Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Milan Lane Jovanović: Liverpule pitaj Taru

Za FK Vojvodinu, jedini domaći klub u kom je igrao, nastupio je u manje utakmica nego za državnu reprezentaciju. To mu nije smetalo da nakon kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi bude u idealnom timu sveta i obuče dres Liverpula

 

Kada u novosadskoj Zmaj Jovinoj ulici prođete pored simpatičnog, večito osmehnutog čoveka, verovatno vam ne pada na pamet da ste se susreli s nekim ko je ostvario ono što uobičajeno zovemo „holivudskim snom“. Iz Bajine Bašte i skromne radničke porodice stigao je do toga da u sjaju i raskoši bude slavljen širom sveta. Nosio je dresove Liverpula, Anderlehta, državne reprezentacije, potpisivao milionske ugovore, utakmice protiv Francuske i Nemačke završavao je na ramenima saigrača. Danas je zaljubljen u četiri stvari. U porodicu, fudbal, svoju Taru na kojoj provodi tri meseca godišnje i – Novi Sad. U pola rečenice će vam objasniti da glamur kojim je bio okružen u Moskvi, Briselu ili Liverpulu, nije vredan jednog espresa popijenog na novosadskoj štrafti. Dom je tamo gde ti je srce. I on tu nikakvu dilemu nikada nije imao.

 

Ako ništa drugo, mogao je da za veliku sumu novca potpiše bar još jedan profesionalni ugovor. Ipak, napustio je fudbal dok je još bio savršeno zdrav i u formi na kojoj bi mu mnogi pozavideli.

Imao sam dobre pozicije u Anderlehtu. Mogao sam da igram još sigurno tri ili četiri godine. Posle završetka karijere nuđeno mi je da zauzmem neku od pozicija u sportskom sektoru kluba. Ipak, nisam se mnogo dvoumio kada sam odlučio da prestanem sa aktivnim igranjem fudbala i poželeo da se vratim u Srbiju. Odluke se donose na osnovu trenutne situacije, zasićenja, energije… Naprosto, u karijeri sam imao dosta trauma, turbulencija. Ako ništa drugo, imao sam osam operacija! Računao sam, onako paušalno, koliko sam vremena izgubio od momenta povređivanja, pa za operacije, oporavak… do vraćanja u formu. Minimalno pet godina karijere! Minimalno. Sve to sigurno je ostavilo traga u meni. Sa druge strane, imam tu karakternu crtu da sam možda i previše odgovoran. U Anderlehtu sam bio najbolje plaćen, imao savršen status, bio jedan od najstarijih. Svaku utakmicu sam strasno preživljavao, trudeći se da opravdam i vratim ono što je u mene uloženo. Hvala Bogu, bili smo oba puta šampioni. Dva puta sam bio prvak Belgije i sa Standardom iz Liježa. Bila je to strašna generacija. Znate, za fudbalera je to jako važno. To s kim deliš svlačionicu. A sa mnom su u timu igrali Felaini, koji je sada u Mančesteru, Kristijan Benteke što je igrao za tri tima Premijer lige, Brazilac Dante, koji se posle proslavio u Bajernu… Uopšte, iz Belgije nosim najlepše uspomene i verujem i dan-danas izvanredan status. Ipak, vratio sam se u Srbiju. Možda je presudnu ulogu imala činjenica da su mi sinovi dorasli za školu. Da su je deca tamo završila, to bi bio njihov dom. Tamo bi bili njihovi drugovi i jezik na kom komuniciraju. Siguran sam da više nikada ne bi ostvarili emotivnu vezu sa Srbijom. To je sudbina većine iz naše dijaspore. Sa druge strane, egzistencijalno sam bio obezbeđen i nisam morao da zavisim od posla koji ću ovde raditi. Taj komoditet, uz činjenicu da ću živeti sa svojim narodom, da će mi deca ovde ići u školu, vratili su me kući. Nisam imao dilemu.

 

Imali ste, sigurno, mnogo razloga da mesto povratka bude Beograd. Ipak ste se odlučili za Novi Sad.

Ma kako da ne! Ovo je moj grad. Ja sam još kao dečak, iz Bajine Bašte otišao najpre u Valjevo i posle godinu dana došao u Novi Sad. Sa 16 godina sam počeo da treniram u Vojvodini. Upisao sam treći razred Gimnazije Svetozar Marković. Odavde sam sa 22 godine otišao u ukrajinski Šahtjor. U Novom Sadu sam sreo svoju suprugu Natašu, koja je inače Vrbašanka. Sva tri naša sina rodila su se u Novom Sadu. Volim ovaj grad. On mi je životni i emotivni izbor.

 

Sinovi su sa pet godina počeli da treniraju fudbal. Pred njima je manje ili više uspešna karijera. I sami se sve lagodnije osećate u menadžerskom poslu.

„Menadžer“ je danas popularan, ali, mislim, nedovoljno adekvatan izraz. Pre bih to nazvao skautingom. Bio je to jedini način da sačuvam svoju vezu sa fudbalom i čitavim tim miljeom. Četvrta sam godina Fakulteta za sport i turizam. U perspektivi ću možda i biti u nekoj sportskoj organizaciji, ali za sada mi ovo prija. Skauting mi je više zadovoljstvo nego posao. Odem vikendom na neku utakmicu i trudim se da pozitivno utičem na karijeru dece, koja dolaze pre svega iz unutrašnjosti. Kada dođu u veliki klub, oni dolaze pred mnoga iskušenja, pa je prisustvo dobronamernih ljudi u tim situacijama vrlo važno. U Beogradu je veća scena, bogatiji su klubovi, jača logistika. Ja sam ipak najviše upućen na Vojvodinu. Dok mi ovaj posao bude prijao, radiću ga. Ne po svaku cenu. Biti sportista ne znači samo imati karijeru. Sportista si po karakteru, po razmišljanju, po poštenju. To je stvar integriteta. Ja ga sigurno nikada i ničim neću dovesti u pitanje.

 

Kada govorimo o karijerama ovdašnjih fudbalera, primećujemo da u inostranstvo odlaze sve mlađi igrači. Pri tome, na prste se mogu nabrojati oni što su odmah zaigrali za velike klubove. Po pravilu, svi su u početku fizički nespremni i prve godine provode na kaljenju u rezervnim timovima. Odakle potiče ta inferiornost?

U inostranstvu se igra brže, agresivnije, žustrije. Sa više tempa. Nisu oni nadljudi u odnosu na nas. Naprosto, fudbal igraju i shvataju na potpuno drugačiji način. Mi talenat imamo. To pokazuju uspesi mlađih kategorija na svetskim takmičenjima. Ali kasnije dolazi do izražaja to što naša infrastruktura decenijama kasni za evropskim standardima. Naši tereni su zaprepašćujuće loši. To je tragedija. Drugi faktor jeste struka, koja je kod nas potpuno potcenjena. Ljudi iz struke su nezaštićeni. Klubovi usred sezone, nakon samo nekoliko slabijih rezultata, menjaju i po nekoliko trenera. To je nedopustivo. A svet nema vremena da čeka. Nekada su deca počinjala da treniraju fudbal sa 12 godina. Danas sa pet. Stvari se menjaju. Ako ovako nastavimo, bojim se da ćemo u toj trci izgubiti dah.

 

I kakav je osećaj kada jedno dete sve to ipak uspe da prođe i ostvari svoj san. Na primer, da krene iz Bajine Bašte i zaigra za Liverpul?

Uh… Sama činjenica da si obukao dres sa grbom jednog od pet, ili neka bude deset, najpopularnijih klubova na svetu jeste neverovatna. Pa onda to što izlaziš na teren u času dok se svira najpopularnija fudbalska himna na svetu. Neopisiv osećaj. Liverpul je klub sa najvernijim navijačima. Poslednju titulu prvaka države osvojili su pre 27 godina. I za sve to vreme nije im upućen nijedan zvižduk sa tribina. Fudbal je u Engleskoj religija. A Liverpul je crkva. Žao mi je samo što se neke stvari nisu poklopile, pa da ostanem duže. Mene je doveo trener Rafa Benitez. Onda sam otišao na svetsko prvenstvo. U međuvremenu, Rafa je otišao iz kluba i potpisao za Inter. Da je ostao, sigurno bi i moja adaptacija bila „mekša“. Uz to, pogodilo se da su na početku prvenstva noseći igrači bili van forme. Da sve bude gore, klub je promenio vlasnike i ušao u kompletnu rekonstrukciju. A ja sam već bio napunio 29 godina i nisam imao vremena da oklevam. Ostao sam u Liverpulu samo godinu dana. Šteta!

 

Kada pominjete godine, pomišljamo na činjenicu da profesionalni sportisti imaju neobičnu sudbinu. U godinama kada drugi ljudi tek počinju karijeru, oni postaju penzioneri!

Dobro, sada se to malo promenilo. Medicina je napredovala, ishrana je bolja, uslovi su savršeni, pa su i igračke karijere sve duže. Naravno, i dalje je ta nesrazmera velika, pa je vaše pitanje umesno. A moj odgovor je da je sve – baš tako kako treba! Šta mislite, da se bolji od nas svojevremeno nisu povlačili, da li bi mi ikada stupili na scenu? Valjda je onda logično da se i mi povučemo zarad nekih drugih, mlađih, interesantnijih. Znam koliko je meni, kada sam imao 18 godina, značila pružena ruka starijih. I koliko me je bolelo kada je nisam dobio. Zato ja danas svoju ruku pružam bez zadrške. To je nešto što se raščisti u pubertetu. Taj odnos prema samom sebi i drugima. Ko dočeka zrelo doba smatrajući i dalje da je nezamenljiv, suviše važan da bi ikada otišao, ili da je po svojoj definiciji bolji od drugih – u ozbiljnom je problemu. Ne igram više i osećam se odlično. A mladi koji tek dolaze kod mene će uvek dobiti 100 odsto podrške.

 

Različitim ljudima rekao sam da se spremam za ovaj razgovor. Interesantno mi je bilo da sam od svih njih o vama čuo samo najlepše. Doslovno niko nije rekao nijednu ružnu reč o vama. Koliko vam je važan utisak koji ostavljate na ljude oko sebe?

Ovo što ste rekli mi prija. Zaista sam se uvek trudio da budem etičan i odgovoran čovek. Mislim da je glavni razlog u tome što sam uvek imao jaku porodičnu hijerarhiju. Imao sam strah od roditeljskog razočaranja. Šta god radio u životu, uvek sam razmišljao kako će reagovati moji roditelji. To je važno. Sada sam i ja roditelj. Otac je detetu prvi idol. Lepo je kada pri tome može da mu bude primer. Zato ih svu trojicu učim da budu ljudi. Mogu da budu bezobrazni, jer to je dečije. Ali ne smeju da budu pokvareni. Uočavate li razliku? Učim ih da se suočavaju sa svojim greškama. Temperament nasleđujemo, a karakter oblikujemo. E, ja ih vaspitavam da budu karakterni. Drugi imperativ mi je da budu školovani. Samo tako će biti kompletni ljudi. Dovršeni. To su stvari koje se novcem ne kupuju. Znate, ja sam u osnovnoj školi bio vukovac. U gimnaziji sam bio odličan đak. Što se fakulteta tiče, kao profesionalni sportista imao sam dva puta kojim sam mogao da pođem. Prvi je bio da nakon karijere upišem fakultet. Drugi je bio da, kako vidim da je danas popularno, kupim diplomu. Odlučio sam se za ovo prvo, jer smatram da je mnogo poštenije. Sa ponosom sedam u klupu sa 15 godina mlađim kolegama. I time dajem primer svojoj deci.

 

Kada smo kod toga, u javnosti se često može čuti da su za uspeh u današnjem sportu najvažniji uporni i ambiciozni roditelji. Dete koje nema nikoga da ga gura, nema šanse da uspe.

Nagledao sam se svakakvih scena na utakmicama mlađih kategorija. Mnogo puta sam video frustracije ljudi koji preko dece pokušavaju da kompenzuju svoje životne neuspehe. Ipak, jedno tvrdim – oni koji se rode za fudbal, uvek će naći put! Često slušam kako roditelji govore: „Moje dete mora uspeti. Trenira svaki dan od pete godine i obožava fudbal“. Na prihvatljiv način, uvek pokušam da im objasnim jednu stvar. Ako to dete nema genetski potencijal, urođenu volju da se takmiči sa drugima, nijedan trening mu ne može pomoći. Gen daje opseg do koje granice može da se razvije određena sposobnost. Rad može da pomogne, ali samo onima koji imaju prostora da se razviju. Rad može mnogo, ali ne može sve. Prirodu još niko nije prevario.

 

Jedini domaći klub za koji ste profesionalno nastupili jeste Vojvodina. Jednom ste rekli da je pratite tačno 20 godina i da je za sve to vreme ona u manjoj ili većoj meri u krizi. Koji je put da joj se pomogne? Privatizacija?

Ruku na srce, važno je reći da Vojvodinu, kada je u pitanju njen odnos sa velikanima poput Zvezde i Partizana, prati veliki hendikep. Ona, naime, nikada nije bila institucionalni miljenik, čak ni sredine u kojoj se nalazi. Nikada grad ili pokrajina nisu iza nje stali onako kako na pomoć računaju beogradski klubovi. Sa druge strane, privatizacija dugoročno jeste rešenje, ali ne na naš način. Ko bi uložio vlastiti novac, a onda došao u situaciju da o njemu ne odlučuje? Ko bi dozvolio da uloži sredstva, a vlast prepusti upravnom odboru od 50 i više članova? To je nemoguće. Kada bih znao da samo jednom polažem račune i da nema određenih struja da me ometaju, prvi bih bio spreman da pomognem. Ima mnogo kvalitetnih ljudi koji su po strani upravo iz ovog razloga. Sutra bih u klub doveo pet bivših fudbalera, odličnih ljudi, koji bi radili bez plate. Ali je pitanje svih pitanja: „Kome se polažu računi?“, i tu se završava sva priča.

 

Bliži nam se Svetsko prvenstvo u Rusiji. Kakva je magija nastupa na ovom takmičenju?

Neopisiva. Nastup na Svetskom prvenstvu u Južnoafričkoj Republici 2010. obeležio je ne samo moju karijeru, nego i čitav moj život. Tim pre što taj period pamtim i kao vreme saradnje sa trenerom Radomirom Antićem. To je čovek koji je od svakoga od nas umeo da izvuče ono najbolje. Svima nam je to bio najuspešniji deo reprezentativne karijere. Ako to kaže jedna legenda kakva je Dejan Stanković, onda mu treba verovati. Žao mi je što nisam 10 godina sa Antićem sarađivao, jer bi sigurno bio još bolji igrač. Bio sam najbolji strelac u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. Bio sam član idealnog tima sveta. Kako da ne budem ponosan na to? Doduše, rezultatski utisak nije bio onakav kakvim smo se nadali. Protiv sudbine se nije moglo. Izgubili smo možda najbolju utakmicu koju smo odigrali. To je ona odlučujuća za prolaz, protiv Australije. Imali smo preko 560 pasova. Toliko možda ima samo jedna Barselona. Da smo u prvom poluvremenu iskoristili samo jednu od tri šanse, pobedili bismo sigurno. Prošli bismo grupu, a onda bi nam nebo bilo granica. Ipak, nije nam se dalo. Ako bi me pitali za čim žalim u karijeri – samo za tim žalim. Što se nismo plasirali u osminu finala na tom Svetskom prvenstvu.

 

Kakva su vam očekivanja od prvenstva koje će se održati naredne godine?

U ovom trenutku najjači utisak ostavlja činjenica da smo jedina zemlja u Evropi koja je smenila trenera što je uspešno prošao kvalifikacije. To nije uradio niko, nikada. A mi smo nakon poslednje utakmice smenili Muslina. Naravno da nas je to uvelo u polemike, a one ne mogu biti osnov za velika dela. Jedina nada nam je da što pre izaberemo novog selektora i probamo da amortizujemo ono što se amortizovati može.

 

Mnogo se priča o tome da bi drugi golman naše reprezentacije mogao već na tom prvenstvu biti Mile Svilar, sin legendarnog golmana Vojvodine Ratka, koji u ovom času ima 18 godina i već brani za Benfiku. Poznajete li njega i njegovog oca?

Kako da ne. Ratka sam davno upoznao u Belgiji, gde je proveo čitavu karijeru. Kada sam igrao za Anderleht, mali Mile je bio u sportskoj akademiji. Imao je samo 12 godina i o njemu su se već pričale bajke. Ratko je za njega emotivno strašno vezan. Nikada nije propustio nijedan njegov trening, a kamoli utakmicu. Pred tim dečkom je velika karijera. E sada, problem je u tome što je, realno, njegov dom Belgija. Tamo se rodio, ima njihovo državljanstvo. Nadam se da će sve biti u redu i da će se on naći u našoj reprezentaciji. Bilo bi mi žao da ga ispustimo. Ali tu dolazimo do one činjenice sa početka naše priče. Zašto sam, iako sam igrao u inostranstvu, insistirao da mi se deca rode u Srbiji? Želeo sam da njihov dom zauvek bude ovde. Da za ovu zemlju budu organski vezani. To mi je bilo veoma važno.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški-Karadžić i privatna arhiva

Možda vam se svidi...