Niz drumove Kovačice
SVE JE TO NAŠE!
Osim Kovačice, kao tradicionalno „slovačko selo“ slovi Padina. Mađari dominantno žive u Debeljači, a Rumuni u Uzdinu. Srbi su oduvek jasna većina u Idvoru, Crepaji i Samošu. I sve to, kao u nekom simfonijskom orkestru, savršeno skladno funkcioniše
Rado prepričavam anegdotu koju su mi onomad ispričali u Kovačici. Da budem iskren, više mi zvuči kao urbana legenda. A kao i u slučaju svake legende, potpuno je uzaludno proveravati i nedajbože demistifikovati. Priča kaže ovako… Južni Banat. Jun mesec, negde sredinom „sedamdesetih“. Kovačica je već počinjala da miriše na dolazeće varoško leto. Jednog prepodneva neko je pokucao na vrata lokalnog fotografa.
„Hajde, požuri u Galeriju. Stigli su neki Englezi. Malo čudno izgledaju, ali kažu da su slušali o Zuzani i Martinu, pa bi voleli da vide slike. Upravnik misli da bi trebalo da svratiš!“ Fotograf se počešao po glavi. Ima danas i drugog posla. A morao bi da skoči i do Padine da pogleda neki plac.
„Dobro, a ko su oni? Otkud baš sad?“
„Neki muzičari. Ruku na srce, malo izgledaju da nisu ‘svi svoji’, al’ šta ja znam…“, odgovorio je neodređeno čovek pred vratima.
Fotograf se našao u još većoj nedoumici. Znao je dobro da se o naivnim slikarima iz Kovačice uveliko priča po svetu. Nije tih godina bilo ništa čudno kada neko velik, iz sveta, osvane u varoši. Ali ovi Englezi na prvu ruku nisu obećavali da su od tih. A i ono za Padinu… dogovorio je još odavno i nije red da izneveri ljude koji su ga čekali. Osim toga, upravo je nabavio nov film za aparat i nije baš raspoložen da ga troši uzalud.
„Ej, znaš šta! Kaži ti da me nisi našao. A da mi ni bicikl nije bio u dvorištu, pa sam garant negde otišao. I onda sutra-prekosutra svrati na rakiju, pa mi baš javi šta je bilo!“
Još jedan junski dan, nakon što se kratko zatalasao, počeo je da dobija svoj uobičajeni tok. U sredu, za kariranim kafanskim stolom, lokalni fotograf uzeo je u ruke novine. Podnaslov ga je privukao: „Poznata rok-grupa iz Engleske oduševljena delima Zuzane Halupove i Martina Jonaša!“
U nastavku teksta, pevač grupe objasnio je da su nakon koncerta u Zagrebu poželeli da dođu u Kovačicu i sretnu se sa običnim ljudima iz Jugoslavije, koji su bez ikakvog likovnog obrazovanja postali umetnici o kojima govori ceo svet. Pevač sa neobičnim, velikim ustima, našminkan „božmeprosti ko žensko“, zvao se Mik Džeger.
I stvarno je bilo tako. Nakon koncerta u zagrebačkom Domu sportova, te 1976. godine, Rolingstonsi su svratili u Kovačicu. Da nije bilo onog placa u Padini i novog filma za aparat, možda bismo imali i sliku da vam to pokažemo.
Lokalni fotograf je spustio novine i okrenuo se prema krupnoj šankerici u plavim „borosanama“:
„Daj dupli vinjak… I ne pitaj zašto!“
Kao i mnogo toga u Kovačici, kada sam čuo za ovu priču, zvučala mi je sjajno. Sama Galerija naivne umetnosti u Kovačici osnovana je 15. maja 1955. godine, kao galerija seljaka slikara, u okviru Doma kulture. Uprava Doma obavezala se da će galeriji ustupiti prostor na prvom spratu zgrade. U početku su u njemu priređivane izložbe, a kada ih nije bilo, izlagane su slike iz fonda galerije. Sve je bilo na amaterskom nivou. Galerija je poslovala samo kao sekcija Doma kulture, bez stručnog osoblja. Od januara 2009. godine Galerija ima sopstvenu zgradu okruženu ateljeima naivnih slikara i raspolaže ogromnim fondom umetničkih dela. Ono što je za samo mesto najvažnije, godišnje kroz Galeriju naivne umetnosti u Kovačici prođe 20.000 posetilaca.
Budući da sam o Galeriji već pisao, a o Kovačici baš na ovom mestu napravio veliku reportažu, rešio sam nešto drugo. Poželeo sam da proputujem kroz čitavu opštinu. Kovačica ima moćna sela u svom zaleđu. Zanimljivo, sva su organizovana po principu po kom je i Vojvodina u 18. veku bila kolonizovana. Svako selo ima jasnu etničku većinu, ali što je važno – u ukupnom zbiru niko ne preteže. Osim Putnikova, koje nikada nije imalo više od nekoliko stotina stanovnika, sva su mesta velika i značajna. Osim Kovačice, kao tradicionalno „slovačko selo“ slovi Padina. Mađari dominantno žive u Debeljači, a Rumuni u Uzdinu. Srbi su oduvek jasna većina u Idvoru, Crepaji i Samošu. I sve to, kao u nekom simfonijskom orkestru, savršeno skladno funkcioniše.
U jesen dan je kratak. Sela na severnoj strani, onoj prema Sečnju, nismo stigli da obiđemo. Uzdin, Samoš i Putnikovo, svakako ostavljamo za neku narednu priliku. Kovačicu i preostala četiri sela, uz dobro planiranje, uspeli smo da posetimo. Naravno, čitav posao bio bi nemoguć da stasom, glasom i objektivom, uz sebe nismo imali Nikolu Petkova. Karikaturista, ilustrator, novinar, autor bezbrojnih fotografija sa zavičajnom tematikom. Ipak, zbog jednog neprocenjivo značajnog posla koji obavlja, ovaj deo Banata tek u budućnosti biće svestan koga je imao. Nikola predano i posvećeno radi na digitalizaciji publikacija koje govore o istoriji njegove Crepaje, ali i okolnih mesta. Nije preterano ako kažemo da će za večnost preteći samo ono što je prošlo kroz njegove ruke. Ljudi poput njega zaslužuju iskreno divljenje.
CREPAJA, DALEKO A BLIZU
Za prilike u Bačkoj, recimo, Crepaja je geografski skrajnuta. Ali za ovdašnje prilike sve je kako treba. Do Pančeva ima 18 kilometara. Do Kovačice se stiže za 10 minuta vožnje. Sve što vodi ka Kovačici, nema bližeg puta ka Beogradu od onog kroz Crepaju. A kada ste u društvu s Nikolom, nemoguće je, uz svu tu blizinu, ne zaći i u daleku prošlost. On i njegov sin Marko, istoričar naravno, satima vam mogu pričati o formiranju Vojne Granice godine 1764, kao o mitskom događaju iz života ovdašnjih ljudi, iza kog je ostao drugačiji duh i mentalitet. Dovoljno je reći da je još krajem 19. veka selo dobilo pravo na četiri godišnja vašara! Nema jačeg argumenta o značaju Crepaje, tada velike opštine u Kovačičkom srezu. Ako ne verujete, pitajte Nikolu i Marka.
IDVOR, VRATA U SVET
U Njujorku, na grobu čoveka koji se smatra jednim od najvećih naučnika i pronalazača kog je svet video, dobitnika Edisonove medalje i Pulicerove nagrade, piše: Michael Idvorski Pupin. U godinama kada mu se svet odavno poklonio, Pupin je samom sebi nadenuo srednje ime – Idvorski. U čast ona dva ili tri sokaka, pašnjaka, i ljudi koji su ga u taj isti svet kadgod ispratili. Idvor, sa svojih tek oko hiljadu stanovnika, onima koji umeju da je osete, omirišu i u vazduhu opipaju – i danas nudi istu čaroliju. Ko zna, možda je baš kroz ova vrata na staroj idvorskoj školi prolazio dečak koji će proći put od pašnjaka do naučenjaka.
DEBELJAČA, KROZ DRVOREDE
Na dan Svetog Josipa, 16. marta 1873. Godine, održan je prvi vašar u Debeljači. Sledećeg proleća biće mu tačno 150 godina! I što je najvažnije, ovo nije samo prilog iz sfere zanimljivie istorije. I dan-danas sarači, ćurčije, trgovci i nakupci, kunu se u tri vašara. One u Debeljači, Šapcu i Rumi. Kada se pogodi lepo vreme, na vašarištu u aleji dudova zna da bude i preko 15.000 ljudi. Ali ovo ni slučajno ne treba da bude jedini razlog da svratite u mesto čarobno iz mnogo razloga. Baš kao i ovih dana, u Debeljaču sam najradije dolazio zbog njenih drvoreda. Videćete ih na koju god stranu da se okrenete. U cik zore i prvi sumrak naročito, prizor deluje bajkoliko. Od srca preporučujemo.
PADINA, OAZA DUHU
Verovatno bi neki antropolog morao ozbiljno da se pozabavi fenomenom po kom je naš svet razvio neverovatno poverenje u žene iz slovačkih sela. O „zuskama“ je reč. Njima su se, bez ikakve zadrške, davali ključevi od stana, ostavljala deca, poveravale kućne tajne… I pri tome je, stiče se takav utisak, svako više verovao njima, nego rođenim ukućanima! I upravo zahvaljući njima, za Padinu se mnogo više zna u Beogradu nego u Novom Sadu. Iz Kovačice i Padine, svako jutro na Banovo brdo, Voždovac, Senjak… stizalo je, a delimično i danas stiže, preko 600 žena! A sada je vreme da mi dođemo u Padinu. Beskrajno uredno i mirno selo. Ako vas u potrazi za unutrašnjim smirenjem izda sve drugo, svratite u Padinu. Osam minuta od Kovačice. I verujte nam na reč: U njoj ćete naći sve što vam treba.
Izvod:
Nikola predano i posvećeno radi na digitalizaciji publikacija koje govore o istoriji njegove Crepaje, ali i okolnih mesta. Nije preterano ako kažemo da će za večnost preteći samo ono što je prošlo kroz njegove ruke. Ljudi poput njega zaslužuju iskreno divljenje.
