Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Krokodil iz Mazalice

Mazalica je ono di se štogod podmazuje, garant sad tako mislite. A nije. Nije, kažu, ni pravilno da se govori krkodil, al se u Žablju tako divani. Žabaljčani imaju i Mazalicu i priču o krkodilu, koji se na žabaljskoj verziji latinskog piše krokodil.

Kad se od Žablja krene kroz Vračaru na Đurđevo, i dalje na Mošorin, onda se obavezno prođe i preko Mazalice. Tuda vodi put. Mazalica je dolja i ima jednu ćupriju, pa dok je bilo vode u njoj, svi su išli tuda, baš preko te ćuprije. Okolo je bilo mlogo salaša, pa je leti na putu bilo puno prašine. Prašina se ne pravi sama, nju na putu naprave oni što tuda idu. Kada se i kako napravila Mazalica, to niko od Žabaljčana ne zna, ne znaju ni ko je bio kum da se tako zove. Može biti da su se tu navek namazali s blatom, dok nije bilo ćuprije. Al nije sigurno da je tako kumstvo.

Terali salašari patke i guske na Mazalicu da budu na vodi, da se kupaju i da imaju belo perje, da budu lepi jastuci kad ih napune za miraz udavačama. Svinji su tuda išli sami, da jedu školjke i ribu. Išli su i salašari da vataju ribu u Mazalici, kad se zažele pečeni karaša, linjaka il štuka.

Ondak, jedared s proleća, počelo da nema ribe. Ima je, al ko da je i nema. Sva u dubini i poplašena. Ne moš s košarom poklopiti nijednu u plićaku. Nije to oma bilo sumljivo, umu Žabaljčani da zamute vodu i da poplaše ribu kad je vataju na angro, ako kome treba mlogo ribe. Mlogi se u Žablju od toga i ogazdili, al posle. Onda počeli da fale pačići. Usfalilo i guščića. Alalili salašari to što fali, misle da ih je povatala kakva lisica da narani svoje leglo, navek tako bude.

E, ondak je usfalilo i gusaka i pataka i živine. Nije bio nijedan veliki svetac blizu, pa je bunilo salašare ko se sprema za velike goste. A bunilo ih i što nigdi nema perja, a i vidli bi se tragovi po prašini na putu. Ondak se neko setio da je možda velik som tu u Mazalici, pa da on jede njinu živinu. Zatvore oni živinu da ne idu na vodu, metu vrške i čekaju. Ima sad živine, al nema soma. I prođe nedelju dana, vrške prazne. Povade oni vrške pa postave pređu popreko, možda som neće u vršku, pa makar da pokaže u pređi da je tu.

Jedared oko Svetog Ilije, naoblačilo se, grmi, seva, lije kiša celu noć. Ni kere ni svet ne izlazi napolje. Samo patke čangrću, one kanda nikad ne spavaju i volu kad baš zapravo pada kiša. Odjedared se i one smirile. Samo se čuje kako kiša pravi buće u vagašima i pod strejom. Zajutra imaju šta i da vide. Nema živine na salašu. Opet ni perja nema, a nema ni tragova da je kogod bio da krade. Krenu oni oko salaša da traže, i pod orajom, di kiša nije skroz oprala trag, nađu u blatu otisak kandži i repa. Trag ide na živinu i tuda se i vraća, na Mazalicu. Nije tvor, vidi se, tvor ima manje kandže i ne vuče rep po zemlji, a i ne nosi živinu, samo ih podavi. I kuna tako radi. Niko ne zna šta ih je snašlo, al je velika nevolja. Reše da stražare noću, pa da vataju to što im krade živinu.

Tako je i bilo. Prođe i Ognjena Marija, ovremeni se, lepa mesečina jednu noć, mirna voda, ogleda se mesec u njoj. Nije dugo prošlo, zadrma se mesečina na vodi. Gurkaju se ovi što vataju lopova i samo ćute i glede. Kad, odjedared, nešto zine na njih, sreća da su nosili dugačke gaće kolko su se zdravo poplašili. Jedan pozno da je to krkodil. Gledo je Terzana u bijoskopu kad je bijo u varoši, pa je pozno krkodila. A tu si, majstore, misle se salašari oko Mazalice, kad su malko došli sebi i presvikli se u čiste gaće.

Sad će oni njega da uvate, moraju. Zna se da neće u vršku, neće u pređu, a oće i na suvo da ide po živinu. Nađu oni kojuda krkodil izlazi iz Mazalice, pa uzmu debelu paljenu žicu, debelu šticu od bagrema i naprave mu vig. Povatali su oni tako i keretine i lisice i koješta u vig. Uvatiće se i taj majstor, mora. Vig je ona omča od žice, pa kad se stegne, nema mrdanja. A za krkodila su metli dvostruko, da ne prigrize.

Treću noć, evo ga, uvatio se. Čuju ovi sa sa salaša da nešto lupa i škljoca. Ajd oni s fenjerima tamo, kad krkodil se uvatio u vig. Kako je kreno u krug da se bori sa žicom, tako se namoto oko bagremove štice i ne mož nikud. Samo stoji u mestu, lupa repom o zemlju i škljoca onim njegovim velikim zubima. Ostave oni njega do ujutro, dok ne svane. Sigurnije je tako, bolje se vidi, a i nek se još malko umori, da skomole. Lakše će ga savladati.

Fruštukuju, da dobiju snagu, uzmu vile i klješta, pa ajd kod krkodila. Jedan pono i dvoroge vile, ako bude mogo da ih zakoba u zemlju preko repa, da ga lakše savladaju. Tako je i bilo. Navale oni složno na krkodila, neki od dudare a neki od jeda za živinom, i savladaju ga. Ne bi ga oni tako lako savladali da nije krkodil bio gladan, nestalo mu hrane u Mazalici. To ga je odalo.

I kad su ga savladali, on se čisto malko umrtvio. Nisu oni znali da se krkodili tako prave nevešti. Krenu oni da ga puštaju, teli su da ga umotaju u pokrovac, pa da ga lakše donesu do salaša. Kad, krkodil osetio šta rade, pa se praćne repom. Otme im se iz ruku i onako, još dok je bio u vazduhu, zdravo zine da ujede nekog od tih oko njega. Zdravo je bio gladan. Lako je ovima što su frušukovali pa krenuli na njega. I, šta je sad bilo: kako se tako izvio u vazduhu, on se dvared okrene, ko kad Bosanci vrte ražanj, pa se opet savije, zine zdravo i proguta sam sebe. Proguto se skroz, od repa do kraja.

Stali ovi pa glede, neki zabacili šešir natrag pa se češkaju, drugi trljaju oči, oni s vilama glede jelil štogod ostalo na porošcima, da pokažu kad se vrate na salaš. Razmontiraju vig, pa ajd natrag na salaš, da većaju.

Posle su sedili i većali i reše da o tom nikom ne divane. Ko bi im verovo kad nemaju ni šinku ni rep od krkodila. Sve je sam proguto. Nikad se nije saznalo otkud krkodil u Mazalici. Možda je kogod išo na vašar tuda, pa ga pono da trguje. Da je išo s vašara, znalo bi se, vidli bi ljudi da je bilo krodila na prodaju. Danas tuda možete slobodno, odavno u Mazalici više nema vode, baš ko što više nema ni salaša ko kadgod.

 

Tekst: Bora Otić

Možda vam se svidi...