Donji Petrovci – Selo u kojem se autobusi okreću
Donji Petrovci koji se nalaze na tlu velikog rimskog grada Basijane, a u 20. veku imaju burniju istoriju ratovanja nego država Švedska, danas su najpoznatiji po lovcima, fudbalerima i Dušankinoj kafani
Prvi način na koji možemo razvrstati mesta jeste u odnosu na to jesu li „u tranzitu“ ili ne. Za narod koji je imao tradiciju večitog preživljavanja pod nekim od okupatora, ova činjenica je najčešće bila presudna. Ukoliko ste bili „na drumu“ to je značilo da ste bili bliski tokovima trgovine, informacija ali i vlasti i njene sile. Pa ako niste bili spremni da zarad ovog prvog i drugog pognete glavu pred ovim trećim, izbor je bio logičan – morali ste da odete negde van puta gde nije bilo blagodati ali ni stalne opasnosti. I u ovom 21. veku očiglednu nastavu na ovu temu doživećete ako recimo putujete Ibarskom magistralom. Duž puta, više-manje sve funkcioniše. Siđete sa puta, već posle par kilometara prizor je takav da očekujete da svakog trenutka naiđu Hajduk Stanko i njegova družina. Ima ovakvih primera i u Vojvodini koliko hoćeš. Recimo, psihologija Kaća i Budisave sa jedne strane i Mošorina sa druge. Ovaj potonji deluje bukvalno nadrealno onako svijen pod Titelskim bregom u odnosu na susedna ali za razliku od njega „prolazna mesta“. U Sremu na primer, imate Putince koji se nalaze na lokalnom putu od Rume prema Inđiji. Tri kilometara pored Putinaca su Donji Petrovci. E tu se već autobusi okreću jer dalje ne mogu. I…? Razlika drastična. Ako ne verujete, pođite sa nama …
Samo tlo na kojem su podignuti Donji Petrovci svedok je neverovatne prošlosti koja još uvek čeka nekog velikog sponzora i našu verziju Indijane Džonsa pa da izroni na površinu. Svi naime znamo za Sirmium, jedan od prestonih gradova rimskog carstva. Nedaleko od njega nalazio se veliki, dobro uređen kanal Jarčina, kojim su plovile rimske lađe. Na kanalu je podignut veliki grad Basijana koji je plovnim putem bio povezan sa ostalim delovima carstva. Pogađate, na zemljom zatrpanim ruševinama Basijane izrasli suIzmeđu Basijane i Donjih Petrovaca smestio se čitav jedan milenijum. Najviše ga je svestan Dule grobar, koji dok iskopava rake malo-malo pa naiđe na neki rimski novčićDonji Petrovci. Carski kanal pretvorio se u žabokrečinom ispunjen, neuređen potok. Uglavnom, Petrovci danas mogu reći da na svom tlu vodovod i kanalizaciju imaju već 2.000 godina dok ste vi kao mali gledali dedu ili oca kako malteriše prvo kućno kupatilo. Između Basijane i Donjih Petrovaca smestio se čitav jedan milenijum. Najviše ga je svestan Dule grobar, koji dok iskopava rake malo-malo pa naiđe na neki rimski novčić. Svaki je dobro došao da njime okiti neku od 17 žena koliko ih je do sada zvanično imao. Selo se inače kao takvo prvi put pominje 1520. godine. Kažu dobilo je ime po nekom popu Petru. Sasvim moguće. Ono što karakteriše njegovu dalju istoriju dostojno je nekih daleko većih gradova. Šta gradova, država! Donji Petrovci recimo u 20. veku imaju dužu i burniju istoriju ratovanja nego država Švedska na primer. Neverujete? U Prvom svetskom ratu bilo je mobilisano 119 Petrovčana. E sada, Austrijancima je bilo jasno da će ako sremačke Srbe pošalju u rat na Srbiju ta borba trajati 5 minuta. Dva minuta da Srbijancima kažu ko su i još tri minuta dok se izljube.Petrovci danas mogu reći da na svom tlu vodovod i kanalizaciju imaju već 2.000 godina dok ste vi kao mali verovatno gledali dedu ili oca kako malteriše prvo kućno kupatiloStoga su Petrovčane slali na front prema Italiji i Rusiji. Bogu hvala, ovi što su otišli na Ruse i sa njima se zbratimili pa ubrzo organizovani u brigadu krenuli u rikverc na Austrijance i Mađare. Sremac ide gde on hoće a ne tamo gde bi ti voleo. Preko tridesetoro ih je poginulo a mnogi su završili u ropstvu. Tek je Drugi svetski rat posebna priča. Maleno selo, koje nikada u svojoj istoriji nije prešlo cifru od 1.000 stanovnika imalo je za četiri ratne godine 109 boraca, 105 logoraša u koncentracionom logoru Mathauzen, 158 odvedenih na zloglasno Sajmište. Svaki sedmi seljanin je poginuo a bukvalno nema kuće koja nije podnela strahovitu žrtvu. U kojoj god četi ili diviziji da su bili Petrovčani su se borili kao vukovi. Milan Ješić Ibra proglašen je narodnim herojem a celo selo ima dovoljno odlikovanja za dobar muzej. Naravno, ratnički duh i u svim vremenima neverovatan patriotizam meštana imao je i svoju cenu. Recimo Petrovci su 1808. Imali 895 stanovnika a skoro 200 godina kasnije 1991. samo 843. Kada da se umnožiš kada svako malo celo selo odlazi u rat? Tako je bilo i u ovom poslednjem. Skoro bizarno zvuči da su i u bombardovanju 1999. godine ranjena trojica Petrovčana. Ne postoji taj rat koji će njih preskočiti.
I sada kada to znate, dolazite vi u selo i očekujete britke i na bricu brze Sremce koji samo vrebaju priliku da vam stave do znanja ko je tu gazda? Kad ono …! U Petrovcima će već prve sekunde kada stignete u selo znati jeste li meštanin ili niste. Ako odmah po izlasku zaključate auto znači da niste iz sela. Jer, ovde se ništa ne zaključava. Šta će ti ključ ako imaš obraz i porodično ime? U Petrovcima će već prve sekunde kada stignete u selo znati jeste li meštanin ili niste. Ako odmah po izlasku zaključate auto znači da niste iz sela. U Petrovcima se ništa ne zaključavaPostoje ovde čak i seoske mobe. Ne morate čekati da vas zovu, čim vidite da neko po selu nešto veće i ozbiljnije radi, priskačete i pomažete. I tako u krug. Ljudi su, valjda genetski svikli da jedni drugima moraju biti od pomoći, u startu postali toliko poverljivi i dobronamerni da putnici namernici ostaju zatečeni. A njih je malo jer, kako rekosmo put vodi samo do Petrovaca. 4 kilometra asfalta koja bi selo povezala sa auto putem još uvek ostaju opšte mesto svih predizbornih obećanja i nestaju iz planova negde u osam uveče sa zatvaranjem glasačkih kutijaA onda ili ostajete ili idete natrag. U poslednje vreme sve je više onih koji ostaju. Kuće jeftine, ljudi dobri a bar tri grada nalaze se na izvolte. Do Rume vam treba 15 minuta, do Inđije malo više. Još kada bi se ispunio san i država asfaltirala samo 4 kilometra puta prema Dobrincima, novo poglavlje lokalne istorije moglo bi da počne. Jer, upravo ova famozna 4 kilometra dele selo od izlaska na auto-put. A onda bi se Beograd nalazio na 35 minuta vožnje. Šta bi se time dobilo naprosto ne treba ni pričati. Ipak, ta 4 kilometra asfalta još uvek ostaju opšte mesto svih predizbornih obećanja i nestaju iz planova negde u osam uveče sa zatvaranjem glasačkih kutija. Mi smo u Donjim Petrovcima baš bili u nedelju kada se glasalo za opštinsku vlast. Nov demokratski vetar možda u Petrovce dogura i malo asfalta.
Ovako, kako sada stvari stoje, kada seljane upitate šta imaju od društvenog života, bez izuzetka će vam nabrojati: lovce, fudbalere i Dušankinu kafanu. Ova poslednja je mesto odakle sve počinje. Ako hoćete da saznate šta se u selu kupuje ili prodaje, kome šta treba, ko je u selu nagrabusio a kome je krenulo, već 40 godina idete u kafanu koju drži najstarija sremačka konobarica Dušanka Pešut. Zapravo vlasnica, konobarica, čistačica … Sve. Gospođa Dušanka već četiri decenije u svojoj kafani radi u jednoj smeni 365 dana u godin. I ne da se žali, nego joj dan još i kratak: „Eh, umrli mi poslednji rakijaši pa ne moram da ranim. Nekada su mi u 5 dolazili na prvu jutarnjuDušanka već četiri decenije radi u jednoj smeni 365 dana u godini, od ujutro pa dok uveče ne isprati poslednjeg gosta. I ne da se žali, nego joj dan još i kratak: „Eh, umrli mi poslednji rakijaši pa ne moram da ranim. Nekada su mi u 5 dolazili na prvu jutarnju ali umro i poslednji pa sada otvaram u 8. Nije više ko nekad. Ranije mi je jednom nedeljno dolazio kamion iz Apatina sa pićem. I to bilo malo. Imalo se i pilo se. A danas? Vino više i ne držim. Gazde nekad nisu pile pivo a danas samo to i ide“, setno priča Dušanka ne ispuštajući iz ruke packu za muve da joj ne uznemiravaju goste. Jeste da je novembar al muva je muva. Enterijer kafane isti kao prvog dana. „Sve je isto samo ja više nisam ista“, kaže Dušanka. Doduše, jednom godišnje na zidu kafane promene se rezultati godišnjeg turnira u tabliću i belotu. Reč je o zimskom kartaroškom turniru koji ovde ima neverovatan rejting. Rezultati ostaju istaknuti na plakatu preko cele godine pa se ti obrukaj ako smeš! Pobednik ima prvenstvo na večeri koja podrazumeva jagnjetinu, prasetinu i riblju čorbu. Poslednji dobija ribaću četku da izglanca oraniju u kojoj se kuvala čorba. Rečenica „doćeš ti meni na oraniju“, u Petrovcima je ozbiljna kletva.
Dušankina kafana preko 25 godina bila je stecište fudbalera lokalnog tima. A ovaj je posebna priča. Osnovan je 1926. godine pod strašnim imenom Osvetnik. U početku fudbal su igrali seoski šorovi između sebe. Ostao je podatak da su igrači iz Jekićevog šora bolje stajali od onih iz Građanskog pa su im uvek tražili da se igra u cipelama. A ovi bosi pa gubili na službeni rezultat. Posle rata klub je poneo ime u znak sećanja na borca Nikolu Imrenovića Šajkaša. Čega tu sve nije bilo? Koliko je samo Ješića, Legendarni golman Crvene Zvezde Srđan Mrkušić, inače inženjer hortikulture, to je prvi otkrio i travu iz Donjih Petrovaca počeo da seče u table koje je posle nosio na neke od najvećih evropskih fudbalskih stadiona.Jekića, Oparušića, Čvorkova prošlo kroz Šajkaš? Recimo, te 1952. godine pravila igre nisu bila tako stroga. Na utakmici protiv Maradika golman Žika Oparušić Kurjak pio je špricere u kafani koja se nalazila odmah pored terena. Degažira loptu što dalje od gola i dok Maradičani organizuju napad on je kafani već koštao jedan ladan. Strast je ostala. Predsednik Mesne zajednice Goran Zakić žurno se sa nama pozdravio jer igra halfa protiv Hrtkovaca a na put samo što se nije krenulo. I ne samo to, Donji Petrovci utkani su u istoriju najvažnijih evropskih fudbalskih dešavanja. Preterujemo? Ni slučajno. Na travu Donjih Petrovaca, recimo, svake nedelje istrčavaju fudbaleri Olimpijakosa i Panatenaikosa. I ko zna ko sve još. To naravno ne znači da su se Donji Petrovci plasirali u kup UEFA već da imaju nadaleko najbolju travu. Legendarni golman Crvene Zvezde Srđan Mrkušić, inače inženjer hortikulture, to je prvi otkrio i travu iz Donjih Petrovaca počeo da seče u table koje je posle nosio na neke od najvećih evropskih fudbalskih stadiona.
A kada smo se već dotakli zemlje onda treba spomenuti da se oseća da polako duvaju neki novi vetrovi. Do skora se u selu jutro zemlje moglo kupiti za 2.000 evra. Poslednje je prodato za 5.000. Nešto se očigledno sprema. Da li je počelo da se šuška oko auto-puta ili su neki novi zemljoposednici bacili oko i na Petrovce, ko će ga znati. Tek činjenica je da, zvanično, Stapar i Petrovci imaju najkvalitetniju crnicu u Vojvodinu. U seoskom ataru preovlađuje prva klasa zemlje, ima nešto druge a treća ne postoji. Stoga meštani važe za poslovično dobre bostandžije. Seje se još što-šta ali ako vam je do opuštenog divana sa Petrovčanina u dalju priču agrarno-stočarskog usmerenja nemojte ulaziti. Ako kažemoMilan Brdar koji se pre 30 godina zaljubio u Donje Petrovce i rešio da tu i ostane danas proizvodi svaku šestu ćurku u Srbijida su seljani ogorčeni na politiku koja je kilo kukuruza srozala na 7 dinara onda smo malo rekli. Po svim stavkama, poljoprivredna proizvodnja u selu danas je manja nego 1989. i to je više nego dovoljan podatak. Onih upornih, koji su shvatili da teški uslovi na tržištu zahtevaju daleko više domišljatosti od paorske inercije naših dedova, ipak ima. Evo recimo Milan Brdar. Čovek iz Inđije koji se pre 30 godina zaljubio u Donje Petrovce i rešio da tu i ostane. Danas je svaka šesta ćurka u Srbiji njegova.
„Nisam ja srećan zbog toga kao što bi neko pomislio. Sve je to rezultat naše nebrige i nemara a cenu, naravno, plaća onaj mali čovek koji nije nizašta kriv. Cela Srbija danas ima 25.000 ćuraka. A treba joj 200.000. Gde je ona razlika? Ja sam svoje uradio. Držim 4.000 najkvalitetnijih ćuraka. Radim sa svoja tri sina. Jedini u zemlji imamo kompletan ćureći dimljeni program. Meso dimim na kamenim oblucima koje dovlačim sa Drine jer su tamo najbolji. Pročitao sam o ćurkama knjiga za dva fakulteta jer mi je stalo da sve bude ko svet. A zašto državi nije stalo da bude ko svet?“, pita se Milan Brdar koji je i bukvalno bez ičije pomoći seoske utrine pretvorio u tovilišta. Sada ga nešto i ovce zainteresovale. Okupio je stado od 80 ovaca izuzetne francuske rase. Kanda će ih biti i više. A peče on i rakiju. Dok se mezi da se zaliva, prvo pravilo domaćinskog kodeksa.
Imaju Petrovci još po nešto. Imaju recimo jedini očuvan ikonostas Jovana Pantelića. Naslikan je još 1808. godine u mesnoj crkvi posvećenoj prenosu moštiju Svetog Nikole. Što bi narod rekao „Nikola letnji“, pada 22. maja. Selo inače nije imalo sveštenika od kraja rata pa sve do 1992. godine. Partizansko mesto. Da se razumemo, nije to bila stvar neke velike ideologije jer ljudi ovde nešto i nisu od te fele. Jednostavno, selo je malo a posao na njivi ne može da stoji. U Petrovcima postoje tri dobro snabdevene prodavnice u kojima nema ni jednog vojvođanskog dnevnog lista. Nekada su stizali, ali pošto ih niko nije kupovao, trgovci su otkazali dalje narudžbine. Čitaju se Novosti, Blic, Kurir i PressZato im je povremeno dolazio sveštenik iz Putinaca. Baš kao što danas njihov paroh Zoran Petrović odlazi u Žarkovce. I sam Sremac iz Krčedina, otac Zoran nas baš i nije utešio: „Možemo mi pričati ili pisati koliko hoćemo ali o stanju na terenu niko ne može da svedoči bolje od popa. Ako on u toku godine krsti jedno ili dvoje a sahrani 15. ili 20. onda je to-to. A baš tako biva. Kažem, ja ako ovako nastavimo za 20 godina Petrovci će biti salaš. I čitava Vojvodina će nam ličiti na salašarsko naselje“, zabrinut je otac Zoran. A ne zaboravimo „salaš je uvek na kraju sveta“, što bi rekao jedan mudrac. Zaista, u selu su samo 4 odelenja škole Dositej Obradović iz Putinaca. Đaka sve manje. Otac Zoran je za školu spremio svojih troje ali malo je to. Nešto se nada ako bi Crkvi bilo vraćeno preko 30.000 hektara zemlje samo u Sremskoj eparhiji, možda bi Crkva ojačala pa malo više poradila na natalitetu. Ovako… odosmo mi svi u salašare.
Poslednjih meseci doduše Donji Petrovci su na glasu bili najviše po činjenici da u njemu žive ujaci našeg zamalo olimpijskog pobednika plivača Milorada Čavića. Njegova mati je naime od Cvjetićanina, Ličana koji su se naselili eto baš tu. I bio im je Milorad nedavno u gostima, popričao sa ljudima na seoskom igralištu. Pa slušajte, iz Njujorka, preko Pekinga do Donjih Petrovaca! Ne zvuči loše, zar ne? Uopšte, svega ima samo boema više nema. Nema onih prizora kada se u 3 ujutro na seoskom šoru mimoilaze žene koje u kanticama žure da predaju mleko sa bekrijašima koji u pratnji tamburaša zamiču ka kućama. A tamburaši? Banda kojoj je bila ravna jedino ona u Deronjama. Čuveni Žare je svirao sve instrumente a imao je samo jedan razred osnovne škole. I u njega je išao triput. Pa Todor, Kulak, Boško… Ko bi ih sve pobrojao. Prezimena im ne treba navoditi. Svi su Jovanovići. Bila su to vremena kada pristaviš paprikaš, pa dok čekaš da se ukrčka, igraš fudbal bos po strnjici. Ako mislite da to bode onda nikada niste bili dovoljno mladi. Ili dovoljno ludi od života. A ta vrsta ludosti sve je ređa.
I zaista, iz Donjih Petrovaca nas ispraća miris paprikaša. Onaj čuveni lovački. U gostima Lovačkom društvu Fazan bile kolege po strasti iz Čantavira. Zečevima po ataru baš se smrklo. Ko im je kriv kad su od svih sela po Sremu naleteli baš na Donje Petrovce. Sa nama je drugo. Mi baš volimo što smo svratili. U selo koje nema poštu, nema svog lekara, nema izlaznog puta a opet – ima sve. Selo sa tradicijom od dva milenijuma staje u četiri reči. I Krčedinac otac Zoran, i Inđijčanin Mića Brdar i svi koje smo sreli a da su kad-tad došli u Petrovce, kao da su se dogovorili rekli su nam samo: „Dobar je ovde svet“.
