Varoški portret – KAPIJA BANATA
Kovin u kojem se vreme odbrojava od vremena Kelta i Rimljana, jeste jedno od retkih mesta koje zna tačan datum, čak i čas početka svoje moderne istorije. Bilo je to 26. novembra 1976. godine u 11 sati pre podne.
Karakteristika naseljavanja prostora današnje Vojvodine, intenzivno od polovine 18. veka pa sve do poslednjih planskih kolonizacija nakon Drugog svetskog rata, bila je da su formirani omanji gradovi u čijem su zaleđu velika sela. Varoši su služile kao administrativni, vojni, prosvetni… centri. U selima se odvijala proizvodnja. Austrougarska je bila izrazito agrarna. Mnogi istoričari tvrde da je zakasnela i nedovoljno intenzivna industrijalizacija, upravo bila jedan od presudnih razloga njene propasti. A kudeljare, mlinovi, šećerane… bile su na selima. Današnja predominacija Novog Sada može da nas zavara. Dovoljno je pogledati sadašnju mapu Vojvodine sa 45 opština i uveriti se kako je ona zapravo oduvek bila nalik velikom grozdu. Na tom grozdu nalazi se bar tridesetak približno jednakih „bobica“, odnosno varoši, u savršenom rasporedu. Osam opština u južnom Banatu jedan su od idealnih primera. Najveće Pančevo, pre tačno jednog veka imalo je stanovnika koliko danas zajedno imaju Starčevo i Omoljica. Opštinski centri su i Vršac, Bela Crkva, Kovin. U ovu „varošku“ priču, realno teško da spadaju Alibunar, Opovo, Plandište pa i Kovačica, koja se zbog svog značaja i tradicije mnogima čini veća, a zapravo nikada u svom postojanju nije imala više od 7.000 stanovnika. Kovin je možda idealan primer onoga o čemu govorimo. Naišli smo na podatak da je „1919. na početku života Kraljevine SHS Kovin imao 6.720, a selo Bavanište 6.173 žitelja. Više od 4.000 stanovnika imali su i Mramorak, Deliblato i Skorenovac“. Primer Kovina, varoši u okruženju velikih sela, mnogo je karakterističniji za priču o ovim prostorima, od aktuelne anegdote koja kaže da je „čitava Vojvodina postala predgrađe Novog Sada“.
U daleku istoriju ovog dela južnog Banata, teško je na ovom mestu ulaziti. S obzirom da je ovaj deo Podunavlja od pamtiveka bio „kapija naroda“ kroz koju se sa beskrajnih ravnica Istoka prodiralo na Zapad, morali bismo krenuti od neolita, pomenuti keltska plemena, Rimljane, svakako govoriti i o tvrđavi, srušenoj po osnovu Beogradskog mira iz 1739. godine. O razdoblju srednjovekovnog Kovina ispisane su knjige, bezbrojne priče i bez sumnje, biće večita inspiracija. Za one koje ova tema posebno interesuje, preporučujemo da dođu do „Kovinskog letopisa“ i još po nečeg što nam je u amanet ostavio Lucijan Bogdanov, ovdašnji profesor istorije, novinar, prevodilac. Posvetio je decenije istraživanjima zavičajne istorije, beležeći je iz dokumenata i usmenih pripovesti, te je za njegov „Kovinski letopis“ rečeno da je on „zbirno i zborno mesto istorije Kovina“. Naravno, u svom traganju Bogdanov je talentom istinskog hroničara, zašao i u vreme koje je još uvek živo u sećanju današnjih varošana.
Ovo je pravo vreme da kažemo kako je Kovin zapravo jedno od retkih mesta koje zna tačan datum, čak i čas početka svoje moderne istorije. Bilo je to 26. novembra 1976. godine u 11 sati pre podne. Tog trenutka, završena je gradnja mosta kojeg u Kovinu zovu „Smederevski“ a u Smederevu „Kovinski“. S obzirom da nikada nije dobio zvanično ime, obe strane su u pravu.
Upravo, ovaj most bi se mogao prozvati novijom verzijom „kapije naroda“. Dovoljan je samo jedan podatak koji će vam ovde svako reći. Kovinu najbliži grad Smederevo, nalazi se na sedam kilometara vazdušne udaljenosti. Ali sve dok most nije izgrađen, ako biste iz Smedereva hteli kolima da dođete u Kovin, morali ste da idete preko Beograda i Pančeva. Dok prođete prigradska naselja, pa duž cele prestonice, to je put dug preko 70 kilometara! Čitave generacije su zato u Smederevo išle brodićem ili skelom. Kada se Dunav zaledi ili zaduva suviše jak banatski vetar, nije se ni išlo. I onda je konačno 1976. izgrađen most, preko kojeg danas u ovaj obližnji veliki grad stižete – za 15 minuta. Osim za stanovnike dva „komšijska“ mesta, most je danas „rajska destinacija“ za transport robe i naravno, veliki deo Vojvođana i stranaca, kojima je naročito u letnjoj sezoni, ovo najkraći i idealan put prema Grčkoj i Turskoj. Ovo je jedini most od „Pančevačkog“ pa sve do Đerdapa. Toliki promet saobraćaja i ljudi, učinio je da u do tada geografski pomalo skrajnutoj varoši, zavlada sasvim drugačija atmosfera. U dve reči, Kovin je postao ozbiljan „tranzitni centar“.
A kada smo već kod datuma, valja reći da će naredne godine u Kovinu biti obeležen jedan veliki jubilej. Naime 16. novembra naredne godine, biće tačno 100 godina od početka rada bolnice čiji je zvaničan naziv „Specijalna bolnica za psihijatrijske bolesti Kovin“. U objektu ogromne kasarne, podignute ispostaviće se, upravo u trenutku dok se obrušavalo Austrougarsko carstvo, zbog čega u suštini nikada i neće služiti svojoj osnovnoj nameni, neposredno iza Prvog svetskog rata podignuta je bolnica za duševne bolesti. Iako se često da čuti ružna pošalica u kojoj se ovaj objekat smatra sinonimom Kovina, istina je sasvim drugačija. Ovdašnji žitelji upravo mogu da budu ponosni na ustanovu, koja u oblasti neurologije, dijagnostike i lečenja neuroloških obolenja, vremenom izrasta u značajan, ne samo regionalni centar. Brojem zaposlenih, vrstom i kvalitetom onoga što pruža u okviru zdravstvenog sistema, Specijalna bolnica jeste reprezentativna ustanova.
Kao saobraćajni centar, u blizini Dunava i jedinstvenih prirodnih lepota južnog Banata, sa svojim crkvama koje su sve od reda proglašene spomenicima kulture, sa svojom Gimnazijom, Centrom za kulturu, tradicijom i duhom koji se ovde razvija od pamtiveka, Kovin je grad koji može biti idealno mesto za život ili destinacija koju neizostavno vredi posetiti. Mesto iz kojeg se kroz vreme često odlazilo – ali i vraćalo i dolazilo. Što je najvažnije, mesto koje je ulaznicu za budućnost unapred kupilo.
Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić
Projekat se sufinansira iz budžeta Opštine Kovin.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“
