plasiram putem interneta i malih prodavnica. „Usko grlo“ mi je samo čišćenje belog luka. Ko nije probao, ne može da pretpostavi koliko je to pipav posao. Za čišćenje tri kilograma dobrom radniku treba puno radno vreme. A od te tri kile izvući ću možda 20 teglica. Naravno, i za ovo postoje mašine – ali nije to isti kvalitet kao kada se radi ručno.

Na kraju da se vratimo – na sam početak. Otkud vi u svemu ovome? Moglo je to krenuti i u nekom sasvim drugom pravcu.

– Potičem iz jedne ne baš specifične porodice. Na njenom čelu bio je moj otac Arpad, koji je rodom iz Vrbice. U ovoj kući u kojoj sada pričamo on je ugledao svet. Ali život ga je odveo u Sarajevo, gde je završio vojnu školu. Služio je u Kičevu, Gostivaru, Skoplju, Kumanovu, Kosovskoj Mitrovici, Kikindi. Ja sam se, recimo, rodio u Đevđeliji. Naravno, mi kao porodica selili smo se zajedno s njim. Na kraju aktivne vojne službe došao je u Vrbicu na porodično imanje i počeo da se bavi proizvodnjom, koju, evo ja danas nastavljam. Majka mi je Makedonka. Zove se Dukadinka i danas živi u Kanjiži. Imam još dva brata. Najstariji Zoltan bavi se humanitarnim radom u međunarodnim misijama na ugroženim područjima. Živeo je u Južnom Sudanu, Mijanmaru, a danas je u Ukrajini. Srednji brat Ileš hteo je da se bavi poljoprivredom. Međutim, odustao je i otišao u Nemačku. On mi je danas glavni izvor svih informacija potrebnih za posao kojim se bavim. A ja sam završio Gimnaziju u Kikindi. Posle sam otišao u Novi Sad i počeo da studiram. Ipak, za tako nešto nije bilo dovoljno novca. Ako ništa drugo, izučio sam nekoliko zanata. Bavio sam se staklom, PVC stolarijom, uramljivanjem, štamparstvom… danas mi sve to i te kako koristi. Ipak, pre dve godine odustao sam od grada i rešio da se vratim u Vrbicu. Bila je to potpuno svesna odluka. Osnovni motiv bilo mi je to što sam hteo nešto svoje. Neću da radim za drugoga ako mogu sam nešto da steknem. Ovde imam osnovu za tako nešto. S braćom sam kupio još četiri kuće u selu. Gledamo da budu u nizu, kako bismo spojili parcele. Da se razumemo, ovde ovakve stvari treba gledati drugačije od onoga na šta ste navikli. Ovde se dve kuće s hektarom zemlje iza njih mogu kupiti za dve i po hiljade evra! Na jednom takvom hektaru stavio sam lep šljivik. Računam da mi u budućnosti on bude jedan od oslonaca.

Kada smo već kod toga – i vama je prilikom donošenja odluke o povratku bilo sasvim jasno da i u dobru i u zlu, Vrbica ni slučajno nije „obično“ selo!

– Ako bih bio surovo iskren – selo umire. A ako bih bio manje surov, onda bih dodao da neke nade ima. Recimo, ja se trudim da uspostavim neki svoj lični, održiv sistem. Ali mora nas biti još takvih. Pa bismo onda, podižući sebe, počeli da stvaramo i neki model u kom bi se i drugi pronašli. Trebali bi nam radnici, prodavnice i mnoge stvari koje bi povezale razne ljude. Vrbica bi živela! Zavrteo bi se posao, a sa njim i život. Mi ovde nemamo tu vrstu luksuza da budemo zavidni i sujetni. Moramo da pomažemo jedni drugima. Ne treba ići na zaradu preko noći. Da sam to hteo, bavio bih se u gradu ili negde u inostranstvu nekim od zanata. To bi bilo neuporedivo unosnije od ovoga što sada radim. Ali ovde u Vrbici imam misiju – a to se ne može novcem platiti. Ipak. Sve je to još uvek na dugačkom štapu. U selu postoji možda tek desetak mlađih domaćinstava. Prosek stanovnika je sigurno preko 60 godina. Imamo samo petoro dece. U vreme kada sam se ja rodio, a to je bilo osamdesetih godina, Vrbica je imala 1.300 stanovnika. Danas bismo svi bili srećni ako bi nas bila stotina. Jednostavno, propale su velike firme u okolini, za njima i zadruge. Nekada se odavde beli luk vozom nosio u Sloveniju. Mogli ste prodati šta hoćete. Toga više nema. Zato je u selu preko 60 praznih kuća. Ipak, ako verujete – čuda su moguća!

I kako se oseća mlad čovek, koji je većinu života proveo u gradu – u selu u kojem nema pre svega ljudi, a onda ni devet desetina onoga na šta je navikao?

– Verujte mi – mene je samoća preporodila! Po prirodi sam introvertan i grad mi je smetao. Uživam u tišini i samoći. Na primer, obožavam da šetam. Svako veče, kada je iole lepo vreme, odlazim u atar i šetam po sat ili dva. Zvezdano nebo gledam iz beskrajne ravnice! Pa to je neprocenjivo. Doduše, u ovom delu uz granicu ima dosta migranata. U poslednje vreme ima i malo straha. Jednu kuću su mi obili. Ipak, opšti utisak ne može ništa da mi pokvari. Naravno… ima i stvari koje vas uvek iznova nerviraju. Kada se dogodila ta provala, morao sam da zovem policiju iz Kikinde. Kada hoću da platim porez, moram u Sentu. Šta god vam treba u vezi s vodom, idete u Čoku. A kada hoću da uvedem trofaznu struju zbog sistema za navodnjavanje, idem u Kanjižu! To baš nije normalna situacija, koja bi vas ostavila ravnodušnim. Šta god vam zatreba, sedate u kola i idete po 35 kilometara. Uzgred, u selu imate jedan polazak autobusa dnevno. On vozi po uzanom putu koji nije renoviran od 1967. godine, i koji upotrebljivim čini samo još betonska podloga koja izgleda kao da je pretekla iz vremena Austrougarske. Takođe, neke svoje hobije i sklonosti morate ostaviti po strani. Ja, na primer, odavno imam crni pojas u karateu. Volim borilačke sportove uopšte. Da bih nastavio da treniram, moram da idem u Kikindu ili Sentu. Za tako nešto zaista nemam vremena. I to jeste nešto što može da vas uvede u problem. Ali kada bih uporedio pluseve i minuse života u ovako malom mestu – ovih prvih bilo bi daleko više. Do te mere da sam uveren da će mi se jednog dana pridružiti i moj najstariji brat. Prošao je pola sveta, ali u Vrbici će jednog dana imati, ako ne kuću – ono svakako vikendicu ili dom za penzionerske dane.

Nakon svega, imate li neki konačan cilj? Nešto što bi bilo definitivno opravdanje za ovoliki napor koji podnosite. Nije isto kada se na selo vratiš sa 65 ili 33 godine. Koliko vi imate?

– Ne pravim dugoročne planove. Nikada to nisam radio. Samo one kratkoročne, izvodljivo i dnevno proverljive. Želim najpre da osetim da sam doslovno „svoj na svome“ i da me nikakvi vetrovi ne mogu pomeriti. Svakodnevno na nogama provodim 20 sati. Angažovan sam 366 dana u godini. Sezona belog luka, na način na koji mu ja pristupam, traje čitave godine. Skidaš lanjskom luku opnu da izgubi vodu i lakše se podeli u seme. Pa ide setva. Onda sve ono što prati njegov rast. Gde je skladištenje, „šišanje“ luka, pakovanje, priprema ambalaže, prodaja… Pošta u selu radi dva dana u nedelji. Za većinu toga idem u susedna mesta. Naravno, tu je i stalna briga oko radnika. Nikada ih nema dovoljno i briga oko njihovog angažovanja uvek je problem. Pa onda sve te kuće… Jedne rušiš, druge privodiš nameni. Briga oko mehanizacije i hiljadu neophodnih detalja koji moraju da funkcionišu. I sada, usred svega toga – većina očekuje da im pričam o planiranju buduće porodice i nekim poslovnim aranžmanima! Meni bi to bilo neodgovorno. Idem korak po korak. Kao u vojsci, kada je u stroju. Napraviš jedan pogrešan korak, ili ga samo „preskočiš“, pomeraš čitav red i dovodiš čitav sistem u pitanje. Zato ću vam tačno reći šta planiram ovog proleća i leta. Za dalje od toga, vidimo se na jesen. Živimo u vremenima olako datih obećanja. Zato ja nemam nijedno. Verujem i nadam se. To da. Na to imam pravo. Ako nemaš veru i nadu, iz ovakvih mesta, kakvo je Vrbica, mogao bi da odeš prvim autobusom. Ali ja verujem. I ostajem. Definitivno.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Maja Tomas

Članak Mikloš Mihok: Beli, prolećni… Pa još vrbički! se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Samo malo uz breg iznad Bele Crkve, uz granicu s Rumunijom, nalazi se Kruščica. Onako naoko, reklo bi se jedno od tipičnih sela ovog dela Banata. Međutim, čak i ako za tako nešto niste bili pripremljeni, ubrzo ćete shvatiti da je Kruščica sve samo ne „obično“ selo. Pored ostalog, kada zastanete u centru ili nekoj od ulica, može vam se lako dogoditi da čujete meštane koji između sebe pričaju – na češkom jeziku. I zaista. Česi čine trećinu žitelja ovog, ispostaviće se, krajnje neobičnog mesta. Centar sela, pored pravoslavne Crkve Svetog Dimitrija, krasi i rimokatolička crkva Svetog Vaclava, češkog kneza i svetitelja. Stotinak metara dalje, jedna stara, tipična češka kuća, adaptirana je i dobila je svoju etnografsku postavku. Ubrzo saznajemo da Kruščica ima i čitav vek staru Češku besedu. Njen predsednik je Jozef Irović.

Bolju osobu za „terenski izveštaj“ o statusu jednog od najživopisnijih cvetova u panonskoj bašti, teško da smo mogli naći.

Sudbina je htela da, iako gotovo 200 godina živimo u Banatu, u mojoj familiji, koliko znam, nema nikoga ko nije Čeh. Rođeni brat mi je Vaclav. Otac mi se zove Anton, a majka Marija. Očevi roditelji su bili Vaclav i Ana. S majčine strane deda i baba su mu bili Tomaš i Marija. Prababa i pradeda zvali su se Jozef i Karolina. Ovo su već četiri generacije za koje pouzdano znam.

Za većinu nas ova porodična priča traži mali uvod…

Organizovano naseljavanje Čeha u Južni Banat počinje 1827. godine. Svi ti prostori tada su bili unutar iste Habzburške monarhije. Raznim obećanjima, vlast se trudila da pridobije stanovništvo koje bi se iz razvijenijih delova na severu zemlje, preselilo u južnije krajeve što su nakon odlaska Turaka postali gotovo pusti. Takav slučaj bio je s Banatom. Česi su došli na prostor od reke Nere do Oršave u današnjoj Rumuniji. Treba znati da je Oršava gradić smešten na obali Dunava u donjem delu Đerdapa. Naspram grada je srpsko mesto Tekija u opštini Kladovo, a u njegovom zaleđu su obronci Karpata. Ovi podaci su nam neophodni da bismo shvaili da je sve ovo, u vreme kada nije bilo državne granice, bila jedna geografska i državna celina. Dakle, na taj prostor dolazi velika grupa Čeha, privučena obećanjima o boljem životu. Vrlo brzo shvataju da su obmanuti. Dočekao ih je težak rad i siromaštvo gore od onog iz kojeg su pobegli. Želeli su da se vrate svojim kućama. Ali kada su krenuli s obronaka tada surove planine naseljene gustom šumom, vrlo brzo stigli su u ravnicu koja im se učinila privlačnom za život. Rešili su da ostanu tu. To su bili preci nas, današnjih Čeha, iz srpskog dela Banata. Ali, znate li šta je najzanimljivije? U Češkoj je ova priča o njihovim sunarodnicima u Rumuniji opšte poznata. Brojni turisti, planinari i školske ekskurzije dolaze svake godine u krajeve koji se nalaze s druge strane Dunava i tragaju za onim što je vezano za dva veka boravka Čeha na tom prostoru. Na našu žalost, ogroman broj tih turista i ne zna za nas ovde u Srbiji. Stoga, poslednjih godina naročito, nastojimo da učinimo sve što možemo da te ljude preusmerimo i ka nama. Budući da su Česi izuzetno mobilni i ne vole da kao gosti dugo borave na istom mestu, dovoljno bi bilo obeležiti pešačke i biciklističke ture, koje bi turiste iz rumunskog dela Banata upućivale ovamo. Tim pre što je sve veoma blizu, a mislim da i kod nas zaista ima šta da se vidi. Istovremeno, sudbina Čeha u Rumuniji može i da nas opomene. Brojna češka sela danas su gotovo ispražnjena. Mladi su iskoristili pogodnosti koje su im se otvorile i sa znanjem jezika masovno otišli u Češku ili dalje na Zapad. Stariji s vremenom neumitno nestaju i krug se zatvara. Uradićemo sve što je do nas da se taj scenario ne desi ovde.

Zvučalo bi čak i skromno ako kažemo da je češka zajednica u Vojvodini jedna od onih o kojima se, nažalost, veoma malo zna.

U ovom delu Banata, a tu govorimo o Beloj Crkvi, Vršcu, Velikom Središtu, Kruščici, Češkom Selu i Gaju, danas živi oko 900 Čeha. Doduše, nije malo onih koji su ovde prijavljeni, a zapravo žive negde drugde. U čitavoj Srbiji po popisu ima 1.824 Čeha. Dakle, polovina nas živi ovde u južnom Banatu. Bela Crkva je jedina opština u Srbiji u kojoj je češki jezik u službenoj upotrebi. Ovde je i sedište Nacionalnog saveta Čeha. Brat i ja smo odrasli u kući u kojoj smo s roditeljima govorili isključivo češki. Već ja sa svojom decom pričam „na pola“. Iako mi je, recimo, ćerka bila na Karlovom univerzitetu u Brnu i govori češki bolje od mene. U svakom slučaju pravilnije. Ona govori standardnim jezikom, a ja sam ga učio usput, u svakodnevnoj praksi, naravno s nizom lokalizama i odstupanja. Uglavnom, danas se u Kruščici, na nivou porodice, češki govori najviše u dvadesetak kuća. Ipak je ovo sredina u kojoj je mešanje jezika i nacija neminovnost. Moj kum koji je stariji čovek pa sedi u kući i ima vremena, neko veče mi je pričao da u selu ima 57 čeških kuća. U vreme njegovog detinjstva bilo ih je 126. To je velika razlika, nastala za samo pola veka. Na stranu što nas demografski problem pogađa sve jednako. Tako da u mnogim od tih 57 kuća živi po jedno ili dvoje, mahom starijih ljudi. Nije daleko dan kada će i ti domovi biti prazni. Mladi ljudi u potrazi za poslom masovno odlaze. Sve u svemu, statistika nam ne ide naruku, ali ne damo se.

Koliko je kod samih pripadnika češke zajednice ova svest o poreklu bila i ostala jaka? Da li se tu kroz vreme nešto promenilo?

U Beloj Crkvi je situacija već mnogo drugačija. U njoj ima mnogo Čeha, s boljim uslovima od onih koje mi ovde u selu imamo. A opet, kod mnogih, vidljiva je nezainteresovanost, koju ne umem da objasnim. Česima nikada niko nije branio da se tako izjašnjavaju, a uz to, kao narod imamo dobru javnu predstavu koja o nama vlada. Biti Čeh je ponos. Postoji knjiga „Česi južno od Save i Dunava“ u kojoj je predstavljen čitav niz uglednih intelektualaca i privrednika koji su zadužili Srbiju. Sigurno ste čuli za Bajlonijevu pijacu u dnu Skadarlije? Svakako znate za književnicu Jaru Ribnikar. Pa, recimo, dvorski lekar kneza Mihajla i kralja Milana Obrenovića, osnivač Srpskog lekarskog društva, bio je Jovan Mašin. Mogli bismo dugo nabrajati intelektualce, umetnike, oficire… koji su zadužili Srbiju, a svi su poreklom Česi. Malo je poznato da su Česi i razvoju Novog Sada dali značajan doprinos. Uopšte, lepo je biti Čeh. Pa opet, ima onih koji su potpuno nezainteresovani da svoje poreklo i, u krajnjoj liniji, tu stranu svoje ličnosti osvetle i upoznaju. Ali, Bože moj! Nas koji razmišljamo drugačije to ne može pokolebati.

U našoj šetnji kroz selo uverili smo se da čitava Kruščica i te kako ima koristi od saradnje koju poslednjih godina imate sa Češkom.

Kako da ne! Prijatelji smo i partneri s regionom Hradec Kralove i mestom Čermna nad Orlici. Zahvaljujući tome, kroz Strategiju razvoja koju je finansirao ovaj češki region postigli smo komunalni razvoj sela kakav se u čitavom Južnom Banatu teško može naći. Pa, recimo, naša osnovna škola opremljena je kao neka varoška. Zahvaljujući donaciji iz Republike Češke dobili smo prvu sportsku balon salu u opštini Bela Crkva. U oblasti turizma, kulture, sporta… gotovo da nema ničega u čemu se u manjoj ili većoj meri, uz podršku naše države, ne nalazi i blagodat saradnje sa Češkom.

Uloga Češke besede u svemu ovome je neprocenjiva.

Za nas se situacija značajno promenila nakon sukoba devedesetih godina. Najviše Čeha, naime, oduvek je živelo u Hrvatskoj. I danas ih tamo ima blizu 10.000, a njihovo sedište tradicionalno je u Daruvaru. Nekako, decenijama smo svi mi Česi izvan tog „epicentra“ ostajali u senci, i osim sporadičnih tekstova u novinama, praktično nevidljivi. Tek novim pokretanjem lokalne Češke besede i radom Matice i Nacionalnog saveta Čeha u Srbiji, stvari su počele da se pokreću s mrtve tačke. Mogu slobodno da kažem da nas je taj rad i održao. Za nas se sada, osim ovde, zna i u Češkoj i Rumuniji. Negujemo naš jezik, kulturu i običaje, imamo projektnu saradnju koja nam, kako smo rekli, donosi mnoštvo benefita. U našem selu negujemo tradicionalne manifestacije: „Fašanke“, „Uskršnje običaje“, „Mikulaš“, „Dečija Tri kralja“, ugošćavamo posetioce iz Češke i susednih zemalja. Tu je onda i naš divan festival „Lepota različitosti“. Trudimo se da, koliko možemo, sačuvamo naše nasleđe u oblasti folklora, muzike, pozorišta. Jednostavno, ima nas toliko da svako mora da doprinese koliko god može.

Živimo u vremenu koje je takvo kakvo jeste. Jeste li optimista u pogledu čitave ove priče?

Ja sam realni optimista. To s jedne strane znači da verujem da će prisustvo češkog jezika i kulture na ovom prostoru ostati zauvek. Biće i Nacionalnog saveta i Matice češke, radiće Češke besede, biće projekata, saradnje i fiansiranja. A opet, jedino što me brine jeste – hoće li biti ljudi? To su neki neminovni procesi. Mladi u Češkoj, u potrazi za bolje plaćenim radnim mestima, odlaze u Englesku ili Nemačku. Na njihova mesta u Češku stižu ljudi iz Ukrajine, Rusije i s Balkana. Kako stvoriti uslove u kojima će stepen lične egzistencije biti takav da nam stanovništvo ostaje u mestima svog i rođenja svojih predaka? Bela Crkva je izvan glavnih puteva. Na 100 kilometara od Beograda i 180 od Novog Sada. Preostala industrija u mestu nije ni senka onoga od ranije. Ljudi nam svakodnevno odlaze. Pa evo, samo ova Kruščica imala je nekada 2.200 stanovnika. U vreme moje mladosti u njoj je živelo oko 1.200 ljudi. Danas nas ima 600 ili nešto malo više. Kuću možete kupiti po ceni od 3.000 do 10.000 evra, a pri tome smo komunalno opremljeni tako da nam pola Banata pozavidi. Imamo kanalizacionu mrežu, prečistač vode, potpuno opremljenu školu, poštu, dom kulture, prodavnice… ali šta to vredi kada vas svako najpre pita za posao. A tu, osim poljoprivrede, nemamo šta da ponudimo. Mnogo toga što mi imamo nema nijedno selo u Južnom Banatu… a opet, iz glave mogu da vam nabrojim bar 20 praznih kuća. E sada, kada svoj optimizam stavim uz činjenice koje govore o pukoj realnosti, mnogo je razloga za sentimentalno zadovoljstvo, ali i veliku brigu. Hoće li nas stvarnost prestići? Ne znam. Znam samo da ja lično, zarad one četiri generacije predaka koje pouzdano znam, svakako neću odustati. Uradiću sve što je do mene. Za sve drugo, preostaje mi samo da se nadam.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Emanuel Veverica

Članak Jozef Irović: Mluviš Česky? se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.