Neki ljudi imaju dva života, jedan prožive za sebe, a drugi za svoje snove. Takvima pripada i Ana Lazukić, koja je svoje snove o fotografiji pretvorila u zanimanje prepuno uzbuđenja.

„Novinarstvo je nemilosrdno, ono ne zna za emocije, njega interesuju samo fakta. I pored svih teškoća, nisam odustajala, čak ni kada su mi kolege otvoreno govorile da ne poznaju i ne priznaju nikakve žene niti dame, već samo fotoreportere“, izjavila je Ana u „Antologiji fotografije Vojvodine“ Borivoja Mirosavljevića.

Putujući od Horgoša do Njujorka, od Bajše do Londona, obilazeći svet i ljude svih rasa, Ana Lazukić je svojom kamerom dokumentovala vreme u kom živimo, a zanimljivim fotografijama ispunila je, ne samo stranice novina i časopisa, već i duše istinskih ljubitelja dobre fotografije.

Ana zvanično počinje da radi 1973. godine, kao fotoreporter lista „Magyar Szó”. Tada počinje i njena borba protiv predrasuda da je svet foto-žurnalistike namenjen isključivo muškarcima. Kada je poslata da snima fudbalsku utakmicu, publika joj je zviždala, vikali su na nju i svašta joj dobacivali. Slično je bilo i u skupštini. Doduše, tamo je nisu verbalno ugrožavali, ali su poslanici uporno piljili u mladu ženu duge crne kose; morala je da sačeka dok ne skrenu pogled s nje, i tek tada je mogla da ih slika.

Krajem osamdesetih godina Tomislav Peternek, moj mentor na Institutu za Novinarstvo u Beogradu, po završetku škole rekao mi je: „Potraži u Novom Sadu moju uvaženu koleginicu Anu Lazukić, pozdravi je i, videćeš, ona će te uzeti pod svoje!“ Upoznala sam je malo kasnije. Radile smo zajedno. A kada se 1990. godine penzionisala, postale smo i veoma bliske. Realizovale smo tri zajedničke izložbe, uradila sam o njoj foto-kalendar iz serije „Svetlopisci“, koji izlazi već čitavu deceniju, kao omaž našim majstorima fotografije. Ispričala mi je svoju životnu priču u knjizi „Životne priče Mađarica u Vojvodini“, s kojom sam diplomirala kao polaznica Ženskih studija i istraživanja. Bila sam veoma radosna kada mi je predložila da napišem recenziju za njenu foto-monografiju „FOTO – Ana Lazukić“ u izdanju Foruma i Foto, kino i video saveza Vojvodine, 2014. godine.

Bila je veoma ponosna na svoju ćerku Kaću Lazukić Ljubinković, koja je kao frilenser krenula stopama svojih roditelja. Stevan Lazukić, Kaćin otac, takođe poznat fotoreporter, izdao je knjigu „Zaboravljeni grad“. Kaća je nekadašnje tužne prizore propadanja podgrađa Petrovaradinske tvrđave, prikazane u očevoj knjizi, prikazala u novom svetlu obnove i restauracije u svojoj knjizi „Probuđeni grad“, u kojoj njene i fotografije njenog oca stoje jedne pored drugih.

Kada je nastupila era digitalne fotografije i kada su svi postali fotoreporteri, Ana je tvrdila da pravi reporter mora imati nešto svoje u novinskoj fotografiji, sopstveno oko za događaj koji fotografiše.

Ovaj rastanak s Anom nikako ne znači da je ona otišla iz naših života. Fotoreporteri ne umiru, oni samo odlaze u potragu za boljim svetlom. Noseći ih u sećanju i posmatrajući njihove autorske fotografije, uvek ćemo osećati njihovo prisustvo među nama.

Opraštajući se od nje, predsednik FKVSV Dušan Živkić rekao je: „Kroz misli mi proleću fotografije viđene okom Ane Lazukić, zabeležene svetlom, uglavnom na analognoj emulziji filma, i ponekim pikselima savremenih digitalnih foto-aparata.

Tito i Jovanka, nesvesni Aninog oka, u veselom raspoloženju novogodišnje noći. Mladi Princ Čarls u usijanoj hali s vrednim samoupravljačima. Željko Bebek i „Bijelo dugme“ u izvođačkom zanosu. Londonski Bobi u Hajd parku. Vragolasto dete u ogledalu u prodavnici konfekcije, vetar u kosi Njujorčanke, požuteli dečji pokret… mogao bih da nabrajam mnoštvo prizora koji su ostali ovekovečeni svetlom koje je uhvatila Ana Lazukić. Sada je Ana postala svetlost.“

Tekst: Čila David i EVM
Foto: arhiva FKVS Vojvodine i foto-dokumentacije „Magyar Szóa”

Članak Umesto oproštaja – Prva foto-heroina se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Tanurdžićeva palata simbol je Novog Sada i Bauhaus stila u nas. Građevina je fascinirala i Tišmu: Knjiga o Blamu, pripovest je o zgradi sa 65 stanova za iznajmljivanje. Palata je delo arhitekte Đorđa Tabakovića, koji je, u međuratnom periodu, oblikovao više od 50 objekata u Novom Sadu, čime je formatirao i sam grad. Još toliko građevina nose njegov potpis u Subotici, Zrenjaninu, Kikindi, Vrbasu, Bačkoj Palanci, Zemunu, Inđiji, Pančevu, Temišvaru i rodnom Aradu.

Đorđe je bio iz umetničke porodice: otac Milan takođe je bio arhitekta, a brat Ivan istoričar umetnosti, osnivač Muzeja primenjenih umetnosti u Beogradu. Školovan u Pešti, Beču i Parizu, Đorđe Tabaković stvara u duhu modernizma, za koji istoričari umetnosti ističu da označava obuhvatnu vezu tehnologije, ekonomije i filozofije. Kako ističe Vladimir Mitrović, autor monografije o Tabakoviću, akumulacija kapitala neslućenih razmera, prihvatanje ideje „korisnog i udobnog“, doprineli su da privatni investitori, potom državna uprava i vojska, prihvate arhitekturu Moderne.

Među stotinak zdanja, koja su iza Tabakovića ostala iz vremena njegove predratne karijere (1927- 1941.), porodične su kuće, kolektivne zgrade, javni i upravni objekti, sakralno graditeljstvo. On nije vodio izgradnju, znajući da investitor, ako je u istoj osobi, kvari arhitektu – tera ga na neprincipijelne kompromise. Govorio je – kako je nemoguće izbeći saradnju sa naručiocem, koja se često svodi na ustupak projektanta-. Vodio je tih privatan i profesionalan život, bez afera, izvan Akademije, institucija i polemika, nije potpisivao proglase.

Arhitekta je, 1928. godine, prvi put posetio brata u Novom Sadu. Došao je da projektuje kuću dr Vilhelma Vilta, upravnika varoške Jodne banje. Poseta se produžila do kraja života, 1971. godine. Kad je Tabaković započinjao karijeru, u gradu je radilo nekoliko starijih projektanata i svima je orijentir bio urbanistički gradski plan Silarda Zjelinskog iz 1910. godine. Zjelinksi je propisao da se stambene zgrade do tri etaže grade u nižem, močvarnom delu, od starog gradskog jezgra prema tadašnjem industrijskom kvartu, oko današnje Radničke ulice. Danas je to elitni kraj. Samo u ovom kvartu, Tabaković je oblikovao ulice Miroslava Antića i Stražilovsku (u svakoj ima po pet objekata), čemu treba dodati još 15 objekata: porodične i stambene zgrade, ali i zdanje Jugoslovenskog dnevnika (danas „Vojvodinaput“), Dečiju bolnicu (dečiji vrtić) i proizvodnu halu fabrike tepiha, na kraju Stražilovske ulice.

Razočaran što mu je odbijen projekat Hipotekarne banke, Tabaković je retko radio industrijske pogone. Prvi veliki objekat koji je projektovao bio je (stari) hotel Park, pa zgrada Crvenog krsta i Trgovačke omladine (danas apoteka „Bulevar“). Te je zgrade osmislio kada je prihvatio funkcionalizam. U zrelom dobu stvaralaštva, Tabaković je projektovao Turistički dom na Iriškom vencu, zgradu Lekarske komore u Novom Sadu i Klajnovu palatu (prolazna „Nama“), stambenu zgradu čije niže etaže popunjavaju trgovački prostori.

Posle klimaksa ekonomske krize, 1931-32. godine, manjak stambenih objekata u Novom Sadu bio je izuzetan; grad je postao središte Dunavske banovine, preuzeo je lidersku ulogu od Subotice. Za smeštaj pristiglih radnika više nije bilo dovoljno da država podstiče porodičnu izgradnju na rubnim delovima grada. Zato je trgovac Nikola Tanurdžić odlučio da u centru grada podigne objekat za kolektivno stanovanje. Zapravo, reč je o prvoj novosadskoj stambenoj zgradi namenjenoj rentijerstvu. Na međunarodni konkurs stiglo je preko 400 radova. Pobednika Robera Žardela (Pariz) i nagrađene Tanurdžić je isplatio, a onda je sa Tabakovićem putovao Evropom da njegov prijatelj, kome je poverio konačan projekat, nađe inspiraciju.

– Prostornom pojavom i izrazom – ističe Vladimir Mitrović, dobitnik nagrade „Pavle Vasić“ – Palata predstavlja destrukciju, primerenu ekspanziji privatnog kapitala, na istorijsko jezgro grada, što je delom uslovljeno i promenom države u kojoj se grad našao. U Austrougarskoj, putevi su vodili smerom istok- zapad; nova država, povezujući novi prostor, gradi malobrojne saobraćajnice u smeru sever – jug, pa je tome primeren i Varadinski most koji determiniše gradske tokove.

Na prvoj etaži Tanurdžićeve palate smešteno je 14 lokala, bioskop popunjava podrum, dok je u pet etaža izgrađeno 65 stanova za izdavanje; investitor je sebi namenio stan od preko 350 kvadrata, prema gradskoj aveniji. U stanove se ulazi sa dvorišnih galerija, tu su i dva „francuska lifta“, a zgrada, duga 105 metara, izlazi na tri ulice. Završena je 1936. godine. Tri sezone kasnije, dvojica pajtaša ponovo putuju Evropom i, po povratku, Tabaković dovršava zdanje projektom luksuznog hotela sa 45 soba. Izgrađen u proleće 1941. godine, hotel (danas „Putnik“) nije vratio uložen kapital. Zgrada je 1949. godine, kao „industrijski objekat“, nacionalizovana. Palata i danas dominira centrom Grada, određujući pravac i arhitektonski lik gotovo tri ulice.

Fedor Nikić, narodni poslanik, zbog seobe sedišta lista iz Subotice u Novi Sad, investirao je u zgradu Jugoslovenskog dnevnika. Uspeo je da vrati kredit Hipotekarnoj banci, ali je epizoda trajala samo godinu dana. Ostala je monumentalna ugaona zgrada, površine 10.000 kvadrata, sa cenom od ondašnjih 1,5 miliona dinara. U izrazito centralizovanoj državi, bila je to rekordna investicija u gradnji poslovnog prostora „u provinciji“.

Nekoliko zapaženih objekata, Tabaković je projektovao u Bečkereku- recimo Radnički dom, držeći se pravila – forma sledi funkciju,  i Trgovinsko-industrijsku komoru. Slična je i Berza rada u Subotici. Posle Velike krize, počinje izgradnja sindikalnih domova i berzi rada u većim gradovima, pa je Tabaković projektovao i zgrade takvih namena, uporedo sa zgradama Penzionog fonda Trgovačke i obrtne banke i industrijsko-stambenog kompleksa u Zemunu. Na području Vojvodine izgrađeno je sijaset sokolskih domova od kojih je najimpozantniji u Kikindi; Tabaković je projektovao i sokolane u Novom Sadu (za gimnastičare, dečje pozorište i balske predstave), u Sremskim Karlovcima, Inđiji i Petrovaradinu, ali i socijalne ustanove, dečje domove i škole – u Bečkereku, Vrbasu, Novom Sadu, da bi vrhunac dostigao u zgradi Šegrtskog doma, nedavno adaptiranog da tokom letnje pauze bude novosadski omladinski hotel.

Osmislio je sakralne objekte u Pančevu, Vojvodi Stepi, Horgošu, Mošorinu, Orlovatu, Stajićevu, manastir Svete Melanije Rimljanke u Bečkereku… Najgore što se može desiti arhitekti je da gleda kako mu ruše građevine. Tabaković je uspeo u onome što malo kome polazi za rukom: sem što je hala za proizvodnju tepiha izmeštena, svi objekti su i danas u funkciji, na zamišljeni, specijalan način, jer su obeležja kvartova ili, čak, gradova.

Tekst: Živan Lazić

Članak Đorđe Tabaković – Profesor za gradove se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Između dva svetska rata, Branko Ilić je bio poznat po privatnoj ginekološkoj klinici u Železničkoj 7 i kao lokalni čelnik Narodne radikalne stranke i gradonačelnik. Danas znamo da je reč o najvećem darodavcu u istoriji Srbije, čija je kolekcija poznata u regionu pod nazivom “Zbirka strane umetnosti” i čini poseban depadans Muzeja grada Novog Sada. Malo koji grad može da se pohvali draguljem koji čine 136 dela starih majstora, ponajviše iz Holandije, Italije i Francuske, 279 primeraka primenjene umetnosti i 16 tepiha. Pitanje je da li bi Ilić postao lekar i glasoviti kolekcionar da 1899. godine, kada je završio osmoljetku, da rodni Žabalj nije prugom povezan sa Novim Sadom. Dečaku iz bogate paorske porodice olakšano je da naobrazbu nastavi u Novosadskoj gimnaziji, potom studijama medicine u Pešti i Berlinu, gde se i upoznaje sa svetom slikarstva, provodeći dane po brojnim galerijama u oba grada. Tokom rata je mobilisan u Austrougarsku vojsku, poslat na ruski front, potom u severnu Italiju. Posledice promrzlina nogu ostaće trajne, pa će dvadesetak poslednjih godina života provesti vezan za invalidska kolica.

Nakon kratkog rada u vojnom sanitetu u Beogradu, nastanjuje se 1922. u Novom Sadu i otvara dispanzer na Telepu. Posao mu je dobro krenuo, pa praksu ubrzo premešta u Železničku broj 7, najživlju gradsku ulicu. Gradi kuću sa trideset odaja i uređenim vrtom u dubokom dvorištu. Uporedo sa privatnom praksom vodio je ginekološko odeljenje u pokrajinskoj bolnici. Posvećuje se prikrivenoj pasiji – sakupljaju umetnina.

Kako ističe kustos Ljilja Lazić, svestan nedostatka formalnog umetničkog obrazovanja, svojski se trudi da se upozna sa slikarstvom. U njegovoj zaostavštini brojni su katalozi sa aukcija u Parizu, Beču, Pragu, Pešti. Perfektno je govorio nemački i mađarski jezik, solidno francuski. Kupovao je i čitao najkvalitetnije knjige, monografije, rečnike, umetničke albume, a smer interesovanja sužava ka starim majstorima, posebno italijanskim i holandskim, koji su živeli i stvarali od 16. do 19. veka.

Koristeći se starim vezama, kupuje od osiromašenog građanskoj sloja po celoj Evropi. Suprotno kolektivističkoj ideologiji sredine, Ilić se upravo u ovom periodu, ističe poznata novosadska kustoskinja, razvio u velikog kolekcionara, savlađujući brojne finansijske, administrativne, socijalne, političke i zdravstvene probleme. Na kolekciju oko baca i nova vlast, pa lokalni Narodni odbor već 1948. godine nalaže početak procesa stavljanja Ilićeve kolekcije pod zaštitu države, što je učinjeno nekoliko dana kasnije. Ilić je nastavio da kupuje. Godine 1954.godine država konfiskuje gotovo celu kolekciju i smešta je u depo Matice srpske. Lokalne vlasti su,  pozivajući se na njegove zdravstvene poteškoće, pokušavale da mu uskrate privatnu praksu. Međutim, s Vojne medicinske akademije je stiglo mišljenje da Ilić može obavljati posao, pa je nastavio sa praksom koja mu je donosila izuzetno visoke prihode. Sa još većim žarom intenzivirao je kolekcionarski rad i upravo u prvih petnaest poratnih godina kupuje najvrednija dela, posebno flamanskih i italijankih slikara 17. veka.

Interesovanje za kolekciju ispoljavaju Narodni muzej iz Beograda i Štrosmajerova galerija iz Zagreba. Ilić pregovara oko prodaje, što utiče na to da novosadske vlasti malo ublaže stav i promene taktiku u odnosima sa Ilićem – posebno kada su se 1964. godine strani dopisnici zainteresovali za svetsku kolekciju u zabačenoj palanci. Lokalna javnost tek tada saznaje za skriveno blago svog sugrađanina.

Grad počinje pregovore oko poklanjanja zbirke gradu, na šta Ilić pristaje uz uslov da bude izložena u posebnom i odgovarajućem zdanju. Kolekcionar je zauzvrat tražio i dve doživotne mesečne apanaže, za sebe i suprugu. Grad odugovlači, napokon se postiže sporazum i 18.juna 1966. godine potpisan je darovni ugovor. Samo deset dana kasnije umire doktor Branko Ilić, a legat sa 431 predmetom i ličnom bibliotekom smešta se u jednu od najlepših zgrada u užem centru grada, u Dunavskoj 29.

Tekst: Živan Lazić
Foto: Čila David

Članak Dr Branko Ilić – Novom Sadu s ljubavlju se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Ovo je priča o doktoru Vojislavu Subotiću, jednom od najznačajnijih srpskih lekara. U istoriji je ostao u senci svog oca, kog je svojim delom u mnogo čemu prevazišao.

Rođen je u Novom Sadu 1859, a svoju lekarsku karijeru gradio je u Beogradu i Zemunu. Bio je jedan od osnivača i prodekan Medicinskog fakulteta u Beogradu, predsednik Srpskog lekarskog društva, a kolege ga pamte kao predanog lekara. Vojislav Subotić se, takođe, smatra osnivačem srpske praktične hirurgije. Bio je vodeći hirurg u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka.

Otac mu je bio čuveni pravnik i političar Jovan Subotić, čije ime nosi jedna od najvažnijih novosadskih ulica. Istorija čitave porodice više je nego zanimljiva. O njoj nam govori hroničar vojvođanskog zdravstva, dr Vladimir Sakač.

– Jovan i njegova žena Savka bili su izuzetno uspešni i uticajni ljudi toga doba. Imali su četiri sina, i nije samo Vojislav, osnivač srpske hirurgije, bio uspešan. Najstariji sin Dejan u Rusiji se posvetio vojnoj karijeri. Bio je uspešan general u rusko-turskim ratovima i od ruske carice dobio je toliko imanje da je postao Srbin s najviše zemlje u istoriji. Naime, imao je četiri puta više zemlje nego što je car Dušan Silni kontrolisao. Drugi brat, Branislav, bio je uspešan diplomata, a najmlađi Ozren – novinar, svetski putnik i bonvivan. Za njega postoji priča da je jednom toliko obamro od pića da su mislili da je umro i počeli obdukciju. Kako su krenuli da ga režu, on je skočio i povikao: „Nemojte da me čerečite, živ sam“, smeje se dr Vlada dok nam ovo priča.

O značaju dr Vojislava Subotića razgovaramo sa dr Jelenom Jovanović Simić, kustoskinjom Muzeja Srpskog lekarskog društva u Beogradu.

– Vojislav Subotić je odmalena pokazivao želju za znanjem i učenjem. Osnovnu školu završio je u Zagrebu, a gimnaziju u Novom Sadu. Medicinu je studirao u Beču i Parizu, kod najboljih stručnjaka tog doba. Prvo radno mesto dobio je 1884. u Zemunskoj bolnici. Vrlo brzo postao je upravnik bolnice, unapredio rad ustanove i napravio prvu hirušku salu. U Beograd prelazi 1889, u Opštu državnu bolnicu, gde postaje šef hiruškog odeljenja. Zahvaljujući njemu hirurgija postaje moderna medicinska grana, koja se zasniva na metodama antisepse i asepse – navodi doktorka Simić. – Za primenu ovih metoda bili su neophodni savremeni aparati.  On je veoma brzo izdejstvovao nabavku sterilizatora, autoklava. Čuveni hirurg dr Bergman je 1891. promovisao asepsu kao važnu metodu, a samo godinu kasnije dr Subotić uspeo je da nabavi sterilizator. Prvi rendgen aparat nabavljen je takođe veoma brzo, već 1901. godine. Svoja znanja nesebično je prenosio mlađim kolegama, a među njegovim učenicima bio je i dr Mihajlo Petrović, osnivač srpske ratne hirurgije – priča nam dr Jelena Jovanović Simić.

Dolaze ratna vremena i hirurgija postaje jedna od najvažnijih grana medicine.

– Doktor Subotić je aktivno učestvovao i u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Iako je bio narušenog zdravlja jer je imao ozbiljnu srčanu bolest – nije prekidao da leči vojnike. U Prvom svetskom ratu preuzimao je različite uloge i zaduženja. Na početku je bio upravnik Vojne bolnice u Nišui sanitetski pukovnik, potom je zajedno s vojskom prešao Solunski front, nakon čega je kratko vreme proveo u Londonu i Parizu, da bi se potom vratio kako bi upravljao poljskom hiruškom bolnicom u Dragomancima.

Nakon završetka Velikog rata, 1919. godine doktor Subotić izabran je za redovnog profesora na tek otvorenom Medicinskom fakultetu u Beogradu, a dve godine kasnije postao je i dekan. U ovom periodu, i pored jako lošeg zdravstvenog stanja, doktor Subotić osnovao je Prvu hiruršku kliniku i postao njen prvi direktor.

Nesebično koristeći svoje hirurško umeće, bio je veoma aktivan tokom ratnih vremena, od srpsko-turskih sukoba pa sve do Prvog svetskog rata. Za kratko vreme stekao je glas izuzetno cenjenog ratnog hirurga, a zbog doprinosa u naučnom i istraživačkom radu proglašen je i za člana Društva ratnih hirurga SAD i Društva ratnih hirurga Engleske.

Dr Vojislav Subotić je umro 1923. u Beogradu. Mnogo je doprineo razvoju naše medicine, te se vredi ponekad setiti ovog lekara velikog srca.

Tekst: Vuko Martinović
Foto: arhiva

Članak Vojislav Subotić – Prvi hirurg ovdašnji se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Bila je zvezda kojoj je klicala operska publika na najvećim evropskim scenama, u Beču, Berlinu, Parizu, Moskvi, Veneciji, Briselu, Budimpešti… Danas više nije ni na programu radio stanica. Da, nekadašnja velediva Melanija Bugarinović gotovo da je nepoznata mlađim ljubiteljima seriozne muzike: njene interpretacije odavno se više ne čuju, mada se u nas još nije pojavio mecosopran koji bi zasenio pevačicu rođenu u Beloj Crkvi, a stasalu u Beogradu, gde je za manje od dve godine od pevačice narodnih pesama i operetskih šlagera postala oslonac Beogradske opere i stalni gost takoreći svih evropskih scena.

Probijala se teško kroz život, mučila se gradeći karijeru, a umetnički vrh dosegla je, sasvim atipično za ovdašnje pevače, nastupom u Bajrotu, svetilištu vagnerijanaca. Karijera je bila višedecenijska i pompezna, ali, izgleda da je tama duža… Ipak, nisu je svi zaboravili: u Muzeju grada Novog Sada, zahvaljujući kustoskinji Ljiljani Lazić, može se videti mauzolej Melanije Bugarinović i njene prerano preminule kćerke Mirjane Kalinović, takođe umetnice evropske reputacije. To je poklon slavne pevačice gradu u kom nije prečesto nastupala, ali se u njemu uvek osećala izuzetno prihvaćenom. Izdvojeno je preko 2.000 predmeta iz njene bogate zaostavštine, uključujući i osam ploča s njenim interpretacijama, sve u izdanju londonskih i pariskih diskografskih kuća, koje su se svojevremeno žestoko borile da bi došle do izdavačkih prava. Poklon obuhvata i dve vile u elitnom kraju Beograda.

Rođena u višečlanoj, ali imućnoj trgovačkoj porodici, od malih nogu bila je izrazit talenat i učila je klavir. Ali, još dok je bila sasvim mlada, umire joj otac i osmoro braće i sestara, približava se Veliki rat. Bili su to dani iskušenja i početkom 1915. godine odlučuje se za odlazak u Temišvar, gde stiče solidno pevačko i pijanističko obrazovanje. Nastavnicama Iloni Cender (klavir) i Beli Barvig (pevanje), sjajnim pedagozima, bila je zahvalna do kraja života. U Temišvaru se izdržavala od pevanja po horovima, povremeno nastupajući u tamošnjoj opereti. Udaje se, rađa kćerku Mirjanu i razvodi… Stalnijeg angažmana, uprkos pohvalama kritike, nije bilo ni na vidiku. Ponovo čini hrabar korak i na predlog prijateljice i lekarke Ide Sendef, 1930. godine odlazi za Beograd i takoreći s voza stupa na audiciju na Radio Beogradu. Samo mesec dana kasnije postala je stalna članica Beogradske opere.

Kompozitoru Stevanu Hristiću nije bilo teško da prepozna raskošne mogućnosti njenog glasa, ali je uočio da pevačici nedostaje vokalno obrazovanje i uputio je na pravu adresu, čuvenoj Olgi Karinji, pevačici rusko-poljskog porekla i  višegodišnjoj partnerki Enrika Karuza. U prvoj sezoni dobijala je manje uloge, već sledeće, i tokom narednih 20 godina, peva Acučenu, glavni ženski lik u Verdijevom ”Trubaduru” . Kontinuirano je bogatila repertoar i do kraja karijere otpevala je više od 70 rola, posebno se izrazivši u delima ruskih kompozitora, Musogorskog, Borodina, Čajkovskog, Korsakova, a veliku pažnju poklanja i delima domaćih stvaralaca, Hercigonje, Konjovića, Hristića, Lotki. Kritike su bile sjajne, svi su naglašavali trooktavni opseg njenog glasa (od kontra ”ce” do visokog ”ce”). Stalno učenje pomoglo joj je da uprkos nedostatku visokog formalnog muzičkog obrazovanja usavrši vokalnu tehniku i iznijansira muzičko fraziranje. Vrhunac je bio nastup sa Šaljapinom 1935. godine… Odlazi u Beč i Berlin, prolazi obe audicije, odlučuje se za Bečku operu u kojoj peva, gostujući pritom stalno na matičnoj sceni, sve do kraja 1942. godine. Vraća se u Beogad i nakon rata postaje oslonac ansambla. Oduševljava i publiku u Tel Avivu, Barseloni, Parizu, Gracu, Kairu, Atini… Bila je partnerka pevača kakvi su Nikolaj Geda, Boris Hristov, Selfi Randel…

Po konačnom povratku nastavlja da peva vodeće uloge, ”Karmen” je nosila čak 20 sezona uzastopno; od scene se oprostila 1968. godne, želeći da ode dok je glas sasvim dobro služi i tako publici ostane u prelepom sećanju. Na poslednjoj predstavi publika je bila toliko oduševljena da je aplauz trajao i dok je pevačica napuštala zgradu i odlazila kući!

Međutim, zadesila ju je teško tragedija. Kćerka Mirjana je nakon studija u Beču blistavo započela pevačku karijeru u Beogradu. Već nakon tri sezone dobija poziv iz Bečke opere, u kojoj ostaje narednih sedam godina, pevajući najveće mecosopranske uloge. Iznenadna bolest je primorava da 1957. godine trajno napusti scenu. Živela je u strogom režimu 18 godina, nastupivši samo jednom, prilikom kocerta posvećenog Stanislavu Biničkom, 1973. godine. Nepune dve sezone kasnije prerano umire ne napunivši ni pedeset godina. Udarac je bio žestok. Melanija do kraja života (1986) živi sama, puni umetničkim nameštajem i detaljima dve kuće na Dedinju, koje je darivala Novom Sadu, gradu u kome je prvi put nastupila tek 1959. godine, kao Acučena. Iste sezone sa Operom SNP gostuje u Zrenjaninu, a sledeće pred Novosađanima nastupa kao Suzuki u Pučinijevoj ”Madam Baterflaj”. Samo tri susreta, ali i dobra saradnja sa Radio Novim Sadom bili su dovoljni da pevačica svetske reputacije zavoli vojvođansku prestonicu i pokloni joj legat, i to takav iz čijih se tekućih prihoda može isplaćivati stipendija talentovanim pevačima, što je sastavni deo ugovorne obaveze grada.

Odnosi Melanije sa sredinom u kojoj se razvila u umetnicu svetske reputacije često su oscilirali. Ostala je trajna mrlja – nijedna jugoslovenska diskografska kuća nije snimila ploču sa arijama velike pevačice… Time je budućim generacijama gotovo onemogućeno da čuju naš najveći mecosopran. Snimci na magnetofonskim trakama po radijskim kućama samo su segmentarno sačuvali uloge Melanije Bugarinović, a strane ploče odavno su rasprodate i danas su pravi dragulj u kolekcijama svetskih muzičkih sladokusaca.

Tekst: Živan Lazić
Foto: Arhiva

Članak Melanija Bugarinović – Evropska diva iz Bele Crkve se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Oslonivši se na, pokazalo se kasnije neosnovana, ogovaranja da je tokom rata bio naklonjen fašistima, komunistička vlast je iz kolektivnog sećanja potpuno izbrisala dr Adolfa Hempta, osnivača Pasterovog zavoda u Novom Sadu. Samo su specijalisti bakteriolozi znali da je njihov odavno pokojni sugrađanin, izumom sopstvene tehnologije proizvodnje i primene vakcine protiv besnila, bitno doprineo da se reši težak problem s borbom protiv smrtonosnog zaraznog oboljenja. Tek pre desetak godina, profesiji izuzetno privrženi lekar, doživeo je građansku rehabilitaciju. Ulica u kojoj je stanovao nazvana je po njemu, a na zgradi Pasterovog zavoda isklesani su reljefi dr Hempta i njegovog dostojnog naslednika – doktora Milana Nikolića. Profesor Dušan Lalošević napisao je monografiju o Zavodu i lekaru čija se vakcina koristila u većini evropskih zemalja čitavih pola veka. Uporedo, zgrada Pasterovog zavoda zaštićena je kao kulturno dobro. Ali, otkud doktor Hempt u ovim krajevima?

U Belgiji, kod Liježa, postoji grofovija De Hemptin, odakle potiču brojni industrijalci, lekari, profesori, vojnici, profesori, ali i misionari, osnivači hrišćanskih crkava od Konga do Kine. Adolf de Hemptin uputio se u Beč, gde je “ponemčio” prezime u Hempt i gde se oženio ugarskom lepoticom Katarin Teveli. Produžio je potom u jugoistočne predele Austrougarske carevine, do Novog Sada, gde mu se 1874. godine rodio sin, junak naše priče. Siromašni misionar i knjižar morao je egzistenciju potražiti u Sarajevu, gde je sin završio osnovnu i srednju školu, a studije medicine, bez mogućnosti da ga otac finansira, završio je kao vojni pitomac. Kraće vreme je radio u garnizonu kraj Beča, oženio se Marijom Vinkler, da bi 1905. postao gradski lekar u Lukavcu. Odmah je zapažen po znanju savremenijih metoda otkrića tuberkuloze i drugih zaraznih bolesti. U ovom mestu imao je više susreta s obolelima od besnila, često i nakon dubokih ugriza zaraženog vuka. Na eventualno izlečenje mogao je računati samo pacijent sposoban da sebi plati put do Budimpešte ili Beča, u kojima su se nalazili zavodi za lečenje ove infektivne bolesti. Prvi svetski rat je proveo kao vojni lekar u Trstu. Zbog raširenog besnila, nova država Kraljevina SHS osniva više specijalizvanih ustanova, a dr Hempt biva upućen u Novi Sad 1920. godine, gde je već posle godinu i po dana izgradio Pasterov zavod i opremio ga za proizvodnju i primenu Eđešijeve vakcine protiv besnila. Novi Sad se, zbog dobre povezanosti železnicom i Dunavom, pokazao kao idealno mesto za ovu vrstu delatnosti.

Porodica Hempt stanovala je u Dekerovoj baraci, u neposrednoj  blizini Zavoda. U sličnom stilu je napravljen i azil za obolele. Bile su to tipske zgrade za vojne potrebe, koje je Kraljevina SHS dobila kao ratnu reparaciju. U njima je Adolf Hempt smislio nešto revolucionarno! Vladajući najmodernijim znanjima iz histologije i bakteriologije, u čemu je ulogu imalo znanje šest jezika, Hempt je u etru sušio nervna tkiva kunića i jaganjaca veštački zaraženih besnilom, a potom ih rastvarao u karbolnoj kiselini. Time je iz nervne mase uklanjao masne kiseline, pre svega mijelin, što se pokazalo kao dragoceno u smanjivanju broja naknadnih komplikacija. Potom je u specijalnom aparatu mleo osušenu vakcinu i posebnim aparatom pakovao u petomililitarske ampule. Aparat je konstruisan i izrađen u novosadskom preduzeću „Aeromehanika“, pa je Novi Sad, praktično, imao autorska prava ne samo na verziju vakcine, već i na sprave koje  se koriste u njenom proizvodnom ciklusu.

Bila je to stabilna vakcina, koja se mogla slati poštom do lokalne ambulante. Nije bilo potrebno da pacijeti dolaze u Pasterov zavod, već je vakcinaju obavljao obučeni lekar. Davala se pet puta, svaki drugi dan. Kasnije su njegovu vakcinu počele da primenjuju skoro sve evropske zemlje, među njima i Nemačka. Od honorara je izgradio novu kuću, u ulici koja danas nosi njegovo ime. Doktor je od starta vodio računa o naslednicima, pa je i svog saradnika, doktora Milana Nikolića, preporučio da pomoću Rokfelerove stipendije proširisvoje znanje.

Hemptova vakcina se proizvodila sve do 1983. godine, dok su je Mađari pravili i primenjivali desetak godina duže. No, došlo je vreme savremenih vakcina, u čijoj proizvodnji se ne koristi tkivo životinja, već se vakcina razvija u kulturama ćelija. Koliko je Hemptova vakcina bila uspešna najbolje potvrđuje statistika. Od 1937. do 1955. godine, ne računajući četiri ratne, u Jugoslaviji je primenjena 380.762 puta. Umrlo je tek 307 osoba, dakle 0,08 odsto. Komplikacije su zabeležene u samo 35 slučajeva.

I danas nekolilko potomaka doktora Hempta po ženskoj liniji živi u Novom sadu.

Tekst: Živan Lazić
Foto: Dragutin Savić

Članak Adolf Hempt: Ko se boji vuka još? se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Za Jovana Jovanovića Zmaja možemo slobodno reći da spada u red najznačajnijih pesnika srpskog romantizma. Tvorac je srpske poezije za decu, pokretao je i uređivao mnoge časopise. Rodio se 6. decembra 1833. u Novom Sadu, koji je u to vreme bio središte srpske culture i borbe za nacionalnu autonomiju. Zmaj potiče iz ugledne građanske porodice, bio je najstariji sin advokata i senatora Pavla Jovanovića koji je, pored njega, imao još četiri sina i ćerku. Od najranijeg detinjstva, dok su mu pevušili uspavanke, počeo je u tajnosti i sam da ih peva.

Osnovnu školu pohađao je u Novom Sadu. Međutim, u to vreme nije bilo lako završiti je. Bilo je obavezno učenje tri strana jezika, što je tadašnjim učenicima zadavalo teške muke. Zmaj se do smrti sećao  omiljenog pedagoškog sredstva učitelja u školi – šibe! A nije zaboravio ni crvene ruke i bol koji je trpeo zbog svojih nestašluka. Međutim, i pored toga, bio je poslušno dete i dobar đak. Gimnaziju je, osim u Novom Sadu,  pohađao i u Halašu i Požunu. Iako je bio odličan učenik, nije bio revnosan u savlađivanju gradiva, jer su ga u to vreme privlačile knjige drugačijeg sadržaja. I pisanje pesama, naravno. Često ih je „žvrljao“ u svojim školskim sveskama. Nažalost, svega je nekoliko pesama iz tog vremena sačuvano i objavljeno. A upravo su ti stihovi činili poetski zalet koji se rasplamsao već pedesetih i šezdesetih godina 19. veka.

Pravo je studirao u Pešti, Beču i Pragu, zbog želje svog oca, međutim, nikada ga nije završio. Umesto toga upisao je medicinu koja ga je više privlačila. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja bio je boravak u Beču, gde su se okupljali mnogi političari iz svih južnoslovenskih pokrajina. Zmaj se do smrti sećao omiljenog pedagoškog sredstva učitelja u školi – šibe!Tamo je upoznao Branka Radičevića koji mu je bio veliki uzor. Čak su im i pesme bile slične, „govorile“ su o istim stvarima. Mnogim kritičarima ta sličnost bila je „sumnjiva“. Tamo je upoznao i Đuru Jakšića koji mu je ostao prijatelj do groba. Neretko su njih dvojica vreme provodili u pivnicama. Takođe, upoznao je Svetozara Miletića, sa kojim je bio politički saradnik po povratku u svoju otadžbinu. Radio je kao činovnik u novosadskom magistratu. Kada je uvideo da taj posao ipak nije za njega, otišao je u Peštu, a 1870. godine završio je studije medicine, pa se vratio u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Jedno vreme je bio i dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. Dok je živeo u glavnom gradu, stanovao je u zgradi današnje Ambasade Turske. O tome svedoči memorijalna ploča na fasadi Ambasade.

Dok je radio sa Miletićem, upoznao je svoju buduću suprugu Ružu Ličanin. Ljubav ovo dvoje ljudi bila je iskrena, čista i jaka. Živeo je uz nju istinski srećno, te je odlučio da ta svoja osećanja iskaže kroz svoje pesme i da ih podeli sa svetom. Napisao je zbirku pesama „Đulići“, koju je tako nazvao jer turska reč „gül“ znači ruža, aludirajući na ime svoje drage. Ove pesme opevaju dane porodične sreće i ljubavi, lepotu življenja i radost života. Međutim, njihova sreća u braku nije bila dugog veka. Isprva je izgubio četvoro dece, ali duševnoj boli tu nije bilo kraja. Žena mu se ubrzo razbolela od neizlečive bolesti. Umrla je 1872. godine, ostavivši ga sa tek rođenom Smiljkom. Ni ona ga nije nadživela… Tako su nastali „Đulići uveoci“, pesme patnje i trpljenja, ali i očajnih uzdaha. Stihovi su prožeti tragedijom smrti. Istina, iz te tragedije rodili su se neki od najlepših stihova u istoriji naše poezije. Pesme su mu jedine ostale, ali je toliko bola i tuge u njima da onaj ko ih čita ne može da se ne zapita čime je taj čovek zaslužio tako strašnu sudbinu.

Njegova ljubav prema deci nije bila samo rezultat porodične nesreće. Ona je u stvari bila deo njegovog karaktera, njegove prirode. Zmaj je imao istančan smisao i očiglednu obdarenost za uživljavanje u dečji život, u njihovu psihologiju, osećanja, čežnje, radosti i maštu. Znao je da stvori poeziju koju deca razumeju i vole.  Čitaoci su datum 3. maj čitali kao čirilično „Зmaj“, pa je tako nastao ovaj interesantan nadimak, koji se održao toliki niz godinaČika Jova Zmaj je svoje prve tekstove u satiričnim listovima potpisivao sa „3. maj“. To je datum revolucije iz 1848. godine, kada su Srbi u Vojvodini dobili delimičnu samostalnost. Čitaoci su nepravilno čitali ovaj datum kao „Зmaj“, te je tako nastao ovaj interesantan nadimak, koji se održao toliki niz godina. Pored ovog lista, uređivao je satirične listove „Žižu“ i „Starmali“. Osim toga, od 1880. godine pa do smrti izdavao je dečiji list „Neven“, najbolji srpski dečiji list onoga doba. Uz njegov „Neven“ odrstale su generacije srpske dece, a poneke brojeve ispisivao je sam, od prve do poslednje reči.

Čitavog života istrajao je u svom lekarskom pozivu, dosledan stavu da je osnova lekarske etike u pomoći ljudima u nevolji, u tome da se bude od koristi prvo društvu, pa tek onda sebi. Iako mu lekarska praksa nije donosila naročite prihode, jer je mnoge lečio iz sažaljenja i bez naknade, Zmaj je uspeo ono što u istoriji svetske medicine niko nije. Putem svoje poezije uticao je na čitave generacije, vaspitavajući čitaoce još od malih nogu da je preventiva često važnija od lečenja. Ličnu korist je zanemario i u Beogradu, gde je osnovao i besplatno vodio sanitarni nadzor u školama, a sa još desetak lekara osnovao je prvu ambulantu u Srbiji.

Zmaj je bio vrstan prevodilac sa mađarskog, ruskog, nemačkog, francuskog i latinskog jezika. Gete, Puškin, Petefi, Hajne, Ljermontov, Igo, Sili Pridom, Tenison samo su neki od pisaca čija je dela ovaj talentovani pesnik prevodio. Zmajevi prevodi su bili izvrsni, jer se uvek trudio da sačuva autentičnost originala. Prepevao je osnovnu nazarensku pesmaricu „Harfa Siona“, koja se koristi u svrhe bogosluženja.

Nikola Tesla je obožavao književna dela Jovana Jovanovića Zmaja. Sreli su se 1892. godine prilikom Tesline posete Beogradu. Tokom Teslinog i Zmajevog susreta, upriličenog pred više od stotinu zvanica, Zmaj je hteo da podvuče značaj tog trenutka – napisao je pesmu u čast Teslinog dolaska i javno je pročitao. Dirnut toplim rečima svog književnog idola, Tesla je poljubio Zmaja u ruku. Po povratku u Ameriku, iako preokupiran naučnim radom i važnim pronalascima, Tesla se strasno predao prevođenju Zmajevih pesama.

Bilo je na njegovom putu svakojakih nedaća, žrtava i samoodricanja. Prijatelji iz mladih dana redom su ga napuštali usled političkih neslaganja. Međutim, ništa nije moglo slomiti njegov optimizam i odvratiti ga od rodoljubivog pesničkog puta na koji je u mladosti zakoračio. Zmaj je bio vrstan prevodilac sa mađarskog, ruskog, nemačkog, francuskog i latinskog jezikaDa je bio izvrstan u dečjoj poeziji, i nenadmašan do danas, potvrđuje i činjenica da se u Novom Sadu već 54 godine održavaju „Zmajeve dečje igre“, manifestacija za decu, a u čast ovog velikana. Evo i šta je čuveni Mika Antić rekao o ovim igrama: „‘Zmajeve dečje igre’ su za mene bile i ostaće jedine igre u nas koje se ne igraju, nego čine predivan književni, kritičarsko-poetski, sociološko-pedagoški, estetstko-ideološki, etički napor, da svet najmlađih dobije pravo i časno mesto u literaturi“.

U Sremskoj Kamenici, koja je u njegovu čast nosila ime Zmajeva Kamenica, dočekao je poslednje dane i umro 14. juna 1904. godine. Njegova kuća pretvorena je u muzej Spomen zbirka Jovana Jovanovića Zmaja, a danas je u sastavu Muzeja grada Novog Sada. Malo je naših pisaca o kojima je izrečeno toliko reči hvale i pokude istovremeno. U moru stihova koje je tokom dugogodišnjeg stvaranja ostavio iza sebe, Zmaj je imao i slabih trenutaka, ali u časovima nadahnuća, koji nisu bili retki, stvorio je dela neprolazne umetničke vrednosti. Tako nevin i lep, a tako tužan Zmajev život nosi nam poruku da ne zaboravimo da smo svi nečiji pupoljci… svi smo mi nečiji đulići. Na Kameničkom groblju svetli grob lekara i pesnika kojeg više od 100 godina žale deca, čuvajući uspomenu na čoveka koji je znao da voli i daje do poslednjeg daha.

tekst: Marina Luković
Foto: Ekipa VM

Članak Baš je naj čika Jova Zmaj! se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Za Uroša Predića rođenog u banatskom selu Orlovatu, jednog od najvećih srpskih slikara realizma i akademika, kažu da je bio istinski sin banatske ravnice

Uroš Predić je rođen 7. decembra 1857. godine u mirnom banatskom selu Orlovatu, na desnoj obali Tamiša, dvadesetak kilometara južno od Zrenjanina. Osnovnu školu je učio u rodnom mestu, a potom je pohađao nemačku u Crepaji i gimnaziju u Pančevu. Nadareni Predić slikarstvo je studirao u Beču, od 1876. do 1880. godine, pomoću stipendije Matice srpske, a u klasi profesora Kristijana Gripenkerla, koji ga je preporučio za rad na ukrašavanju Rajhstara (skupštine) Austrije u Beču. Mladi umetnik je svu svoju nadarenost i znanje stečeno na akademiji potvrdio na 12 kompozicija sa motivima iz antičke mitologije. Nažalost, u kasnijim ratnim razranjima one su nestale… Od 1883. do 1885. godine bio je asistent Umetničke akademije u Beču, ali se vraća u Orlovat, gde živi i radi gotovo do smrti. U međuvremenu samo je kratko boravio u Beogradu, Novom Sadu, Bečeju…

Iako je u detinjstvu i mladosti bio krhkog zdravlja, proživeo je punih 95 godina, neumorno radeći. Autor je više od hiljadu ikona i više ikonostasa, kao i na stotine portreta poznatih ličnosti svoga doba. Jedan od njegovih najpoznatijih ikonostasa jeste onaj u kapeli Dunđerskih, u dvorcu „Fantast“ u Bečeju, a Orlovaćani se ponose ikonostasom koji je njihov poznati meštanin radio za hram Vavedenja Presvete Bogorodice. U ovom hramu je i portret Svete Petke, sa likom Predićeve majke. Među potretima koje potpisuje jesu i oni Sime Lozanića, Stojana Novakovića, Jovana Cvijića, Đorđa Vajferta…

Jedan je od osnivača Društva „Lada“ oformljenog 1904. godine, a bio je osnivač i prvi predsednik Udruženja likovnih umetnika u Beogradu. Januara 1919. postaje dopisni član Srpske kraljevske akademije, a redovni 2010. godine.

Njegove kompozicije naglašavaju tradicionalizam, a smatra se, uz Paju Jovanovića, najuspešenijim srpskim realistom. Poznata su njegova dela “Vesela braća” (Žalosna im majka) iz 1887. godine, „Siroče na majčinom grobu“, “Kosovka devojka”…

Umro je u Beogradu 1953. godine a sahranjen, prema sopstvenoj volji, u Orlovatu. Ove godine meštani su obnovili njegov spomenik na mesnom groblju, a 2007. otvorili su spomen-sobu. Lane je položen kamen temeljac za gradnju replike Predićeve kuće, a za jesen je najavljen početak njene izgradnje. Kuća Predićevih davno je srušena, u dvorištu je ostao samo dud star dva veka, pod kojim je umetnik voleo da radi.

tekst: Mr Branka Jajić
Foto: Ekipa VM

Članak Uroš Predić se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Vojvodina je tokom duge i bogate istorije iznedrila brojne ljude poznate po svojim dostignućima. Međutim, postoje neka imena koja su nezasluženo ostala u senci. Postoje oni koji su slavljeni i hvaljeni u rodnim mestima, dok se izvan tih granica njihova imena spominju i vezuju za nazive ulica, a malo ko bi zaista mogao nešto više da kaže o njihovom liku i delu.

Jedan od Vojvođana koji je ostao u zapećku, svakako je novinar i političar Miša Dimitrijević, rođen u Novom Sadu 1846. godine. Tokom studiranja na Pravnom fakultetu u Pešti, bio je sekretar akademskog društva.

Nakon povlačenja njegovog bliskog saradnika Svetozara Miletića iz političkog života, Dimitrijević je postao vođa saborske većine i učestvovao u borbi protiv nametnutog patrijarha Germana Anđelića. Posvetio se kulturnom i političkom radu koji je u mnogome doprineo obogaćivanju fondova Matice srpske. Bio je vođa ogranka Srpske liberalne stranke u Vojvodini, službovao je u gradskom Magistratu, a jedno vreme je obavljao i funkciju senatora.

Proslavio se kao vlasnik i glavni urednik lista „Branik”. Dimitrijevićev angažman u novinarskom poslu rezultirao je privlačenjem velike pažnje javnosti, a to se posebno odnosi na njegove kritike u Letopisu Matice srpske. Novinarske polemike između njega i urednika lista „Zastava”, Jaše Tomića, koje su dobile lični karakter, dovele su do ubistva Dimitrijevića 4. januara 1890. godine na novosadskoj železničkoj stanici. Ime autoritativnog, borbenog i nepopustljivog Novosađanina, danas se provlači kroz literatutu studenata žurnalistike ili u pričama  novinara, koji se sa setom sećaju njegovog rada i doprinosa zanatu. Književni opus Vojvodine, pored Miše Dimitrijevića, obogatio je i pisac i episkop Lukijan Mušicki. Rođen je 27. januara 1777. godine u Temerinu, gde je i stekao osnovno obrazovanje, dok je srednjoškolske dane provodio u Novom Sadu i Segedinu. Nakon završetka prava i filozofije u Pešti, postaje administrator mitropolijske kancelarije u Karlovcima, zatim nastavnik bogoslovije i, pošto se zakaluđerio u Grgetegu, dobija mesto arhimandrita manastira Šišatovac.

Jedan od najobrazovanijih pisaca svoga vremena, pored grčkog i latinskog, govorio je još nekoliko evropskih jezika. Nadahnut stihovima Horacija, od njega preuzima metričke oblike, hvalbenu i svečanu rečitost, te prvi među Srbima počinje da stvara umetničku poeziju u duhu i ruhu evropske poezije. Napisao je četiri knjige lirskih pesama rodoljubivog, moralnog i didaktičkog sadržaja. Vojvođanski poeta ustanovio je poetiku onog pesničkog kruga koji je klasičnom formom pevao o nacionalnoj prošlosti, ali je uspevao i sebe da tematizuje iskazujući individualni bol. Ulagao je velike napore kako bi osnovao škole u mestima u kojima ih nije bilo i obraćao je pažnju na kulturne probleme, a ne na organizaciona pitanja. Umro je u Karlovcu 15. marta 1837. godine, a njegovo ime se i danas spominje s’ određenom dozom sete.

Ime Janike Balaža se, umesto s’ tugom i suzama, spominje s’ osmehom i uz čašicu, u nekoj od mnogobrojnih kafana preplavljenih zvucima tamburice. Vojvođanski tamburaš romskog porekla, svojim maestralnim izvođenjem solo deonica mnoge je, svojevremeno, ostavljao bez reči.

Rođen je 1925. godine u Lukinom selu kraj Zrenjenina, kao Janika Rac, ali je preuzeo majčino prezime s’ obzirom da je njegovo, na mađarskom jeziku, predstavljalo podrugljiv izraz za Srbina. Odrastao je u Bečeju, gde je već sa deset godina počeo da svira u gostionici „Društvo malih bogataša”. Prvobitno je svirao violinu, ali kad je shvatio da nikad ne može biti najbolji violinista, prešao je na tamburu.

Instrument, bez kojeg je Balaža bilo nemoguće zamisliti, s’ njim je još od 1949. godine. U to doba direktorska plata bila je 1.500 dinara, a on je za svoju tamburicu dao čak sedam hiljada. Janika je uvek govorio da čovek nosi zvuk u sebi, tačnije u prstima i da od toga zavisi pesma, a ne od instrumenta na kojem svira.

Bio je član Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada, od njegovog osnivanja 1958. godine, a sa svojim malim tamburaškim sastavom od osam članova, nastupao je širom sveta. Od 1951. godine, kada je osnovan Radio Novi Sad, pa do kraja svog radnog veka, danju je bio u studiju, a noću po kafanama i to najčešće na Petrovaradinskoj tvrđavi, čiji je zaštitni znak.

Imao je mnogo ponuda iz Amerike i iz tadašnjeg Sovjetskog Saveza, da se preseli i uči omladinu da sviraju tamburicu, ali on, ni po koju cenu nije želeo da napusti Novi Sad. Tu je i umro, 1988. godine.

Danas se do kasno u noć sviraju Janikine kompozicije, a stihovi posvećeni njegovom orkestru u pesmi „Osam tamburaša s’ Petrovaradina” uvek se rado slušaju.

Trojica gore pomenutih velikana svojim delima učinili su jedan mali deo istorije Vojvodine daleko boljim i interesantnijim, te svakako zaslužuju da budu sačuvani od zaborava češćim pominjanjem i podsećanjima na njihova postignuća.

Tekst: Bojana Dokić
Foto: Ekipa VM

Članak Janika Balaž se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

„Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.“ To je napisao Mika Antić. Sledbenici su ga poslušali i zato on danas ima toliko raznih života, koliko je o njemu zapamćeno priča i anegdota. I, naravno, opšte je mesto u njegovoj biografiji da je bio jedan od naših najveličanstvenijih savremenih pesnika, umetnika, romantika, boema. Najviše je učio od života i ljudi, a najmanje iz knjiga. Svoje stvaralaštvo doživljavao je kao iskazivanje nemira inspirisanog životom, ljudima, razgovorima i događajima u okruženju.

„Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu“, zapisao je Antić u svojoj kratkoj biografiji. „U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.“

Doživevši pedesetčetiri ovozemaljske godine, uspešno se bavio poezijom, novinarstvom, filmom, slikarstvom… Svestrani umetnik je veći deo života proveo u Novom Sadu, odakle je kretao na putovanja, da sluša bluz u njujorškim predgrađima, da boravi u peterburškom hotelu u kom se ubio Jesenjin, da oseti Preverov Pariz, da stane na peskovitu letonsku obalu, da se oduševi Pradom u Madridu, obiđe decu naših iseljenika u Cirihu, vidi Bagdad, Skandinaviju, Australiju, Portugaliju, Mongoliju…

„Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio“, zapisao je Antić. „A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio s kompresorima, obradjivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…“

Bio je otac šestoro dece, iz tri braka. Prema njegovim rečima, doživeo ih je sa mnogo ljubavi, pretvorivši ih delimično u poeziju. Voleo je boks, džudo i fudbal, more, svoj čamac, Dunav, kafanu. Oduševljavala ga je nauka, posebno nebo, kosmos, zvezde, a rado je čeprkao po bašti, spremao ribu, ili pasulj. Više puta se lečio od alkoholizma, što je bilo posledica zaljubljenosti u život, druženja sa ljudima. Njegovi prijatelji bili su poznati slikari, vajari, glumci, pisci, novinari, kritičari, muzičari, univerzitetski profesori, kasapi, zlatari, berberi, prodavci novina, čistači ulica.

Mika Antić je govorio da ne priznaje vidljive biografije koje podsećaju na krštenicu, karakteristiku u vojnoj knjižici, ili radni dosije – biografije koje sadrže precizne bibliografske podatke sa naslovima i datumima. Antić je rado recitovao svoje stihove u školama, kafanama, bibliotekama, domovima kulture, fabrikama, kasarnama, bolnicama – ponekad zamuckujući, jer je stihove pisao krvlju, sa mukom, teško. Mnoge je tekstove spalio, nezadovoljan – govorio je da porađa svoje pesme. Na njega su uticali svi: Milovan Glišić, Lao Ce, Boš, Brojgel, Sveto pismo, Tolstoj, Fokner, njegova majka Melanija…

Novinarstvo je smatrao poštenim i časnim poslom. Čak ga je oduševljavalo jer mu je pružalo priliku da se upoznaje sa umnim ljudima, i da mnogo putuje. Kao novinar, počeo je da piše u nedeljnom listu „Pančevac“. Godinu dana kasnije, prešao je u novosadski „Dnevnik“, gde je je ostao nedostižan primer kao novinar – autor. Bio je izuzetan reporter, a njegove rubrike „Obično petkom“, „Žurnal Miroslava Antića“, „Galerija savremenika“ čitale su se sa najvećim interesovanjem. Kao obožavalac džeza, ozbiljne i ruske muzike, pokrenuo je i uređivao reviju „Ritam“. Uređivao je dečji informativni list „Pioniri“ i „Zmajev Neven“.

Interesovao ga je film. Kao i u slikarstvu, novinarstvu, u pozorištu, u filmu je video svojevrstan vid svoje poezije. Na svim odjavnim špicama, u  njegovim filmovima stoji: Ovaj film je napravio pesnik Miroslav Antić. Snimio je više kratkometražnih, uglavnom dokumentarnih filmova. U prvom dugometražnom igranom filmu „Sveti pesak“, govorio je o Informbirou i zbivanjima 1948. godine. Za drugi film „Doručak sa đavolom“, o Vojvođanima u vremenima posleratnog otkupa i velikih poplava, dobio je Zlatnu arenu za scenario na pulskom festivalu.

Mika Antić je slikao. Njegov moto bio je: slikati dahom, a ne bojom – prolaziti kroz platno kao što se prolazi kroz svetlost, slikati beskraj u prostoru; slikati da bi bio čovek, ne da bi bio slikar. Tušem je crtao krokije, aktove, portrete. Umazan bojama, slikao je akvarele, retko ulja. Opčinjen svetlošću, često je slikao suncokrete. Učestvovao je na tridesetak izložbi, od čega su polovina bile samostalne izložbe.

Umro je od neizlečive bolesti. Njegova poslednja volja, ispisana na parčetu papira, glasila je: „Kada me iznose, neka pročitaju ‘Besmrtnu pesmu’. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž, ili Tugomir odsviraju ‘Pira manđe korkoro’. Niko ne sme da mi drži govor!“ Tako je bilo na Novom novosadskom groblju, 26. juna 1986. godine.

Tekst: Ekipa VM

Članak Mika Antić: Život se uči od ljudi, a ne iz knjiga se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.