Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Baš je naj čika Jova Zmaj!

Lepo je rasti uz pesme iz pera velikana čika Jove Zmaja, koje se prenose sa generacije na generaciju i postaju neizostavan deo svačijeg detinjstva. Iako su nastale pre više od 150 godina, deca uz njih i danas odrastaju

Za Jovana Jovanovića Zmaja možemo slobodno reći da spada u red najznačajnijih pesnika srpskog romantizma. Tvorac je srpske poezije za decu, pokretao je i uređivao mnoge časopise. Rodio se 6. decembra 1833. u Novom Sadu, koji je u to vreme bio središte srpske culture i borbe za nacionalnu autonomiju. Zmaj potiče iz ugledne građanske porodice, bio je najstariji sin advokata i senatora Pavla Jovanovića koji je, pored njega, imao još četiri sina i ćerku. Od najranijeg detinjstva, dok su mu pevušili uspavanke, počeo je u tajnosti i sam da ih peva.

Osnovnu školu pohađao je u Novom Sadu. Međutim, u to vreme nije bilo lako završiti je. Bilo je obavezno učenje tri strana jezika, što je tadašnjim učenicima zadavalo teške muke. Zmaj se do smrti sećao  omiljenog pedagoškog sredstva učitelja u školi – šibe! A nije zaboravio ni crvene ruke i bol koji je trpeo zbog svojih nestašluka. Međutim, i pored toga, bio je poslušno dete i dobar đak. Gimnaziju je, osim u Novom Sadu,  pohađao i u Halašu i Požunu. Iako je bio odličan učenik, nije bio revnosan u savlađivanju gradiva, jer su ga u to vreme privlačile knjige drugačijeg sadržaja. I pisanje pesama, naravno. Često ih je „žvrljao“ u svojim školskim sveskama. Nažalost, svega je nekoliko pesama iz tog vremena sačuvano i objavljeno. A upravo su ti stihovi činili poetski zalet koji se rasplamsao već pedesetih i šezdesetih godina 19. veka.

Pravo je studirao u Pešti, Beču i Pragu, zbog želje svog oca, međutim, nikada ga nije završio. Umesto toga upisao je medicinu koja ga je više privlačila. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja bio je boravak u Beču, gde su se okupljali mnogi političari iz svih južnoslovenskih pokrajina. Zmaj se do smrti sećao omiljenog pedagoškog sredstva učitelja u školi – šibe!Tamo je upoznao Branka Radičevića koji mu je bio veliki uzor. Čak su im i pesme bile slične, „govorile“ su o istim stvarima. Mnogim kritičarima ta sličnost bila je „sumnjiva“. Tamo je upoznao i Đuru Jakšića koji mu je ostao prijatelj do groba. Neretko su njih dvojica vreme provodili u pivnicama. Takođe, upoznao je Svetozara Miletića, sa kojim je bio politički saradnik po povratku u svoju otadžbinu. Radio je kao činovnik u novosadskom magistratu. Kada je uvideo da taj posao ipak nije za njega, otišao je u Peštu, a 1870. godine završio je studije medicine, pa se vratio u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Jedno vreme je bio i dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. Dok je živeo u glavnom gradu, stanovao je u zgradi današnje Ambasade Turske. O tome svedoči memorijalna ploča na fasadi Ambasade.

jjzmaj_1Dok je radio sa Miletićem, upoznao je svoju buduću suprugu Ružu Ličanin. Ljubav ovo dvoje ljudi bila je iskrena, čista i jaka. Živeo je uz nju istinski srećno, te je odlučio da ta svoja osećanja iskaže kroz svoje pesme i da ih podeli sa svetom. Napisao je zbirku pesama „Đulići“, koju je tako nazvao jer turska reč „gül“ znači ruža, aludirajući na ime svoje drage. Ove pesme opevaju dane porodične sreće i ljubavi, lepotu življenja i radost života. Međutim, njihova sreća u braku nije bila dugog veka. Isprva je izgubio četvoro dece, ali duševnoj boli tu nije bilo kraja. Žena mu se ubrzo razbolela od neizlečive bolesti. Umrla je 1872. godine, ostavivši ga sa tek rođenom Smiljkom. Ni ona ga nije nadživela… Tako su nastali „Đulići uveoci“, pesme patnje i trpljenja, ali i očajnih uzdaha. Stihovi su prožeti tragedijom smrti. Istina, iz te tragedije rodili su se neki od najlepših stihova u istoriji naše poezije. Pesme su mu jedine ostale, ali je toliko bola i tuge u njima da onaj ko ih čita ne može da se ne zapita čime je taj čovek zaslužio tako strašnu sudbinu.

Njegova ljubav prema deci nije bila samo rezultat porodične nesreće. Ona je u stvari bila deo njegovog karaktera, njegove prirode. Zmaj je imao istančan smisao i očiglednu obdarenost za uživljavanje u dečji život, u njihovu psihologiju, osećanja, čežnje, radosti i maštu. Znao je da stvori poeziju koju deca razumeju i vole.  Čitaoci su datum 3. maj čitali kao čirilično „Зmaj“, pa je tako nastao ovaj interesantan nadimak, koji se održao toliki niz godinaČika Jova Zmaj je svoje prve tekstove u satiričnim listovima potpisivao sa „3. maj“. To je datum revolucije iz 1848. godine, kada su Srbi u Vojvodini dobili delimičnu samostalnost. Čitaoci su nepravilno čitali ovaj datum kao „Зmaj“, te je tako nastao ovaj interesantan nadimak, koji se održao toliki niz godina. Pored ovog lista, uređivao je satirične listove „Žižu“ i „Starmali“. Osim toga, od 1880. godine pa do smrti izdavao je dečiji list „Neven“, najbolji srpski dečiji list onoga doba. Uz njegov „Neven“ odrstale su generacije srpske dece, a poneke brojeve ispisivao je sam, od prve do poslednje reči.

Čitavog života istrajao je u svom lekarskom pozivu, dosledan stavu da je osnova lekarske etike u pomoći ljudima u nevolji, u tome da se bude od koristi prvo društvu, pa tek onda sebi. Iako mu lekarska praksa nije donosila naročite prihode, jer je mnoge lečio iz sažaljenja i bez naknade, Zmaj je uspeo ono što u istoriji svetske medicine niko nije. Putem svoje poezije uticao je na čitave generacije, vaspitavajući čitaoce još od malih nogu da je preventiva često važnija od lečenja. Ličnu korist je zanemario i u Beogradu, gde je osnovao i besplatno vodio sanitarni nadzor u školama, a sa još desetak lekara osnovao je prvu ambulantu u Srbiji.

Zmaj je bio vrstan prevodilac sa mađarskog, ruskog, nemačkog, francuskog i latinskog jezika. Gete, Puškin, Petefi, Hajne, Ljermontov, Igo, Sili Pridom, Tenison samo su neki od pisaca čija je dela ovaj talentovani pesnik prevodio. Zmajevi prevodi su bili izvrsni, jer se uvek trudio da sačuva autentičnost originala. Prepevao je osnovnu nazarensku pesmaricu „Harfa Siona“, koja se koristi u svrhe bogosluženja.

Nikola Tesla je obožavao književna dela Jovana Jovanovića Zmaja. Sreli su se 1892. godine prilikom Tesline posete Beogradu. Tokom Teslinog i Zmajevog susreta, upriličenog pred više od stotinu zvanica, Zmaj je hteo da podvuče značaj tog trenutka – napisao je pesmu u čast Teslinog dolaska i javno je pročitao. Dirnut toplim rečima svog književnog idola, Tesla je poljubio Zmaja u ruku. Po povratku u Ameriku, iako preokupiran naučnim radom i važnim pronalascima, Tesla se strasno predao prevođenju Zmajevih pesama.

Bilo je na njegovom putu svakojakih nedaća, žrtava i samoodricanja. Prijatelji iz mladih dana redom su ga napuštali usled političkih neslaganja. Međutim, ništa nije moglo slomiti njegov optimizam i odvratiti ga od rodoljubivog pesničkog puta na koji je u mladosti zakoračio. Zmaj je bio vrstan prevodilac sa mađarskog, ruskog, nemačkog, francuskog i latinskog jezikaDa je bio izvrstan u dečjoj poeziji, i nenadmašan do danas, potvrđuje i činjenica da se u Novom Sadu već 54 godine održavaju „Zmajeve dečje igre“, manifestacija za decu, a u čast ovog velikana. Evo i šta je čuveni Mika Antić rekao o ovim igrama: „‘Zmajeve dečje igre’ su za mene bile i ostaće jedine igre u nas koje se ne igraju, nego čine predivan književni, kritičarsko-poetski, sociološko-pedagoški, estetstko-ideološki, etički napor, da svet najmlađih dobije pravo i časno mesto u literaturi“.

U Sremskoj Kamenici, koja je u njegovu čast nosila ime Zmajeva Kamenica, dočekao je poslednje dane i umro 14. juna 1904. godine. Njegova kuća pretvorena je u muzej Spomen zbirka Jovana Jovanovića Zmaja, a danas je u sastavu Muzeja grada Novog Sada. Malo je naših pisaca o kojima je izrečeno toliko reči hvale i pokude istovremeno. U moru stihova koje je tokom dugogodišnjeg stvaranja ostavio iza sebe, Zmaj je imao i slabih trenutaka, ali u časovima nadahnuća, koji nisu bili retki, stvorio je dela neprolazne umetničke vrednosti. Tako nevin i lep, a tako tužan Zmajev život nosi nam poruku da ne zaboravimo da smo svi nečiji pupoljci… svi smo mi nečiji đulići. Na Kameničkom groblju svetli grob lekara i pesnika kojeg više od 100 godina žale deca, čuvajući uspomenu na čoveka koji je znao da voli i daje do poslednjeg daha.

tekst: Marina Luković
Foto: Ekipa VM

Možda vam se svidi...