Milovan Filipović: Era s ovoga sveta
Odigrao je blizu 40 značajnih uloga u Srpskom narodnom pozorištu. Glumio je u desetak televizijskih serija. Ipak, ako ga prepoznajete po samo jednoj rečenici, onoj izgovorenoj u seriji “Vratiće se rode”, on se ne ljuti. Glumački je zanat sa sedam kora. A poimanje slave jedna je od njih.
On je glumac koji svoj zanat ne mistifikuje. Gluma je posao, koji je, ako se savesno radi, ravan bilo kom drugom. Nije ni umetnički boem, još manje buntovnik. Nije mu bitno ni da li vam je draže antičko pozorište ili neki od medija podobnih digitalizovanom 21. veku. On se, naprosto, snalazi u svemu. U pozorištu, na televiziji, u ulozi producenta. I dobro mu ide.
Crnjanski, koji je bio Banaćanin, govorio je: “Ja sam Sremac. Takoreći Irižanin”. I u tvom slučaju zavičaj je postao stvar izbora. Odavno si “takoreći, Novosađanin”.
Moj zavičaj jeste Šargan, koji je opet bio inspiracija jednom drugom velikom piscu i pesniku. Detinjstvo koje nikada ne bih menjao, proveo sam po mokrogorskim terenima što su danas deo velikog parka prirode, gde uživaju turisti iz celog sveta. No, kako tamo nije postojala ni gimnazija, a pogotovo ne glumačka akademija, morao sam u svoje lične seobe. Tri godine sam pohađao Užičku gimnaziju da bih naprasno odlučio da upišem glumu i to baš u Novom Sadu. I nisam zažalio. Za sada.
A beše to 1993… Teško vreme za sedamnaestogodišnjeg studenta iz ljute provincije, s izraženim užičkim naglaskom. Bio sam u klasi velikog Branka Pleše. Novi Sad me odmah prihvatio, i ja njega. Od one početne zbunjenosti koja ti drži knedlu u grlu s vremenom je počeo izuzetno da mi prija. Zahvaljujući tom opuštanju i prepuštanju, sve je postajalo lakše i lepše. I sazrevanje i studiranje, izlasci, provod… Kada sam pozvan da ostanem u SNP-u, nisam imao dilemu, a bilo je drugih mogućnosti. Tako sam postao Novosađanin. I tačno je da sam to sam izabrao. Od tada sve važno što se desilo u mom životu vezano je za Novi Sad i Vojvodinu. Ali zavičaj, onaj mokrogorski, i dalje me privlači te rado odlazim u rodni kraj. Nije to toliko često, ali teskoba koju osećam kad moram da ga napustim, govori mi da pripadnost koju osećam prema tim krajevima nije iščezla iz mene.
Za razliku od mnogo većih zemalja, po kojima možeš putovati stotine kilometara, a da ne primetiš nijednu razliku u pogledu naravi, jezika, akcenta… mi uživamo u svojim posebnostima do te mere da smo skloni, ako ih i nema, da ih veštački stvorimo. Već “oni iza brda” ili oni u susednom selu imaju drugi mentalitet, navike, način govora. Uostalom, i sam si prvog dana boravka u Novom Sadu legitimisan kao „era“. Imaš li odnos prema tim našim podelama, koje nam se očigledno silno dopadaju?
Razlike su ono što bi trebalo da nam bude prednost i da nam dodaje koju dimenziju više. Na naše razlike uticalo je mnogo toga. Jedan od njih su seobe. One su, opet, posledica ratova i velikih društvenih potresa. Narod cele Srbije starinom je iz nekih drugih krajeva. Vrlo malo je „autohtonih“. U nove krajeve donosili su običaje, jezik, kulturu… a prihvatali su naravi i tradiciju onih koje su ovde zaticali. Tako su nastajali razni dijalekti, naravi i nadimci. Devedesetih, možda koju godinu ranije, ugašena je novosadska filmska produkcija. Ljudi koje ste pomenuli pokušavali su ponovo da je pokrenu. To je svakako bio dobar korak u dobrom pravcu. No, imam utisak, a možda sam subjektivan, da je i tu, osim u slučaju filma “Memo” pokojnog Miloša Jovanovića, zanemareno vojvođansko glumišteIzmeđu ostalih – lale i ere. Ja sam učesnik ovih modernih seoba, koje se svode na migracije iz manjih u veća mesta, izazvanih urušavanjem sistema koji su gradili i u kome su živeli naši roditelji. Nadimak sam dobio u prvim novosadskim danima. Bio sam prvi Užičanin na novosadskoj Akademiji i nekako je bilo i logično da me tako krste, kasnije je bilo još Užičana, ali sam jedino ja ostao Era. Nisam imao neki poseban odnos prema svom nadimku, doduše, malo mi je smetalo što ga je nosio još neko koga baš nisam gledao sa simpatijama, ali sam kasnije doznao da taj nadimak ima i jedan od naših najcenjenijih slikara. Sklonost ka deobama očigledno je osobina nas Srba. Verovatno ne postoji narod koji je sebe toliko usitnio u poslednjih 200 godina. Drugi narodi, koji su u vreme stvaranja nacija težili ka homogenizaciji i razlike koje su nasleđivali pretvarali u bogatstvo – danas su veliki evropski narodi. Mi smo izgleda tu priliku nepovratno propustili. Danas kada slušam branioce srpstva kako se zgražavaju na pomen Vojvodine i vojvođanskog ne mogu da se ne zapitam šta je to Vojvođansko, a da je antisrpsko. Ništa. Naprotiv. Vojvodina je za mene kolevka srpske kulture. Mesto gde su u najtežim okolnostima nastala moderna srpska kultura i umetnost. Zahvaljujući Vojvodini i njenom opstanku pod tuđim zastavama, pred četama, kako reče Mika Antić, danas imamo i kulturu i umetnost, koja se prelila u ostale srpske krajeve i nastavila da se razvija.
Dugo već, barem u nas, popularnost glumca obrnuto je proporcionalna vrednosti njegovog ostvarenja. Od 1996. i Gogoljevog “Revizora” samo u SNP odigrao si blizu 40 uloga. A opet, javnost i mediji više te vezuju za dve rečenice izgovorene u TV seriji “Vratiće se rode”. Razgovor s tobom u našim najtiražnijim novinama svojevremeno je počeo rečenicom: “Milovan Filipović, poznatiji kao Milovan Šajba, popularni pumpadžija iz serije „Vratiće se rode”. Ovo nam otvara dva pitanja: Koliki si danak u glumačkom smislu platio “pranju šajbe”, odnosno koliko se osećaš “grešno” spram Pjera, Kleanta, Davida Štrpca… koje si na sceni oživeo, pa ostavio u senci jednog pumpadžije iz okoline Barande?
Nije baš pravedno reći da je popularnost obrnuto proporcionalna vrednosti. Ali, vreme u kom živimo autore, i filmske i televizijske, tera da rade brzo i da postižu visoku gledanost. Meni je osnovni utisak u vezi s našom kinematografijom taj da se neprekidno angažuju jedni te istih glumci. Želja producenata da se proizvod što brže plasira i povrati uloženi novac, a potom i zaradi, povlači to da se publika privuče na već prepoznatljiva glumačka imena. Posle pomenute serije ja sam izašao iz anonimnosti. Odjednom sam se susreo sa popularnošću, ali ne mislim da sam trpeo posledice zbog toga. Izuzev nekoliko ne bas maštovith predstavljanja u medijima. Opet, ovo je posao koji uključuje javnost i glumac na to mora da računa. Publika koja dolazi u teatar daleko je malobrojnija od televizijske, stoga je i prepoznavanje po toj maloj ulozi u jednoj veoma popularnoj seriji bilo očekivano. Na sreću, sama serija posedovala je kvalitet i sa te strane nisam osećao nelagodu.
Naravno da mi mnogo više znači kada me ljudi prepoznaju kao Trufaldina, Davida Štrpca ili Nušića… ali ni tog pumpadžije se ne stidim. Ima mnogo razloga zbog kojih neprekidno pojavljivanje pojedinih kolega ima opravdanja. Pre svih, to je finansijski momenat. Plate u pozorištima su nevelike, a honorari na filmu i televiziji znatno su veći. Ako je nešto zaista razlog za brigu, onda je to svakako opšta medijska slika u Srbiji. Preplavljena rijaliti sadržajima, srpska publika prepuštena je raznim „zvezdama“, koje bi u nekim normalnim državama bile na odsluženju zatvorske kazne ili na psihijatrijskom lečenju. Šta očekivati od društva koje nastoji da formira takve uzore omladini? Sigurno ništa dobro. Kad dovedem nekog u pozorište ko nikada nije bio ili je bio jako davno, on izlazi iz sale prepun pozitivnih utisaka. I dolazi opet. To je pomalo misionarski, ali izgleda da je jedino što nam preostaje.
Zanimljivo je da nisi, poput mnogih glumaca, birao isključivo uloge koje će negovati i dalje promovisati tvoju javnu sliku, glumački imidž… prosto, išao si redom. Recimo, to što igraš u “Seobama” ili “Romeu i Juliji” nije ti smetalo da na televiziji držiš “Kratki čas profesora Arkadija”.
U početku nisam baš mogao da biram poslove. Radio sam ono što mi je bilo ponuđeno. Ipak, pokušavao sam da svaki ili skoro svaki posao uradim bar onako da kasnije ne moram da ga se stidim. U jednom trenutku mogao sam početi da biram. Ne samo šta, već i s kim želim da radim. No, put do toga je težak i neizvestan. Nisam ni imao dara da se bavim ličnim marketingom. Da jesam, verovatno bih svoju popularnost iskoristio Moramo naći svoj model funkcionisanja. Imamo puno akademija a malo radnih mesta za glumce i vrlo je teško danas započeti karijeru u Srbiji. To i jeste jedan od razloga zašto sam počeo da se bavim pozorišnom produkcijom. Treba otvoriti makar još malo prostora za mlade, zapostavljene ili nedovoljno angažovane kolegena efikasniji način. Ne kažem da zbog toga žalim, ali možda bih imao priliku da odigram uloge za kojima i dalje čeznem. S druge strane, imao sam sreće da se u pozorištu bavim velikom literaturom. I svetskom i domaćom.
Družio sam se sa Šekspirom, Molijerom, Goldonijem, Foom, Nušićem, Sterijom, Mekdonom, Crnjanskim… sada je na redu Andrić. Glumac koji je zaposlen u tako velikom pozorištu kakvo jeste SNP, mora da se prilagođava potrebama teatra. Nikada sebe nisam video u mjuziklu, a opet to se dogodilo u “Violinisti na krovu” i neizmerno sam srećan zbog toga.
Sopstvena produkcija dala mi je još jednu mogućnost da ispunim svoje glumačke želje. Tako sam upoznao Davida Štrpca. Nakon toga shvatio sam da nije važno samo šta želiš, već i šta je realno i moguće.
Do Arkadija sam stigao na poziv prijatelja i iskustveno me je veoma obogatio. Snimio sam 250 epizoda. To je ogromno iskustvo pred kamerom, a ono me je ohrabrilo da u seriji “Pomeri se s mesta” prihvatim dvostruku ulogu – glumca i direktora serije. Obe mi je ponudio opet stari prijatelj Slobodan Šuljagić, sa kojim sam davne 1994. radio svoju prvu profesionalnu ulogu. I opet sam se naoružao novim iskustvom, koje ću, nadam se, upotrebiti u nekim budućim poslovima.
Kada su velikog Voju Brajovića, onako uobičajeno i pomalo patetično pitali kako se oseća u “magiji glume”, on je odgovorio: “U magiji? Ja sam već 40 godina u magli glume!” Šta bi ti, s tvojim upola kraćim iskustvom, rekao? Da li je gluma, naročito u ovdašnjim uslovima, više čarolija i magija ili magla sa hiljadu potpitanja?
Ako bih morao da se opredelim između ova dva odgovora, naravno da bih se opredelio za ovo drugo. Ako bih trebalo da dam svoj odgovor na pitanje šta je gluma, odgovorio bih da ne znam. Cenjeni kolega je na zaista patetično pitanje odgovorio duhovitom igrom reči. Međutim, čini mi se da će nam veština čarobnjaštva ili neka magija trebati u skorijoj budućnosti ukoliko želimo da pozorišta održimo u životu. Već izvestan niz godina sredstva koja se izdvajaju za pozorišta i kulturu uopšte, sve više se smanjuju. Pozorišta su osuđena na borbu za goli opstanak. To je izuzetno opasno stanje. Ako se ovako nastavi, vrlo brzo doći ćemo u situaciju da zatvaramo pozorišta. Već sad nam treba čarobni štapić ako ne želimo da nam se to dogodi. Ali naš zanat će preživeti. Preživljavao je i u težim okolnostima, pa će preživeti i ove.
Kada je reč o onom što se dešava na sceni u oku posmatrača, to može izgledati i magično i čarobno. Mi koji pravimo tu „magiju“ sigurno nemamo taj zanesenjački odnos prema sopstvenom poslu. Možda nije uvek magla na putu do uloge. Ali put jeste težak i neizvestan. Jednostavno – to je naporan rad. Za razliku od onih poslova koje odradiš u toku radnog vremena, kod glumaca to može da se svodi na vreme od buđenja do novog sna. A neretko i u snu glumca proganjaju uloge.
U glumačkom zanatu dve su me stvari uvek zanimale. Najpre ono kad ujutro ustaneš, odvedeš decu u vrtić, pa produžiš do pošte da platiš kućne račune. Onda u toku dana registruješ auto, pogodiš majstora da ti okreči stan, pomogneš deci oko domaćeg zadatka, a predveče, nakon svega – odeš u pozorište, obučeš kostim i dva sata budeš Troil ili Kleant! Koji je to prekidač za tako čudesnu transformaciju?
Jednostavno, to je zanat. Svaki čovek, pa bio on glumac ili rudar, mađioničar ili pravnik, ispred karijere ima porodicu. Redosled aktivnosti koji ste naveli sličan je mnogim porodičnim ljudima koji se bave i drugim poslovima, pa zašto bismo mi bili izuzetak. I na kraju dođe predstava. Ima dana kada dođeš na predstavu slomljen, umoran, isceđen, ali kada znaš da je sto, dvesto ili petsto ljudi došlo da gleda tvoj rad – sve se zaboravi. Umor, privatni problem, stres… sve. Slično je sa sportistima. Igraju utakmice, postižu vrhunske rezultate, a šta se dešava u njihovim privatnim životima niko ne zna, niti se trag privatnih problema oseća na terenu. Oni su trenirali da tako bude. Eto tako i glumci.
Druga stvar, u kojoj sam i nehotice pokušavao da se zamislim, jeste ona u kojoj bi se tokom predstave, usred rečenice, naprosto blokirao i stao! Dvesto pari očiju u sali uprto je u tebe i svi u nemoj tišini čekaju da nešto kažeš, a ti ni makac. Da li ti je nekada uoči predstave strah od straha? Zapravo, razmišljaju li glumci uopšte o tome?
Kažu starije kolege da to dolazi s godinama. Naravno da se užasavam kad pomislim na to, ali od tih 200 ljudi u sali niko ili gotovo niko ne zna napamet predstavu. I to je onaj pojas za spasavanje koji imamo u takvim situacijama. Publika uvek može da pomisli da to tako treba. Imao sam situaciju, i to u predstavi koja je igrana jako dugo, da doživim blokadu. Jednostavno nisam mogao da se setim sledeće rečenice. Ništa nije moglo da mi pomogne, ni sufler ni kolege. Crna rupa u pamćenju. Kada sam shvatio da sve predugo traje, preskočio sam tekst do dela koji znam i nastavio, praveći se da se ništa nije dogodilo. Ako postoji košmar za glumca, onda on izgleda tako… Igraš važnu predstavu pred mnogo ljudi – a ništa ne znaš! Ni tekst, ni mizanscen, ništa.
Učestvovao si i u desetak ozbiljnih televizijskih serija. Ali, poput ogromne većine glumaca sa ovog prostora, nisi glumio na filmu. Čak i kada se snimalo, ono što su radili Prvoslav Marić, Miloš Jovanović, Aleksandar Davić, Goran Vukčević… „novosadskom“ filmu nekako se nije dalo. Ili ne bi ni stigao do bioskopa, ili bi neslavno završio. Veruješ li da će nam se konačno „poklopiti karte“ i vidiš li sebe u svemu tome?
Devedesetih, možda koju godinu ranije, ugašena je novosadska filmska produkcija. Ljudi koje ste pomenuli pokušavali su ponovo da je pokrenu.To je svakako bio dobar korak u dobrom pravcu. No, imam utisak, a možda sam subjektivan, da je i tu, osim u slučaju filma “Memo” pokojnog Miloša Jovanovića, zanemareno vojvođansko glumište. Meni je osnovni utisak u vezi s našom kinematografijom taj da se neprekidno angažuju jedni te istih glumci. Želja producenata da se proizvod što brže plasira i povrati uloženi novac, a potom i zaradi, povlači to da se publika pridobija na već prepoznatljiva glumačka imenaMislim da bi glumci morali da budu ti po kojima se neka kinematografija prepoznaje. Postoje još neki ljudi koji i dalje pokušavaju da podignu film u Vojvodini. No, pre svega se moramo vratiti na novac. Vojvođanskim parama su prethodnih godina sufinansirani razni filmovi. U tim filmovima bilo je malo ili nimalo glumaca odavde. Sve to dovelo je do toga da mnogi daroviti ljudi traže posao na drugom mestu. Možda je rešenje drugačija selekcija prilikom dodele sredstava, ali onda bi ljude koji o tome odlučuju optužili za autonomaštvo. Ipak, kada bi ljudi koji dobiju sredstva uvideli da će izborom vojvođanskih autora imati višestruku korist, bilo bi bolje za sve, pa i za Beograd, jer bi on dobio zdravog konkurenta, a to svima može doneti kvalitet. Da li ću biti deo toga manje je važno. Kada bi se pokrenulo, bilo bi bolje za sve glumce koji svoju budućnost vide na ovom prostoru. Upravo zbog ovoga zahvalan sam Slobodanu Šuljagiću, koji je insistirao da u seriji “Pomeri se s mesta” sve uloge dobiju glumci iz Vojvodine.
Ti si iz Mokre Gore. Roditelji ti i danas tamo žive. Komšija ti je naš najčuveniji filmadžija. Nisi nikad pokušao da iskoristiš tu okolnost?
Ne. Slao sam slike i biografiju kada je bio kasting za film “Život je čudo”, ali nije bilo uloge za mene. Kasnije nisam ni pokušavao. Nažalost, Kusturicu ne poznajem. Naravno, znam koliki je njegov značaj u našoj kulturi i veoma cenim to što je uradio za stanovništvo Mokre Gore i okoline. Nadam se da će u budućnosti biti prilike da sarađujemo.
Imaš dvoje dece. Ćerka ti ovog leta upisuje srednju školu. Kažu da je u vremenu u kom živimo najteža uloga ona roditeljska. Kako i ka čemu usmeriti dete? Čuven je onaj grafit: „Najlošije đake izbacuju iz škole a najbolje iz zemlje!“
Teško pitanje. Ne samo za roditelje. Možda je ovde srećna okolnost što ona ne spada ni u jednu grupu s ovog grafita. Tako da će se poslužiti teorijom mogućeg, a to će opet zavisiti samo od usklađenosti njenih želja i mogućnosti. To me prilično nervira, jer sam ja bio izuzetan đak, a ipak nisam otišao iz Srbije. Kada sam nakon gimnazije odlučio da odem u glumce, svi su bili očajni. I roditeljii i profesori, no, smatrao sam da sam odabrao ispravan put. Voleo bih da tako bude i s mojom decom. Da sami izaberu svoju stazu. Naravno, na nama je da im taj put bar osvetlimo.
Svetski koncept je da samo nacionalni teatar ima ansambl, a sve druge scene rade po projektima koji spontano okupljaju umetnike. Ti uspešno ploviš na oba talasa. Misliš li da smo pretegli u drugu krajnost i došli u situaciju da nam je institucionalna kultura postala talac one manifestacione? Recimo, u Novom Sadu zbirno trajanje manifestacija odavno je duže od 365 dana.
Svakako da reforma naših pozorišta kasni. Imali smo velika očekivanja nakon petooktobarskih promena, ali reforme i dalje zaobilaze naša pozorišta. U međuvremenu, imali smo nekoliko međunarodnih koprodukcija, a ja sam učestvovao u onoj sa Švajcarcima (“Troil i Kresida”). U Ženevi smo predstavu igrali u Teatru Karuž, čija je zgrada malo manja od zgrade SNP-a. Imaju 11 zaposlenih, svi ostali angažuju se po projektu. Ipak nismo Švajcarska, zemlja koja svakom punoletnom građaninu garantuje određeni standard. Generalno, mislim da moramo naći svoj model funkcionisanja. Imamo mnogo akademija, a malo radnih mesta za glumce i vrlo je teško danas započeti karijeru u Srbiji. To i jeste jedan od razloga zašto se bavim pozorišnom produkcijom. Treba otvoriti makar još malo prostora za mlade, zapostavljene ili nedovoljno angažovane kolege.
Ne znam da li imamo viška manifestacija. Uglavnom pratim pozorišne, mnogo manje filmske, a ostale manifestacije veoma slabo… No, imam utisak da naša publika obožava festivale. Biti u sali kada je Sterijino pozorje nekako je uvek stvar prestiža. Čini mi se da je tako i u drugim gradovima. Užice ima solidno pozorište, ali je malo publike. No, kada dođe vreme pozorišnog festivala, sale su krcate. U Somboru je prepuno za vreme Maratona. E sada, kada bi se ta publika koja posećuje manifestacije inficirala i postala redovna na predstavama tokom sezone – bilo bi divno. Ipak, bar mi u SNP-u imamo po tom pitanju razloga da budemo zadovoljni. Naše predstave su veoma posećene.
Poprilično strasno interesuješ se za istoriju. Kada bi mogao da se vratiš kroz vreme, koje doba i koje mesto bi odabrao?
Zanima me i to, veoma. Teško je reći u koje bih se vreme vratio. Srbija je imala zlatno doba u 14. veku, ali ne verujem da bih bilo ko, posmatrajući svet iz današnje perspektive, voleo da živi u tom vremenu. Možda je za umetnika privlačna Italija u doba renesanse, a tada je harala kuga. Svakako da prošlost našeg naroda, ma koliko bila slavna, nije previše privlačna za putnika kroz vreme. Ako bih morao da se odlučim… možda Amerika na početku 20. veka. Mislim da je to bilo mesto i vreme najvećeg napretka u istoriji čovečanstva. Šansu je imao svaki vredan, pametan, darovit i napredan pojedinac.
Koja je najvažnija lekcija koju si naučio u životu?
Možda tek sada, kada sam prošao kroz jedan značajan period roditeljstva, shvatam da su mi roditelji uvek želeli samo najbolje, iako mi to nekad nije izgledalo tako. Korisno je saznanje da je to prava ljubav, bez zadrške. I to je verovatno jedina ljubav koja nema nikakvih primesa. Ona je samo čista ljubav. I eto, kako sam ja bio voljen, tako i sam volim svoje potomke. Sve druge ljubavi imaju još po nečeg i podložne su promenama.
Koja aktivnost te najviše ispunjava, a da nije čak ni indirektno vezana za glumu?
Pomenuli smo da puno čitam literaturu iz oblasti istorije i to je ta aktivnost koja me zaista ispunjava. Ima još stvari u kojima uživam. Jedno vreme sam svakodnevno trčao po 15 km. A strast prema sakupljanju sličica drži me još od detinjstva. Počeo sam od “Španije 82” i sada imam gotovo sve albume svetskih prvenstava. Od tada do danas. Kao dete bio sam veoma strastven u tome. Do te mere da sam nasrnuo na učitelja, koga sam inače obožavao, kada mi je na času oduzeo pomenuti album i rekao da ga je bacio u peć. Tada sam išao u prvi razred. Naravno, nije to uradio, ali mi više nije palo na pamet da se time bavim za vreme časa. Kasnije sam pročitao onu pesmu ”O, učitelju, vrati mi klikere” i prepoznao sam se u njoj. Danas tom velikom pedagogu, jednom seoskom učitelju, možda i zbog te uspomene, dugujem veliku zahvalnost za sve što sam kasnije postigao. I ne samo tada, mnogo puta naučio me je kako da dođem do cilja a da nikoga na tom putu ne povredim. Zato taj album sa sličicama ima značajno mesto u mom vaspitanju. I verovatno je zato ta strast u meni opstala do danas.
Moj sin ima 10 godina. Probao sam da ga inficiram svojom strašću prema kolekcionarstvu. No, on je dete nekog novog vremena i pita se – šta će mi to kad sve imam na internetu!