Masna soda i lušija
Pao prvi sneg kad mu vreme nije. Čuj… prvi sneg u januaru! Zemlja smrzla, pa krcka pod nogama. A na bunjevačkim salašima kao u basni o cvrčku i mravu. Preko godine se osvanjivalo u cik zore, oralo, plastilo, namirivalo. Sada je vreme da se mirne savesti zarakija uz užarenu bubnjaru. Bar šapurika ima kolko ‘oćeš.
Za trećom rakijom kreće prva suza. Ta je, navodno, uvek od dima. Sledeća je pošla jer ti je, kao, nešto upalo u oko. Naredna suza „kanda je od čmička“. Onda kad suze zaređaju, kažeš da ne znaš šta ti je. A kad ode prva litra, pa shvatiš da svi oko tebe brišu vlažne obraze zamašćenim rukavima – priznaš istinu.
Žao ti, brate. Žao ti vremena u kom si i ovde u salašarskoj nedođiji iz čista mira mogao da vikneš, siguran da će ti se neko odazvati. Vremena u kojem si možda bio ostrvo, al si pouzdano znao da je oko tebe more istkano od vere i smisla.
Gazda Stipan, ne bi li prekinuo neugodnu tišinu, a i sram ga malo jer di to ima da se odraslom čoveku otkidaju suze ko mrve s pogače, započne priču o sećanjima na vreme kad je Gospod po pravdi sudio:
– Seća l se kogod uličnih badogoša, drotoša? Kadgod, kad bi se lonac jel laboška probušila, nije se ona mogla kupiti nova, ko danas. Tribalo se probušeno zakrpit. Za to su postojali badogoši, koji su išli sokacima vičuć; „Drótozni, fotózni…“. Šerpenje, lonce, krpim korita… – uživeo se Stipan. – I nimački su vikali. Na leđima su nosili drveni sanduk sa alatom i limom, pa su na poziv mušterija na licu mista okrpili ono što je bilo probušeno. Neki su i stakla nosili za manje polupane pendžere ili drotove za zemaljske lonce.
Oko bubnjare, iz koje je poput svitaca izletao žar, vremešni salašari započeli su igru sličnu dečijoj. Ko će se pre setiti nekog od zaboravljenih junaka s kojima se kadgod živelo.
Jozo Kujundžić, čiji je salaš bio na sat hoda prema Čantaviru, prisetio se asurara. Nije nekada u siromaškim kućama i na salašima bilo tepiha. Kuća koja ih je imala bila je bogata i gospodska. Zato su postojale asure od rogoze, pravili su ih majstori asurari koji su iz varoši dolazili. Kad se subotom sobe lepo podmažu žutom farbom, prostru se oprane asure. U tako uređenu sobu smelo se ulaziti samo sa čistom obućom. Taj majstor je pravio i kotarice za hleb, otirače za obuću, stolice je pleo, sve od rogoze, il od guljotine.
Drugom su na um pale krparke. Stari, iznošeni odevni predmeti, naročito šareni, kadgod se nisu bacali. Žene su to uveče, kad bi poradile sve kućne poslove, lepo kidale na pantljike, vezale jal šile jednu za drugu i smotavale u klupce. Od toga su tkale krpare. One su se samo u čistu sobu stavljale. U tu sobu vodili su se samo gosti i više je služila za pokazivanje nego za korišćenje.
A tek sapundžije… Kadgod se, bome, masnoća i otpaci od masnoće nisu bacali u smeće ko danas. Pralo se ponedeljkom u koritu i na pralji. Voda se nosila s arteškog bunara i grejala u katlanki. Košulje su se prvo kiselile, pa se onda prale, uvek u dve vode. Za ovaj posao koristio se beli sapun. A on se kuvao od masnih otpadaka što su se skupljali preko godine. Kuvao se sa masnom sodom u tucanom kotlu iz dve lušije. Ona se pravila od pepela drveta. Prva lušija se bacala, a od druge se odvajao beli i crni sapun. Beli sapun se koristio za kupanje i pranje, a crni za pranje kose. Kuvanje sapuna obavljale su domaćice, a koja nije znala, zvala bi majstora – sapundžiju.
Sada već dobro podnapit, Stipan je, razočaran i zgađen svetom koji je nahrupio neznano otkud krenuo da mu ruši snove ko vetar staru nabijaču, ustao sa stolice i prišao staklenoj plafonskoj kugli. U njoj je, kao semenka u zreloj kajsiji, žmirkala sijalica. Odvrnuo je besno i o zid razbio mlečnu kuglu. Niko se nije usudio glas da ispusti, dok je domaćin ponosno u ruci držao sijalicu:
– Otkad si ti stigla, sve mi je po zlu krenulo – drao se Stipan u sijalicu, kao usred najveće kafanske svađe. – Ti ćeš meni kuću iskopati!
Zavitlao je sijalicu od sebe u trenutku dok je zateturan padao sa stolice. Mlađem od Matarića, onim navojitim metalnim vrškom zamalo nije oko izbio. Ali ni on, ni bilo ko od prisutnih, te golomrazne salašarske večeri Stipanu ništa nije zamerio. Svako bi to uradio na njegovom mestu.
Da su znali čitati više od slova u škrtim rečima koje su im trebale tek u kancelariji varoške administracije ili na potpisu dok predaju žito i stoku, setili bi se Veljka Petrovića i njegovog salašara Babijana Lipoženčića. Onog kog su zarad političke agitacije pozvali u grad. Babijan je bio počastvovan što se našao među dvadesetak zvanica na ručku kod župana. Onako po seoski, pio je i jeo sve što mu se našlo pod rukom. Video je da mu se smeju i osećao da mu se rugaju. Na trenutke imao je utisak da je predmet poruge u gospodskom društvu bivao nepodnošljiv. Tren kasnije, sve mu je i suviše imponovalo. On, salašarski sin, našao se za županovim stolom. Zvanice su osećale da se uhvatio na lepak kao miš u ambaru. Župan je zatražio od Babijana da mu „producira jutro na salašu“. Ovaj je to jedva dočekao, polaskan što će mu poveren zadatak obezbediti centar pažnje. Počeo je da oponaša petlovo kukurikanje, mukanje teladi i krava, rzanje konja, groktanje, škripanje đerma, zvonjavu zvona… Gospoda se valjala od smeha. Babijan je nastavljao sa svojim veštinama. Salašarski ponos kovan vekovima raspadao se kao kruna maslačka pred okrunjenim zubima malovaroške gospode što je pravila ponašanja sricala iz retkih žurnala i preuveličanih priča onih putnika na čijim se reverima još osećao miris Beča i Pešte. Koliko juče, dedovi i očevi, mesto olovkom, potpisivali su im se palcem, otvrdlim i raspuklim kao nar. Oni, njihovi unuci i sinovi, grohotom, bez trunke sažaljenja, danas su se smejali onome ko je svedočio sećanja kojih su se sami tako lako odrekli.
Te pijane januarske noći, na salašu Stipana Mamužića, kucnuo je čas osvete. Osvete krpara i sapundžija, zaboravljenih i odbačenih, Babijana Lipoženčića i svih koji su dopustili da ih dah grada i dolazećeg vremena uhvati u zamku kao leptiricu abažur petrolejke.
– Bem ti ‘lektriku i vraga koji ju je doneo – vikao je Stipan, izvrnut na leđa kao kornjača!
Noć je padala na salaš, poput perine po usnulom detetu. Mrak su probijale jedino zvezde koje su, pričalo se, te večeri sijale jako, kao nikada pre.
