Pisati o Kovinu, a ne pomenuti Deliblatsku peščaru, isto je što i govoriti o Novom Sadu, a ne reći ništa o Petrovaradinskoj tvrđavi. Moguće je… ali propustili ste da glavnom jelu dodate najfiniji začin. U našem slučaju, to shvatamo gotovo kao obavezu. Jer ako pogledate reportaže i čitate tekstove o Peščari, najčešće ćete naići na toponime Devojački bunar, Zagajička brda, Šušara… sve prilazeći sa alibunarske, vršačke, belocrkvanske strane. A zapravo, možda se najmanje govori o onom kovinskom delu koji itekako ima svoje adute. Uostalom, pisali smo o Specijalnom rezervatu prirode „Kraljevac“ i njegovom jezeru. Ali to nije sve. Da li ste nekada čuli za Školsko-rekreativni centar „Čardak“? Veoma je moguće da niste. Hitamo da to ispravimo.

Odabrali smo da na „Čardak“ odemo na dan održavanja manifestacije „U bojama ruja“. Reč je o jedinstvenom događaju u kojem naravno, centralno mesto pripada deci koja se na sebi primerenim stazama, uz organizovane igre, uče ljubavi prema planinarenju ili samo rekreativnom šetanju. Planinarsko društvo „Jelenak“ sve to naravno, sjajno organizuje. Kažemo „naravno“ zbog jedne veoma važne stvari. Odmah ispod centralnog platoa, nalazi se stub sa putokazima koji vode na različite strane. Reč je o sedam pešačkih staza u dužini od tri do 15 kilometara. Neke imaju i živopisna imena: Borovi breg, Bracina staza, Staza zdravlja… Sve staze su do te mere besprekorno obeležene da su jedne godine proglašene za najbolje pešačke staze u Evropi!

S obzirom da hodanje po prirodi oko „Čardaka“ ne podrazumeva veliku visinsku razliku, svi su pozvani da dođu i provedu nekoliko opuštajućih sati u bajkolikoj atmosferi. Zaljubljenici u prirodu iz Kovina, Pančeva, Beograda… očigledno su se u to već u dovoljnoj meri uverili, jer je ovo bio prvi put da smo bili na nekom ovoliko otvorenom prostoru, na kojem nismo mogli da nađemo prostor za parkiranje! Na prilaznom putu kolona automobila je bila nepregledna.
Konačno, da bi slika bila potpuna, evo i onih osnovnih podataka o mestu na kojem smo se obreli, a koje je čak i ozbiljnim vojvođanskim hodoljupcima ostajalo „ispod radara“.

U ličnoj karti piše: Edukativni centar „Čardak“ u Specijalnom rezervatu prirode „Deliblatska peščara“, otvoren je 2010. godine. Smešten je u šumovitom delu Peščare na svega 7 kilometra od sela Deliblato. Sastoji se od upravne zgrade, restorana, sedam paviljona, tri grupe bungalova, pomoćnih objekata, terena za male sportove i prateće sadržaje. Čardak je okružen stazama, odmorištima i vidikovcima. Samim tim omogućava idealan boravak u prirodi svima, a posebno učenicima, đacima, studentima i stručnjacima bioloških nauka. O čitavom kompleksu se stara Javno preduzeće “Vojvodinašume“.

Saobraćajne veze do Kovina su savršene, a ono malo puta do „Čardaka“ takođe je u dobrom stanju. Sve u svemu, vredi doći. Ona kolona vozila koju smo sreli nije ovde slučajno zalutala.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Kovin.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“

Članak Turizam i zdravlje – KORAK OKO „ČARDAKA“ se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Kada kažemo da su u Skorenovcu održani 15. Dani mađarske kuhinje, većina naravno pomisli da je reč o jednom od bezbrojnih gastronomskih okupljanja. Inače podaci kažu da se godišnje u Srbiji održi oko 3.500 manifestacija, od čega je čak polovina u Vojvodini! S obzirom da je ovo zvaničan podatak u kojeg ne treba sumnjati, stižemo do pitanja: kako se izboriti za prepoznatljivost i medijsku vidljivost, kada samo na ovom frtalju panonske ravnice imate oko 1.700 manifestacija, koje se u značajnom broju sadržajem i ponudom poklapaju? Ova „jednačina sa dve nepoznate“ u Skorenovcu međutim, nikada nije predstavljala problem. Ovo selo naime, samo po sebi je izrazito upečatljivo. A onda su na tom temelju, preduzimljivi meštani ponudili i nešto mnogo više.

Na primer, za kulturu čitavog mađarskog naroda, važna je činjenica da je Skorenovac – najjužnije mesto na svetu u kojem Mađari čine većinu stanovništva. Kao takvo, u pokušaju brendiranja mesta, u startu ima prednost, jer za ovu činjenicu i u samoj Mađarskoj svi znaju. Druga vrlo važna stvar jeste tradicija i mentalitet ovdašnjih ljudi. Selo je naime veoma mlado. Počelo je da niče 1883. godine, nakon velike poplave, koja je zadesila nekoliko mesta uz Dunav. Od samog početka veliku većinu stanovnika čine etnički Mađari, koji svoje selo zovu Szekelykeve. Ovaj podatak nepogrešivo otkriva da su ga osnovali Sekelji, doseljeni iz Bukovine.

Sekelji su u okviru mađarske etnokulture poznati po nekoliko stvari koje su oduvek negovali. Recimo, izuzetno su vešti u obradi drveta. Njihovi duborezi čak i predmeta za svakodnevnu upotrebu, predstavljaju prava umetnička dela. Zatim, izrazito su okrenuti stočarstvu. Sekelji su na novo stanište, iz starih krajeva, doneli veliki broj autohtonih životinja: Sivo goveče, mađarsku racku ovcu, od živine erdeljsku gološiju, a naročitu pažnju uvek je izazivao čuvar svog tog blaga, pas kuvas, koji u paru valjda jedini među psima može da savlada vuka. U vreme kada su se ovi spuštali sa Karpata to je činilo itekako važnu stvar. Uglavnom, vezani za životinje i preradu mesa, oduvek su bili majstori od zanata. Tako da ni slučajno ne spadaju u one koji su se „dosetili“ kojom vrstom manifestacije da obeleže svoje selo. Skorenovac je prirodno stanište za Dane mađarske kuhinje.

A kada smo kod same manifestacije, nemoguće je preskočiti jedan podatak, sa kojim po nama, čitava priča o ovom događaju mora da počne. U Mađarskoj se tradicionalno održava takmičenje „Cvetna Mađarska“, u okviru kojeg se bira najlepša i najuređenija lokalna sredina. Prošle godine, Mesna zajednica Skorenovac predstavila se u kategoriji „Naseljena mesta izvan granice Mađarske u dijaspori”. Nadmetale su se 352 takmičarske ekipe. Skorenovac je zvanično proglašen za „Najuređenije selo godine iz Republike Srbije“. I zaista… Skorenovac ima „Udruženje domaćina u eko-ruralnom turizmu“. Turistička ponuda sela podrazumeva boravak u seoskim domaćinstvima, upoznavanje sa lokalnim običajima i tradicionalnim načinom obrade zemlje, pripremanje tradicionalnih nacionalnih jela i zimnice, upoznavanje sa istorijom Sekelj Mađara i načinom života i rada.

I konačno, nakon svega što ste pročitali, možete li da zamislite „Dane mađarske kuhinje“? Ovo nije jedna od onih gastronomskih manifestacija, na kojima ekipe lokalnih drugara kuvaju u desetak kotlića, dok okolo sve pršti od preglasne muzike i vašarske zabave. U Skorenovcu zaista na svakih desetak metara zatičete kotlić u kojem se krčka neko drugo jelo. Nadimili smo se mirisa od bezbroj vrsta gulaša. Golicao nas je miris svadbarskog kupusa, sarmica od naročito mlevene svinjetine, pasulja, pilećih i svinjskih paprikaša… Na sve to ide red „lake konjice“ u rasponu od čvaraka do skorenovačke čajne kobasice. Na kraju su nas dotukli kurtoš kolač, makovnjača i ovdašnja „čipkana krofna“. I hajde ti onda gledaj u ringišpil i vašarske livene bombone! U vreme kada iz 60 kotlića pršti kao novogodišnji vatromet.

Što se same atmosfere tiče, ona je dakle apsolutno bila gurmanska. Sve je podređeno hrani, koja na mađarski način podrazumeva kašiku. Roštilj nismo primetili. Gostiju iz Mađarske i Rumunije bilo je na svakom koraku. Posebno su nam bili zanimljivi „spojeni stolovi“ duž glavne ulice. Izgledalo je kao da je čitavo selo u istom trenutku počelo da obeduje! Onako „svatovski“.
Da li se posle svega, neko čudi što je Skorenovac selo koje godišnje od strane turista, ostvari preko 8.000 noćenja! Ovde nema prazne priče. Sve se radi krajnje ozbiljno. Najjužnije mesto na svetu u kojem Mađari čine većinu stanovništva, ne nalazi se slučajno tu gde jeste. Sve je baš onako kako treba.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Kovin.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“

Članak Skorenovac – DANI MAĐARSKE KUHINJE se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Ako bismo čitavu Vojvodinu zamislili kao košulju, južni Banat bio bi džep, neupadljiv, jednostavan a opet nešto bez čega ništa ne bi bilo kao što jeste. Taj „džep“ u ovom slučaju činio bi geografski romb, kojeg biste dobili ako iz Kovina krenete za Pančevo, pa za Alibunar. Onda se spustite prema Beloj Crkvi i vratite na polaznu tačku. Unutar ovog geografskog prostora srešćete prirodu koja je izuzetna, možda u okvirima čitavog panonskog prostora. U zamišljenoj pravoj liniji koja vodi od Kovina prema Alibunaru, na 13. kilometru nalazi se Deliblato. Čudno, nepredvidivo, a čarobno mesto. Hajde što ima dve kulture, srpsku i rumunsku, dve crkve … mešavina i suživot naroda u Vojvodini su ionako više pravilo nego izuzetak. Nešto drugo je u pitanju. Verovali ili ne, na ovom mestu, dodiruju se dva rezervata prirode. Na onih tridesetak kilometara puta od Pančeva do Kovina još nekako, ali kada prispete u Deliblato, dobijete sasvim jasno osećanje da ste prošli kroz nekakav „vremenski portal“ i da se oko vas sve promenilo. Da ste otišli hiljadama kilometara daleko. A pazite sad ovo… Ako biste uzeli kartu, pa jedan krak šestara stavili u Deliblato, a drugim krajem opisali krug od 50 kilometara – unutar njega bili bi: Vršac, Beograd, Pančevo, Smederevo, Bela Crkva… Zapravo, potrebno vam je vreme jednog školskog časa, da stignete u bar pet gradova. Kako blizu, a kako daleko!

Za Deliblatsku peščaru gotovo svi znamo. Jedinstvena peščara u čitavoj Evropi ima površinu od oko 300 kvadratnih kilometara. Naslage peska, prekrivene su tankim slojem zemlje i vegetacije, što čitavom prizoru daje bajkolik izgled. Naravno, ovde srećemo još jednu zanimljivost. U istom danu možete da obiđete peščaru, koja u vama budi uobičajenu asocijaciju na bezvodni predeo, a da napravite sjajan izlet na neke od reka: Dunav, Karaš, Tamiš ili Neru. No, za ovu priliku, vratimo se u Deliblato.

Doslovno nekoliko minuta hoda od centra sela, nalazi se Specijalni rezervat prirode „Kraljevac”. Ne tako davno, bila je ovo lesna terasa u koju su usečene prostrane doline nekoliko lokalnih izvora. Ovaj vodotok je 1983. godine podizanjem nasipa i brane, pretvoren u jezero Kraljevac. Sa izdizanjem nivoa vode došlo je do plavljenja okolnih ritova, kao i odvajanja treseta sa dna jezera što je dovelo do fenomena “plutajućih” ostrva. Rezervatom upravlja Udruženje sportskih ribolovaca „Deliblatsko jezero“, koje ovo vodeno okno polako pretvara u atrakciju prvog reda. Pored ostalih prirodnih fenomena, Jezero Kraljevac sa stalnim dotokom vode iz nadzemnih i podzemnih izvora, muljevitim dnom, plutajućim ostrvima, bogato razvijenom vegetacijom i dubinom od 2 do 8 metara, predstavlja idealno stanište za ribe. Dvadeset šest autohtonih i alohtonih vrsta riba je do sada zabeleženo u jezeru Kraljevac, uključujući zaštićene vrste umbra, linjak, čikov i zlatni karaš. Upravo pre mesec dana, projekat “Sačuvajmo stanište umbre“ kojeg sprovodi Udruženje sportskih ribolovaca “Deliblatsko jezero“ u partnerstvu sa Institutom za regionalni razvoj, uz finansijsku podršku Evropske unije i Vlade Švajcarske, dobilo je posebno priznanje za unapređenje raznovrsnosti biljnih i životinjskih vrsta i sprečavanje negativnih uticaja klimatskih promena u zaštićenim područjima širom Srbije. Čitav projekat je toliko značajan da moramo dodati kako je on deo šire inicijative “EU za Zelenu agendu u Srbiji“, koju uz podršku Evropske unije i u partnerstvu sa Ministarstvom zaštite životne sredine, sprovodi UNDP, a u saradnji sa Ambasadom Švedske i Evropskom investicionom bankom (EIB), uz dodatna finansijska sredstva koja su obezbedile vlade Švedske, Švajcarske i Srbije. „Kraljevac“ postaje deo jedne velike priče.

Onima koji odluče da se sa njom lično upoznaju, na raspolaganju stoji mnogo toga. Jezero je postalo destinacija na koju u okviru nekog od brojnih takmičenja, dolaze sportski ribolovci iz čitavog sveta. Jezerom se možete voziti čamcem na vesla, ali i onim na električni pogon u pratnji stručnog vodiča. To je idealna prilika da neposredno vidite brojne kolonije ptica ali i čuvena „plutajuća ostrva“ koja su postala zaštitni znak „Kraljevca“. Sve u svemu, postoji bezbroj razloga da se upoznate sa ovim naoko skrivenim delom južnog Banata, za kojeg moguće niste znali, a koji vam se od srca preporučuje.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Kovin.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“

Članak Priroda – PARČE SKRIVENOG RAJA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Karakteristika naseljavanja prostora današnje Vojvodine, intenzivno od polovine 18. veka pa sve do poslednjih planskih kolonizacija nakon Drugog svetskog rata, bila je da su formirani omanji gradovi u čijem su zaleđu velika sela. Varoši su služile kao administrativni, vojni, prosvetni… centri. U selima se odvijala proizvodnja. Austrougarska je bila izrazito agrarna. Mnogi istoričari tvrde da je zakasnela i nedovoljno intenzivna industrijalizacija, upravo bila jedan od presudnih razloga njene propasti. A kudeljare, mlinovi, šećerane… bile su na selima. Današnja predominacija Novog Sada može da nas zavara. Dovoljno je pogledati sadašnju mapu Vojvodine sa 45 opština i uveriti se kako je ona zapravo oduvek bila nalik velikom grozdu. Na tom grozdu nalazi se bar tridesetak približno jednakih „bobica“, odnosno varoši, u savršenom rasporedu. Osam opština u južnom Banatu jedan su od idealnih primera. Najveće Pančevo, pre tačno jednog veka imalo je stanovnika koliko danas zajedno imaju Starčevo i Omoljica. Opštinski centri su i Vršac, Bela Crkva, Kovin. U ovu „varošku“ priču, realno teško da spadaju Alibunar, Opovo, Plandište pa i Kovačica, koja se zbog svog značaja i tradicije mnogima čini veća, a zapravo nikada u svom postojanju nije imala više od 7.000 stanovnika. Kovin je možda idealan primer onoga o čemu govorimo. Naišli smo na podatak da je „1919. na početku života Kraljevine SHS Kovin imao 6.720, a selo Bavanište 6.173 žitelja. Više od 4.000 stanovnika imali su i Mramorak, Deliblato i Skorenovac“. Primer Kovina, varoši u okruženju velikih sela, mnogo je karakterističniji za priču o ovim prostorima, od aktuelne anegdote koja kaže da je „čitava Vojvodina postala predgrađe Novog Sada“.

U daleku istoriju ovog dela južnog Banata, teško je na ovom mestu ulaziti. S obzirom da je ovaj deo Podunavlja od pamtiveka bio „kapija naroda“ kroz koju se sa beskrajnih ravnica Istoka prodiralo na Zapad, morali bismo krenuti od neolita, pomenuti keltska plemena, Rimljane, svakako govoriti i o tvrđavi, srušenoj po osnovu Beogradskog mira iz 1739. godine. O razdoblju srednjovekovnog Kovina ispisane su knjige, bezbrojne priče i bez sumnje, biće večita inspiracija. Za one koje ova tema posebno interesuje, preporučujemo da dođu do „Kovinskog letopisa“ i još po nečeg što nam je u amanet ostavio Lucijan Bogdanov, ovdašnji profesor istorije, novinar, prevodilac. Posvetio je decenije istraživanjima zavičajne istorije, beležeći je iz dokumenata i usmenih pripovesti, te je za njegov „Kovinski letopis“ rečeno da je on „zbirno i zborno mesto istorije Kovina“. Naravno, u svom traganju Bogdanov je talentom istinskog hroničara, zašao i u vreme koje je još uvek živo u sećanju današnjih varošana.

Ovo je pravo vreme da kažemo kako je Kovin zapravo jedno od retkih mesta koje zna tačan datum, čak i čas početka svoje moderne istorije. Bilo je to  26. novembra 1976. godine u 11 sati pre podne. Tog trenutka, završena je gradnja mosta kojeg u Kovinu zovu „Smederevski“ a u Smederevu „Kovinski“. S obzirom da nikada nije dobio zvanično ime, obe strane su u pravu.
Upravo, ovaj most bi se mogao prozvati novijom verzijom „kapije naroda“. Dovoljan je samo jedan podatak koji će vam ovde svako reći. Kovinu najbliži grad Smederevo, nalazi se na sedam kilometara vazdušne udaljenosti. Ali sve dok most nije izgrađen, ako biste iz Smedereva hteli kolima da dođete u Kovin, morali ste da idete preko Beograda i Pančeva. Dok prođete prigradska naselja, pa duž cele prestonice, to je put dug preko 70 kilometara! Čitave generacije su zato u Smederevo išle brodićem ili skelom. Kada se Dunav zaledi ili zaduva suviše jak banatski vetar, nije se ni išlo. I onda je konačno 1976. izgrađen most, preko kojeg danas u ovaj obližnji veliki grad stižete – za 15 minuta. Osim za stanovnike dva „komšijska“ mesta, most je danas „rajska destinacija“ za transport robe i naravno, veliki deo Vojvođana i stranaca, kojima je naročito u letnjoj sezoni, ovo najkraći i idealan put prema Grčkoj i Turskoj. Ovo je jedini most od „Pančevačkog“ pa sve do Đerdapa. Toliki promet saobraćaja i ljudi, učinio je da u do tada geografski pomalo skrajnutoj varoši, zavlada sasvim drugačija atmosfera. U dve reči, Kovin je postao ozbiljan „tranzitni centar“.

A kada smo već kod datuma, valja reći da će naredne godine u Kovinu biti obeležen jedan veliki jubilej. Naime 16. novembra naredne godine, biće tačno 100 godina od početka rada bolnice čiji je zvaničan naziv „Specijalna bolnica za psihijatrijske bolesti Kovin“. U objektu ogromne kasarne, podignute ispostaviće se, upravo u trenutku dok se obrušavalo Austrougarsko carstvo, zbog čega u suštini nikada i neće služiti svojoj osnovnoj nameni, neposredno iza Prvog svetskog rata podignuta je bolnica za duševne bolesti. Iako se često da čuti ružna pošalica u kojoj se ovaj objekat smatra sinonimom Kovina, istina je sasvim drugačija. Ovdašnji žitelji upravo mogu da budu ponosni na ustanovu, koja u oblasti neurologije, dijagnostike i lečenja neuroloških obolenja, vremenom izrasta u značajan, ne samo regionalni centar. Brojem zaposlenih, vrstom i kvalitetom onoga što pruža u okviru zdravstvenog sistema, Specijalna bolnica jeste reprezentativna ustanova.

Kao saobraćajni centar, u blizini Dunava i jedinstvenih prirodnih lepota južnog Banata, sa svojim crkvama koje su sve od reda proglašene spomenicima kulture, sa svojom Gimnazijom, Centrom za kulturu, tradicijom i duhom koji se ovde razvija od pamtiveka, Kovin je grad koji može biti idealno mesto za život ili destinacija koju neizostavno vredi posetiti. Mesto iz kojeg se kroz vreme često odlazilo – ali i vraćalo i dolazilo. Što je najvažnije, mesto koje je ulaznicu za budućnost unapred kupilo.

Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić

Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Kovin.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“

Članak Varoški portret – KAPIJA BANATA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.