Đorđe Tabaković – Profesor za gradove
Vodio je tih privatan i profesionalan život, bez afera, izvan Akademije, institucija, polemika, nije potpisivao proglase
Tanurdžićeva palata simbol je Novog Sada i Bauhaus stila u nas. Građevina je fascinirala i Tišmu: Knjiga o Blamu, pripovest je o zgradi sa 65 stanova za iznajmljivanje. Palata je delo arhitekte Đorđa Tabakovića, koji je, u međuratnom periodu, oblikovao više od 50 objekata u Novom Sadu, čime je formatirao i sam grad. Još toliko građevina nose njegov potpis u Subotici, Zrenjaninu, Kikindi, Vrbasu, Bačkoj Palanci, Zemunu, Inđiji, Pančevu, Temišvaru i rodnom Aradu.
Đorđe je bio iz umetničke porodice: otac Milan takođe je bio arhitekta, a brat Ivan istoričar umetnosti, osnivač Muzeja primenjenih umetnosti u Beogradu. Školovan u Pešti, Beču i Parizu, Đorđe Tabaković stvara u duhu modernizma, za koji istoričari umetnosti ističu da označava obuhvatnu vezu tehnologije, ekonomije i filozofije. Kako ističe Vladimir Mitrović, autor monografije o Tabakoviću, akumulacija kapitala neslućenih razmera, prihvatanje ideje „korisnog i udobnog“, doprineli su da privatni investitori, potom državna uprava i vojska, prihvate arhitekturu Moderne.
Među stotinak zdanja, koja su iza Tabakovića ostala iz vremena njegove predratne karijere (1927- 1941.), porodične su kuće, kolektivne zgrade, javni i upravni objekti, sakralno graditeljstvo. On nije vodio izgradnju, znajući da investitor, ako je u istoj osobi, kvari arhitektu – tera ga na neprincipijelne kompromise. Govorio je – kako je nemoguće izbeći saradnju sa naručiocem, koja se često svodi na ustupak projektanta-. Vodio je tih privatan i profesionalan život, bez afera, izvan Akademije, institucija i polemika, nije potpisivao proglase.
Arhitekta je, 1928. godine, prvi put posetio brata u Novom Sadu. Došao je da projektuje kuću dr Vilhelma Vilta, upravnika varoške Jodne banje. Poseta se produžila do kraja života, 1971. godine. Kad je Tabaković započinjao karijeru, u gradu je radilo nekoliko starijih projektanata i svima je orijentir bio urbanistički gradski plan Silarda Zjelinskog iz 1910. godine. Zjelinksi je propisao da se stambene zgrade do tri etaže grade u nižem, močvarnom delu, od starog gradskog jezgra prema tadašnjem industrijskom kvartu, oko današnje Radničke ulice. Danas je to elitni kraj. Samo u ovom kvartu, Tabaković je oblikovao ulice Miroslava Antića i Stražilovsku (u svakoj ima po pet objekata), čemu treba dodati još 15 objekata: porodične i stambene zgrade, ali i zdanje Jugoslovenskog dnevnika (danas „Vojvodinaput“), Dečiju bolnicu (dečiji vrtić) i proizvodnu halu fabrike tepiha, na kraju Stražilovske ulice.
Razočaran što mu je odbijen projekat Hipotekarne banke, Tabaković je retko radio industrijske pogone. Prvi veliki objekat koji je projektovao bio je (stari) hotel Park, pa zgrada Crvenog krsta i Trgovačke omladine (danas apoteka „Bulevar“). Te je zgrade osmislio kada je prihvatio funkcionalizam. U zrelom dobu stvaralaštva, Tabaković je projektovao Turistički dom na Iriškom vencu, zgradu Lekarske komore u Novom Sadu i Klajnovu palatu (prolazna „Nama“), stambenu zgradu čije niže etaže popunjavaju trgovački prostori.
Posle klimaksa ekonomske krize, 1931-32. godine, manjak stambenih objekata u Novom Sadu bio je izuzetan; grad je postao središte Dunavske banovine, preuzeo je lidersku ulogu od Subotice. Za smeštaj pristiglih radnika više nije bilo dovoljno da država podstiče porodičnu izgradnju na rubnim delovima grada. Zato je trgovac Nikola Tanurdžić odlučio da u centru grada podigne objekat za kolektivno stanovanje. Zapravo, reč je o prvoj novosadskoj stambenoj zgradi namenjenoj rentijerstvu. Na međunarodni konkurs stiglo je preko 400 radova. Pobednika Robera Žardela (Pariz) i nagrađene Tanurdžić je isplatio, a onda je sa Tabakovićem putovao Evropom da njegov prijatelj, kome je poverio konačan projekat, nađe inspiraciju.
– Prostornom pojavom i izrazom – ističe Vladimir Mitrović, dobitnik nagrade „Pavle Vasić“ – Palata predstavlja destrukciju, primerenu ekspanziji privatnog kapitala, na istorijsko jezgro grada, što je delom uslovljeno i promenom države u kojoj se grad našao. U Austrougarskoj, putevi su vodili smerom istok- zapad; nova država, povezujući novi prostor, gradi malobrojne saobraćajnice u smeru sever – jug, pa je tome primeren i Varadinski most koji determiniše gradske tokove.
Na prvoj etaži Tanurdžićeve palate smešteno je 14 lokala, bioskop popunjava podrum, dok je u pet etaža izgrađeno 65 stanova za izdavanje; investitor je sebi namenio stan od preko 350 kvadrata, prema gradskoj aveniji. U stanove se ulazi sa dvorišnih galerija, tu su i dva „francuska lifta“, a zgrada, duga 105 metara, izlazi na tri ulice. Završena je 1936. godine. Tri sezone kasnije, dvojica pajtaša ponovo putuju Evropom i, po povratku, Tabaković dovršava zdanje projektom luksuznog hotela sa 45 soba. Izgrađen u proleće 1941. godine, hotel (danas „Putnik“) nije vratio uložen kapital. Zgrada je 1949. godine, kao „industrijski objekat“, nacionalizovana. Palata i danas dominira centrom Grada, određujući pravac i arhitektonski lik gotovo tri ulice.
Fedor Nikić, narodni poslanik, zbog seobe sedišta lista iz Subotice u Novi Sad, investirao je u zgradu Jugoslovenskog dnevnika. Uspeo je da vrati kredit Hipotekarnoj banci, ali je epizoda trajala samo godinu dana. Ostala je monumentalna ugaona zgrada, površine 10.000 kvadrata, sa cenom od ondašnjih 1,5 miliona dinara. U izrazito centralizovanoj državi, bila je to rekordna investicija u gradnji poslovnog prostora „u provinciji“.
Nekoliko zapaženih objekata, Tabaković je projektovao u Bečkereku- recimo Radnički dom, držeći se pravila – forma sledi funkciju, i Trgovinsko-industrijsku komoru. Slična je i Berza rada u Subotici. Posle Velike krize, počinje izgradnja sindikalnih domova i berzi rada u većim gradovima, pa je Tabaković projektovao i zgrade takvih namena, uporedo sa zgradama Penzionog fonda Trgovačke i obrtne banke i industrijsko-stambenog kompleksa u Zemunu. Na području Vojvodine izgrađeno je sijaset sokolskih domova od kojih je najimpozantniji u Kikindi; Tabaković je projektovao i sokolane u Novom Sadu (za gimnastičare, dečje pozorište i balske predstave), u Sremskim Karlovcima, Inđiji i Petrovaradinu, ali i socijalne ustanove, dečje domove i škole – u Bečkereku, Vrbasu, Novom Sadu, da bi vrhunac dostigao u zgradi Šegrtskog doma, nedavno adaptiranog da tokom letnje pauze bude novosadski omladinski hotel.
Osmislio je sakralne objekte u Pančevu, Vojvodi Stepi, Horgošu, Mošorinu, Orlovatu, Stajićevu, manastir Svete Melanije Rimljanke u Bečkereku… Najgore što se može desiti arhitekti je da gleda kako mu ruše građevine. Tabaković je uspeo u onome što malo kome polazi za rukom: sem što je hala za proizvodnju tepiha izmeštena, svi objekti su i danas u funkciji, na zamišljeni, specijalan način, jer su obeležja kvartova ili, čak, gradova.
