Jabuka – Tamiš na Vardar miriše
Smeštena na desetak kilometara od Pančeva, Jabuka je najpoznatija po tome što je zvanično najveće makedonsko selo van Makedonije. Međutim, ima i druge adute, po kojima će se za nju tek čuti
Jabuka je od onih u sela, u koja kad dođete pa kažete da ste iz lista imena „Vojvođanski magazin“, svi se pomalo iznenade i obraduju i na sam pomen epiteta „vojvođanski“. Zaista. Mesto na obodu Beograda već decenijama svoj život organizuje spram ove činjenice. Do mere da se u Novi Sad ide retko, na sajmove i izlete. Sve drugo rešava se u lokalu. Zapravo, poput neke države, za Jabuku važi ona priča o famoznom „geostrateškom interesu“. Tako su i nas, znajući da uskoro u nju idemo, privukle dve vesti. Jedna kaže da će, budući da su neki od pravaca razvoja Beograda naprosto iscrpljeni, demografsko širenje najvećeg grada ići preko Dunava, prema Borči. Druga vest je koliko od juče: sve je spremno za gradnju auto-puta Borča – Zrenjanin – Novi Sad.
Zašto je ovo važno? Pa zato što se Jabuka nalazi 11 kilometara od Pančeva. A onda vam je Borča bezmalo iza ćoška. I ako vam se kroz vreme činilo da ste, živeći u Jabuci, negde na dubokoj margini banatske ravnice, sada ćete doći u situaciju da živite blizu Pančeva, kojem se Dvadeset hiljada Makedonaca se 1946. godine, iz najpasivnijih i najsiromašnijih delova ove tada republike, raselilo od Vranja do Subotice. Najviše ih je stiglo u južni Banat, u sela Jabuku, Glogonj i Kačarevo.Beograd privukao ispod prozora. A onda prvi put u istoriji dobijate i lep izlaz na drugu stranu. Šezdeset i koji kilometar ka Zrenjaninu prelazićete auto-putem. Sve u svemu, vreme radi za Jabuku. Ovo selo, u kom većina nas nikada nije ni bila, a ruku na srce tek da je ponešto o njemu i čula, dolazi u red onih po svetskim kriterijumima najprosperitetnijih. U čak dva ili tri najveća centra moći ćeš da radiš, ideš u školu, iznosiš robu na pijacu, a u selu ćeš moći da živiš, okružen mirom o kom građani mogu samo da sanjaju. I zato se Jabuci nikud ne žuri. Od te sudbine ne može da pobegne.
Nedavno smo saznali i za projekat koji podupire naše reči. Reč je o projektu „Eko Tamiš“, koji podrazumeva brendiranje ovog kraja kao turističkog proizvoda, kroz pešačenje, biciklizam, kanu vožnju, sportski ribolov i posmatranje ptica ‒ na čitavom potezu Potamišja. Jedna od ruta proteže se od ušća Tamiša u Dunav (nulti kilometar toka Tamiša), pa sve do dvadesetog kilometra, između sela Jabuka i Glogonj. Jabuka je takođe na samoj obali jednog od najvećih rukavaca Tamiša, pa se u njoj putnik može zadržati i razgledati selo i sve što ono pruža potencijalnom turisti. E sada, zamislite da živite u mestu u koje vas zovu na neku vrstu safarija, a da do posla u Beogradu idete prigradskim prevozom! Postoji li od ovoga nešto idealnije?
Inače, poput mnogih većih sela, i ovo je imalo najmanje dve istorije. Jedna je ona započeta u 14. veku. Od tada se doseljavalo, raseljavalo, rušilo i gradilo u više navrata. Između dva velika svetska rata Jabuka je bila opštinsko mesto, u kom su većinom živeli Srbi i Nemci. A onda je 1946. sudbina uzela stvar u svoje ruke. Doneta je odluka da se 20.000 Makedonaca, iz najpasivnijih i najsiromašnijih delova ove tada republike, raseli od Vranja do Subotice. Najviše ih je stiglo u južni Banat, u sela Jabuku, Glogonj i Kačarevo. Ovde su dobijali kuću, zemlju i osnovna sredstva za rad, a sa sobom su doneli imena ljudi i praznika, koja su ih vezivala i podsećala na zavičaj, svoj način života, jezik, navike i običaje… Najviše ih je došlo upravo u Jabuku, u kojoj su tih posleratnih godina činili i 80 odsto stanovnika.
Lep je to osećaj, koji povremeno dobijaš dok krstariš po Vojvodini. U Belom Blatu sretneš Bugare, u okolini Bele Crkve Čehe, u zaleđu Pančeva Makedonce… Hajde reci da to nije bogatstvo!
Što se života u Jabuci tiče, selo je uređeno, ali dva problema ostaju. Jedan je, naravno, kanalizacija. Zemlja je ovde „vlažna“, velike reke su blizu, pa je postojanje kanalizacione mreže prioritetan problem. Onaj drugi mogao bi se uskoro rešiti. Izgradnjom i uređenjem privredne zone „Jabuka“, ne samo što će se u samom selu otvoriti znatan broj radnih mesta, već će i veći novac moći da bude usmeren za razvoj, danas ne preterano sjajne, seoske infrastrukture. Još ovo i u Jabuci će sve doći na svoje mesto.
KAD RODI TAMJANIKA
Naši formalni domaćini u selu bili su Mirjana i Nenad, vlasnici jedine zvanično registrovane vinarije. U Jabuci njih nekoliko pravi vino „za sebe“, ali samo vinarija „Filipovski“ to radi „crno na belo“. Neguju 120 ari vinograda, sa oko 7.000 čokota grožđa. Proizvedu oko 5.000 litara vina, a u punom kapacitetu biće ga i mnogo više. Zamislite da živite u mestu u koje vas zovu na neku vrstu safarija, a da do posla u Beograd idete prigradskim prevozom! Postoji li od ovoga nešto idealnije?Sovinjon kaberne, merlo, šardone, a od prošle godine pridružila se i tamjanika. Uostalom, Nenad Filipovski je i predsednik Udruženja vinara, vinogradara i voćara „Grozd“, koja značajno pomaže razvoj proizvodnje u ovom kraju. Inače, prvi porodični vinograd u Jabuci 1966. zasadio je baš Nenadov deda, koji je ovde prispeo iz okoline Velesa u Makedoniji. Nedavno je nikla i mala sala za degustaciju vina, pa razvojem turizma u ovom delu Banata, familija Filipovski, sa troje naslednika, i te kako vidi svoju šansu.
DOBREDOJDE
U kući Blagoja Sokolovskog priča se makedonski. Pre par decenija, na seoskim sokacima, u prodavnicama i školi, ovaj jezik čuo se u meri da se činilo kako pored Jabuke teče Vardar, a ne Tamiš. Blagoje je, inače, predsednik Udruženja Makedonaca u Jabuci i potpredsednik Nacionalnog saveta Makedonaca u Srbiji. Nakon kolonizacije, Jabuka je imala 4.500 Makedonaca, Kačarevo nešto manje, a u Glogonju ih je bilo oko 1.500. Onda je vreme učinilo svoje. Kaže nam da se njegovim maternjim jezikom i danas u selu govori u oko 200 kuća. U ovdašnjoj školi, makedonski je izborni predmet, koji sluša 60 đaka. Svi su oni potomci, sada već pradedova, pristiglih iz Krive Palanke, Makedonskog Broda, Ohrida… I ponosni su na svoj Festival „Gravče–tavče“, koji se održava za svaki Ilindan, 2. avgusta. Kaže Blagoje ‒ svi smo dobrodošli!
GOCE DELČEV I PROROK ILIJA
Kada si u etnički ovako zanimljivom i živopisnom mestu, onda ne možeš tek tako proći pored škole i crkve. Osnovna škola „Goce Delčev“ ima tu sreću da se može nazvati „velikom“. Pohađa je preko 500 đaka, raspoređenih u 22 odelenja. Imaju fiskulturnu salu, sportsku halu, park, veliko igralište. Za razliku od većine sela koja pohodimo, ova škola u dve smene radi od jutra do mraka. Samo neka tako i ostane. A u seoski ambijent savršeno se uklapa i crkva u neposrednoj blizini. Posvećena je, lako ćete pogoditi, Svetom Iliji. Podignuta je prilozima vernika i još je željna pažnje. Kada ona za godinu-dve zasija kako treba i može, izgled sela biće zaokružen. S obzirom na to da će do tada, kako rekosmo, Jabuka svima biti usput ‒ proverićemo.
SELU NA ČAST!
I da se nalazi u kakvom mnogo većem mestu, ergela „Veličković“ bila bi čudo. Svugde smo bili, ali ergelu sa 90 lipicanera, kao pod konac upisanih, videli nismo. Ko se u konje bar malo razume, može samo da pretpostavi šta znači svakodnevno njih 90 nahraniti, istimariti, istrčati… A sve to mora, jer ovo su lipicaneri za trku, paradu, ali i prodaju. Iznenadio nas je podatak da u jednoj sezoni bude preko 50 trka na kojima učestvuju. Ergela ima svoje vrsne džokeje. Sve ovo je i te kako ozbiljan posao. Jedan konj, u kog je ovoliko uloženo, košta oko 10.000 evra. Toliko dodajte i za fijaker. Pa onda uložite u opremu. Kada podvučete crtu, postaće vam jasno zašto je ovo uvek bila zabava za najveće domaćine. Ergela „Veličković“, Jabuci na čast!
